Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Agota Vitkai Kučera

 

KUĆNO VASPITANJE VRHUNSKIH USPEHA

 

ImageDr Agota Vitkai Kučera je diplomirala na Muzičkom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, smer Opšte muzičke pedagogije, a nakon nepunih godinu dana diplomirala je i na odseku Solo pevanja. Magistarske studije završila je u klasi prof. mr Vere Kovač Vitkai, a doktorske studije završava na Interdisciplinarnim i mutidisciplinarnim studijama i istraživanjima u okviru Univerziteta u Novom Sadu (ACIMSI) pod mentorstvom dr Gordane Mumović. Tokom školovanja i nakon stečenih diploma, bavi se korepeticijom (na orguljama i klaviru), pedagoškim radom, koncertnim i operskim pevanje. Od 2004. godine je izabrana u zvanje Docenta na Dramskom odseku, predmet Tehnika glasa na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, da bi 2014. godine bila izabrana u redovnog profesora. S velikim uspehom je nastupala širom bivše Jugoslavije i inostranstvu. Na repertoaru su joj dela starih majstora, sopranske deonice iz oratorijuma, solo pesme (klasičara, romantičara, domaćih i stranih autora), operske arije kao i uloga Adine iz Donicetijeve opere "Ljubavni napitak", uloga Đilde iz Verdijeve opere "Rigoleto", uloga Rozine iz Rosinijeve opere "Seviljski berberin", sopranska deonica Mocartovog "Rekvijema", uloga Adele iz Štrausove operete "Slepi miš".

 

Plastelin: - Kako je tebi bilo da odrastaš u kreativnoj i višenacionalnoj porodici?
Agota Vitkai Kučera: - Vojvodina, a i bivša Austro-ugraska monarhija je poput kolaža. Rođena sam ovde kao i moji preci, tu živim i upijam čari kulturne i tradicionalne šarolikosti koju nam ova multinacionalna zajednica pruža. Mišljenja sam da ne postoji jednonacionalna porodica jer su se ljudi tokom istorije kretali, mešali i asimilirali u sredine u kojima su se zatekli. Kulture isto! I time su doprinele razvoju čovečanstva. Imala sam sreće što sam rođena u kreativnoj, pre svega muzičkoj porodici. Naime, pradeda je bio kompozitor, orguljaš, kantor, svirao je pet instrumenata! Po njemu je nazvano takmičenje "VIVE festival" (Vitkay vetélkedő - Vitkai takmičenje) kompozitora i pevača mađarskih narodnih tj. gradskih pesama u Debeljači; pradedin rođeni brat je bio slikar, baka je bila profesor klavira i kompozitor, a mama mi je primadona opere i profesor solo pevanja. Iako je moj otac vazduhoplovni inženjer, strast prema muzici nije zanemarljiva, kao ni njegova kreativnost prilikom pravljenja maketa - aviona i katamarana.

 

ImageKada neko odrasta u porodici umetnika, prevashodno muzičara, teško može da se otrgne i izabere drugo zvanje. Muzika postaje ljubav, ljubav postaje muzika. Pevali smo dok smo spremali stan, dok smo se vrzmali po kuhinji, šetali psa, kad smo putovali, kad smo boravili u prirodi... zadavali smo jedni drugima (mama, tata i ja) melodijske teme, koje je trebalo prepoznati, ritmove, koje je trebalo precizno otkucati... To je bio moj svet, moja slagalica. Volela sam da sviram klavir u mraku, samo za sebe, za svoju dušu. Specifično je bilo svirati u mraku. Prsti precizno pronalaze potrebne dirke, a duša se prepušta valovima zvučnih talasa. To sam otkrila tek devedesetih godina, kada sam bila na studijama. U to vreme smo često bili bez struje, a vežbati se moralo.

 

Kao dete, vreme sam provodila, umestno u obdaništu, sa mamom u pozorištu na probama i pripremama operskih predstava, a i predstavama! Znala sam napamet, kako mamine role, tako i role glavnih aktera - njenih kolega. Oblačila sam mamine kostime iako su bili preveliki, stavljala sam periku i nakit, i odjednom sam se našla u drugom vremenu, drugoj sferi, realnosti, nekom drugom, samo meni poznatom svetu.

 

Naš stan je uvek imao širom otvorena vrata za kolege mojih roditelja iz celog sveta, poput Irine Arhipove, Vladislava Pjavka, Lasla Šeregija, Serža Vafijadisa, Bruna Sebastijana, Dunje Vejzović i mnoge druge. Uz ručak ili večeru (ili samu pripremu hrane) raspravljalo se o savremenim tekovinama, vokalnoj tehnici, umetničkoj (muzičkoj, scenskoj) estetici, praktično su se demonstrirale vokalne i fizičke vežbe, tako važne za jednog solistu. Zaticala sam ih sa raznim grimasama - tokom vežbi opuštanja. Pozorište u kući, rekli bi mnogi. Zahvalna sam što sam rođena u ovoj kreativnoj - muzičkoj porodici, što imam divne roditelje, koji me svakodnevno podstiču, podržavaju, inspirišu, koji su mi usadili radne navike, ljubav i veru.

 

ImageKako ste se snalazili u konfliktima? Kao da ih niste ni imali?
- Moja porodica je srčana, energična, temperamenta, pa je i normalno da imamo, ako ne i konflikte, onda bučne - zvučne rasprave. Kada se raspravljamo, delujemo kao grčka porodica. Najpre ponaosob smirenim tonom srednje jačine iznosimo svoje zamisli, mišljenja, želje, inspiracije, ubeđenja, istine. Frekvencija se pojačava kao i naš zanos prilikom izlaganja. Nakon što smo svi izneli svoja viđenja i mišljenja, nastupa stanka, poput dramatičnih delova u simfonijama. Kontemplacija, razmišljanje... Ponovno usaglašavamo stavove i sledi faza razrešavanja konflikta.

 

U čemu sve smatraš da je važnost kućnost vaspitanja?
- Verujem da kućno vaspitanje utiče na mentalno zdravlje, psihološki rast i razvoj, proces doživotnog učenja i napretka pojedinca. U najranijem detinjstvu se formira karakter, postavljaju se vrednosni sistemi i radne navike. A ljubavlju, toplinom i afektivnošću najbolje usavršavamo emocionalne, intelektualne, moralne, duhovne, estetske, senzomotorne sposobnonosti u socijalno poželjnom smeru. A uloge roditelja jesu zaštita, usmeravanje, prenošenje znanja, ukazivanje na prave vrednosti, kao što su: ljubav, radost, nagon za kreacijom, istraživanjem i radom. Roditelj je po prirodi stvari vodič svome detetu, iz tog razloga je važno da agresivni mediji budu pod kontrolom roditelja. Na mađarskom jeziku postoji izreka vezana za osobe kojima nedostaje kućno vaspitanje, a u bukvalnom prevodu glasi: "Nema dečju sobu". Verujem da je time sve rečeno.

 

Osvajala si brojne i različite nagrade, posebno u inostranstvu. Šta znače te nagrade tebi, a šta kulturi Vojvodine?
- Bila bih lažno skromna kad bih rekla da nagrade u kratkom vremenskom periodu ne podignu moral i da ne prijaju. Svakako su značajne, ali nisu primarne. Kao što je naša sjajna glumica Jasna Đuričić izjavila u jednom intervjuu: "Osvajanje vrhova unutar sebe je najvažnije". Ekstaza, koju nakon dobro izvedenog koncerta, predstave ili prezentacije rada doživite je mnogo važnija od same nagrade. Ne smatram nagrade za reperom nečijeg znanja, umeća i kvaliteta. Duboko verujem da svako od nas sebe najbolje i najstrožije ocenjuje. Za to nam nije potrebna komisija. Sport jeste takmičarska disciplina, ali umetnost u osnovi nije.

 

ImageNo, za društvo Vojvodine nagrade znače nešto sasvim drugo. Umetničke nagrade u tom kontekstu, ne predstavljaju samo slavljenje pojedinca, već slavljenje umetnosti jednog naroda u celini, priznavanje sredine i utiču na prepoznatljivost regiona iz kojeg dobitnik dolazi. U tom smislu, to je odavanje priznanja i toj sredini, u ovom slučaju Vojvodini, da u određenoj delatnosti društvenog, umetničkog, obrazovnog, deluje u skladu sa vrednostima civilizovanog sveta, i da je takva prepoznata u svetu i podstaknuta upravo priznanjem koje mu se dodeljuje.

 

Kako su rad u inostranstvu i saradnja sa različitim ljudima uticali na tvoje kreativno i profesionalno biće?
- Svako putovanja na specifičan način osveži čovekov duh i njegova osećanja, pa tako i moja. Bez obzira na to koliko novih stvari saznam, doživim i ponesem sa sobom i u sebi sa putovanja, tek kad se vratim kući bivam svesna da sam ojačala i da imam novi pristup, novi korak, novu percepciju, novi sloj mudrosti. Ta revitalizovana snaga me pokreće na nove kreacije, na deljenje novih iskustava svima onima koji su spremni da ih uoče, prepoznaju i prihvate. Smatram da se kreativni i stvaralački potencijal izoštrava svakim novim uvidom, pa tako doprinosi i profesionalnom razvoju. Konstantni rad, potraga za novim nadražajima i izazovima me čini radosnom, kreativnom i doprinosi ličnom razvoju i time utiče i na moje profesionalno biće. Verujem da svoja iskustva, saznanja, energiju, kreativnost uspevam, u većoj ili manjoj meri, da prenesem svojim studentima i saradnicima i vice versa.

 

Srce i duša su vam ispunjeni kada vidite da su mladi ljudi napredovali, da su osvestili svoj napredak, i kad vidite taj sjaj kojim oni blistaju nakon uspešno ostvarenog zadatka. To me inspiriše i daje mi snage za dalji rad. Pripadam onoj grupi ljudi, koji sa zadovoljstvom i sa radošću mogu da kažu da vole svoj posao.

 

Piše: Ivan Pravdić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement