Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Milana Grbić

 

Planovi za budućnost

 

ImageOk. Ok. Ok, Lenka, nemoj da se nerviraš, sad si svakako umrla i šta te boli kurac. Jebote, šta su morali da me ljuljnu na ovo belo sranje, ima da procurim i mrtva, kakve sam sreće. Ne pamtim da sam ikad u životu obukla nešto belo, a da nisam iste sekunde dobila. Ili barem prosula nešto po sebi, da sad ne preterujem. Život. Zamišljam kako tu reč sporo i zvonko izgovara neki nepoznat, treperav glas. Život. Kako božanstveno i daleko zvuči. Dobro, Lenka, ćuti, ne patetiši, stisni zube, ko te je terao da piješ? Realno, imala sam srećan život. Kratak, doduše. Ali, dobro, šta sad. Ne možeš i jare i pare. Live fast, love hard, die young, tako kaže čak i pesma. Sve je opasnije kad pada kiša. Put ledi. Majku mu, kako mi je ovo uspelo, jebem mu sunce, htela sam da priđem samo malo bliže, da mu mahnem, da mu pokažem da uspori... Ajde, Lenka, dosta je sad. Šta je, tu je, poginula, i ende. Dešavalo se čak i treznima.

 

Mogli su barem da mi zatvore oči. Stvarno mi na svu muku nije nužno još i da gledam svu ovu šljamugu. I da mi gurnu neki kurac u uši. U stvari, mogli su da ne organizuju ovaj parastos, ili kako se već zove. Ne, nije parastos, parastos je ono što ide posle, ovo sad je neki predsahrambeni običaj. Barem sam zadržala smisao za humor u ovom teškom životnom trenutku. Ne životnom. Ali, znate već šta hoću da kažem. Mogli su, na primer, da ispoštuju moju poslednju želju. Sumrak, Karlov most, zvuk vergla, s druge strane grupa uličnih svirača izvodi Vivaldijevo Proleće, žamor turista, Olga i Sergej prosipaju moj pepeo u Vlitavu u koju istovremeno uranja sunce. Ali, ne. Oni moraju da mi organizuju sahranu po svim običajima, kako, je l’ te, dolikuje. Garant su mi i popa naručili. A krst će mi sto posto nositi onaj odvratni mali Saša što je krao igračke dok smo bili klinci, pizda li mu materina lopovska. Kad god počnem da pričam o svojoj sahrani, oni odmah počnu da ječe Pu, pu, daleko bilo! Iju, pa kolko imaš godinu! Crno dete, pomeri se s mesta. Ako ništa drugo, barem znam da ja nisam kriva za ovo. Ne mora i zbog sahrane da me izjeda savest.

 

Kontam da bi trebalo da mi bude malo žao mojih. Prosto ne mogu da nadišu od plača. Ali jebote, daj, kad samo pomislim da su mi organizovali ovu seljačku sahranu. I da su ovih dana svima pričali da je pijan bio taj lik što me udario, a ne ja. Na kraju krajeva, ja uopšte nemam osećaj da sam mrtva. Ne kapiram da ih više nikad neću videti, i sve to. Ajde, Lenka, seti se kad si bila mala, a oni ti kupili kuću za barbike. I kad su te vodili da jašeš konja. I kad su ti dozvolili da zadržiš Mazu. Mora da ti je barem malo žao. Barem malkice. Ajde, jebote, od sutra više definitivno ništa nećeš moći da radiš. Kad bolje razmislim, možda nije do mene. Možda mrtvi ne mogu da plaču. Ovo je da popizdiš. Oni cvile, kukaju, sad će još neko početi i da mi bugari, a ja sam ta koja leži sva ukočena, k’o da sam deset dana sedela mokra na promaji. Jebi ga, oduvek sam bila pomalo samoživa. Ne mogu da budem raznežena. Samo želim da se probudim, skapiram da sam sanjala ogavan san, razbudim se, istuširam, odem do Cetinjske, sednem za neki sto na koji pada sunce, zapalim i naručim hladan nes bez šlaga i šećera.

 

Mislila sam da ću se rastužiti kad vidim Olgu, ali ništa ni od nje. Dođe mi da je ubijem. Već se ucirkala i sad ide i redom grli moje debele tetke koje poslužuju kafu i rakiju. Joj, što bi mi sela jedna ta kajsija. Ili još bolje višnja. Doduše, nemam prava da se žalim. Sama sam Olgi rekla da se napije na mojoj sahrani ako ja prva umrem. Samo što nisam planirala da ta smrt dođe tako brzo, to je sve, ako me razumete. Više nikad nećemo zajedno popiti kafu. Ni pivo. Nikad više nećemo kukati zbog Sergeja i Petra jedna drugoj. Više se nikad nećemo ni svađati. Propašće nam i onda Španija što smo uplatile. To jest, meni će propasti. Ona će tu malo da slini i cmizdri, a onda će garant da uzme nekog s posla i zapali za Malgrat de Mar. Tamo će eventualno još malo plakati za mnom kad se naloče sangrije, i to je to.

 

A Sergej. Jebote. Kako to da srce ne počne da mi lupa k’o luda kad ga vidim kako ulazi? A, da, mrtva sam. Više ne mogu da dobijem aritminije, ni tahikardije, ni da se znojim, ni ništa. Moguće da se svest zapravo poslednja gubi. Ako budem ovako bezveze blejala i u sanduku, ima da se smorim k’o dupe. Sad je došao. Toliko o tome. Trebalo je da umrem da bi on našao vremena za mene. E, buraz, pa što nisi rekao da je u tome caka, pa bacila bih se ja pod auto i ranije. Ponekad sam, obuzeta dokolicom, zamišljala Sergejev dolazak na moju sahranu. Spušta buket predivnih, belih ruža na zatvoren sanduk od svetlog drveta dok mu potoci suza liju ispod naočara niz pobledele obraze. Stvarno je doneo ruže. Hvala kurcu. Gleda mi tačnu u lice. Nemam kud, pa i ja gledam u njega. Verovatno prvi put u životu ne pocrvenim. Eto, i smrt ima svoje prednosti. Nažalost, ne plače, mada mi se čini da izgleda malčice uzrujano. Vidi se kako ga je strah da me dotakne. Koja muškarčina. Kad malo bolje razmislim, možda smrt i nije toliko loša. Sad bih se, posle tridesete, verovatno udala, onako reda radi, ko zna za koga, a to malte ne dođe na isto, zar ne?

 

Dobro, nije šala. Zaista mi se ne umire. Nisam ovako planirala. Tek što sam diplomirala. Trebalo je da mi barem zabodu diplomu ovde iznad glave, kad sam se već onoliko trudila. Daj bože da postoji Bog. I raj, i pakao, i sve. Ovo mi na pamet nije palo dok sam bila živa. Odlično, dobro je da sam se setila, valjda postoji taj zagrobni život, i sve. Nadam se da ću ja biti u paklu. Tamo je bolja ekipa. Ne bi bilo loše ni da postoje duhovi. U stvari, bilo bi odlično. Ja bih bila duh k’o bog. Već imam na pameti šta bih sve radila. Biću poltergejst. Svi su jebali ježa ako postanem duh. Neću im dati mira. Ili da postanem vampir? Uf, tad praktično jedva da bih primetila da sam mrtva. Danju spavam, noću živim, k’o i dosad. Morala bih da korigujem navike tek primetno. Bukvalno za mrvicu. Noću ću po klubovima pušiti slim cigare, ispijati samo bladi meri i vrebati svoje žrtve - naivne i zgodne muškarce. Za jedno pedeset, sto godina, biću u pop kulturi poznata kao Beogradska Bladi Meri. Nosiću samo čipkane korsete, uske crne pantalone i haltere. Koji sam ja car, jedva čekam, daj bože da preleti preko mene neko živinče dok me ne pokopaju. Ima svima da vam se napijem krvi, pogani jedna.

 

Milana Grbić, rođena 1996. u Kikindi, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studira opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je nagrade "Đura Đukanov" za zbirku priča "Oko nas more".

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement