Spheruleus - Voyage (Hibernate, 2011)

Harry Towell je jedan od netlabel heroja. Naravno da koristi više od jednog aliasa (Spheruleus, Paper Relics, Eyes Flutter Beneath), svakako je vlasnik jedne (Audio Gourmet), a podrazumeva se da istovremeno objavljuje za više različitih etiketa (Under The Spire,Test Tube, Resting Bell, Earth Mantra). Neko bi to nazvao diskografskom korektnošću i to je osvežavajuće u vreme nekih korektnosti koje više pritiskaju nego relaksiraju i pri tome ne preporučuju humor, ironiju i distancu.

Towell je u ovoj prilici kao Sphereleus narator ambijentalno-instrumentalne sage o (imaginarnom?) brodu od nastanka pa do rastakanja i rđanja gvozđurije ispod nivoa uzburkanih voda. Pohitali su mnogi da se sete (Gavin) Bryarsovog Titanika, sto je Towell i pre tih napomena negirao. Ako se setimo njegovih radova, naslova i svega što ih prati, lako ćemo zaključiti da je prolaznost nešto što ga okupira i usmerava mu kreaciju. U tom kontekstu praćenje nežive stvari koja ne upravlja svojom sudbinom, može da navede slušaoca da razmisli i o sopstvenoj. Šta i kako god, Towell je postigao da Voyage ne zvuči kao imaginarni OST, već je sama-za-sebe-audio-sinema koja u momentima postiže metaposvećenost i prosto tera da se dodatno još emocionalnije proživi i doživi sudbina plovila. S obzirom na to da je ovoga puta samom najavom dao uputstvo, a ne (kao do sada) samo naslove, možda je od publike i zahtevao više nego sto joj je olakšao.

Autor: Mileta Okiljević

Blouse - Blouse (Captured Tracks , 2011)

Trio iz Portlanda u Oregonu ima u biografiji singlicu za Sub Pop, a to može da zbuni. Zato što Blouse može, bez suvišnih pitanja, da se proda radoznalima za zaboravljenu zapadno-nemačku new wave skupinu iz centra osamdesetih, a posle preslušavanja nikome ne bi palo na pamet da proverava da l' su uistinu bili (lokalna) predrupa većim post punk imenima.

Sinti modovi osamdesetih i pomalo melodično kuckavi bas u tranziciji ka soft gotiku, vode do Time Travell, jedne od najdražih pesama godine, koja se proteže oko skeleta legendarne A Forest (The Cure). Odmah se ulazi Into The Black koja bi na svakoj turšija kompilaciji tipa The Best of 80's bila jedna od pesama koja se ne skipuje. Sa ovakva dva penala do kraja je dovoljan samo i procenat poseda, što se taktikom i tehnikom s lakoćom drži.

Blouse su jedan od zdravijih bendova. Predrasude i razmišljanje o nedostacima bi iskomplikovali stvari, a to nije neophodno.

Autor: Mileta Okiljević

Date Palms - Honey Devash (Mexican Summer, 2011)

Do formiranja Date Palms, Gregg Kowalsky i Mariele Jakobsons su odvojeno prikazivali talenat i veštinu, a sada su namerni da učestalošću (o)pravdaju zajedničku agendu. Da im se ne bi učinila nepravda, najracionalnije je iz minulog rada izvući ono po čemu ih najefektnije preporučujemo prijateljima. Možda su to Krankypedigre koji Kowalsky ima i Jakobsons saradnja sa Fredom Frithom. Odluku o odvajanju vremena na ovaj kreativno-emotivni par pojačavaju i etikete koje im ukazuju poverenje i ime - Root Strata (debi Of Psalms, 2010), i sada sve uticajniji Mexican Summer.

Sine Qua None za Date Palms simbiozu je poznavanja materije i balansirane improvizacije u dobru pesmu, drugačije sve ode u koncept istrošene psiho(delične) seanse i kosmičkog br(b)ljanja. Krajnji utisak koji drugim albumom daju je blizak glasini o tome kako Spacemen 3 rade soundtrack za virtuelni obilazak ashrama.

Honey Devash je vinil. A strana = grupni obilazak i upoznavanje, a B strana = natanane individualno razgledanje. Ima ovde i rizika da nekoliko uzastopnih vraćanja igle može da nagovesti uzbuđenje, koje po nekim učenjima odlično ide uz ovakvu muziku, valja je obuzdati, a zahtevni ili opuštajući pristup preslušavanja je krajnje lični odabir.

Autor: Mileta Okiljević

Tim Hecker - Dropped Pianos (Kranky, 2011.)

Svečanost klavirskih nota nas upućuje na prolaz kroz kovitlac, i nebom se igraju munje dok nesmetano mislimo svoju misao. Talasanje vodene površine izobličuje odraze noćnih svetala. Nežno i erotično, prsti se spuštaju na dirke. Rezonantna prenuća iz duboke melanholije. Umetnik se vrpolji na drvenoj stolici koja pucketa pod njegovom težinom dok on svira uporedo sa nemirom svog bića kako bi našao pravi ton i interval u kom će spustiti ruku na klavir, dok se njiše, uzdiše, zaustavlja dah, napinje se, trlja znojave dlanove o izanđale pantalone i briše znoj sa čela. Jedva izdržava atmosferski pritisak svega oko sebe, ali zdeljao je misli koje ne želi da isprati i dobija priču koju želi da saopšti - ogoljenu, a blagu i punu emocije - jedan kroki, da ga dopunimo sobom.

Orgulje iz katedrale na trgu u sveže oblačno jutro posle kiše produžavaju iluziju trajanja. Buka, zujanje, repovi zvukova iz pozadine, gubljenje slike, bleskovi svesti, vrtoglavo vrtenje u mestu, titranje snopova svetlosti nas posmatra same, izgubljene, bačene - u milion varijanata. Razvijanja i opružanja u koliziji sa strahom koji grči. Sve oko nas osciluje i lupa kao sudnji dan. Zvona. Nepravilna ponavljanja, odstupanja i zapinjanja, slamanja i rast.

Autor: Aleksanda Jelačić

Nearone - Presents (Inner Islands cass, 2011),
Gkfoes Vjgoaf - The Joy of Awakening (LP inner islands, 2011),
WYLD WYZRDZ - Positive Texture (Moondial, 2011),
Stag Hare - Spirit Canoes (Hands in the Dark / Inner Islands, 2011)

Spolja i/ili iznutra, skoro svi traže Shangri-La, što bi za Seana (Conrad) i Bradena (J Mckenna) i Garrick (Biggs) bilo drugačije. Ovi Amerikanci koračaju ka smirenju kroz muziku, i povremeno kreću sa Inner Islands etikete.

Deo puta za Seana Conrada su i Nearone i Gkfoes Vjgoaf. Nearone je saradnja sa izvesnom Rose, posvećena VODI i usnimljena na Novom Zelandu. Prvi je utisak - Grouper koja ne gleda do kraja Lynchove filmove, ali o njima diskutuje. Prvi sledeći utisak je - Pygmalion (Slowdive), vlažan od visokih i gustih šuma, ne od vode iz doline Temze. Naknadni utisci pokazuju da su field recordings i jednoličniji ritam uveli ovaj mutant-shoegaze u ritual koji svako može da posveti čemu god hoće. Ako Nearone ritual nema zvučnu asocijativnu uputnicu, Gkfoes Vjgoaf ritual ga ima u nešto većoj meri. Ovde Conrad sve radi sam i bliži je spiritualno-ritualnom; mnogo čega se čuje i očekuje uz pomoć elektronike, akustike i energija protiče od primitivnih religija preko Indije do različitih izvora i izbora.

McKenna se kao WYLD WYZRDZ pridružio raširenom običaju da vlasnik etikete neke od ključnih radova objavljuje za druge firme i - evo kasete Positive Texture pod logom Moondial. Njegova se muziku preko ranijih aliasa i izdanja definisala kao kretanje od neo folka do lo-fi popa, ali je Bradenova lična transformacija sve to promenila, te se WYLD WYZRDZ preporučuje kao new - new age podloga za lifecoaching, yogu i slično. Ima u tome istine, i ovakva muzika u dobro pogođenom trenutku, nagrađuje opuštanjem, raspoloženjem i motivacijom koja je često potrebna.

Podesna za tako nešto je i Garrick Biggs koja voli da je prepoznaju kao Stag Hare. Njena topla repetativna meditativna psihodelija zna da iznese strukturu pesme do nežne monolitnosti. Čitanjem njenih intervjua, čovek misli da tu nema ničeg neobičnog, sem što Garrick dopušta da sve što oko sebe primeti, zaista i primeni u konstrukciji ličnog muzikantskog jezika. Njena percepcija prirode, zadovoljstvo i sreća u dostupnim stvarima, iskače iz uobičajenog. Stag Hare smatraju za deo new Utah weird scene, a ko je tu čudan, ko se na pravi način bavi sobom i trenutkom, ko ostaje na pola puta i ko od borbe (ne) odustaje, Garrick odgovora kroz muziku.

Autor: Mileta Okiljević

Trouble Books & Mark McGuire - (Bark and Hiss. Wagon, 2011)
Keith Freund - Constant Comments (Experimedia LP, 2011)

Uz ove razloge za smeškanje, biće da je Keith Freund, muzičar iz Ohaja mnogo toga zaslužio. Prvo je supružnički duo Trouble Books (Keith Freund & Linda Lejsovska) predstavio saradnju sa Emeralds gitaristom Markom McGuireom, a zatim je Freund objavio solo album.

Nesumnjivo jedan od produktivnijih muzičara je Mark McGuire; oglašava se sa najrazličitijih mesta: iz nebule niže do dućana sa slatkišima. Srećom, ne gubi meru i inspiraciju, što je bio lep nagoveštaj da Trouble Books - McGuire saradnja neće biti bezrazložna ad hoc kombinacija, kakvih ima naokolo. Tokom snimanja su obe strane svedočile o entuzijazmu i živoj muzikantskoj korespodenciji, pogodnost je bila i ta, što su osobenosti Booksa i McGuirea izgleda dovoljno skladne. McGuire je krotio stil sa solo izdanja, dok su TB da(va)li glanc idejama da budu protočnije i razrade se do pesme. Ko se kome prilagodio? Ponovljena slušanja poništavaju prethodni utisak, što je dobar osećaj.

Ipak, sve deluje kao predgovor za ono sto je Freund uradio na trodimenzionalnoj ploči Constant Comments. Minimalnoj matrici bez ritmova su dodati zvuci sa terena, dijalozi koje je strpljivo usnimavao na raznim prostorima i u raznim prilikama. Rezultati asociraju na prisluškivanje (Wenders - Nebo nad berlinom) i iščitavanje (Handke - Juče, na putu) tuđih misli i to ume da pokrene raspoznavanja. Izgleda da je ponor konzumerizma dublji od onoga što smo pre godinu naslućivali, a za godinu će i ovo biti podnošljivo, ako se ne otrgnemo. Nije poslednji, ali jeste pogodan čas da se ispraznimo od svakojakog đubreta i pojednostavimo se, pa počelo to i od slušanja muzike. Constant Comments testira koliko smo (se) izgubili u nemogućnosti da se usredsredimo na bilo šta. Iako verovatno nije bila namera, Freund se uz ovu ploču punu humora, topline i jasnoće preporučuje da pomogne. Štampana u nešto tuceta primeraka, nateraće nekoga ko je poseduje, da je u nekom momentu tretira kao dragocenost.

Autor: Mileta Okiljević

Andrey Faryus i Vadim Bondarenko - Quiet Songs From Misty Places (Silentes, 2011)

Svoje razloge za saradnju su kamarati iz Sankt Peterburga, Andrey Faryus i Vadim Bondarenko prikazali albumom 8 Atmospheres (Faria Records, 2009),sada nas uveravaju sa Quiet Songs From Misty Places (Silentes, 2011) da to nije bilo samo trenutno razumevanje. U međuvremenu je Faryus uredno slagao elektroniku i zapise sa terena (field recordings) i sarađivao sa ljudima kao što su Robert Rich i Oophoi, dok je Bondarenko pričao naokolo kroz piano i klarinet.

Po onome sto se čuje, u pitanju su hodočašća Budlendu i Satilendu, a tamo se sluša o ranim konceptima pop muzike (Erik Satie) i ambijenta (Harold Budd). Da (im) sve bude potaman i za još koji znak naklonosti, Bondarenko ne odoli da ne prizove Ravela, a Faryus Briana - Enoa. Početna slušanja nagoveštavaju da bi njihovi ambijenti mogli da budu oni pogodni za introspektivno popodne uz koje je dostupnije i(li) izvesnije kako dalje kroz dan bez dodatne ostrašćenosti. A što da ne, drugačiji tajming & umnožena slušanja & poželjna melanholija, nude i drugačija tumačenja. Razbacaju iskre i (po)pale svetla, pa šta ko (u)vidi.

Autor: Mileta Okiljević