Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan Srdić: Đura Đukanov: Đavolska snevačina / Slatkovodna neman (Partizanska knjiga, 2016)

 

White trash elegije

 

ImageKada je, pre tačno četrdeset godina, u Književnim novinama objavljena prva priča Đure Đukanova, malo ih je shvatilo da je, tog časa, u jugoslovensku literaturu ušetao nesmireni duh Vilijama Foknera. Mada je otrpela udar "crnog" realizma, te filmskog talasa narečene boje, nikada jugoslovenska proza nije bila suočena s izrazom tolikog stepena idiosinkratičnog pesimizma kakav je prisutan kod Đukanova. Najsvedenije rečeno, a nikada nije dobro svoditi nesvodivo, ovako ustanovljena proza kreće se unutar sledećih koordinata: regionalno (nikako zavičajno, pa ni lokalno), nekontrolisano, netrpeljivo prema postojećem formalnom kanonu, autohtono, pre svega, ali uz izrazito poznavanje tradicije.

 

Regionalna konstanta Đukanova dovodi u blizinu Foknera. Ona suštinski neposredno zavisi od zavičajne aure, ali sudbina ovakvog opusa nikako nije smela da poprimi zavičajne karakteristike u zlom smislu reči - mali tiraži, nedostupnost, slaba do nikakva recepcija. Lokalna mikrokomponenta postaje regionalna tek kada sagledamo celovitost fikcionalnog sveta koji je Đukanov konstruisao. A to jeste jedan svet, neuporediv s bilo kojim drugim u pripadajućoj literaturi, zovite je kako god hoćete.

 

I kad ne imenuje direktno - Fokner to nikada ne radi - već se bavi umetnošću preimenovanja i de-konstrukcije postojeće toponimije, nema sumnje na kakvo polazište Đukanov cilja: Mokrin, Kikinda, najbliža okolina, retki izleti izvan ograde, najčešće s tragikomičnim ishodom. Mikrosvet, a o njemu govorimo, jer pripada isključivo jednom autoru, naravno i njegovim čitaocima, nužno parazitira na čak i ekstremizmu jezika. Unutar sredine po svemu bedne i sakate razvija se jezik kao odbrambeni mehanizam, zatvoren u sebe, nakazan, nakaradan, izopačen - ulančane šifre radikalno ograničenog semantičkog polja. Jezik u defektu negativnog prirodnog priraštaja, sa saznanjem o tome da će njegovih korisnika biti sve manje, pa s jednom dijaboličnom željom da ih bude manje dok svi ne budu istrebljeni, ako ničim drugim onda samim tim jezikom. Pravo oruđe white trash gerile.

 

Dakle, po neveseloj severnjačkoj pustari, koja kao da se nalazi iza već odigranog finala, Đukanov je posejao horde white trash uzaludnika; mahnitih, poremećenih, jurodivih, obeznanjenih od nerazblaženog alkohola, neprisutnih u bilo kakvoj savremenosti, nasilnih, krvožednih, razularenih psihopata, suludih mesara u neprestanoj poteri. U jeziku ovakvih, kako ga Đukanov vidi, nema tragova milosti. To je jezik koji dopire do jednog nivoa iskazivog - njegov paradoks je u sledećem: ono što ovakav jezik s lakoćom iskazuje, na svakom drugom nije samo neiskazivo, već i nezamislivo.

 

Otud je Đukanov kao pisac de facto krenuo iz snevačine, jednog stanja opore letargije, uz permanentni deficit svesnog rasuđivanja formalnih zakonitosti, pre svega. Tako priča o Vlastimiru i Svetislavu koji su pokušali da postanu drugo od onog u čemu se fatalistički nalaze, neometano postaje fantazmagorični solilokvij gogoljevski nazvanog Orestija Slepčevića, mokrinskog paora, koji je istinski posrednik sveta prvog Đukanovljevog romana. Ako je to roman, a ne fantazmagorija par excellence. I ne jedino Gogolj, Slepčevićevi praoci su magijski realisti, Bulatović, svi oni kojima je bilo jasno da je svaka događajnost labilna, krhkih temelja, da jedno lako može da bude drugo, a da tumačenje tog drugog dolazi tek nakon učenja jezika-karikature. "Udrijankeli", "erlavi tornjovi", pa sunovratni huk "U! UUU! UUUU!", svedoče o sveukupnom perceptivnom zahvatu Orestija Slepćevića, koji je nekad oneobičena banalnost, nekad gadna psovka, a nekad onaj, gotovo zaboravljeni, čist psihički automatizam.

 

I dok se Slepčević nalazi u prostoru čiji je karakter manifestnog tipa, te koji nije više od uvoda u književnost Đure Đukanova, Ozren Đurin, porodična dvosmislica (opet Gogolj i izvitoperena misao o dvojništvu duha, ne tela), nezaustavljivo krčmi i napastvuje Hemingvejevu grandioznu ribolovačku alegoriju, dislocirajući je tamo gde su sva srećna ishodišta burleska, a sva ostala nesreća po sebi. Ozren fantom i osvetnik ispašta jer se našao u fikcionalnoj ravni koja ne poznaje šampione, kakav je Hemingvejev Santjago, i čiju etiku supstituiše sušta pogibelj svake empatije. Karnevalska pozicija za koju se Đukanov ovde opredeljuje dovela je u blizinu Stivena Spilberga, ruralni vojvođanski socijalizam, akcione filmove B-produkcije, grozomorne foknerovske spodobe obnevidele od proste tuposti svake zamislive perspektive, što eskalira u opšteutvrđenom ludilu kao preostalom kriterijumu promišljanja.

 

Umetnost Đure Đukanova je drastična provokacija. I kad je smešna, u beznadnim mentalnim ekscesima njenih raspojasanih protagonista, i kad je elegična, a globalno jeste, ona iz sebe isključuje poverenje u bilo šta osim stravične katastrofe jezika. A od takve katastrofe ne može nas sačuvati niko, pa ni Đurin Sveti Sisoja.

 

Đura Đukanov (1956-2000) je "realistički pripovedač ovovremenih banatskih mitova i obreda paorskog života na zemlji i sa zemljom, usredsređen na presni svakodnevni detalj i na dijalekatsku autentičnost jezika" (M. Pantić). Objavljena dela: Đavolska snevačina (1979), Domaći sapun (1982), Slatkovodna neman (1985), Luda pali sveće (1988), Voz svetog Petra (1990), Vetrovite zvezde (1991), Dnevnik Vilijama Vilsona (1997), Dvogled bez stakala (posthumno, 2000) i Đavolska snevačina / Slatkovodna neman (izabrana dela, 2016).

 

 

Jurij Bujda: "Otrov i med", (prevela Mirjana Grbić, Geopoetika, 2016)

 

So je na stolu

 

ImagePlodni ruski pripovedač i romanopisac Jurij Bujda (1954) je zanemarljivo malo prevođen na srpski jezik. Zahvaljujući prevoditeljima i rusistima Lidiji Subotin i Milivoju Jovanoviću, pre dve decenije kraći izbor iz njegovog dela objavljen je najpre u časopisu Reč, a potom i u Ruskom almanahu. Prošle godine je Geopoetika, u prevodu Mirjane Grbić, objavila Bujdinu neobično koncipiranu knjigu, koju čine stostrana novela Otrov i med i devet zasebnih priča objedinjenih u ciklus naslovljen Osorjinske hronike. Ono što ih konceptualno povezuje jeste to što autor u svima repetitivno obrađuje jednu istu temu: gotovo fantastičnu povest porodice Osorjin, od dalekih vremena Kijevske Rusije do današnjih dana.

 

Kuća Osorjinih, koju u naselju Žukova gora zovu Kuća dvanaest anđela, pod svojim trošnim krovom okuplja stanare, koje su sve ređe zvali "bivšima", a sve češće "svagdašnjim". Kuća je pamtila mnogo raznih ljudi, počev od prvih kneževa Osorjinih, koji se pominju u ruskim letopisima 1255. godine, preko potpukovnika Osorjina, koji se ludački borio 1805. godine u bici kod Austerlica, do generala carske armije Osorjina, koji je oktobra 1917. godine prešao na stranu boljševika. Zvanično porodično geslo ove plemićke porodice glasi: "Držati liniju!", dok je nezvanično bilo: "So je na stolu", što bi značilo da je sve u redu, da su svi na okupu, da vatra i dalje nesmetano gori u dušama i u Kući Osorjinih.

 

Ona kojoj je palo u delo da, u novim vremenima, po svaku cenu održi porodičnu liniju bila je Tatjana Dimitrijevna Osorjina zvana Tati, udovica pukovnika Osorjina, umetnika Tveritinova, pisca Tarhanova i generala Zamjatina. O galeriji neverovatnih likova koji žive u kući, svedoči narator Semjon Semjonovič Postnikov, lični sekretar ekscentrične Tati. Pored njih, novelom defiluju i Tatjanin sin Ljerik i njeni usvojeni sinovi, blizanci Nikolaš i Boris, generalova ćerka Liza, "majstor za sve" Sirotan, ekonomka Daša, njen otac, starac Tatarinov i njena ćerka Ninon, Nikolašova žena Alina i njihov sin Ilja, Ninonini sin Mitja i ćerka Ksenija. Sećanja na prošlost Osorjinih materijalizovano je u "oltarskoj" sobi, u kojoj su na stočićima i komodama, u ormarićima i u kutijicama čuvane porodične relikvije, portreti i ikone. Tati, koja je tvrdila da su kuća i ona jedno, imala je urođeni dar dreserke: trebalo je držati pod kontrolom sve te iščašene, proklete, otrovne, nervozne, razmažene, sebične pijance, šeprtlje i u većini neostvarene i samožive ljude i žene.

 

Život Osorjinih se za samo jednu noć preokrenuo na najneočekivaniji mogući način kada je Ilja, visoki, plavooki i veseli ljubimac svih, doveo u kuću na Žukovoj gori "tuđinku", besprizornu devojku Olgu Švarc, koja je do ludila dovela celu kuću Osorjinovih, koketujući s Borisom, Iljom, Lizom, čak i s neuglednim Sirotanom. Psudoistorijski roman ustupa mesto pseudodetektivskom romanu onog trenutka kada ubistvo promiskuitetne Olge postane neminovnost. Pripovedač, koji nam svedoči o ubistvu, nije jednodimenzionalni junak detektivskih romana koga progutaju detalji i lažno moralisanje. On nas metodično upućuje u slučaj koji se vrti oko nesrećne Olge, koja za Osorjine, ni u kom slučaju, nije imala kvalitete jedne femme fatale, već puke egzotične zverčice ili igračke. Tati je vodila samostalnu istragu, ali razgovori koje je obavila sa Sirotanom, Borisom, Ninon, Iljom i Ljerikom ništa nisu razjasnili. Olgu je ubio neko od "domaćih", ali ko - ostaće neotkriveno.

 

Tatiin muž Tarhanov je maštao o tome da napiše roman o Kući dvanaest anđela kao glavnom junaku, jer je, u neku ruku, istorija ove kuće bila istorija Rusije. Takva knjiga ne može da promeni čoveka ili svet, jer svet menjaju junaci i pravednici, a pisac - nije junak i, sasvim sigurno, nije pravednik, smatrao je Tarhanov. Pravi umetnik, po svojoj prirodi, ne može da služi onima koji prave istoriju, jer služi onima koji tu istoriji trpe. U Rusiji nikad nisu naročito cenili junake, iako su im odavali priznanje. Rusi poštuju pravednike koji održavaju vatru u ognjištu dok oko njih besne ratovi i bune. Zbog pravednika se i prave kuće. Kuća - to je ruska ideja. Tati je pravednik i zbog toga mora da preuzme na sebe krivicu kako bi sačuvala kuću. Nakon što je priznala ubistvo Olge Švarc, koje nije počinila, Kuća dvanaest anđela mogla je da nastavi sa životom, predvođena novom gospodaricom: Ksenijom, vanbračnom ćerkom Borisa Osorjina. Tati je ostavila vatru, a svi oni nevini, koji su pristali na njenu odluku, na taj način "podelili su s njom krivicu za ubistvo i od tog trenutka celokupan njihov život i sve snage srca bili su usmereni na to da se otrov pretvori u med". Pitanje je da li ljudsko srce to može da izdrži.

 

Ova detektivska priča, koja je povremeno prekidana filozofskim pasažima u kojima stanari kuće raspravljaju o odnosu i dometima ruske tradicije i avangarde, appendix zadobija u vidu devet priča o Osorjinima. Ove priče imaju žanrovske odlike horora, ali i groteske, te se u njima smenjuju: Veliki knez Izjaslav, koji krvnički ratuje protiv članova svoje porodice, slon Ivana Groznog, kneginja Atalija, koja jaše obnažena, na strašno iskeženom konju, s okrvavljenom sabljom u desnoj i stegom od krevetskog čaršava u levoj ruci, žena, koja kao da je s neba pala, viska preko dvadeset aršina i teška pedeset pudi, a koju knez Osorjin pokušava da spase kanibalizma pijanih seljaka, atentator rastrzan, poput "ruskog izbora", između heroja i pogrebnika...

 

Bujdina detektivska novela Otrov i med, kao i fantastično strašne priče, upečatljivo pripovedaju o podjednako snažnoj privlačnosti između nebeske ljubavi i zemaljske pravde, koja ponekad ruskog čoveka pretvara u veoma opasno čudovište.

 

Srđan Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement