Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Sanja Mitrović

 

Put od baletske sekcije do angažovanog pozorišta

 

ImageSanja Mitrović (Zrenjanin, 1978) je pozorišna rediteljka, izvođačica i osnivačica i umetnička direktorka Stand Up Tall Productions. Diplomirala je japanski jezik i književnost na Univerzitetu u Beogradu i emigrirala u Holandiju 2001. godine, gde je diplomirala studije pozorišta na Univerzitetu umetnosti u Amsterdamu. Godine 2010. godine postala je laureat nagrade BNG Nieuwe Theatermakers Prijs, godišnjeg priznanja za najboljeg mladog reditelja u organizaciji Pozorišnog instituta Holandije, i bila nominovana za Prix Jardin d'Europe. Poslednjih godina njeni radovi bili su naručivani, producirani i predstavljani od strane međunarodnih pozorišnih kuća i festivala iz Brisela, Berlina, Ciriha, Utrehta, Beča, Njujorka, Porta, Beograda, Pariza... U njih spadaju predstave Kratka istorija plakanja (2010), uz koju je 2011. godine objavljena opsežna publikacija Crash Course Chit Chat (2012), SPEAK! (2013), Voliš li me još uvek? (2015) i Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunisticke proslosti (2016). Od 2014. godine živi u Briselu gde i predaje kao gostujući profesor na Kraljevskom institutu za pozorište, film i zvuk na odseku za režiju.

 

ImagePlastelin: Radiš godinama u različitim kulturama s različitim autorima i jezicima. A dolaziš iz otvorene sredine Srednjeg Banata, Zrenjanina, poznatog po avangardnom umetničkom delovanju, recimo, Todora Manojlovića, Vojislava Despotova ili Vujice Rešina Tucića. Kako te je okruženje opremilo za susret s drugačijošću?
Sanja Mitrović: - Još dok sam bila u osnovnoj i srednjoj školi, volela sam da maštam o dalekim zemljama koje ću jednog dana posetiti. Omiljeno mesto mi je bilo jezero. Tu bih sedela, posmatarala fabriku, čija je velika senka delovala zastrašujuće mirno u letnjoj tišini, i mislila o odlasku. Zrenjanin je bio dom, mesto gde sam se osećala sigurno, ali sam bila željna novih avantura i iskustava. Mislim da sam oduvek znala da ću otići, samo sam čekala zgodan trenutak. Studentski protesti i politička situacija u zemlji kasnije su doprineli da se ova odluka pomeri od tinejdžerskog maštanja do realnosti. Prvi put sam otišla za Holadniju 2000. godine, odmah nakon što je Milošević "sišao" sa vlasti. Sećam se koliko mi je bio čudan taj prvi period u Holandiji. Nisam znala da li je ovo sad "realni" život ili je to bio onaj koji sam imala u Srbiji, gde su se svakodnevni razgovori svodili isključivo na politiku. Studirala sam u Holandiji i manje-više moj se profesionalni život tamo razvio. Od 2014. godine živim u Briselu. Mislim da je korisno provesti duže vreme van matične zemlje kako bi se uspostavila i iskusila nova vrsta života, upoznala drugačija kultura i steklo saznanje o drugima, a time i o samom sebi.

 

ImageČime se htela i čime si se bavila u predstavi Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti koju si igrala u rodnom gradu na velikoj sceni posle dve decenije profesionalnog rada?
- Oduvek sam verovala da umetnost nije tu samo radi dekoracije i radila sam stvari u koje sam verovala. Bez kompromisa - to mi je bio moto svih ovih godina, koliko god to ponekad bilo teško. Završila sam studije japanskog jezika i književnosti u Beogradu, zatim fizičkog teatra u Amsterdamu, dobila nagradu za najboljeg mladog reditelja Holandije, igrala svuda po svetu i sarađivala s divnim ljudima koje sam upoznala tokom svih ovih godina. Pretrpela sam i dosta razočaranja i kroz to naučila koliko su dragoceni oni ljudi s kojima se "nađeš", koje prepoznaš kao saradnike i saborce. Godine 2009. sam osnovala svoju pozorišnu kompaniju Stand Up Tall Productions, realizovala predstave na različitim jezicima i, u isto vreme, preuzimala različite uloge: od reditelja, glumice, pisca do producenta i menadžera. Pre četiri godine postala sam i mama. Dvadeset godina je dug period, ali mi je drago da sam se vratila u Narodno pozorište u Zrenjaninu sa svojom najnovijom predstavom. Poslednji put kada sam igrala u Zrenjaninu, bilo je to u Domu mladosti, u baletskoj sekciji.

 

ImageSvojom predstavom Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti zajedno sa kolegom glumcem od osnovne škole Vladimirom Aleksićem iskazuješ snažan i otvoren stav prema društvenim problemima gašenja privrede, raspada države, ukidanje sredstava za stvaralaštvo u kulturi. Koje si sve tabue društva fokusirala svojim radovima? Kakve performerske oblike si stvarala? Kako i na koji način su se povezivali s publikom iz različitih i mešovitih kultura?
- Moj rad mogao bi se načelno podeliti u dve kategorije: radovi u kojima sam se bavila susretom pozorišnog sveta sa ne-profesionalcima (tekstilni radnici, fudbalski navijači, itd.) i oni u kojima sam se fokusirala na priče glumaca. Obično radim sa obiljem dokumenata (ličnim ispovestima i sećanjima glumaca, arhivskim materijalima, istorijskim istraživanjem, novinskim člancima...) koje onda u različitim formama postavljam na scenu: od interaktivne predstave SPEAK! u kojoj publika glasa za jednog od izvođača, preko site-specific predstave Everyone Expects to Get Old But No One Expectes to Get Fired, koja je rađena u fabrici u Portugalu i performans-instalacije Daydream House, koju sam ostvarila sa arhitektom Laurentom Liefoogheom, do doku-drame Will You Ever Be Happy Again? . Bavila sam se temama kao što su imigracija, rat, politike sećanje, kulturne razlike, rasizam, fašizam, posledice neo-liberalizma na privatni život. U svakom od radova bilo mi je važno da prelomim kolektivno sećanje kroz prizmu pojedinačnog iskustva.

 

Šta smatraš da si naučila kroz toliko rada, cimanja i ostvarenja? Šta bi mogla da poručiš drugima koji stvaraju, koji menjaju i povezuju kulture?
- Naučila sam da poštujem i slušam druge ljude, što je bitno za razvijanje dijaloga. U narednom periodu pozvana sam da režiram produkciju u Schaubuhne pozorištu u Berlinu, budem umetnik-u-rezidenciji u Narodnom pozorištu Orleans u Francuskoj i razvijem rad na temu '68 u ko-produkciji sa Nacionalnem pozorištem iz Nanterra. Radujem se ovim novim projektima, susretima i putovanjima. Još uvek volim svoj posao i bez strasti koju imam za pozorište ne bih uspela da prođem kroz sve ove godine. Ta strast nije se promenila od trenutka kada sam prvi put stupila na scenu s četiri godine u Labudovom jezeru u Zrenjaninu.

 

Piše: Ivan Pravdić
Fotografije: Marko Berkeš

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement