Nikola Kirić presents: Eddy Current Suppression Ring (Melburn, Australija)

Da, da, to sam ja, Nikola Kirić. Ovoga puta u Australiji. U ove kasne večernje sate, dok radim posao koji mi pruža dosta vremena za tipkanje po tastaturi rešio sam da vam ovom prilikom predstavim jedan zanimljiv bend sa ovog podneblja. Iako Eddy Current Suppression Ring nije opšte poznat van granica australijskog kontinenta, ova četiri mladica svakako zaslužuju pažnju širom sveta, pa tako i u malecnoj Srbiji, gde će jednom, nadam se, i zasvirati uživo, pa ćete imati priliku da se uverite u sve tvrdnje koje će ovde biti izložene.

Australijska rok muzika već decenijama privlači pažnju sladokusaca, bilo da se radi o opšte poznatim izvodjačima ili onim nešto opskurnijim. Nikola Kirić smatra da su ovi potonji mnogo interesantniji, a evo i zbog čega: i vrapci znaju da je Australija zemlja engleskog govornog područja, ali za razliku od Engleske i Amerike 'alternativni' bendovi moraju da se svojski potrude da se za njih čuje i pored toga što jezička barijera ne postoji.

Razloga za to ima više, a najvažniji je taj što je australijska populacija malobrojna u odnosu na površinu zemlje - svega nas je nešto manje od 20 miliona ovde. Zbog toga lokalno tržište je minimalno i potrebno je dosta novca, marketinga, a i srece da se uspe van granica kontinenta. Stoga najlakša podela australijskih bendova je na one koji svesno teže komercijalnijem zvuku i one koji rade ono što vole da rade kako jedino znaju i umeju, trudeći se da stvore muziku koja neće biti samo za jednu sezonu, vec ce ostati i odoleti zubu vremena. Primera za to ima milion: the Saints, Radio Birdman, X, God...

Iako je tržiste malo, mediji, makar i oni 'alternativniji' vole da igraju igru otkrivanja "sledeće velike stvari", retko sa uspehom i još redje sa dobrim ukusom. Ipak, ponekad i ćorava koka ubode zrno, pa su tako svi hvalospevi o grupi Eddy Current Suppression Ring koje nam mediji ovde serviraju skroz na mestu. U tome prednjači onlajn magazine Mess & Noise (www.messandnoise.com), koji ume često da iznenadi, kako dobrim tekstovima o jos boljim izvodjacima, tako i promovisanjem najgoreg smeća. Za svakog, dakle, ponešto.

ECSR su nastali pre koje 4 godine u Melburnu. Mikey, lik koji je radio u tada jedinoj fabrici vinila u Australiji (Corduroy Records) je okupio par prijatelja i starijeg brata te osnovao bend. Snimili su par stvari koje je Mikey narezao na singlu, otsvirali su koncert za prijatelje i familiju u gorenavedenoj fabrici i stvari su krenule uzbrdo istog trenutka. Bend je počeo da svira i po reguralnim klubovima u Melburnu, objavio još par singlova i ubrzo se dobar glas procuo i po ostalim gradovima Australije.

Pre par godina objavili su debi album koji je nosio ime benda za Dropkick Records i naišli na hvalospeve po medijima. I do Vašeg Vernog su dospele lepe reči o ECSR pa gos'n Kirić nije gubio vreme, otišao je u radnju i pazario prvenac ove ekipe. Moram da priznam da me na prvih nekoliko slušanja nije oborio s nogu. Valjda sam ponešen recenzijama očekivao neke ljute pankere, recimo da sam ih zamišljao kao spoj the Saints i X, valjda zbog toga što su ta imena bila pominjana u prikazima ECSR muzike. Toga na albumu jeste bilo, ali u toliko umerenim dozama, da su gotovo neprimetne. Prvo iznenadjenje je bio omot albuma - minimalisticka fotografija koja izgleda kao da je neko fotografisao u mraku bez blica - drugim rečima sve je prililčno tamno, osim jednog ugla. Pozadi slično. Unutra tekstovi pesama i jedna stranica sa hrpom manjih fotki članova benda, atmosphere sa koncerata i slično.

Muzika je bila prilično uprošćena, repetitivna i ogoljena. Bubanj, bas, gitara i glas, gotovo bez efekata i grandioznih produkcijskih zahvata - sve je snimljeno na probi i uživo uz minimalna nasnimavanja. Tekstovi ne preterano očekivani, nimalo grandiozni, na momente izuzetno jednostavni.

Ipak, nakon 3-4 preslušavanja, naročito u putu na posao i do posla dok sam album slušao preko slušalica klackajuci se na busu, ECSR su mi se polako uvlačili pod kožu. Pa šta ako čovek peva o tome kako želi hladan sladoled? Pa šta ako peva skoro emo tekst o tome kako je našao ružu na ulici? Pa šta ako peva o tome kao je nestalo love, kako želi da svoju ribu čita kao knjigu? Pa šta ako je sve kockasto iako je okruglo? I zar takvi tekstovi ne idu odlično uz jednostavne pankoide rifove sa primesama novog talasa? Da, svakako!

A onda se pročulo da ECSR dolaze i u naše malo mesto. Kad se setim da sam koncert zamalo bojkotovo iz glupe sujete dodje mi da sam sebe kaznim zbog nezrelosti. Uglavnom, nekoliko dana smo žena i ja kući preslušavali ECSR album ushićeno se pripremajuci za živu svirku, ne znajući šta će nas na koncertu snaći. Beše to fešta sa dve bine i jedno 8 bendova, pa smo morali da sačekamo par sati da vidimo goste iz Melburna. Naravno, nije se gubilo vreme, već smo (tacnije, gos'n Kiric više od gospodje) malo konzumirali lokalna piva i zagrevali se uz takodje lokalne bendove.

Negde oko 10 uveče pred par stotina radoznalih pojavila se ekipa iz ECSR i u narednih 35 minuta održala predavanje iz rokenrola za sve one koji su bežali sa nastave poslednjih par godina. Ako je bend u studiju bio žestok, na koncertu je bio 700 puta žešći! Stvari sa albuma su menjale neobjavljene (u to vreme), isto tako odlične pesme, pevač je mahnito tumarao po bini dok je ostatak benda davao podrčku iz pozadine nesmanjenom žestinom. Nikola Kiric se vratio nekoliko godina unazad i djipao u pumpajućem ritmu koji je udarao u talasima sa scene. Bend zna kako da radi na dinamici i iako pesme ne sadrže 745 različitih rifova, već obično strofa/refren/jednostavan solo, veštim aranžmanskim zahvatima umeju da podignu atmosferu do ključanja. Koncert su završili sa "Turn Your Page" i "Get Up Morning" - prvom i poslednjom pesmom sa prvenca i sve se okončalo tako što je pevac Brendan uleteo u publiku pred sobom. Nakon toga nije imalo smisla ostati i ispratiti bendove koji su svirali posle njih. Jedina opcija bila je da se ide kući i da se opet zavrti ECSR album, što se i uradilo. Nekoliko dana kasnije pazario sam isti i na vinilu, gde tek sve zvuči kako treba.

Danas, kojih godinu i nešto kasnije, ECSR imaju novi album nazvan "Primary Colours". Ovoga puta nisam gubio vreme i kupio sam ga prvog jutra kad je osvanuo u prodavnici. Pre toga sam malo ispratio šta se pisalo o albumu i nisam znao šta da očekujem - ne bi bilo prvi put da sam razočaran drugim albumom nekog benda/izvodjača. Priznajem da sam maltene priželjkivao da budem razočaran, čisto da sebi negativcu potvrdim da ništa nije savršeno. Opet me omot ispočetka nije ushitio - ovoga puta je bila samo crvena boja u pozadini sa imenom benda i albuma. Unutra postoje i plava i zuta opcija, tako da omot može da se rotira. Pustio sam CD, prva stvar "Memory Lane" počinje istim akordom kao i prva na debi albumu. Razočaraj se Kiriću, razočaraj! Druga stvar je takodje srednjeg tempa. Treća malo brža, skoro power pop... Sve sam slušao na brzaka, pa rekoh da sebi lepo bacim to u empetrojke i da sutra preslušam na putu do posla.

Osvanuo je dan, lep za ovo jesenje doba. Osećao sam se super, iako sam morao na posao. Željno očekivao da u miru izmedju svojih ušiju čujem "Primary Colours". Na putu do bus stanice preslušao sam prvu stvar. Ovoga puta više mi se svidela i bio sam srećan da nisu stavili neku popaljivu brzu stvar da otvori album - takve su sačuvali za kasnije. Na stanici je 20 ljudi čekalo bus. Nije me bilo briga da li ću opet da stojim ili ću naći sedište. Odmah za prvim busem došao je i drugi, nečto prazniji, pa sam se smestio. Tada je već krenula "Wrapped Up With You", beng! Ne sećam se kad sam preslušavao neki album prvi put pažljivo a da sam toliko bio zadovoljan onim sto čujem. Naravno, bilo je slučajeva da je nešto toliko lako da "udje u uvo" da bi mi se odmah dopalo, ali bih brzo tome nalazio mane i eventualno digao ruke od toga. Sa "Primary Colours" to neće biti slučaj. Garantujem, ne zvao se ja Nikola Kirić!

Album ne donosi neke drastične promene: ekipa je ista, muzika dosta slična, zvučna slika takodje uprošćena i bez nekih grandioznih producentskih zahvata. Dakle, sve se svodi na kvalitet pesama i iskrenost kojim bend te pesme isporučuje slušaocima. "Which Way To Go" i "Colour Television" su stvari koje su izveli i na koncertu i koje sam još tada upamtio i željno iščekivao da čujem studjske verzije. Nisu razočarale. Naprotiv, obe izdvajam kao najbolje na prvih par preslušavanja, a videćemo koje pesme će to biti kasnije. Mozda ona sa erotskim konotacijama "WE'll be Turned On"?

Zvuk je nesto manje 'garažni' nego na prvencu, mada je i na njemu garaža bila više kao dodatna nijansa nego preovladavajući žanr. "Primary Colours" više podseća na neke radove Velvet Underground odsvirane poletom ranih Modern Lovers. Ništa preterano novo, ali u svakom slučaju totalno netipično, netrendovski i unikanto na ECSR način.

Da privedem ovo pisanije kraju, vreme je da završim smenu. ECSR su dokaz da hajp ne mora da bude neopravdan. ECSR su takodje dokaz da pank ne znači da svaki drugi stih treba da sadrži reči "fuck", "shit" i "beer" (ako se ne varam, nijedna od te 3 reci se ne pojavljuje ni u jednom sithu ovog benda), pank ne znači da članovi benda treba da izgledaju kao žestoki momci u koznim jaknama i sa tetovažama (doduše, bubnjar ih ima, a i radi kao tattoo umetnik), ne znači da treba pljuvati sa bine i na nju... I bez svega toga ECSR su više pank nego bilo koj bend na planeti trenutno i ako se zadesi prilika da nabavite bilo šta od njihove muzike - ne oklevajte. A ako imate šansu da ih vidite uživo znate šta vam je činiti!

http://www.ecsr.com.au/
http://www.myspace.com/eddycurrentsuppressionring

Autor: Nikola Kirić

Isabelle Corbisier - Music for Vagabonds - The Tuxedomoon Chronicles Book (OpenMute)

# 1. This book is unbelievable! Even for people who do not know the band or the artists. If you like reading exciting detailed artists chronicles, go ahead and buy this! Tuxedomoon - From their early days in San Francisco's post hippie era to the Brussels euro style post punk, moving further to real new World Music. Sound, Light, Film, Poetry. Read this unique book about a unique band by a unique author. Excellent!!!

OLIVER SCHUPP (Germany), April 2008

# 2. As a fan for over a quarter of a century of the Tuxedomoon diaspora/odyssey I was awaiting this book with keen interest. However, let's be realistic, most books written about artists and musicians simply gather known information or try to claim a unique perspective. In contrast this book is a major triumph - it gathers a huge number of sources together, it makes connections, it presents varying ideas/opinions and memories. I personally found that I could not put the book down - spending an exhausting 3 days with an initial reading - there is so much to digest (fortunately the speedy arrival of the order came just before the Chinese Grave Sweeping Holiday).

I'm now finding that this book is very much deserving of further reading + even the footnotes and margin notes are like a portal to a huge array of further information and sources!

These days it has become a cliché for music and books to be given the status of "essential". We live in a world where there are countless choices - I recommend that one choice you should make is to discover this book - it's a complex web of stories that will enrich your life!

RHODRI KASPERBAUER (Hong Kong), april 2008

# 3. Isabelle Corbisier's book for TUXEDOMOON is impressive by the amount of information disclosed... The group deserved it, not only because of the quality of its products but also by his emblematic side in the musical universe of 80's years. The meeting of practitioners in various spheres of the establishment to produce a work leaning toward Total Art.

I like very much it's abounding aspect, all these notes in the margins were absolutely necessary for a group such Tuxedomoon which elegantly practice the art of dispersion (or the breakup of the art, to better spread).

A must read.

JEAN PIERRE TURMEL (France), April 2008

# 4. I've been following the inimitable genre-hopping, globe-trotting exploits of Tuxedomoon for the best part of thirty years, and in all that time there's been nothing written/published that attempts to both provide insightful aesthetic perspective and get to grips with the full panoply of the band's rich and resolutely ungainly unfolding history.

So I had hugely high hopes for this, the first lengthy book devoted to Tuxedomoon. A labour of love, seven years in the making by someone who's a close confidante of the band.

Isabelle certainly doesn't disappoint. Now - at long last - there's a book which does the band and their many and various achievements (and foibles) some justice.

Aware that there probably won't be that many books written about the band (!!), she's amassed an extraordinary amount of historical background, interview and opinion, presented chronologically and covering group and solo activities from (and before) the band's inception to the present day.

The evocations of the various milieu in which Tuxedomoon found themselves are fascinating, and the book's willingness to wander laterally from its subject matter (into, f.e., a brief intro to Situationist thought) serves to add greater depth and context to the whole enterprise.

I found it all completely captivating, devouring it in three long days during which nothing else got done. I'd go so far as to call the book a real triumph, certainly deserved of attention well beyond its immediate 'niche' market. I really hope it gets it - I haven't enjoyed any other musical biography as much, and I've read quite a few over the years.

My unreserved recommendation - this is an absolute `must-read', capable of both enthusing anyone with even a passing interest in the band and satisfying the questions of long-term fans like myself.

NIGEL SMITH (Scotland), April 2008

Cavalera Conspiracy - Inflikted (Roadrunner, 2008)

Pomirenje braće Kavalera najbolja je moguća vest za sve koji imaju srce od metala. Ko je slušao Sepulturu zna zašto je to tako: četiri albuma od 1989. do 1996. zauvek su izmenili lice žanra, za koji dokone pravopislije, tamo neki Prćić tvrdi da se gramatički pravilno piše zajedno. E pa nije tako, jer Sepultura nikad nije ni bila hevimetal, već samo metal koji je magistralom od thrashdeatha preko hardcore punka do world musica došao do neke svoje originalne forme, koja je uprkos različitim inkarnacijama, uvek bila jedinstveno prepoznatljiva i ubi-tačna.

Postavljajući standarde zvuka u branši, Sepultura se nikad nije razmetala tehnikom koja bi bila sama sebi cilj. Ne, to je za likove poput Ingvija Melmstina koji osim ručnog rada nemaju šta da ponude. Suština Sepulturine storije je bila ENERGIJA koja pokreće i rastura sve pred sobom. Krenuvši iz Belo Horizontea, grada iz kojeg dolazi FC Cruzeiro, ta ENERGIJA je bacila na kolena ceo svet, jer je bila iskonska, a gnev koji je iz nje izbijao, onaj pravi - pravednički.

Biografija ovog benda otkriva mnoge ključne magistrale i skrivene tunele istorije ovog žanra, jer nigde se na istom mestu ne mogu naći Jello Biafra, Mike Patton, Obituary, Korn, Motorhead, Celtic Frost, Biohazard i mnogi drugi. I taman kad su proporcije benda počele da bivaju gigantske, sastav se raspao po pravilnostima balkanske tragedije. To jest više nije bio ono što bejaše nekad, o čemu svedoče albumi Sepulture od 1998. i albumi grupe Soulfly.

Nego, zbog čega ovolika priča o Sepulturi? Zato što je Inflikted sve ono najbolje što je krasilo ovaj brazilski četverac, odsvirano u pank ključu, furiozno i bez milosti. Umesto Andreasa Kissera i Paola Jr. tu su Mark Rizzo na gitari i mali Francuz iz Gojire koji svira bas (iako mu je gitara primarni instrument u matičnom bendu).

Prepoznatljivi jednostavni razbijački rifovi prošarani su Rizzovim solo minijaturama koje svoje zaleđe imaju u true metalu što je veoma zanimljiva stvar, jer se po ko zna koji put iskazuje kvalitet braće Kavalera da svojim radom privuku pažnju različitih publika, sistematske razdirane animozitetima beskrajnih potpodela žanrova. Inflikted je, dakle, saborski album.

Tematika tekstova je prošarana globalnim ludilom i više je u formi razbrajalica nego stihova. Iako bi se na račun njihove dubine mogla uputiti zamerka, tim pristupom se stvara hipnotički tribalni efekat koji nosi sve pred sobom u svakoj sekundi ove ploče. Vilica do poda se podrazumeva.

Bez previše kalkulacija i složno kako braći i dolikuje, Kavalere i kompanija su potvrdili svoju ogromnu reputaciju ovim izdanjem, dajući deci primer kako treba da zvuči jedan ekstremni album, leta gospodnjeg 2008. A kako stvari stoje na terenu, saznaćemo u Smederevu 1. jula.

Autor: Marko Nikolić

Port Royal - Flared Up_Remixes (Resonant, 2008)

Kraken se sasvim razbudio i u mah smo ga po stereotipu u distorziranim momentima virtualne stvarnosti razrogačenih očiju doživeli kao Hidru, kojoj ne samo da su se umnožavale glave, već je i broj zuba(la) progresivno rastao. I zamišljeni ujedi su se, takođe, u tucetima, unapred prebrojavali. Nekada takve senzacije jesu inspirativne i poželjne i kazuju nam da smo življi no što i sami mislimo. Još ako se na kraju ispostavi da su kao ove pitome, ne samo bezbolne već i šire vedrinu, shvatamo da je ovde Kraken golijat nežnog srca koji ukida smrknutost.

Najbolje je tako i shvatiti ove Port Royal remikse, imamo primarno jak upečatljiv utisak (originalnu verziju), a Krakenovi tj. Hidrini otisci (remiksi) nam pokazuju i dokazuju još neka od mogućih stanja i pojavnosti i ovako baš prija. Lično, ne ljubim remikse baš puno - obično su najstrašniji zverovi (kakav po defaultu i jeste sam Kraken) za iskušavanje strpljenja i razaranje ugleda, ali kada su dobri, onda mogu da budu i (pre)sjajni i učine da širom otvorimo uši i lovimo svaki, pa i najskriveniji šum, jerbo nam zaista nešto govore. Remiksi su najčešće samo način da pojedini artisti dvojako deluju: a) da sebi preko drugih (u datom trenutku aktuelnih) imena kupe kredibilitet, pri tom da međusobno ni nemaju nikakvu logičnu vezu, te tako ciljaju i na širenje auditorijuma i b) da zavlače ruke u džepove svojih/tuđih fanova; pa se dešava da ih tržište (jer ga tako i tretiraju) kao u groznici panađira prvo nagradi tiražem i novcima, ali brzo & neumitno dolazi da pada interesovanja i rasta osećaja namagarčenosti, te i nema nepravde što ih brzo zakloni korov.

No, PR su za nas starmali, ljudi dostojni svakog poverenja, pa tako i onog da možemo da verujemo njihovom poverenju da izaberu svoje osobe od poverenja. Svi ovde p(r)ozvani umetnici postuju PR kao jedini lajt-motiv i stavljaju svoje umeće & ličnu kreaciju u koncept i oživljavanje i proživljavanje autentike originala, pa ovde dobijamo uzajamnu igru i na neki hipotetički način i appendix samog benda. I zato mi treba da ih nagradimo svakom pažnjom i širenjem svog glasa i svojih reči.

Vid'te...

Port Royal su 2005. na ulaznim vratima ofisa (dez)organizovane instrumentalne post-rock konfesije zakucali svoj iskaz (skoro pa onostranim) debi albumom Flares i nisu hteli da (n)išta reformišu, niti se izdeklarišu kao disidenti, već se (samo)obnarode i par trenutaka kasnije su u želji da izbegnu dodatna pojašnjenja i propitivanja otkazali pretplatne karte za FC Genoa i Cricket Club 1893 i zaputili se ka raznoraznim morima, uvalama i sutonima. Krakena su takođe poveli, iako je prijateljstvo zlatna reč koja mnoga vrata i luke otvara, p(r)omislili su, zlu ne trebalo,neka ga sa svojom zastrašujućom pojavom. Čudna su, naravno, ova vremena.

To putešestvije im je donelo mnogo prijatelja, inspiracije i sećanja (za trenutke dokolice i desperije i vreme pre) pre nekih drugih plovidbi. Nakon drugog, sto ne reći, očekivano blistavog albuma (Afraid To Dance) su iznova osetili zov novog kreativnog odmora, spremili svoja plovila, doveli u kondiciju Krakena i krenuli na put. Želeli su ovoga puta i sami da prisustvuju igrokazima i adaptacijama koje je njihova muzika inspirisala, i usput sve kolekcioniraju, vrate kući najdražima i zainteresovanima bez vremena i sredstava da priušte takovi put, i omoguće da i oni natenane i lagodno uživaju.

Elem, hvala Resonantu i svim dobro/voljnim subjektima i evo nas gde skidamo celofan sa Flared Up i sve zaista izgleda kao premeravanje nautičkih milja i gde svaki naslov ima zasebnu boju vode i zaseban miris vode pored koje su prošli. Slučajno ili namerno (?), plovidbu otvaraju i zatvaraju dva germanijska kapetana duge plovidbe. F.S.Blumm, sa jedinom novom kompozicijom (Mohn For Port Royal) je porinuo brod u vodu i zvukovno (d)očarao nagoveštaj, a pročujeni Ulrich Schnauss (Stimmung) je u sumrak doveo brod do sigurne luke i najmilijih.

Između se svašta (iz)dešava(lo), prava pravcata kolekcija metafora. Ili kolekcija alegorija. Baltikom do St.Petersburga gde uz pomoć Fizzariuma počinje odleđivanje Jeka/e , pa unazad preko finskog zaliva gde su negde ušli u zemlju gde je uz pomoć vodica Jonas Munka (Manual) posadi sa svih okolnih hridi ođekivala potpora sirenama slična onoj sa albuma Head Over Heels (Cocteau Twins), a ondak do zajedničkog trežnjenja sa Skyphone, aktualnim gardijanima Runne Gramofone. Na putu ka obalama Britanije su sa Staefran Hakkon zaokružili skandinavsku odiseju dodajući višnju na šlag za islandsku svetsko levitirajuće-vazdušastu dominaciju. Negde usput su susreli i razmenili zastavice sa minimalnim japancima Minamo, pre no što su ih na britanskim pastoralama i izlasku na kopno preuzeli raznorazni melanholici-liričari. Prvo oni od gitarsko-elektronske sorte, najprvo ex gitarista sanjolikih Yndi Halda Daniel Lovegroove poznat po spicnamenu Dialect, i oman za njim usamljenik James Wallace aka OPN. Negdašnji ljubimci rahmetli John Peela d_rradio su na potenciometrima utišali gitare, a skoro najveći kredibilitet je dao i Simon Scott aka TELEVISE (ex Slowdive) koji je za ovu priliku unajmio kao asistenta cuvenog Pat Colliera (ex The Vibrators, producent za House Of Love, Darling Buds, Wonder Stuff, THE SOUND) i čak upriličio dozu field recordinga, kao posebnu počast bendu.

No, najviše je zaprepanjila i ushitila Judith Juillerat koja je usnimila za sada jedinu klasično vokalno-instrumentalnu numeru u Port Royal opusu, i to upravo onu od koje najviše suze oči. Ova šarmantna Francuskinja (a moze li drugacije?) koja je svojevremeno pobedila na Unicefovom remiks konkursu (sa skladbom BJORK_Army Of Me) je napravila spektakularnu-razbarušenu simulaciju i odu rastancima.. i možda otvorila neke nove puteve za Italijane. Da l' će stihovi u njihovim instrumental(izovanim) mislima u budućnosti nama uskratiti i suziti prostor za (samo)kreaciju i nije baš najbitnija stvar na svetu, sve dok je sve ovako dobro.

Ako imam prave informacije u Genovi je ovih dana oblačno, a PR izdaleka (s)pominju da im nedostaju kišne linije iz oblaka i pljuskovi na različitim solicitetima i da tamo, takovo iščekivanje neznanog ima sasma drugojačiju, istovremeno i pervertiranu i spokojnu dimenziju. I teskobu i zanos i opijenost i ushit i razaranje... Dakle, nešto kao usamljenost, a ko nju dobro poznaje, ako je shvati kako MORA, može samo da bude dobrodušan darodavac. Bez obzira na sve moguće posledice, sve su šanse da je došlo vreme za novo otiskivanje. I naravno, Kraken je uvek tu, kao što rekoše, zlu ne trebalo.

Autor: Mileta Okiljević

Food For Animals - Belly (Hoss)

Jedan dubok udisaj vazduha je preko potreban pre nego što se hrabri odvaže na preslušavanja debija vašingtonske multirasne četvorke Food For Animals. Svima onima koji su mislili da Dalek još uvek drži svetski rekord u kreativnom skoku u vis kada se radi o :khm khm: hip hopu, treba napomenuti da su Food For Animals digli lestvicu u ovoj disciplini sa poslovično malo takmičara.

Zvučna slika ovog albuma prezentuje ludilo 21. veka. U centru su Izgličirani kolaži sastavljani iscepkanjima nojza, bazičnog hip hopa, krenka i IDM-a, ili drugim rečima, tačka u kojoj se seku već pomenuti Dalek, Techno Animal, Prefuse 73, industrijalci poput npr. White House i elektropionirski genijalci LFO, a sve to način koji do sad nije prezentovan. Gnusoba života u korporativnom svetu, klaustrofobija kjubikla, oči velikog brata koje prouzrokuju kofeinske aritmije i pulsacije stresa kroz koaksijalne kablove i druga umrežena sredstva paranoidne komunikacije, prezentovane kroz majstorske almanahe najrazličitijih zvukova, guraju stereo-viziju daleko, daleko ka tačkama prosvetljenja, onako kako to samo kreacija ume.

Na to se nadovezuje hiphopična eklektičnost legendarnih Anti-Pop Consortium, poznatih po prvim zlatnim prinosima iz ove žetve na razmeđu dva veka. Dalekove liričke veštine i njegove fiksacije življenjem u kapitalističkom paklu, kod Food For Animals su još jače izražene, što predstavlja odmak od (nipošto svakodnevnog i ispraznog) anti-bušizma prezentovanog na EP-ju Scavengers iz 2004.

Konzumerizam, alijenacija i bezizlaznost života u idiotiziranoj okolini kontaminiranoj ekonomskim totalitarnim determinizmom, tri su glavna idejna rukavca kojima Food For Animals lirički skeniraju pravo, sjebano lice svetskog hegemona i njegovu neprestanu glad za svežim ljudskim mesom. Stoički izdeklamovani versovi kipte od pravovernog i suzbijanog gneva, u najboljoj tradiciji Public Enemy. Energetske bombe od pesama protkane su pošandrcalim instrumentalnim minijaturama i duhovitim skitovima. Teško da se od jednog, koliko god šašavog ali ipak, hip hop albuma može očekivati više. Što je najvažnije, evidentna je da se Food For Animals prevashodno zabavljaju, što se može uočiti iz nekih produkcijskih rešenja (npr. kalemljenje vokodera na glasove u nekim temama).

Belly je ko zna koja simbolička pobeda nesavršenosti čoveka nad savršenošću sistema. U iskonu čoveka leži beskonačan duh dok u sistemu nema ničega dok mu sam čovek ne da značenje. Pošto kapitalistički sistem u centar svog postojanja stavlja kapital, gurajući čoveka na sekundarnu, minornu poziciju, jasno je da je sa ljudskog stanovišta on izgubio svoju prvobitnu funkciju i postao besmislen. Food For Animals to uviđaju.

Ortega I Gaset je jednom prilikom definisao umetnost kao "šamar vremenu". U slučaju albuma Belly, ta ruka je završila na pravom mestu.

Autor: Marko Nikolić

5ive - Hesperus (Tortuga)

Prema numerološkim tumačenjima pitagorejskog tipa, broj pet simbolizuje fenomene kao što su sloboda, seks, dužnost, moral, porodica, zakon... Za novi album bostonskog dueta 5ive bi se moglo reći da sve pomenute aspekte transcendira i uzdiže na meta-plan instrumentalnog sladž izražavanja koji se u poslednjih nekoliko godina izrodio u jedan od najprogresivnijih rukavaca najtežih formi gitarske muzike.

5ive su pioniri ovog žanra, a njihov istoimeni debi album iz 2001. godine slovi za obaveznu lektiru ovakvog zvuka, jer je nastao pre definitivnog etabliranja grupe Isis u najeminentnije predstavnike ovog žanra van kruga posvećenika. Album koji će se u prodaji naći danas u prodavnicama predaleko od mesta pisanja ovog teksta ima odličan potencijal da ispravi tu nepravdu i ovom bendu obezbedi istaknutije mesto u žanrovskoj loži.

Kako mu samo ime sugeriše, muzičko putešestvije prezentovano na ovom izdanju otkriva mnogo različitih, podjednako uverljivih lica. Sa osnovom u improvizaciji karakterističnoj za psihodelične gitarske izraze čiji je cilj dostizanje transa u svrhu postizanja duševnog mira, distinkcija koja odvaja 5ive od kiše ostalih bendova sličnog usmerenja je konkretan i prepoznatljiv zvuk šestožičane grmljavine koja poput opijata svojom silinom uvlači slušaoca u trans čiji pojavni oblik zadobija forme nadasve prijatne vrtLog(l)avice.

Bez suvišnih tonova, 5ive putuju kroz meditativne, ekstatične i hipnotičke predele jednako sigurnim korakom. U pojedinim momentima ploče, prosto je neverovatno da su ovakvu nepatvorenu moć zvuka u stanju da proizvedu samo dva čoveka. Da sve bude još ubedljivije, na albumu nema preterivanja, isticanja u prvi plan određenih aspekata itd.; narodskim jezikom rečeno: produkcija je baš onakva kakva bi trebalo da bude - kristalno čista a opet bestidno prljava - dakle metalski funkcionalna...

Hesperus nije pretežak ni za konzumente nenaviknute na ovaj tip zvučnih putovanja, drugim rečima na njemu nema eksperimentalnih onanisanja u cilju besplodne apologije tvrdokornosti insistiranjem na glasnosti. Hedbengeri i protuve njima nalik će se sigurno sa radošću prepustiti organskoj supremaciji 45 minuta duge mantre kadre da celo telo pretvore u čulo sluha.

Zubi pokazani na razbijajućoj Kettle Cove, ukrašavaju filosofski osmeh na zmijouvijajućoj Heel, ponovo grizu na seizmičkoj Polar 78 i kidaju na sočnoj razradi u Big Sea, sve do kompletne kompleksne zvučne slike na monumentalnim zaključnim News I i News II koje Hesperus uzdižu do nivoa epskih razmera, tako neophodnog za uverljivost sugerišuće apstrakcije ili, jednostavnije rečeno, imaginacije - glavne značajke ovakvih, retkih a nadasve neophodnih, radova.

Nakon briljantnog albuma grupe Earth, izgleda da smo dobili još jedan vredan muzički eksponat po kome ćemo pamtiti tešku 2008. godinu.

Autor: Marko Nikolić

Shit and Shine - Cherry (Riot Season)

Londonska skupina anglosaksonskih muzičara okupljenih pod imenom Shit and Shine jedna su od zanimljivijih pojava na početku novog milenijuma. Diskografski aktivni od 2004. godine oni su svojim drugim albumom Ladybird, objavljenim godinu dana kasnije ušli u krug izvođača po kojima će se pamtiti prva decenija 21. veka.

Jedna kompozicija u trajanju od 40 i kusur minuta prezentovana na tom izdanju više je bila manifestacija snage i moći multiplikovanih gitara i bubnjeva nego što je u pitanju remek-delo popularne muzike (mada je između ostalog i to). Reč je zapravo o tome da su intenzitet i tempo ove genijalne ploče posramili mnoge "eminentne" muzičare koji se kunu u iste adute. Vulkanska kuljanja distorzije i brutalni brzovozni ritam nameću se kao preko potrebno sredstvo za higijenu slušnog aparata.

Sličan tom izdanju je prošlogodišnji četvrti, živi, album Cunts with Roses koji je dokumentarni zapis prvog odsviranog koncerta benda, kojem ne manjka sonične ekspresije . Novo izdanje, objavljeno na etiketi Riot Season koja u svom katalogu ima imena poput Acid Mothers Temple i Aluk Todolo , stilski je više nalik trećem albumu Jealous of Shit and Shine (2006) , na kome su osim razaračkih improvizacija nuklearnog punjenja, koje daju mogući odgovor na pitanje kako bi zvučali Velvet Underground posle desetina odslušanih metal ploča, ponuđene i, uslovno rečeno, "prijemčiviji" brojevi benda usmereni na eksperiment i inovaciju.

Na Cherry se čuju masni fank uticaji iz arsenala Džordža Klintona i ostale kičaste bratije koji u izvođenju Shit and Shine zadobijaju satanski prizvuk. Cela prva polovina ploče protiče u sličnim varijacijama, koje u igru uvode i narativni momenat. Improvizatorska eksplozija hipnotičke uvrnutosti sklonjena je na kraj ploče kada nas čekaju dva dobra razaračka komada na tragu onoga što ovaj bend radi najbolje, a Merzbow, SunO))) i avangardno orijentisani blekmetalci hvataju beleške.

Peti album ove grupacije prikazuje želju sastava za koketiranjem sa novim sazvučjima i u tom smislu mogao bi da se definiše kao tranzicioni album. Iako je u pitanju verovatno najslabiji album u opusu ovog benda, i kao takav on je dovoljno dobar za poređenja sa drugim sastavima što samo za sebe govori koliku avangardnu vrednost Shit and Shine nose kao miraz sa svojih stvaralačkih početaka. Uprkos trajanju koje prelazi 75 minuta i ovo izdanje prolazi za tren, pa ako ne gajite urođenu averziju prema drugačijem onda Cherry može biti i vaš logičan izbor.

Autor: Marko Nikolić

Ocrilim - Annwn (Hydra Head)

Kada se govori o limitiranosti recentnog gitarskog izraza, kao njegov graničar zasigurno stoji Mick Barr. Najpoznatiji po radu u vašingtonoskom duetu Orthrelm, Barr je uzeo učešće i u brojnim drugim projektima/bendovima od kojih je najzvučnije ime svakako legendarni avant sastav The Flying Luttenbachers, a beleži saradnju i sa Zackom Hillom, bubnjarem kalifornijskih math-rockera Hella.

Barr ima i dva solo projekta - Octis i Ocrilim. Oba su sredstvo za izražavanje njegovog filigranskog umeća. Barrova gitara ne krši uši snagom, već minijaturama na tragu grajndkor/John Zorn izraza koje predstavljaju veran zvučni opis demencije. Annwn je drugi album pod pseudonimom Ocrilim. U sedam dugačkih kompozicija u skoro 80 minuta svirke čuje se samo jedan instrument. Tačnije rečeno, zvučni zidovi gitara koja neprestano zavija, grmi, cijuče... za početak tematizuje pa, ad nauseam, varira.

Suprotno raznim Melmstinima i Satrijanijima, Barr svoju tehniku ne ističe u prvi plan, već je koristi u svrhu stvaranja kompozicije. Na Annwn, njegove gitarske onanije imaju klasičarski prizvuk, čime ga približavaju naizgled nemogućoj odrednici free-metal. Iako je album, u globalu, veoma zahtevan i teško svarljiv za nenaviknuto čulo sluha, pojedini pasaži, posebno u temi Part 2, svojim kvalitetom ostavljaju bez daha.

Nejmdroping u ovoj recenziji nije slučajan, svako ko je čuo i jedan od pomenutih bendova/projekata otprilike zna šta može da ga zadesi na Annwn, a njegova dužina će i mnoge otvorenije za avanturizam obeshrabriti da ga preslušaju celim svojim tokom. Velika većina većine koja se do sad nije susretala sa Barrovim radovima, sasvim sigurno će po upoznavanju želeti da tako i ostane.

I na nivou statističke greške je nemoguće da će ovakva vrsta muzike ikada postati opšteprihvaćena. Ipak, sa sigurnošću se može tvrditi da će ovaj album doprineti povećavanju obima kružoka posvećenika u opus ovog neobičnog muzičara čiji će kult biti brižljivo negovan i u decenijama koje su pred nama.

Autor: Marko Nikolić

Beneva vs Clark Nova - Sombunall (Fenetre)

Prvo prijatno elektro iznenađenje godine stiže nam iz norveške prestonice Osla, gde živi dvojac Frank B. Finger i Rudi Simons, stvarajući pod imenom Beneva vs. Clark Nova. Na svom debiju Sombunall, koji se pojavio početkom ove godine, nakon prošlogodišnje serije sedmoinčnih singlova, oslovski dvojac se vodi mišlju dostojnog prezentovanja eklektičnosti elektronske forme kroz njene dodire sa raznim pravcima, od kojih je pop obrazac, tačnije njegova dekonstrukcija, najočigledniji. Glavni argument za takvu tvrdnju nalazi se u radijskoj dužini samih pesama i generalnoj komunikativnosti materijala.

Skverpušerovske i apekstvinovske erupcije predstavljaju ritmičku kičmu prepunu "uspona" i "padova" rinfuzno izlomljenih udara, dok tečni i inovirajući tretman sintisajzera dosta duguje uticajnom Autechre nasleđu. No, iako je očigledno poštovanje prema (brojnim) vrhuncima WARP-ovog kataloga van rasprave, Beneva protiv Clark Nove prave otklon u odnosu na bez-ljudsku, hladnu i otuđenu atmosferu kojom odiše lektira iz koje su crpeli inspiraciju. Ona je u njihovom slučaju samo predložak na kome se krčka topla elektronika kojom struji čitav dijapazon emocija, tvoreći efekat sličan Verhovenovom Robokapu - simbiozi mašinskog i organskog - sa akcentom na onom najmisterioznijem kvalitetu, pomalo zaboravljenom i "ostarelom", ljudskom. Takav postupak ima za posledicu da elektronika na ovoj ploči diše punim plućima.

Ranije pomenuta komunikativnost prostire se kroz akustične, hip hop i setne neo-klasične pasaže uz povremenu tripozno/hopoznu meditativnu melanholičnost ukrašenu osvežavajuće ironizirajućim vokalima u nekoliko pesama. Daleko od neprijemčivosti hladnjikavih Efterklang i usiljenih Venetian Snares (naravno subjektivno shvaćeno), Sombunall ne žrtvuje radikalan izraz zarad prihvaćenosti, već samo na njemu ne insistira, postavljajući zabavu iznad umetnič(ars)kih pretenzija na svojoj lestvici kreativnih vrednosti. Može se reći da je reč o majstorski artikulisanom balansu "popa" i "avangarde" sa uzbudljivim ishodima koji primoravaju slušaoca da obrati pažnju i zaroni dublje. Pošto je reč o materijalu koji brzo prolazi dok se sluša, i samim tim se lako zavoli, nema sumnje da će bez muke naći svoju bazu pristalica i vremenom postati legat na koji se treba ugledati. "Futurizam" odavno nije bio ovako nepretenciozan i ukorenjen u permanentno menjanoj sadašnjici, koja dok ovo pišem već postaje uspomena. Uživajte.

Autor: Marko Nikolić

Snöleoparden (Rump)

Iza snežnog leoparda stoji Jonas Stampe, Danac pakistanskog porekla. Multiinstrumentalista, koji često svira i na instrumentima stvorenim u sopstvenoj kućnoj radinosti, nastupa u nekoliko lokalnih bendova, kao crticu u biografiji beleži učešće na jednoj od ostrvskih turneja Ravija Šankara, a živi i u Maroku provodeći uzgred dosta vremena po Pakistanu i Indiji. U eri posebne zategnutosti između skandinavske zemlje i islamskog sveta izazvane crtežima Proroka u danskoj štampi, njegov debi je svojevrsna anomalija koja iznova potvrđuje moć kulturno-umetničkog spajanja kada su svi ostali mostovi porušeni.

Sam debi, iza koga stoji kopenhagenska etiketa Rump, poznata po prošlogodišnjem pakovanju avangarde u dramenbejs na albumu Sylt sastava Icarus, eksperimentalne je prirode. Mogu se izdvojiti bar tri stuba na kojima počiva Stampeova poetika: prvi se ogleda u infantilnoj estetici, upotrebom euforičnih i katarzično iskrenih dečijih glasova, drugi je fasciniranost ksilofonom, prisutna u prvom delu albuma a treći i najvažniji je ozbiljno eksperimentisanje koje rezultira zapanjujuće potentnim izletima u folk, world music i elektro vode. Mada ne bi bila nepravda ako bismo ovaj album stavili u često korišćenu žanrovsku odrednicu "other", tako omiljenu pri tagovanju mp3 fajlova.

Na prvo slušanje ovaj album je vrlo čudan i može zvučati neprijemčivo ali kao i uvek, pažnja i strpljenje daju rezultate. Svako novo uranjanje u njega učvršćuje slušaoca u utisku da uživa u nečemu retkom, egzotičnom i nesputanom, retkoj zverci baš poput snežnog leoparda, kome preti istrebljenje u prirodnim staništima diljem Centralne Azije. Šarolik materijal osvetljava mnogobrojne uglove uzbudljive Stampeove mikrokozme vaseljenskih proporcija, a u vrtešci stilova posebno se izdvajaju psihodelično akustična avantura Water Puppet Theater, briljantna minijatura Dreng u kojoj će Vam maloletni pakistanski vokal izmamiti suze na oči, zaključni iščašeni idm-hop Grieg i monumentalna Trance, čiji naslov govori sam za sebe, najbolji broj sa ove ploče.

Špartajući uzduž i popreko meridijana i paralela, Jonas Stampe je, insistirajući na preko potrebnoj raznolikosti, svojim prevencem uneo dah svežeg vazduha na istinski globalnom planu.

Autor: Marko Nikolić