Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Most-vrt biće oaza mira i lepote u srcu Londona

 

ImageIzgradnja zelene veze preko reke Temze prema projektu Tomasa Hedervika predstavlja blistavu mogućnost unapređenja reke i grada. Londonski most-vrt biće biser ovog velikog svetskog grada čiju lepotu još uvek umanjuju njegova javna mesta. Našim ulicama i trgovima - mestima koja bi trebalo da služe ljudima - i dalje dominiraju automobili i njihovu lepotu umanjuju loše popločane ulice i ulična oprema.

 

Temza, koja protiče kroz srce Londona deo je ovog problema. Dugo godina bila je to industrijska reka i njena južna obala bila je deo u koji se ne zalazi. Sada je reka očišćena i južna obala je jedna od velikih urbanih šetališnih zona sveta. Pa ipak, još uvek postoji mnogo manji broj mostova u centru grada nego u Parizu; reka je još uvek više barijera nego jedno od mesta događanja u gradskom životu. Genijalni most-vrt Tomasa Hedervika ulepšaće naše gradsko jezgro i povezati grad, osnažujući preporod Londona, slaveći reku, stvarajući oazu mira i lepote i otvarajući nove mogućnosti Londona kako za njegove stanovnike tako i za posetioce.

 

Most ima savršenu lokaciju a to je srce Londona. On je vitalna tačka, veza između središnjih delova Londona. Na severnoj obali, Aldvič, koji će takođe biti delimično pretvoren u pešačku zonu, predstavlja prelaz iz pozorišta u Koven Gardenu u advokatske komore u Templu. Na drugoj strani, pešačke staze vode ka severu kroz Blumsberi i Linkolnz In, do Kings Krosa i Justona. Pa ipak, ova staza dolazi do slepe ulice u Aldviču. Temza neprimetno leži na kraju neugledne sporedne ulice koja seče glavnu prometnu ulicu. Ovde počinje most-vrt.

 

Na južnoj strani reke, most se završava veličanstvenim šetalištem na obali koje umnogome ulepšava ono što je nekada bila neposećena oblast, premošćavajući reku na mestu gde postoji devet stotina metara praznog prostora između postojećih mostova, a koje, usred vreve užurbanog grada, pruža žiteljima Londona kako novi prelaz preko reke, tako i mesto za trenutak mira i lepote bez premca.

 

Moram da se izjasnim u vezi sa nedovršenim poslom duž ovog poteza reke Temze. Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, tražili su od nas da renoviramo poslovnu zgradu u ulici Koin, između Vaterloa i rečne obale. Predložili smo da se sagradi novi most preko Temze, samo nekoliko metara od mesta na kome se gradi most-vrt. Naši predlozi uhvaćeni su u unakrsnoj vatri između graditelja, lokalne zajednice i Londonskog saveta i most nikada nije izgrađen. Deset godina kasnije, u Kraljevskoj akademiji, na svojoj izložbi pod nazivom London - kakav bi mogao biti, izneo sam strategiju kako da se od centralnog Londona načini humaniji grad. Predložio sam da se od Trafalgar Skvera napravi pešačka zona, da se izgrade pešački mostovi i stvori pravolinijski park duž severne obale Temze umesto autoputa sa četiri trake koji blokira reku bujicom saobraćajne gužve ili da se izgradi parking za gradske autobuse. Još uvek sam mišljenja da bi ovo probudilo severnu obalu koja bi se na taj način lepo uklapala sa južnom.

 

Sada imamo novu priliku da sagradimo most u samom centru grada i da ga iskoristimo da se stvori bolje javno mesto na obema obalama Temze i da time učvrstimo promenu Londona u grad podjednako prilagođen pešacima i biciklistima kao i vozačima. Po ugledu na način na koji je Haj Lajn* obnovio uništenu oblast zapadnog dela središnjeg Menhetna, i most-vrt se sastoji od dva nosača u toploj metalik boji, sa stazama koje vijugaju kroz vrtove koje je osmislio Den Pirson (dobitnik zlatne medalje na ovogodišnjoj izložbi cveća u Čelsiju) a sa vidikovcima i nišama koje nude mirno mesto na kojem se uživa u novom pogledu na London.

 

Ovaj most biće divna građevina koja će pomoći Londoncima da ponovo otkriju svoj grad i stvoriće nove veze između kulturnih, akademskih i pravnih centara sa obe strane Temze.

 

Predlog je sporan. Svaka dobra ideja ima svoje protivnike. Katedralu Svetog Pavla napadali su zbog njenog modernizma, Ajfelova kulu opisivali su kao beskorisnu čudovišnost, a Haj Lajn su mrzeli dok nije otvoren, kada je postao jedna od omiljenih atrakcija Njujorka.

 

Neke od tih kritika potpuno su neosnovane ili su zasnovane na pogrešnim informacijama. Most-vrt biće otvoren za posetioce i zatvoren za privatne događaje najviše dvanaest dana godišnje. Izgradnja ovakvog mosta nije alternativa izgradnji hitno potrebnih mostova na reci u istočnom Londonu, ovi projekti nisu konkurenti jedni drugima u trci za velikim sredstvima a svakako će dve trećine troškova biti skupljene iz donacija. U svakom slučaju, ukoliko prihvatimo da izgradnja mostova može da se finansira iz javnih fondova, zašto ne bismo mogli da izdvojimo deo na potrošnju za pešačke mostove kada je pešačenje najodrživiji način kretanja u gradu?

 

Postoje izvesna ograničenja u korišćenju mosta - on pruža krivudavo šetalište, ne moderan autoput sa odvojenim stazama za bicikliste, jer vožnja bicikla je takođe zabranjena na južnoj obali; ograničenja broja posetilaca postoje da se spreče gužve u vreme sezone turista (kako London postaje sve veća atrakcija za turiste, može biti poteškoća u očuvanju reda i mira) i zatvaranje parka noću, kao i svih ostalih kraljevskih parkova, sprečiće uništavanje sprecifičnog biljnog sveta. Ako ova ograničenja ne urode plodom, nema sumnje da će biti korigovana baš kao što će vremenom i biljni svet biti obnavljan i rearanžiran.

 

Ne bi trebalo napadati most- vrt zbog onoga što on nije, već ceniti ga i hvaliti zbog onoga što jeste, a to je dragulj javnog prostora, nova vitalna veza i oaza u srcu grada.

 

Ričard Rodžers
Izvor The Guardian, 5. jun 2015.
Photograph: -/AFP/Getty Images

 

Prevod: Dubravka Puc

 

* Haj Lajn (u originalu High Line) je 2,33 km dugačak pravolinijski park izgrađen na Menhetnu na nadvožnjaku koji je pripadao delu centralne železnice u Njujorku, čije preuređenje je započeto 2006. godine, a prvi deo otvoren za posetioce 2009. godine.

 

 

Izložba slika skulptura i instalacije Marka Rajdena

 

Vesele devedesete: Zapad

 

ImageMark Rajden, umetnik koji živi i radi u Los Anđelesu, dalje proširuje svoje jedinstveno spajanje visoke i niske umetnosti, cerebralne meditacije i pop-kulturnog kempa svojom novom izložbom "Vesele devedesete: Zapad" u Galeriji Kon u Los Anđelesu. Ova izložba predstavlja nastavak prethodne "Vesele devedesete: starinska umetnička izložba", održane u njujorškoj Galeriji Kasmin 2010. godine.

 

Izraz "vesele devedesete" skovan je za vreme "burnih dvadesetih" da označi utopijsku sliku američkog života tokom navodno jednostavnijih devedesetih godina 19. veka - doba netaknutog svetskim ratovima, ekonomskom krizom i urbanim haosom. Bez trunke ironije, Rajden nikada nije zazirao od istraživanja koncepata nostalgije i kiča, a njegova dela uvek nagoveštavaju nešto što leži mnogo dublje ispod površine. Njegova umetnost je poput bajke - slatka i utešna jednog trenutka, provokativna i mistična sledećeg.

 

Ovom inauguralnom izložbom "Vesele devedesete: Zapad", koja se održava u novom izložbenom prostoru Galerije Kon na nekih 3.600 m², obuhvaćene su nove slike, radovi na papiru, skulpture, kao i jedna instalacija, koja predstavlja Rajdenov najobimniji i najambiciozniji rad do sada: Salon (Alegorija magije, kvintesencije i božanske misterije) , slika veličine 248,9 x 304,8 cm sa drvenim ramom ručno rezbarenim u visokom reljefu. Raniji radovi, poput Inkarnacije, 2009 (koja je prethodila pojavljivanju Lejdi Gage u haljini od mesa na dodeli MTV nagrada za najbolji muzički video spot 2010. godine) takođe će biti izloženi.
(Intervju magazin, maj 2014. - odlomak)

 

Izložba je otvorena 4. maja i traje do 28. juna 2014.

 

Slike:

 

Image

1. Inkarnacija (Incarnation), ulje na panelu, 2009.
veličina slike: 182,9 x 121,9 cm

 

Image

2. Pijanista (The Piano Player), ulje na platnu, 2010.
veličina slike: 73,7 x 99,1 cm

 

Image

3. Kraljica Pčela (Queen Bee), ulje na platnu, 2013.
veličina slike: 76,2 x 49,5 cm

 

Image

4. Salon - alegorija magije, kvintesencije i božanske misterije (The Parlor - Allegory of Magic, Quintessence and Divine Mystery), ulje na platnu, 2012.
veličine slike: 248,9 x 304,8 cm

 

Image

5. Buđenje meseca (Awakening the Moon), ulje na platnu, 2010.
veličina slike: 101,6 x 165,1 cm

 

Image

6. Plesačica sa mesom (Meat Dancer), ulje na platnu, 2011.
veličina slike: 149,8 x 78,7 cm

 

Image

7. Ružičasti Linkoln (Pink Lincoln), ulje na platnu, 2010.
veličina slike: 55,9 x 40,6 cm

 

Image

8. Kupa sećanja (Cone of Memory), ulje na platnu, 2012.
veličina slike: 50,8 x 76,2 cm

 

Image

9. Glavna ulica SAD (Main Street USA), ulje na platnu, 2011.
veličina slike: 91,4 x 73,6 cm

 

Image

10. Kasapnica (The Meat Shop), ulje na platnu, 2011.
veličina slike: 50,8 x 38,1 cm

 

Image

11. Jam krompiri srednje veličine (Medium Yams), ulje na panelu, 2012.
veličina slike: 21,5 x 31,7 cm

 

Image

12. Drvo života (The tree of life), ulje na platnu, 2006.
veličina slike: 167,6 x 106,7 cm

 

Izvori:
zvanični sajt umetnika www.markryden.com
za fotografije "sa otvaranja" - magazin Juxtapoz www.juxtapoz.com
"the parlor" - magazin Huffington Post www.huffingtonpost.com

 

 

Zamislite da knjige fizički oponašaju emocije likova

 

Projekat "Senzorna fikcija" oponaša različita raspoloženja u romanu i unosi život u čitanje

 

ImageZamislite da čitate scenu iz Isijavanja Stivena Kinga, u kojoj neželjena stanarka Sobe 217 polako rukama steže vrat malog Denija Torensa, a prsluk, koji je obmotan oko vašeg tela, sinhronizuje se sa ovim susretom i oponaša radnju koje se dešava u knjizi, oživljavajući scenu iz romana.

 

Sa novom tehnologijom koja se zasniva na senzorima, a koju su razvili naučnici MIT-ove Media Lab prošlog semestra, ovakva vrsta interaktivnog iskustva čitanja nije nedostižna.

 

Feliks Hajbek, Aleksis Houp o Džuli Lego stoje iza onoga što su oni nazvali knjigom "senzorne fikcije" koja, pomoću svetlosnih efekata, vibracija i prsluka koji čitalac pričvršćuje na svoje telo, a koji reaguje na određene scene u romanu vezane za raspoloženje, pojačava iskustvo čitanja.

 

"Tradicionalno, književnost stvara i pobuđuje emocije i empatiju pomoću reči i slika," objašnjavaju tvorci projekta. "Knjiga koja je 'pojačana' oslikava prizor i postavlja atmosferu, a tehnologija koja se može 'obući' omogućava čitaocu da iskusi psihološke emocije protagoniste."

 

U septembru, profesori Den Novi i Sofija Brukner pokrenuli su kurs "Od naučne fantastike do naučne izmišljotine", koji je povezivao sve ono što su pisci naučne fantastike predvideli za budućnost sa današnjim mogućnostima moderne tehnologije. Studenti i naučnici su na času napravili "interpretacije na bazi kodova" koje su se razvile iz tehnologija koje su pisci opisali u svojim knjigama. Cilj kursa je bio da analizira neke od najintrigantnijih dela klasične i moderne naučnofantastične književnosti i da se "usredsredi na stvaranje funkcionalnih prototipova".

 

"Smatrali smo da je važno da studentima Media Laba i MIT-a uopšte pokažemo da postoji dalekosežno i kritičko mišljenje o efektima tehnologije koja se ispituje u žanru naučne fantastike. Ovde u Labu mi bukvalno stvaramo tehnologije budućnosti, ali skoro niko od studenata nije ni pomislio na kontinuum u okviru kojeg njihova tehnologija postoji niti na široke etičke impikacije koji bi njihova tehnologija mogla imati", reklu su profesori tog kursa u jednom imejlu. "Naučna fantastika često deluje kao opominjuća bajka… tako da je jedna od stvari koju smo pokušali da uradimo bila takođe da uzmemo tehnologije koje su predstavljene kao distopijske ili zlonamerne i da ih okrenemo ka pozitivnom ishodu. To je upravo suprotno od onoga kako su tehnologije zla predstavljene u fikciji."

 

Kao deo programa kursa, održavali su se redovni, nedeljni razgovori o literaturi koju je trebalo preći u toku semestra, kao i o obaveznom završnom projektu. Projekat senzorne fikcije, inspirisan knjigom sa spiska obavezne literature, bio je ideja do koje su došli Hajbek, Houp i Legoova.

 

Da bi ga sproveo, trio se oslanjao na umrežene senzore i aktuatore da bi stvorili "novo sredstvo prenošenja zapleta, raspoloženja i emocija" kroz fizičko iskustvo"... pritom ostavljajući prostora za čitaočevu maštu." Koristili su priču Devojka koja je bila uključena Džejmsa Tiptrija Džuniora kao okosnicu svog dela.

 

Budući da glavni lik u knjizi doživljava emotivne i fizičke promene od stranice do stranice, prsluk aktivira aktuatore što može dovesti do promena u otkucajima i srca i telesne temperaturi čitaoca. Prsluk se takođe može napumpati pomoću vazdušnih jastuka pod pritiskom i ispumpati da bi stvorio osećaj anksioznosti ili pritiska.

 

"Senzorna fikcija je ustvari novi način doživljavanja i stvaranja priča," kažu naučnici.

 

Svetla koja se nalaze na spoljašnjoj strani korica takođe se menjaju kako raspoloženje protagoniste oscilira. "Korice knjige oživljavaju i izražavaju promene atmosfere u knjizi, dok neki pasusi izazivaju i različite vibracije," napisali su članovi tima.

 

Dok bi se ova vrsta tehnologije mogla primeniti na zanatan broj različitih romana, podižući čitalačko iskustvo do nivoa gde bi priča oživela, ipak ne postoji verovatnoća da će se skoro pojaviti na tržištu.

 

U jednom imejlu, jedan od tvoraca senzorne fikcije je napisao da je ovaj projekat samo prototip koji bi trebalo da izazove rasprave. "Dok projekat istražuje nove načine čitanja sa digitalnim pojačanjima, to ipak nije ideja za novi proizvod, već pre istraživanje u kontekstu naučnofantastičnih priča," rekao je Hejbek.

 

Jedan od prototipova koji je nastao na ovom kursu bile su bioničke ruke slične onima koje je Luk Skajvoker izgubio u borbi protiv Darta Vedera.

 

Prevod: Kristina Filipović
Izvor: Boston Magazine
Photo: Sensory Fiction photo via Felix Heibeck

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement