Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Profil: Boris Stanić, strip umetnik

 

Poezija + slikarstvo = strip

 

ImageBoris Stanić spada među autore čiji rad štrči u novijoj produkciji srpskog autorskog stripa. Njegov opus čine dva objavljena nastavka grafičke novele o dedi Radosavu, zatim strip o mladobosanskom atentatu na Franca Ferdinanda, kao i zbirka stripova inspirisana rodnim Pančevom (i banatskim krajolikom uopšte). Sve to je teško porediti s bilo kojim drugim ostvarenjem objavljenim u našoj sredini poslednjih godina.

 

Plastelin: Zanimljiv je tvoj pristup crtanju stripa, s obzirom na to da si se školovao za slikara. Strip o tvom dedi Radosavu je veoma ekspresivan. Kako si prikupio materijal i kako misliš da bi priča mogla dalje da se razvija?
Boris Stanić: - Za mene je strip poezija i slikarstvo. Sebi dozvoljavam nedorečenost, nedoslednost, rastrojenost. Volim da menjam materijale i način crtanja u jednom stripu, kako bih postigao polimorfnost ili polifoniju koja bi odgovarala životu, ili bar onome kako ga ja vidim. Radosava sam nacrtao odmah posle fakulteta, gde sam apsorbovao ogromnu količinu sadržaja. Tamo su mi skretali pažnju da "stripovski" crtež ne valja, da nije "likovan". Pretpostavljali su da se svaki strip, pa i vrhunski, crtački kreće u okviru stila. To je donekle tačno, odnosno, to važi za osrednji strip i u tom smislu, to važi i za osrednje slikarstvo. Stil nije definicija stripa. Pre bih rekao da je na nivou crteža strip, bar onaj vrhunski - jezik. Apstrakcija. Tako da za mene nema razlike između, crteža Miltona Kanifa i slike Bore Iljovskog. To je autentični jezik, do kog je autor došao razmišljajući o prirodi. Tako da su profesori možda nesvesno bili u pravu, što su insistirali da se pređe taj put do apstrakcije, iako mislim da su zapravo samo nadobudno otpisivali strip kao izraz. Mene je to tada nerviralo. S druge strane, nervirala me je dogmatičnost koja, donekle, vlada i u stripskim krugovima. Često se tvrdi kako je priča važnija od likovnog dela stripa, ali ja mislim da je to nerazdvojivo. To je upravo magija stripa, što strip nije crtež, a nije ni tekst, nego nastaje upravo u glavi čitaoca, na nevidljivom spoju ta dva. Ja sam taj nevidljivi prostor osetio, i u njemu pronašao ogroman potencijal. To je tajni, neistraženi prostor, gde počinje divljina. Tu me čekaju otkrića! Radosav je nastao upravo iz te tenzije. Nacrtao sam ga dosta brzo, bez prethodno napisanog scenarija. Imao sam u glavi sve slike i situacije, koje su se razvijale dvadeset godina, od kad mi je deka ispričao svoju životnu priču. Nisam ni pokušavao da je racionalizujem, nego sam baš hteo da zabeležim sadržaj koji je bio u meni, takav kakav je. Trebalo bi da zaokružim priču. Čeka me treći deo. Trebalo bi da bude najkompleksniji, jer bi se ticao i mojih ličnih sećanja, trebalo bi da se pojavimo mama, tata, brat i ja, kao likovi u stripu, i sve kroz šta smo prošli devedesetih. Još uvek nisam počeo da tražim adekvatan izraz za taj problem.

 

Kako je doslo do rada na "Atentatu"? Obrada jednog istorijskog dešavanja u stripu je vrlo zahtevan poduhvat.
- Gvido van Hengel, predavač istorije na univerzitetu u Groningenu, koji se u okviru svog doktorskog rada bavio temom "Mlade Bosne", predložio je da zajedno uradimo strip. Za njega je to bila prilika da svoj višegodišnji naučni rad pretoči i u umetničku formu. Za mene je to, takođe, bila šansa da izađem iz okvira svojih uobičajenih tema i da se okušam u meni nepoznatom polju istorijskog stripa. Dugo sam razmišljao, pošto prilično slabo poznajem istoriju, međutim zaključio sam da upravo zato i treba da prihvatim Gvidov poziv. To je još jedna od osobenosti bavljenja stripom: pokreće te da saznaješ i da širiš polje interesovanja u potrazi za pričama i temama. Nas je zanimala egzistencijalizacija umesto politizacije. Teme rata, propadanja ljudskog tela, fizičkog bola i ludila su univerzalne i u slikarstvu su često obrađivane. To mi je bilo interesantno u likovnom smislu, kao i rulja, linč, sadizam. Prikaz stanja, prolaženje kroz stanje, u kom su se akteri našli nakon izvršenog atentata. Za mene je to bio i izraz bunta, protiv naše političke stvarnosti i onih koji temu zloupotrebljavaju u dnevno političke svrhe i banalizuju, tako da služi podupiranju nacionalističke ideologije. Proces rada na stripu i pripovedačke metode su mi bili izuzetno bitni. Crtao sam raznim materijalima i stilovima u odnosu na unutrašnje stanje aktera ili scenu koju pokušavam da prikažem. Kolažirali smo crteže i delove tekstova (koje smo pronalazili u zapisima sa suđenja, pismima koja su atentatori između sebe razmenjivali, izjavama doktora iz zatvorske bolnice...) u narativnu celinu, koristeći se osnovnim scenarijem kao polazištem za dalju razradu.

 

ImageKakvo je tvoje mišljenje o Pančevu, kao sredini? Po meni je zanimljiv album "Blatište", baš zato što govori o tom kaljavom Banatu.
- Banat je jedna od odrednica mog identiteta. Južni i Srednji Banat posebno. Tu postoje neotkriveni svetovi u nestajanju, koji će i ostati neotkriveni, sve dok potpuno ne iščeznu. Korporacije su potpuno ravnodušne prema ovom prostoru, i vidno ga oštećuju. Vest da će ruske korporacije uskoro početi da traže naftu u Deliblatskoj peščari, jednom od najizuzetnijih ekosistema Evrope, kao i slučaj italijanskih lovaca koji u dogovoru s našim institucijama dolaze u Vojvodinu u lov na najređe vrste ptica, samo su primeri našeg odnosa prema sopstvenoj zemlji. Čitav prostor Južnog Banata jeste jedna biološka celina, koja je preko Vršačkih planina i Karpata, deo mnogo šire celine. Jasno je da naše društvo mora da se razvija u skladu sa savremenim svetom, ali bismo to morali da radimo pažljivije. Pančevački rit, prostor koji se obično doživljava kao obična šikara između Beograda i Pančeva, važno je evropsko stanište ptica. Donje podunavlje, Potamišje, Carska bara, Vršački rit, Deliblatska peščara i Vršačke planine država ne štiti dovoljno. Međutim ne štiti ni nas. Pregaženi smo, ljudi na ulici izgledaju deset godina stariji, kao da su izudarani palicom po leđima. Leti je sve to manje vidno. Zimi je očiglednije, kad obučemo ofucane jakne i raspale cipele. A ima i onih o kojima se ni ne priča, ljudi s totalne margine, koji umiru od sepse zbog obične infekcije na koži. O njima država tek ne vodi računa, čak se proglašavaju krivcima! Možda bi bilo moguće pronaći paralelu između trenutka koji smo Gvido i ja obradili u stripu "Atentat", i ovog u kom danas živimo. Neki obični ljudi su pre sto godina ustali protiv tiranije elita, verskih, političkih i ekonomskih (kulturnih?). Danas su te elite srasle u spregu i, kao što je to primetio pančevački slikar Marko Adamović, ovo stanje zemlje-ostrva korumpiranim elitama odgovara.

 

Nedavno si se vratio iz Malmea, gde si bio gostujući umetnik, imaš li utisak da si nešto naučio,time što si tridesetak dana boravio u potpuno drugačijem okruženju?
- Bilo je prilično intenzivno. Obišao sam čitav grad peške, i zavoleo to mesto. Upoznao sam sjajne ljude. Kad god putujem nešto se otvori. Tako i ovog puta. Od kako sam se vratio ne prestajem da crtam!

 Image

Kako ti se čini tamošnja scena, da li je slična ili različita od ovdašnje?
- Malme je emigrantski grad, mnogo je različitih sudbina. To mu daje duh metropole iako zapravo nije veliki. Zbog toga sam imao neki čudan osećaj da sam deo te sredine. Bio sam gost "Švedske strip asocijacije", organizacije u okviru "Mazeti" kulturnog centra, koja se bavi raznim aktivnostima u vezi sa stripom. U istoj zgradi se nalazi i škola stripa, koja je zasebna organizacija. Gotovo svi autori u Malmeu prošli su kroz tu školu stripa (škola ima status institucije neformalnog obrazovanja, nešto što kod nas ne postoji). Tamo se neguje izraz koji je u raskoraku između autorskog i komercijalnog, prilično blag u poređenju s onim što se događa na našoj andergraund sceni. Nisam video odstupanja, ili hrabrije autore jakog ličnog izraza, međutim, u školi su mi rekli kako im je cilj da osposobe učenike za profesionalno bavljenje stripom, odnosno da ih pripreme za tržište. S druge strane, zapazio sam s koliko se pažnje pristupa stripu uopšte, kao kulturnom dobru od nacionalnog značaja! U gradskom arhivu imaju čitavu salu s mnogo polica i fioka u kojima čuvaju sve što je ikad nacrtano i objavljeno u Švedskoj. Originalne table, prvih švedske stripove, skice, razna izdanja... Ono što su kod nas radili entuzijasti poput Zdravka Zupana, kod njih rade državne institucije, vrlo sistmatski i vrlo posvećeno!

 

Autor: Saša Rakezić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement