ETNOFEST - Subotica, 6-22. jun 2008.

Sudeći po onome što sam napisao za prošlogodišnji Etnofest, i ove godine očekivanja su bi mi bila velika. Ipak, ove godine festival blago menja koncept. Gle čuda, na bolje. Za razliku od prošlogodišnjeg trodnevnog dešavanja, ove godine festival traje mnogo duže. Gledajući datume između kojih su raspoređena dešavanja činilo mi se malo preambiciozno, no, nekako mi se čini da ekipa koja stoji iza ovog festivala jako pametno širi svoja jedra i da svoj pun plov doseći tek za koju godinu. Znaju šta žele i to rade korak po korak.

Ove godine saradnja se širi na regionalnom nivou, tako da se u celu priču uključuje i organizacija Mediawave iz Đera (Mađarska). Imavši prilike da se tokom boravka u Subotici uverim u njihov promo materijal, jedino što mi preostaje je da se naklonim i skinem kapu. Više o njima možete pronaći na adresi www.mediawave.hu

Zvanični program festivala obuhvatio je i projekcije velikog broja dokumentarnih filmova, čime se samo pocrtava, još prole godine uočena činjenica, da organizatori prvenstveno insistiraju na edukativnoj crti dešavanja, a tek potom ide sve ostalo. A koliko je retko naći na ovim prostorima organizatore/menadžere/promotere koji se primarno ne rukovode "take money and run" principom izlišno je govoriti. Ovo je samo jedan od razloga zašto volim ove ljude koji me nisu ni sa čime zadužili.

No, da se vratim programu. Filmski deo sam već napomenuo, no muzički je ipak modus vivendi ovog teksta. Nažalost, nisam bio u fizikoj mogućnosti da propratim sve, tako da ću neke koncerte samo spomenuti (uz možda po koji komentar od strane onih koji su im prisustvovali), a za ono što lično čuh i videh, sledi priča...

Utorak, 10. jun 2008.

Kao što se iz potpisa vidi, ovaj tekst se radi za dva medija. Cyber putevi su čudni, tako da mi se tek posle više od godinu dana uživo ukrštaju putevi sa ekipom koja stoji iz Etnoumlja. Kupe me kao stopera na autoputu i krećemo ka Subotici. Zajedno sa nama u kombiju se nalaze momci iz benda A Priori koji te večeri nastupa u okviru festivala, u podrumčetu novog subotičkog kultnog mesta Baš Kuća.

No, pre svirke da spomenem ostala dešavanja te večeri. Posle održane promocije časopisa Etnoumlje, usledilo je otvaranje izložbe Edvarda Molnara, inače oficijelnog fotografa festivala, ali od ove godine i jednog od četiri oficijelna fotografa Vomaxa (najveće svetske world music smotre). Fotografije nastale u Francuskoj i Belgiji priča su za sebe. Nisam sklon likovnoj kritici (više pričam iz osećanja), ali pogledate fotografiju na kojoj svi akteri prave korak napred i kao da izlaze iz kadra i kreću ka vama... I tako jedno tridesetak fotografija. Šta reći sem - majstorski. Nemam bolji izraz. Nego, da se vratim muzici.

Bend A Priori mi je poznat, preslušao sam im materijal pre toga, delovalo mi je sve to Ok ali nisam očekivao nikakav spektal. Očekivanja od ovog putešestvija su bila dobra svirka i ponovno viđanje sa subotičkim prijateljima. Međutim... Ima jedna narodska umotvorina u kojoj se pominju mače i muškatle. Večeras su od strane tri mačke (muškog pola doduše) nastradali hektari muškatli. Ukratko, to je opis doživljenog jer teško je naći prave reči kojima bi se opisao nastup ovog knjaževačkojagodinskog benda. Spektakl, na žalost za relativno mali broj posvećenika ali definitivno spektakl.

U muzičkom smislu (iako mrzim definicije po tom pitanju) najpribližnije bi se moglo reći da se radi o ambijentalnom etnodžezu. Ambijentalno - da, ali ne u isfolirana mediokritetska fensi onanija za nabeđene "intelektualce" koji sebe pronalaze samo u "višim" sferama. Džez, jeste to džez ali ne onaj samodovoljni gde se muziciranje svodi na "vidi šta ja sve mogu da odsviram mojim instrumentom mama". Etno elementi su prisutni, ali takođe bez pretencioznosti. Savršena kombinatorika. Ako vam se ikada bude pružila prilika da ih vidite uživo, poseta je obavezna. Nažalost, jako retko nastupaju.

Gitara nečujno primetna. Kao da je uopšte nema a zapravo drži celu konstrukciju benda na sebi. Bas vožnja je nešto što davno, davno nisam čuo. Dečko, kupi prnje iz Knjaževca i putuj bilo gde. Za tebe će posla biti gde poželiš po svetu. Klavijature (plus semplovi i mašine) gazde benda zaokružju celinu. Sjani kako kompozitorski, tako i aranžerski rad. Uostalom, šta reći o bendu koji svira instrumentalnu muziku a koji ne da mi nije dosadio posle par pesama već sam, kako je vreme odmicalo, sve više i više uživao. Šteta što bend nije adekvatno promovisan i medijski ispraćen. Večeras su održali masterclass, i dokazali da formalno muzičko obrazovanje (koje poseduje 2/3 benda) ne može da ubije kreativnost ukoliko ona postoji. Delovaće možda pretenciozno, ali ovaj bend koji ima svetski potencijal teško da će uspeti da dođe na mesto koje mu pripada na ovdašnjoj sceni. To je Srbija, nažalost.

Vredelo je preći put samo zbog ovog koncerta. Povratak u rano jutro sa srcem punim emocija i utisaka.

Od muzičkih dešavanja propuštam koncerte subotičkog dua Cadavare Exquis (11.06.), mađarske pevačice Szalóki Ági (17.06.), kao i nastupe dan kasnije (Bakos Àrpada i orkestra Bobana i Marka Markovića), a potom i 19.06. nastup tria Balkanske žice. Za ovaj potonji koncert, prijatelji koji su bili kažu da je bilo fenomenalno. Meni ostaje da im verujem na reč. A prijateljima treba verovati. Kome, ako ne njima?

Petak, 20. jun 2008.

Vraćam se u Suboticu da bi propratio dva poslednja festivalska dana. Za sam pozitivan utisak, program nije morao ni da počne. Poseta sasvim pristojna. Ponovo me čekaju maramice protiv krvoloka iz Palićke šume i mnogo lepog sveta. Osećaj prijatnosti, okruženosti prijateljima, a toliko novih lica. Nema podignutih noseva, nadmenih faca, a osmeh na licu se podrazumevao kod svih.

Program otvara Del Arno Bend. Zapravo, to je odloženi prošlogodišnji koncert (vidi u arhivi Plastelina) kada je kiša bila jača od želje i volje. Ovoga puta, sve je ok sa vremenom, a i komarci su tek male rode ove godine. Dosta dugo nisam slušao DAB uživo. Možda čak i nekih deset godina (još od legendarnog koncerta na bazenima 25.maj). Uvek mi prija njihov zvuk, mada ne mogu da kažem da spadam u ekstremne obožavaoce njihovog rada. Uostalom, preslušavajuži njihov poslednji album (Vreme vode) primetno je da zvuče mnogo setnije (mislim i da znam razloge, opravdane, ali o tome na nekom drugom mestu). Ranije su kroz nimalo vesele tekstove umeli da poseju zarazni optimizam, a sada je to ipak bliže patosu realnog života. Stari se, izgleda. S druge strane, rege je na neki način ograničen kao forma i u muzičkom smislu nema se tu očekivati Bog zna kakav spektakl. Spektakla nije bilo, ali da je prijalo jeste. Sasvim korektan i zadovoljavajući koncert.

Kao i prošle godine, iznenađenja stižu sa male (Talia) scene. Program na njoj otvaju Bateria Sambass, mladi subotički sastav udarača u razne doboše, timpane i ostale udaračke rekvizite. Postoje nepunih godinu dana i donose svoje viđenje raznih latino ritmova. Ako bi tražili neko poređenje, Bateria Sambass više liči na Gathering of Drummers Pavela Fajta nego na projekat onog naturalizovanog beogradskog bubnjara koji je od pozitivnog političkog anganžmana došao do profane komercijale. Dakle, pozitivan potencijal postoji, sad šta će se desiti sa ovom četrnaestočlanom postavom u budućnosti ostaje da se vidi. U svakom slučaju, prijatno iznenađenje.

Sledeći na veliku scenu izlaze Savvas Houvartas Ethnic Jazz Ensemble sa Kipra. Šta reći. Vrlo korektan etnojazz, tehnički odlično odsviran sa sjajnom pevačicom. Ipak, sve je to mnogo puta i viđeno i čuto. U festivalskom smislu koncert je bio više nego korektan. Ne mogu da irazim oduševljenje, ali ne mogu ni reći išta loše. Uostalom, proveritie na adresi www.savvashouvartas.com

Talia stage je posle kiprana ponudila još jedno više nego prijatno iznenađenje. B-terv iz Subotice. Ako postoje Orthodox Celts, ovaj bend bi se mogao nazvati Transilvanian Celts. Razorna svirka. Dve violine, akustara, frula, bas i bubanj. Bend iza sebe ima jedan album, ali će im verovatno trebati još dosta vremena da izađu iz lokalnog okvira. Lepo je kada vam na koncert dođe mnogo drugara, koji su srećni veseli i prave atmosferu ispred bine, ali publiku su te večeri činili i neki drugi ljudi koji nisu imali priliku za multikulturalnom naobrazbom koja je svojstvena krajevima gde sam stigao u pohode. U muzičkom smislu, njihov zvuk bi se mogao opisati kao mikstura balkanskih zvukova (Transilvaniju ipak podvodim pod Balkan) sa malom dozom Keltskih uticaja. Vrlo poletno, veselo i nadasve obećavajuće.

Sve u svemu rezultat te večeri Talia vs. Main 2:0. Iznenađenja uostalom uvek treba tražiti na neočekivanim mestima.

Bilo je još pozitivnih utisaka te večeri. Plesači sa vatrom koji su uneli duh uličnih festivala, standardno štandovi sa rukotvorinama (uz malu opasku da niti na jednom nisao licitarsko srce, ono pravo sa ogledalcetom). Ipak, najveći vankoncertni utisak te večeri je poznanstvo sa vođom benda Iskon Balšom Pešikanom. Pričamo o dešavanjima u bendu, planovima, i onda čuh fenomenalnu priču. Pred poslednji veliki koncert, trebalo je održati par proba, a malo je dosadno svirati samo za sebe. Umesto proba, bend je održao dva besplatna koncerta. Jedan u Domu za decu ometenu u razvoju, a drugi u Gerontološkom centru. Želim da verujem da će lepota ipak spasiti svet i zato mnogo više volim Tipsarevića nego Đokovića. Ako vam se čini da sve to nema veze sa Etnofestom, neka vam. Ali grešite. Grdno.

Kao i prošle godine, u neke sitne sate fenomenalno prijaju Čkaljini sendviči koje organizator besplatno deli prisutnima. Čkaljin sendvič? Za one mlađe koji se ne sećaju filma/serije Kamiondžije. Topao hleba, mast, so, aleva paprika. Sećanje na detinjstvo, ali i na studentske dane u doba hiperinflacije. Možda vam zvuči opskurno, možda egzotično, ali da prija u neko doba noći... Mmmmm... Njam, njam...

Bliži se tri ujutro i vreme je za počinak. A gde bi otišao bivši profesor nego u Dom učenika srednjihškola. Smeštaj više nego pristoja što je dovoljno za miran san.

Subota, 21. jun 2008.

Današnji dan pripada zvezdama festivala. Prvi je Slobodan Trkulja. Mislim da nema previše potrebe da ga predstavljam. Ipak, koncert je bio vredan svake pažnje. Poseta prevazilazi moja očekivanja i prvi put doživljavam na nekom World Music koncertu da deo publike peva zajedno sa izvođačem. Namerno kažem World, a ne Etno jer ovo što Trkulja sada radi se ipak pre može svrstati u tu kategoriju, odnosto ima tu dosta elemenata etna, a li je to suštinski vrlo prijatna kombinacija raznih uticaja. Očekivao sam jako dobar nastup i to sam i dočekao. Mora se priznati da Trkulja ima jako dobar scenski nastup, jako dobru komunikaciju sa publikom i taj pomalo RnR prizvuk u njegovom nastupu možda daje pravi odgovor na ponašanje publike. Posmatrajući ovaj nastup, ne vezano za sve ostale biografske podatke i Trkuljin CV, slobodan sam da tvrdim da se pred njim nalazi sajna world music karijera. Album koji je u pripremi (u produkciji Pitera Gebriela) verovatno će dati odgovor na ovu tezu.

Druga zvezda večeri je Vlatko Stefanovski. Šta reći o njemu, a da nije opšte poznato. Standardno izvođenje velikog majstora, uz naravno pratnju adekvatne ritam sekcije. Po slobodnoj proceni nekih 1200 ljudi na ispred glavne bine, i još koja stotina ispred, na stajanju... Sjajna poseta.

Vlatko kombinuje repertoar. Malo staro, malo novo, za neke prijatna reminisencija na prošlost, za neke ekstatično uživanje. Sjajan zvuk je doprineo da se Vlatkov nastup mogao doživeti kao i u najboljim audio uslovima. Nadam se da imate formirano mišljenje o Vlatkovom radu, tako mislim da je izlišno govoriti bilo šta više na tu temu.

Večeras se u publici pojavljuju još neki dragi prijatelji i zabava je potpuna. Tu su i Čkaljini sendviči, naravno. Talia stage večeras pripada Đ Pau Scrowa i njegovim etno egzibicijama. Sve je to bilo više nego dovoljno da dobar deo publike provede još koji sat u čistoj hedoniji i uživanciji. Primetno je zadovoljstvo na licima organizatora. Vrlo kvalitetno odrađen ogroman posao i kamen sa srca je zasluženo pao. Prvi je dan leta, ujedno i dostojno obeležen svetski dan muzike.

Brzo sviće. Vreme je za pokret. Da li ću otići i sledeće godine? Izlišno pitanje.

Autor: Branislav Nikolić

Ring Ring vol. 13. - Beograd (plus/minus) 9-14. maj 2008.

Priznajem, iako sam dobar komad vremena proveo slušajući/preslušavajući svojekakve experimentalne muzičke tvorevine, nisam niti jedan Ring Ring odgledao (u daljem tekstu RR) od početka do kraja. Ove godine, spletom okolnosti, reših da to ispravim. Nije baš da je 100 odsto ispalo tako, ali skoro kao pa da jeste. Za tekst koji sledi i više nego dovoljno.

Na samom početku, iskreno, moram javno da skinem kapu Bojanu Đorđeviću (i njegovoj ekipi) za sve za sve što je u poslednje dve decenije (mislim i koju godinu više) rade na ovim prostorima. Od tzv. "crvenih kaseta" (sad da vam ne objašnjavam) pa do DISCO 3000 (jedan od poslednjih radijskih relikata one nekadašnje stanice B92). RR je ostao živ. Trinaest godina, uključujući i onu famoznu 1999. kada je pod bombama poluvirtuelno održan. Delom u BG, delom diljem Evrope kada su raznorazni artiste svoje koncerte te večeri posvećivali RR-u i tako širili misiju. O BG nastupu Miše Savića i njegove DisFilharmonije (drugom i verovatno poslednjem) sa nekih 15 gitara i isto toliko basova može se pisatinaveliko, no to je ipak prošlo vreme.

Danas, godina je dva-nula-nula-osam. A ko sam? Vreme je vratiti se trenutku današnjem.

Intro (5. maj). Promo koncert ove godine pripada sjajnom subotičkom sastavu Ana Never. Iako su već dovoljan puta bili u BGu nikako da se poklopimo sa terminima. Večeras - Sjajno! Da ne ponavljam rečenice koje ste već mogli da čitate u Plastelinu. Zavirite u arhivu - što kod koncerata, što međ recenzijama.

Oficijelno otvaranje (9. maj) pripada američkom dvojcu SPARKS (ne to nisu oni na koje ste verovatno najpre pomislili, no šta zna dete...). Elem, moje emocije prilikom naspupa ovog dvojca truba/kontrabas variraju. Dosada. Vidi kaoo se dečaci trude u smislu "vidi šta se mogu od mog instrumenta, mama!" Hmmmm... ovo nije uopšte loše. Na momente malo naporno, ali OK. Na kraju krajeva više nego zadovoljavajuće, mada početkom to nije izgledalo tako. Znaju da sviraju, energija je to, možd amalo dorade iskaza i biće to i više nego zanimljivo.

Gledajući program, od mađarsko/francusko/srpske kombinacije koja nastupa pod imenom "Shades of Jazz Noir" očekujem mnogo toga. Ambiciozno zamišljena muzička pratnja dok se na platnu iza vrte kadrovi iz noir filmova 40-ih i 50-ih prošlog veka pokazuje se kao prilično smaranje. Da nije bilo slike možda bi detaljnije pricao o zvuku. Ovako, skoncentrisan na sliku sve je delovalo pomalo s koca i konopca. NO, ipak, ne previše rđavo. Možda sam ja samo više očekivao. Sorry.

Tamo gde su vam očekivanja najmanja obično dobijete najviše. Da me je neko onomad kada bejah klinac mlad uveo u jazz putem pravim, ovo večeras za mene ne bi bejalo preveliko iznenađenje. Ipak, ako su vam prvi susret sa jazzom, neke razne free jazz onanosomnabulije onda vam i jazz dođe malo skrajnut. Ovako, i pod stare dane otkrivam. Vecerašnji koncert Irene Schweizer (klavir) i Omri Ziegele (saxofon) predstavljao je praznimk za uši. Free jazz, ali melodičan. Afro ritmovi ali ne i world music. I na sve to Omrijev autocinizam u pauzama između numera. Toplo, prijatno & prijateljski. (Sutradan Omri me startuje sa pitanjem, da li se znamo? Misli da sam mu poznat iz nekih Ciriških Jazz klubova. Sorry man, No. I never been there. But take care, you got a nice gig last night...).

Posle njih još jedan spektakl. Ali, ma koliko pređašnji koncert bio klasika, ovaj je bio sve samo ne to. Posvećenička opskura. Jean-Luc Guionnet (sax) + Seijiro Murajama (udaraljke). Putovanje kroz mistiku, metafiziku koje uključuje i treći instrument u njihovoj postavi - tišinu.Publika se naravno osipa, ali meni gušt još veći. Nazovimo to Budističkim RnR-om. Onako, odokativno. Meni lično, najjači koncert ove godine. Znam, mnogi se neće složiti, ali ja ovo volim...

Treći dan (11. maj) opet otvara jazz duo - Ken Vandermak + Tim daisz. Za razliku od sinoćnjeg certa ovo je bilo razbijanje. Free jazz, uz funky energiju... Muški, iz sve snage, razbijajući... Za one iz RnRa... recimo Majke početkom 90-ih ali u jazz smislu.

Nakon njih sledi nemački elektronski umetnik Oval. Priznajem da to nije moja šolja čaja (ili krigla piva). Možda sam ja isuviče old school, ali nemam impresija kada je ispred mene neki laptopdžija i isporučuje mi neku muziku. Da slušam sve to kući (ako mi se pogodi raspoloženje) OK, ovako malo smorno. Opet sumarno gledajući, dobro veče.

Četvrti dan (12. maj) otvara norveški (?) heavy-noise-electro trio Puma. Iskereno, to što oni rade meni je malo besmisleno. Ok, idemo gfde nas misao povede/podvde, pa gde završimo. Na momente OK, na momente težak smor. Za jedared čuti OK, višekratno - teško. Bez mene ako može. Nakon njih dolazi Fennesz, austrijski gitarista/laptopdžija koji predstavlja svoj novi album. Da je bilo lepše i zanimljivije od Ovala, jeste. Da se žmuri negde sa sluškama možda bi otplovio negde, ali, ovako, gledajući u stojećem stavu... hm... Malo lošije od prethodnih dana.

Peti dan (13. maj) otvara japanski opskurni duo Tetuzi Akiyama/Toshimaru Nakamura. Igrarija, na momente interesantna, no meni generalno ne previše. Možda sam se malo zamorio prethoddnih dana, ili mi samo nije bio dan nza tako nešto.

Nakon njih na scenu dolazi Belgrade Noise Trio. Odluslušah početak, videh mož’to da budne simpatičan post rock, ali mnogo sam umoran... Vadim se na ono BG čto im stoji u naslovu. Slušaću to ja več jedared negde kako treba. Sorry momci.

Zvanično poslednji dan (14. maj) zamišljen je kao "šakom u glavu" udaraljkama.

Prvi nastup te večeri - trija Angel/Salis/Drake doživljaj je za pamčenje. Čista energija i emocija ispoljena na raznorodne, ponekad i neverovatne načine. Rex je bio put kao šibica, znoj je kuljao na sve strane. Nije se znalo ko drži visak a ko meša malter, a u biti svi su radili sve. Sve u svemu, jedan od najblistavijih koncerata RR-a ove godine.

Čisto udaračka postava, predvođen Pavelom Fajtom (ovde poznat po saradnji sa Ivom Bitovom) + japanka na glasu, zatvaraju ovaj festival. Šarenolika atmosfera, prožeta muzikom čiji je tempo rastao kako se koncert bližio kraju ponela je publiku, i što se te strane tiče mislim da je to bila pravilno tempirna kulminacija ovogodišnjeg RR-a. Da su me oduševili nisu, ali da su prijali - jesu.

Afterhour RR-a dogodio se 25. maja. Nastupa poljski sastav Kroke. Kombinujući tradicionalnu jevrejsku muziku sa jazzom i raznim drugim world music elementima, Kroke se predstavljaju kao jako prijatna banda 4 lepo vaspitana đilkoša koje bi svaka majka za zeta poželelea. Šteta što u bašti SC-a (gde se koncert desio) stoljnaci nisu bili karirani. Tek to bi bio gušt. Ko tamo bio nije neka pati. Ja ću da ćutim.

Za kraj. Mora se spomenuti i prateća izložna u Rexu. Studenti odseka grafike, Škole za dizajn u Beogradu imali su kao domaći zadatak da osmisle plakat za ovogodišnji RR. Njihova rešenja krasila su zidove Rexa. Još jedan korak napred i sve pohvale tome.

Sve u svemu, vrlo sam zadovoljan sam svim ponuđenim, viđenim i čutim. No. kako je ovaj tekst nastajao iz segmenata, moj top 3 za ovu godinu glasi:

Jean-Luc Guionnet & Seirijo Murayama
Irene Schweizer & Omri Ziegele
Ken Vandermark & Tim Daisy
Angeli/Salis/Drake
The Gathering of Drummers
Sparks

Za ovu godinu, dosta.

Autor: Branislav Nikolić
Foto: Stanislav Milojković

Sinan Sakić, estradni fenomen - Beograd, Stadion Tašmajdan, 29. avgust 2008.

Bog na nebu, Sinan na zemlji (stara novokomponovana narodna)

Za mene ova priča kreće još davne 1992. godine. U pauzama beskonačnih priča na trenutno aktuelne političke teme, tokom tadašnjih studentskih protesta (ako ih se neko još uopšte i seća), moj fakultetski kolega Peđa (iz Loznice inače, što nije nebitno za priču), tek da malo ohladimo glavu od svega, okreće razgovor ka muzici.
- Pazi prijatelju, bio si u hali u Loznici. Znaš kakva je. Mesta za jedno 1.500 ljudi na tribinama, a kada su koncerti može još jedno 1.000 na parter. I sad, zamisli scenu da se na tom prateru, inače krcatom, nalaze sve same žene iz lokalne mahale, kad se pojavljuje ON. Kao po komandi kreće horsko skandiranje: "Sinane jebi me! Sinane, jebi me!" (tada mi je to delovalo čudno, no danas kada čujem Sinanovu "Lepa do bola", shvatam, da to ne može da otpeva vaginopaćenik. Izgleda da je kilometraža zavidna - nisam držao sveću, no samo mi se javlja). Ako ikad budeš bio u prilici da overiš njegov koncert nikako nemoj to da propustiš. Posle Šabana Šaulića to ti je najveća legenda BermudskoSrBskog trougla Šabac-Loznica-Bjeljina (Keba, Tarmi Rićmi, Ljuba Aličić... da ne nabrajamo sada), a čudo pravi i na drugim mestima gde se pojavi.

Nikako da nam se ukrste putevi. U međuvremenu, slušam bajke o njegovim rasprodanim koncertima na beogradskom Tašmajdanu, o druženju sa Sai Babom čiji je posvećenik i poklonik, ali spotova i, makar slučajnih, TV gostovanja ni za lek. Na drugoj strani, kada bejah prinuđen da provedem neko vreme na opštenarodnim veseljima, primećujem pesme koje izazivaju delirijum i dert, a koje kao pasionirani posmatrač dešavanja na TV Palmi sredinom devedesetih nikada nisam čuo. Raspitah se i dobih odgovor. Dakle, to je taj Sinan. Opak baja po svemu sudeći.

Priliku za prvi susret dobijam tek sada. Opet neugledni plakati, doduše, događaj sada malo bolje medijski pokriven od strane onoga što se prodaje na trafikama a nisu novine, ali i to je preskromno. Ko je bio stipsa da izdvoji 300 kinti za ulaz ili ga je pak bio blam da se pojavi, propustio je lekciju na temu "Ovo je Srbija", i mogao je da se uveri da to nije ni "Žikina šarenica" niti silikonsko-mamalna estetika raznih ružičastih TV poslenika. Možda je to, najbliže rečeno, bilo kolektivno izdanje emisije "48 sati svadba", gde se nije znalo niti ko je mlada, niti ko je mladoženja, a zapravo nisu ni bili potrebni. Svi su se venčavali/udavali sami za sebe, a kum je bio Sinan.

Hrpe hmeljom omamljenih i Sinanom opijenih manjih i malovećih klinaca restruktuirane Diesel estetike, kao i moji dragi Cigani (iliti po novom Romi) svih uzrasta bili su očekivani kao publika. Ipak, priličan broj roditelja sa decom, devojčice sa unučićima (ne mlade bake već konzumentice prošvercovane vatrene vode u staklenim flašicama od 1 dl) daju malo drugačiju sliku. Poneka tuča, navijačke baklje, malo intervencije "organa"... Sve nekako više ili manje očekivano. Za mene, ipak malo neočekivano slabija poseta. Očekivao sam ipak krcat stadion, a bio je tek nekih 8.000 ljudi. Malo li je?

Ipak, ovaj Sinanov koncert još jednom pokazuje zašto je stanje na našoj muzičkoj, tzv. RnR sceni takvo kakvo jeste. Čovek koji je uspeo bez velike pompe, medijske mašinerije iza sebe, isključivo ultraprofesionalnim odnosom, uz naravno nekoliko hipermega hitova, svoju uspešnu karijeru duguje ipak nečem drugom. Nisu to ni geni lozničke mahale, nije to ni njegov drugar Sai Baba, nije to ni broj pročitanih knjiga (neproverena legenda kaže da ih je on pročitao više od svih registrovanih fudbalera prve lige ovdašnje, zajedno), razlog je samo jedan i on je i večeras bio demonstriran. To je ISKRENOST. Sinanova energija na sceni, njegove povremene suze evidentno nisu laž. Emocija iznad svega. A osnovi ekonomije kažu da što je ponuda manja, a potražnja veća, deficitarni proizvod se prodaje brže. Šta je dobro i nije toliko bitno, ali šta nam treba je evidentno. Uz malo manje predrasuda, naravno.

Zlobnici bi rekli da je lako Sinanu da ima dobar glas kada on najmanje peva na svojim koncertima. Pa, gospodo, zaslužite i vi takvu publiku.

Sutra s tobom neću biti / Odnosi me život dalje / Ja te volim al' šta mogu / Sudbina me na put šalje

A sada, svako za svojom sudbinom. Putevi nam se trenutno razilaze. Ko zna, možda se i ukrste još koji put. Ne bih imao ništa protiv.

Svako dobro na tvom putu, Sinane.

I za kraj, ako neko zna ko je Johnny Cash, i traži njegov pandan (barem što se njegove višedecenijske country faze tiče) na ovim prostorima - to je Sinan.

Potpis. Pečat. Paraf.

Appendix:
Sinan Sakić je rođen 1956. godine u Loznici. Po struci je elektrovarilac. Sakić je 1979. izdao je prve singl-ploče sa pesmama "Jedna tuga za dva druga" i "Kulu gradim". Godine 1982. PGP RTB objavio mu je album "Reci sve želje" sa kojim postaje jedan od tiražnijih pevača folka. Sinanovu pesmu "Ej, od kada sam se rodio" mnogi danas smatraju "kafanskom himnom", a njegovi veliki hitovi su: "Sudbina me na put šalje", "Reci časo", "Zoko, moja Zoko", "Sve je postalo pepeo i dim", "Nema para, nema sreće"... Prvi beogradski solistički koncert održao 1986. godine u zemunskoj hali "Pinki" pred 5.000 posetilaca, a isto toliko ih je bilo ispred hale. Koncertne rekorde postigao je u sarajevskoj "Zetri" gde ga je slušalo 15.000 posetilaca. Dobio je raznorazne nagrade popularnosti od "Melka" do "Oskara popularnosti".

Autor: Branislav Nikolić

Žensko muzičko veče, Crna kuća, Novi Sad, 30. avgust 2008.

Strašno me zabavljaju ljudi koji kontakt sa Novim Sadom imaju retko, uglavnom samo za Exit, pa sebi stvore potpuno nerealnu i bajkovitu sliku o gradu, stanovnicima, njihovoj toleranciji i srdačnosti. Novi Sad je podeljen grad. Deo populacije, koji se u vreme Exita pod pretnjom svog tog šarenila i živosti povlači u krtog, izmili napolje čim đubretari posle festivala, u ponedeljak ujutru odvezu poslednji kontejner smeća sa tvrđave. Dodatnu komplikaciju predstavlja to što granica uopšte nije oštra, postoji puno nijansi i varijanti netrpeljivosti, teško je predvideti kada i na koji način se mogu ispoljiti. Iz tog razloga su organizatorke lezbejskog umetničkog festivala "Umetnost radi akcije", kao i prošle godine, kada se festival održavao prvi put, odlučile da se uzdrže od najavljivanja dešavanja u medijima, uzdajući se u prenos informacija ličnim kontaktima. Moram priznati da mi pomalo imponuje što sam se našao u grupi ljudi koji su čuli za festival, volim šmek podzemlja, još zabavnije mi je bilo to što se u isto vreme dešavao još jedan opskuran hepening, Lemur fest u Ledincima, na desetak kilometara od Novog Sada. Odlučio sam se za ženske, pošto sam na Ledinačkim muzičkim radostima bio prošle godine.

Prve večeri festivala, u petak, u Art Klinici je bila izložba, zatim i prikazivanje lezbejskog eksperimentalno-igranog filma "Lezbajka", nisam išao, pa ne znam kako je bilo. Druge večeri, koju su nazvali "Shane's sisters", u Crnoj kući su nas čisto ženski izvođači zabavljali svojom i tuđom muzikom.

Prvi je nastupao LeZbor, hor iz Zagreba, jedini bend koji sam znao od ranije, preko saradnje sa beogradskim Horkestrom. Paralela između ova dva hora je neizbežna, jer imaju sličan pristup, pretežno biraju opštepoznate pesme, vade ih iz konteksta, igraju se njima, pri čemu im je stav bitniji od ispravnosti svakog tona, bave se aktivizmom, kritikom i subverzijom, zabavljajući publiku pri tom. LeZbor je za razliku od Horkestra čisto ženski hor, i nemaju instrumente kao pratnju. Izvele su nam svoju verziju klasika osnovnoškolskog muzičkog obrazovanja osamdesetih "Crveni makovi", "Kaćušu" na ruskom, ali i "Suadu" od Plavog orkestra i još nekoliko podjednako šizoidno izabranih pesama. Za bis su ponovo otpevale svoj do sada najveći hit, njihovu verziju stvari "Moj dečko je gej" sa trenutno aktuelnog drugog albuma Lollobrigide. Kul je bilo.

Bura bend je takođe iz Hrvatske, na sajtu im piše da su nastali iz ženskog queer fudbalskog kluba. Nastupaju u klasičnoj električnoj rok postavi i sviraju pop hitove na ironičan način. Lepo su zabavljali publiku, pesme smo svi znali, klupska svirka za popiti piće, ćaskati sa drugarima, malo đuskati i pevati refrene kojih se uspeš setiti a nije te sramota da pokažeš da ih znaš.

Još jedan zagrebački bend, Drvena Marija, ako se dobro sećam nastupale su kao trio, akustična gitaristkinja, koja je i pevala, još jedna pevačica i perkusionistkinja. Njihova svirka je mirnija od Bura benda, uz jak akustični hipi prizvuk dosta vuče na nekakve šlagere i festivalsku atmosferu. Napravile su od toga i odlično zezanje, u savršeno otpevanoj pesmi čiji naslov i ime originalnog autora nisam zapamtio, prostom izmenom u boji glasa i preterivanjem u dramskom izražavanju, a i pevačica im izgleda potpuno adekvatno, plava, rumena i jedra, kao da smo gledali snimak iz dvadesetih godina prošlog veka. Izvele su i stvar "Homoseksualci", ne znam da li je njihova, zvuči kao himna celog LGBT pokreta, i primali su se ljudi u prvim redovima, ta borbena muzika za podizanje morala je čudo, penzionerima je na mostovima u vreme bombardovanja radila "Volimo te otadžbino naša", a ovoj publici radi ova.

Za Tri kapljice sam čuo, svirale su već negde po gradu ali ih nisam zakačio. One su se pojavile četvrte, kao lokalni predstavnici. I odlične su bile, baš sam se prijatno iznenadio. Sviraju nekakvu mešavinu pravaca, pank, metal, ska, rege, dosta aktuelno zvuče, ali imaju i onaj novosadski prizvuk, jer, tu su gde su. Uz to su i vesele, nije to neko mračenje u kakvo metalci i pankeri umeju da upadnu. Basistkinje su mi bile zanimljive, imale su ih dve, koliko sam shvatio to tek od nedavno praktikuju, mislim da je baš fora, ako budu zaista i koristili prednosti dva basa u bendu. Ostatak postave je klasičan, tu su još gitaristkinja, pevačica i bubnjarka. U jednom trenutku su se i izmenili na instrumentima. Bile su mi potpuno simpatične, mlade su, oko dvadeset, pune energije, nije to ni naivna svirka, unose se, trude. Previše je odrtavelih domaćih bendova, izlizanih godinama a bez stvarnog uspeha, dobro je da se pojavljuju noviji i življi, željni dokazivanja, a da pri tom imaju kvalitet i potencijal da napreduju.

Za kraj sviračkog dela večeri ostavljena je A.J. Shanti, kantautorka iz SAD. Koliko po internetu mogu da vidim, ima jedan album, "Baby Beau Blue" i dosta je koncertno aktivna ovde po regionu. Ima onaj klasični pristup američkog folkera u fazonu Bob Dilana, akustična gitara, njen glas, pesme o ljubavi, patnji, aktivizmu, nepravdi i slično. Fina je svirka bila, okej ženska. Parovi su se, potpuno u skladu sa Pavlovljevim istraživanjima na polju uslovnih refleksa, ljubili i grlili čim bi počela romantična pesma, time opravdavajuću teoriju i dajući pokriće komisiji koja mu je dodelila Nobelovu nagradu, tako da je to bilo skroz lepo sa njihove strane.

Zatim nam je didžejka Djavol lično, vedeta novosadskog lezbo klabinga, puštala svoj izbor uobičajenog repertoara elektrokleš i srodnih hitova, uz veliku podršku lokalne publike. Igralo se i na podijumu i van njega, cice su se privatavale, ja sam pio pivo i pričao sa društvom. Nakon fajronta smo se, posle obnavljanja resursa na bankomatima, svi grupno preselili na nekakav tehno.

Mislim da se zdravorazumsko "živimo u slozi" i slično podrazumeva, vrrrlo obazrivo ću pokušati da iznesem nekoliko razmišljanja koja bi trebalo da budu konstruktivna kritika. Ispada da je ovaj festival, pošto nije javno oglašen, napravljen za lezbejke koje već međusobno komuniciraju. Nekakvo uzajamno podizanje morala, uz zabavu. Možda je veća podrška potrebna onima do kojih vest nije doprla. I recimo, video sam vrlo malo starijih posetiteljki. A što se tiče promene stavova javnog mnjenja, šturo obaveštenje se pojavilo samo u nekoliko ionako liberalnih lokalnih medija nekoliko dana po završetku. Ali dobro, bolje išta, nego ništa. Ko zna koji je najbolji način za poboljšanje statusa takvih grupa. U stvari, najbolji status će imati kada prestanu da budu "grupa", kada seksualna, ili, kad smo već kod toga, bilo koja druga orijentacija, postane irelevantna za okolinu.

Autor: Daniel Farkaš