Cranes - Cranes (Dadaphonic 2008)

Cranes su početkom devedesetih prošlog veka bili skoro svačiji ljubimci, i to ne jedino zbog aure u kojoj su ljudi prepoznavali sopstvenu borbu za izbavljenje od osujećenosti, već i zbog toga što su u doba trijumfalnog nošenja na ramenima Madchestera i Shoegazea bili usamljeno ostrvo na koje je čovek mogao da stigne uz samo malo zvučnosti. Pomogli su im i Portsmouth kao skrajnut i neizhajpovan toponim. Karakterisalo ih je nepripadanje bilo kom od britanske štampe arogantno ozidanih feuda, a buku koju su podizali slavni (po)štovaoci kao Robert Smith (on je remiksovao Jewel, oni otvarali za The Cure) je samo doda(va)la decibele. Vreme strasti je stišavalo i (u)činilo mnogo toga lakšeg Cranesima, te su dodatno relaksirani radili, osipali se i na kraju se, kao i na početku, sveli na jezgro od (brata) Jima i (sestre) Alison Shaw.

Cepkanje kalendara iz veka u vek je amortizovalo raniju jezu (seti se Starblood) i rane trnce (seti se Wings Of Joy, Adoration. Jewel) no svako razuman i dobronameran će shvatiti i razumeti njihove kretnje i čulne doživljaje bez omaložavanja i disbalansiranog zvocanja. Davno je to i divno bilo, no Cranes su od onih, dovoljno čestitih da ne potkradaju sami sebe, ali se ipak povremeno (a što da ne?) ogledaju u sopstvenim zrcalima. Uz to, pojavila su se i nova ostrva, na koju su se mnogi utopisti zaputili, uz njih i familija Shaw, da ponešto od njih prepoznaju kao svoje, posebno vrlinu elektronskih zvukova i instrumenata.

Nedavno su Cranes reizdali neke stare naslove i na tako zatvorili sebi vidljiv krug. Možda su zato novi album jednostavno krstili kao Cranes, prvim potezom drvceta koje u tlu ocrtava (novi) krug. Na dan izdavanja deluju sveže, prozračno i opušteno, i dalje tužno misle a pri tom i dalje vrlo ne promovišu čemer i očajanje. Pesme su zaokružene, baš tako da budu otvorene za sentimentalno opipavanje i samostalno tumačenje. Elem, album je pitak i tečan, skladan, nežan, sanjalački i samo na nekoliko mesta iskače od uravnotežnosti, ali to nije nešto što ne bi moglo da se podnese. Alison Shaw, svojim glasnicama uvek prva asocijacija na Cranes, još uvek je devojčica koja odrasta, možda ne sa toliko dugim starinskim uvojcima i svim spiralnim asocijacijama, ali nova okruženja od nje to ni ne traže.

Na koncu, možda njihove ploče nisu nešto (naj)bitnije u ovom svetu, niti su oni tu da nekoga posavetuju, ali ima podosta onih koji u ovoj uvali ubrzano dišu, a mogu da sasvim lepo i životare. Sasvim dovoljno za alibi.

Autor: Mileta Okiljević

Ekca Liena - Slow Music for Rapid Eye Movement (Dead Pilot Records 2008)

Električna & akustična vijuganja plus namotaji ambijenata & dronova. Ako zvuči kao naklonost, tad je album Ekca Liena spektakularni aper-depo čije se vreme izlučivanja utvrđuje uz protok vremena. Otkrivajući eleganciju i domišljatost i ljubav s kojom je ovde muzika smešana, biće izvesni samo euforični nuzefekti. Za bolje upoznavanje, iz Ekca Liena aliasa se oglasio čovek sa britanskih ostrva -h Daniel W J Mackenzie, i promovisao sebe u jedno od prošlogodišnjih otkrića. Ujedno, natovario nam nestrpljenje za skoro pola tuceta najavljenih izdanja. Novi Aidan Baker, možda?!

Ako neko lovi boldirana slova za preporuku, Christian Fennesz jeste jedan od uticaja ovde, i EL ume da zazvuči kao da se esterajh maestro pridružio ranijim Tangerine Dream, tamo negde iza Electronic Meditation. Ne(o)sporni su i uticaji vedeta kao što su Tim Hecker i malo natopljeniji Mogwai. EL će privući novog znatiželjnika na kontu toga i to nikako nije loša strategija, ali dodavati još reči o referencama bi tek načelo kompleksnost izdanja, a nema razloga biti mudrijaš i ne savetovati da se ovo isključivo autonomno vizitira. Uz otvorena čula i zdrave receptore, nije neophodna ni preterana osetljivost za ovakvu muziku, niti nešto bistriji vid, da bi se nazrela enigma koju (samo)obznanjuje Mackenzie. Ako se sve sklopi, drhti i telo i um, i u racionalnijem svetu, umesto onih koji afirmišu uvećanja organa i kojekakih pomagala, spamovi bi se širili agitujući o multiorgazmičkom potencijalu albuma. Saznaću jedared s obzirom na naziv i strukturu (Slow Music For Rapid Eye Movement) krije li se iza ovoga koncept ili ne, ali i dotle je najsmislenije sve preslušavati u kontinuitetu, dok EL ne postane prisilna radnja.

Jedina mana je teška nabavljivost, štampan je simboličan broj diskova, ali najave od pre neki dan obećavaju novi tiraž na Dead Pilot etiketi, najkasnije do polovine 2009. No, uteha je u činjenici da se album može (pro)naći na nekim od internet blogova, ili da se uzajmi u bilo kom formatu. Možda je najbolja varijanta da ga usnimi neko ko će nakon islušavanja biti prepoznat kao dobronamerni prijatelj.

Autor: Mileta Okiljević

Grouper: Dragging a Dead Deer Up a Hill (TYPE 2008)
Bohren und der Club Of Gore: Dolores (PIAS 2008)

Kakva je to savršena maštarija, da David Lynch nekim slučajem posegne za nastavkom Twin Peaksa, a neko mu došapne da bi OST mogli da osmisle Grouper i Bohren und der Club Of Gore, jerbo Julee Cruise i Badalamenti imaju neka posla. Ili nemaju, ali se Lynch zainteresuje za dojče-amerikaniše frojndšaft i ne pogreši. S obzirom na različitost ovih umetnika, bilo bi dovoljno muzike da se pokriju godišnja doba, pa bi Lynch mogao da sve proširi i na serijal. No toga nema, i svako može uz ove zvuke da konstruiše slike, ako mu je volja.

Lynch bi, takav-kakav jeste, nesumnjivo bio intrigiran pričom zemljakinje Liz Harris (koja jeste Grouper) o tome kako je zaista u detinjstvu vukla mrtvog jelena uz brdo, i možda bi samo to bilo dovoljno da joj negde da prostora. A taj istiniti doživljaj jeste verovatno uticao na junakinju mnogih lista za najalbum iz 2008. da pravi takvu muziku i da je posle i obznani, uvek bez osiromašenja glede prethodnog izdanja. Oduvek intrigantna, ovoga je puta dozvolila gitarama očitije volumene, ali nema ovde nekih silnih zamaha ako ih iko očekuje, sve je tako da i dalje očarava one koji Grouper od ranije poznaju. Opet učaureno-zamumuljene melodije, u najmanju ruku na gizdavo-poluzemaljski način i dalje ceđene iz rani(ji)h 4ad arhiva i luft-shoegaze-formacija (Slowdive agenda). One, tj. melodije, nisu baš vidljivo i uobičajeno prijemčive, ali tu i jeste kunst. Lebac džabe možda može da zasiti kao i onaj kupljeni, ali se lakše i baca. Liz ih i dalje glasom muti, i ako je neko rekao za Alison Shaw (Cranes) da peva sa odsečenim jezikom, Grouper su vokali ondak, pevani preko selotejpa obmotanog preko lica.

Bohren je nemački bend koji je besposlicu alkoholisanih & metalisanih dana promenio za sablasno opipljiv sinema jazz-doom-ambient, a Club Of Gore personal pretvorio u podvižnike što snimaju ploče koje (p)ostaju izuzetak u svačijoj kolekciji. Muzika im oksimoronski, svetluca mrakom i bogom je dana za štošta u čemu duša žudi da se osami, a ne bude neaktivna; od šetnje šumom gde svetlost ne prodire ni danju ni noću, vožnje usamljenom autostradom ili usamljene vožnje autostradom, prepoznavanja oblika od dima cigarete u usamljenim/uzavrelim klubovima, i/li slušanje noćnih radio-talasa gde su jedini kriterijumi plejlista izostanak raskalašne komercijalne svile i kadife. Bohren se od početaka, pa i ovde, bave izabranim oblikom, uz uvek nakapanu svežinu; ipak su ovo prekaljeni muzičari u borbi gde svako od njih ulaže sopstveni košmar, a na ruku im ide i činjenica da (je)su od onih bendova gde sledbenici ne očekuju drastičnu promenu sve do neprepoznatljivosti. A nenadmašni su u tome, imaju ton koji se razaznaje od svih iz menažerije, istovremeno je i ultrazabavan i ultramrgodan, i na kraju sve zvuči kao da Vas je pohodio neki naklonjeni, sumorni opsenar i ostaje samo kao zuj u uhu, sto neminovno traži novo uveravanje o stvarnosti njihovog sveta. I tako stalno iznova...

Autor: Mileta Okiljević

Jacaszek - Treny (MIASMAH 2008)
Tomasz Bednarczyk - Summer Feelings (ROOM 40 2008); Painting Sky Together (ROOM 40 2009)

Nije li muzika ona preostala, najsjajnija i najdragocenija stvar, koja ne dozvoljava da posrnemo u prolaznosti i ništavilu, onom jedinom što zaista imamo. Ako ima baklje koja osvetljava put iracionalnoj vedrini, onda je to muzika.

Kada se prisetim albuma koji su (nas) iskušavali prošle godine i shvatim da su došli sa mnogih strana sveta, ne mogu da ne budem mal(k)o radosniji. Gde god čovek otvori web stranu ili aktivira fajl, drage duše koje ne otežu da krenu u boj sa egzistencijom. Konkretno, dve duše iz Poljske koje me opsedaju pola godine & plus, ni sam ne znam zašto se nisam povodom njih do'vatio plajvaz-tastature i ranije

Dva su me albuma (JACASZEK - Treny i TOMASZ BEDNARCZYK - Summer feelings) toliko intrigirali, da sam na letovanju u samo/amputiranom delu negdašnje SFRJ-SRJ-SCG, između domicilne ruske većine, pogledom i sluhom tražio poljske turiste i mozgao da l' bi neko od njih mogao da kaže nešto o ljudima koji su uhvatili ovu muziku. I odustajao, s obzirom na to da su gđice izgledale pristojno, istovremeno zapadno-uniformisano-obledele kopije junakinje filmskih modela - naravno, slovenski erotičnije, a mužjaci kao imitacija Britanaca na moru, tj. kao nervozniji slani fudbalski poštovaoci. Biće da sam ipak zgrešio kod drugih, jerbo kada se prisetim Mogwai i njihove sklonosti ka fusbalu, ne deluje mi da su u grupaciji škotskih navijača koja zaslužuje hvale od UEFA za nepogaženu vlat trave podno tribina, a opet rok-akcionisti prave vaseljenski veličanstvenu muziku.

Ima nade svakako, lepota će spasiti svet, zapisao je jedan od najvećih i nesumnjivo genije, i nešto od toga nas napominje na to i ovde, i nadam se da će se još neko toga setiti, posebno nakon upoznavanje Jacaszeka. Njegovi Treny su pomeli ljude koji klasifikujući ploče kupuju kredibilitet, jer ovo i jest i nije ambijent, i jest i nije neoklasicizam, uglavnom mnogo toga i jest i nije ako se shvati kao zadatak-zagonetka. Onima srecnim da bez predrasuda slusaju muziku, album je odavno srastao u srce. Treny ima vanvremensku komponentu i van su ikakvog nepotrebnog ukrašavanja trenutka koje će na kraju, samo dodatno pomoći da se ubuduće uz divljenje govori o njemu, nebitne su za kredibilitet trivijalne razmere popularnosti. Sam Jacaszek je rekao da kombinovanjem elektronike i akustike definiše sopstveni jezik i estetiku, i dodao bih da u sve unosi gotovo mistični zanos, dirljivu tugu, pripitomljeni lament koji razvlači i opčinjava i pomaže čoveku kad je najranjiviji da najviše sazna o sebi. Najsličnije onome kako deluje muzika Arvo Parta, i nema sumnje da je upravo Part, naučio štošta i Jacaszeka.

Za još bolju orijentaciju onima koji tako više vole, album je završio u policama 2008 pored recimo, Johanna Johannssona ili Max Richtera. Treny je izdat za norvešku etiketu Miasmah, koja nudi čitav odeljak fraj materiala na internetu; ali je pojedinim umetnicima dala i CD sansu, a Jacaszek je jedan od odabranih. Sjajna procena, od njega ne postoji njima bolji promoter, ako im tako nešto uopšte i treba. Ovakve se ploče se daju u svet zbogradi karmičkih poena, a ne bankovnih apoena.

Dunka je izraz kojom su Dvoržak i Čajkovski opisivali muziku koja ima melanholicni sentiment, ali uz to i prija. Možda je došlo vreme da se prilepi ponekad uz agendu ambient, a barem meni, nema pogodnijeg čoveka za to od Tomasza Bednarczyka.

Kao i Jacaszek i Bednarczyk nije našao diskografski dom u otadžbini, vec je za debi Summer Feelings, pisan kao zimski soundtrack u čežnji za letom 2008, utočište pružila australijska etiketa Room 40, (povremeni artisti: William Basinski, Taylor Daupree, Keith Fullerton Whitman i dr.). Uz to izdanje je Tomasz doživeo jednu od najlaskavijih stvari koja može da pronađe autora, planirani mu je dekor izgubio svrhu i ljudi su najrazličitije doživljavali taj komad melanholije i u koraku ga prilagođavali sebi. Šta se to ovde čuje i simulira? Zimsko komešanje leda i/li krckanje snega, pokušaj treperenja pregrejanog vazduha ili nešto kompletno van toga? Elektro-akustični Rorsah.

Mešavina elektroakustike, pofajtanog glitcha, dirljivog piana i raskošno razlivenog ambijenta tvore savremenu ambient dunku. Dok sam se kanio da odam poštovanje tom albumu iz 2008, prepunom smirujućih momenata, Tomasz je već obnarodovao svetu novi, Painting Sky Together. I sve isto važi, kvalitet vanserijski, izvedba biserna. Ako neko želi referencu, mogu da pomenem najočitiju, a to je Harold Budd. Ambient maestro ima saborca u Bednarczyku, nikako slepog i poslušnog kopiranta, već snagu koja uz uzor upražnjava svoj način meditacije. Kada se sazna da budući pedagog iz Wroclawa ima tek nešto preko 20 godina, možemo zamisliti (uz veru u održanje tempa i kvaliteta) kakvu će nisku tonova nanizati do godina u kojima se danas nalaze legende ambijentale. Nada je da će nam ruka često lebdeti u vazduhu, kada budemo tamo negde unapred, odlučivali koje ce nam njegovo dobro pružiti trenutnu utehu i relaksaciju.

Autor: Mileta Okiljević

Meso Meso - Mitten (Lacies 2008)
Kira Kira - Our Map to the Monster Olympics (Smekkleysa 2008)

Yumiko sa (samo)izabranim umetničkim imenom Meso Meso, ne krije da su joj Mum uzor, a biće još sretnija ako se glas o tome proširi. Ne treba se mrštiti i misliti da se radi o još jednoj pukoj imitatorki koja glazbi tuđe misli, ničeg nedoličnog nema u njenom pristupu, a puno je primera da se upravo iz ovakvih inspiracija rađaju, ne baš globalno prepoznatljive, ali dovoljno lepe stvari. Meso Meso promoviše šarm kojim su Mum razoružavali, mada je na putu (samo)osluškivanja od iznutra ka spolja akustičnija i za koji pedalj ogoljenija.

A da je svet ovog trena svima komšiluk, japanka dokazuje činjenicom da je Mitten, zapravo prvo izdanje za britansku labelu (Lacies) i da im je postavila ne samo kamen temeljac, već i dovoljno goleme standarde, da bar u prvo vreme odagnaju misli o sizifovskom karakteru posla kojim se bave.

Verovatno nije slučajno što je završnu pesmu na albumu Yumiko naslovila Kira Kira, s obzirom da se pod ovim imenom na Islandu zna za Kristín Björk Kristjánsdóttir, promotera dobre muzike za svaku priliku i svaki p(r)ovod, i entuzijastu koja je uz čuvenog Jóhanna Jóhannssona i još neke vodila KitchenMotors etiketu. Sve što očekuje zaljubljenik u današnju islandsku muziku (mnogi će biti razočarani ako ne spomenem Sigur Ros, Mum, Amina), pa i malo širu nordijsku scenu (očekivano Efterklang) bogato može naći na albumu Our Map To The Monster Olympics, punom magije i topline koju može da ispiše samo neko time silno preplavljen, toliko da čezne da pokaže kako geografske širine i dužine ne šire i skupljaju baš srazmerno i logično, sva tela & komore & pretkomore.

Malko i maštanja, jer ovo je sjajan dekor za te aktivnosti; Meso Meso i Kira Kira (ili obrnuto?) su promoteri onoga što bi jednog idealnog dana mogla da bude muzika za edukaciju dece i onih koji shvataju da neproterivanjem deteta u sebi nikada ne stare, a uz to zvuče i dovoljno dobro da budu i uteha i/li što da ne... puki hedonizam! Kordinacija minijaturnijih, dečijih instrumenata sa onim ozbiljnim, možda neobaveštenima u današnjem svetu deluje i zaludno, ali ima ga posvuda u dovoljnim količinama da se kao neki naivni Eldorado isprsi spram besmisla sve te bezrazložne buke i agresije. I ne bi bilo čudnovato uz ovakvu muziku, da dani svima po želji postanu duži, a noći manje uvredljive i prava inspiracija.

Nisam proveravao u kojoj se meri ovi albumi spominju u cirkularima najizdanja koji su od raznih distributera stizali u moj inbox krajem godine, ali napravite vi svoj i uvrstite Meso i Kiru i samo kliktaj dalje ćete nekoga obradovati. Možda ce najprvo slegnuti ramenima i asocirati se na Duran Duran ili Vodu Vodu, ali će ako nađe vremena na kraju biti zahvalan. Još bolje ako ima dece negde u blizini, savršeno je zadovoljstvo (i korist) držati ih što dalje od raznoraznih preživljavanja, operacija, budžeta i masovnih pesama.

Autor: Mileta Okiljević

Robin Guthrie - 3:19 Bande Originale du Film (Darla 2008)
The Cure - 4:13 Dream (Geffen 2008)

Kad uporedimo učestalost delanja Aidana Bakera (Nađa) ili Rutgera Zuyderveldta (Machinefabriek) možda bismo i mogli Robina Guthrieja (ex-Cocteau Twins, Violet Indiana) nazvati i statičnim, mada je aktivnost ovog Škota nastanjenog u Francuskoj mnogo dinamičnija od one uobičajene. To očito govori da su sva njegova petljanja oko muzike (komponovanje, snimanje, produkcija, koncerti) jednostavno fiziološka potreba od koje ne beži, već i razgrće naokolo ne bi li lakše stigao do prilike za taj traženi sklop tonova. Možda ga treba nazvati i predvodnikom, s obzirom na to da je svakojako angažovan na radovima raznih ljudi, za koje njegovi tretmani imaju skoro težinu jednog masterclassa. Uglavnom, eto paradoksa, čovek kojem nije u habitusu da miruje, stvara divnu muziku za i umirenje i smirenje.

Nakon dva simultano izdana albuma sa starim pajtosom i ambient maestrom Haroldom Buddom, Guthrie je opet na krilima Darla etikete gde slaže dodatne zvučne kulise za španski film 3:19 (režija Dany Saadia). Svi su očekivali i dobili instrumentalnu melanholiju i patos, i to je u ovom komadu i Alfa i Omega i sve između.

Svoje raskošne višedecenijske patente, Guthrie po ko zna koji put oživljava i oni stopljeni lepršaju i svetlucaju, nekoga dižu, nekoga podsećaju na odbegle iluzije, tek smisao se jedino oblikuje u slušno-mentalnom aparatu onog koji prima, i to je svrha koju ovaj autor uvek iznova uvažava. S obzirom na to da je ovo muzika spremljena za film, treba dodati da se naslućuje da je Guthrie pomalo kočio i gledao u retrovizore, da ne bi previše pobegao onome što je video ili mislio da treba da (se) vidi

Može biti da buntovnim i samoprozvanim nekomformistima, željnih trenutnih kvaliteta prepoznatih uglavnom kao bilo šta novo, smeta konstatacija da je najveća snaga Robina Guthrieja upravo postojanost i dugovečnost, a najveći kvalitet uspešno kombinovanje sopstvenih manira, no vreme će sve neumitno postaviti na mesto. Činjenica da hiljade i hiljade dana imamo plezir da osluškujemo rad ovog zvučnog entuzijaste, može i anticipirati šta su uistinu očekivanja njegovog prosečnog fana, a srećom, to se sve još uvek uklapa sa očevidom Guthrijevih diskografskih avantura.

Mnogo toga bliskog je obećavalo u slučaju albuma The Cure 4:13 Dream, i ne samo zbog brojeva u naslovu ili dugovečnosti, no zaključak, na veliku zalost, nije jednak. Očekivanja su bila uzdignuta fantastičnim koncertima i navikom, možda i teorijom, da posle poletnog i popičnijeg izdanja, kakvo je uslovno The Cure iz 2004, poželimo dobrodošlicu težem, mračnijem i masivnijem albumu, baš onako kako to ume da napiše samo Robert Smith. Čisto da produžimo i razdužimo sopstvene čežnje i crnilo.

On u ovom smetenom svetu i dalje pokušava da se ponaša pristojno i nigde preterano ne žuri, ali ga to ne lišava boljke, da ume da stvari iracionalno zbrza i u sporom hodu. Upravo ono što je Guthrie mudro iskoristio, Smith je razorio trpanjem svih popičnih drangulija (iznenađenje?!) po čemu se The Cure prepoznaje i umesto da u tako izabranom kontekstu detonira zapaljive melodije i singlove, na njih je zavrnuo prigušivač, izolovao ih i pretvorio u žagor i zamor. Umesto novog, nekim čudom iščekivanog Head On The Door, bez dileme najboljeg pop albuma u The Cure diskografiji, dobili smo Buridanovog magarca koji ne zna dal' da se privoli albumu The Cure ili albumu Wild Moon Swings i ostaje na ničijoj zemlji. Uz to, od davnog zanemarivanja Dave Allena, problem producenta je bolan za band, hteo Smith to da vidi ili ne.

Sva je sreća što su Smith i bratija jedni od najvećih i što im je zaostavština tolika i takovog kvaliteta, da se uvek iznađe razlog da se svaki, pa i razočaravajući album iznova i iznova preslušava za dodatno proveravanje utiska (The Top je idealan primer). Ono što nekim čudom svima daje kredit je subjektivan osećaj da fan biva u stvari razočaran prvenstveno sobom i svojim očekivanjima, a Smith ostane volšebno amnestiran upravo tako, da se uvek iznova iščekuje uz isto nestrpljenje. I to je, barem meni, sjajna stvar.

Autor: Mileta Okiljević

Shearwater - Rooks (Matador 2008)
Shearwater - Snow Leopard EP (Matador 2008)
Thomas Feiner & Anywhen - Opiates (Samadhi 2008)

Pojave se povremeno albumi takve snage koji teraju u samoću, da se tamo prebledi i krše prsti, nebitno koliko se procenata tuge ili promila sreće trpi. To je, kanda, neki znak pa kako ko shvati. Shearwater (Jonathan Meiburg) i Anywhen (Thomas Feiner) imaju sposobnost da rečima i muzikom stvore tako nešto, za ličnu stimulaciju svakojake vrste, onako kako to samo muzika zna da podari.

2008. je godine postalo jasno da je Meiburg onaj koji zaslužuje ime Shearwater, ne samo zato što je kao ornitolog nadenuo ime bendu, pa u krajnjem slučaju i ovom albumu. Dugo su vremena Will Shelf i on sarađivali kroz Shearwater i Okkervil River, ali odnedavno svako brine svoju brigu. U svetu rock muzike ne mora sve da bude buka i bes i ljubomora i zavist i to se vidi po ova dva amigosa; Shelf sada punim gasom daruje Okkervil, dok svoja iskustva o životu i impresije prirodom i životinjama Meiburg priča samo za Shearwater, i sve ne da je bolje za njih, već i dobro za nas.

Rooks je album van konfekcijskog broja, koji kreće od recepata 80-ih, sličnih onim što su ih Norvežani White Birch (u)mešali za fenomenalni Star Is Just A Sun album; plus, mnogo gorko slatkih začina koje Meiburg prazni u miksturu. Najupečatljiviji su oni u vokalima koji vuku od Marka Hollisa, preko carskog Johna Granta do iskontrolisanog Jeffa Buckleya i Anthonyja, i klaviru koji je i melodika i perkusija i koji kao srce ne širi krvotok uvek u istom ritmu. Za dodatnu pozornost je izabran (digitalni) singl Snow Leopard i tako bi zvučali Radiohead očišćeni od antidepresiva i antipsihotika, ili da su možda na njima? Uključeni su i živi snimci, koji zvuče još i dramatičnije. Krešendo kurioziteta je obrada Talk Talk (Rainbow), od koje ni Hollis ni ekipa ne bi okrenuli glavu. Uz sve hvale i kredibilitete koje se kupuju nabrajanjem Hollisa i Talk Talk, nemam sećanja o tome da se iko odvažio da obradi nešto sa njihova dva u mnogim krugovima gotovo mitska albuma (Spirit Of Eden i Laughing Stock).

Sve hvale i za labelu Matador, nisu oni Meiburga tek iz altruizma pokupili, ali će on imati veću pozornost i osloboditi se jarma nerazumljivosti i opskurnosti koji lenja klika lepi ovakvim ljudima. Ako iko zaslužuje izlazak iz senke, to je upravo ovaj čovek.

Sa druge, ili prve strane, Feiner je dočekao da iz ponovljenog puta, na većoj pozornici predstavi sjaj svoje opojne usamljenosti, zahvaljujući Davidu Sylvianu i Samadhi etiketi. Originalno izdat 2001. Opiates je bio treći album Šveđana Anywhen, a David Sylvian je emocionalno uzdrman silinom ovog izdanja 2008. sve prepakovao, zamolio Feinera za bonus pesme (dve ih je ovde) i predao nam dobro, ovoga puta pod firmom Thomas Feiner and Anywhen. Urađen je i novi omot, koji je osmislio Chris Bigg, poznati 4AD i Samadhi dizajner.

Sličan pristup i slične uzore imaju i Feiner i Meiburg. Zavodljivost i lomljivost njihovih melodija i vokala nikad nije u depresiji i malodušnosti, već se hvata trenutka koji ište borbu. Uvek je to i bilo jače i snažnije od multidecibelskog urlanja i ubijanja mikrofona. Scott Walker kao putokaz smislenoj pop-grandiznosit, Talk Talk i ovde kao odeljak preispitivanja i ranjivosti, plus Feiner dodaje i laganiji i seriozniji pop senzibilitet (A-Ha i Blue Nile) jer mu je stalo da se publika bilo čime ne rastera, već da ovo čuje. Očito je bio svestan dok ga je radio, da je Opiates predragocen da bi se tek tako odbacio. Vreme ga je, nesumnjivo, za strpljivost nagradilo.

Poslednja pesma originalnog Opiates albuma All That Numbs You je lični manifest, vokalni & instrumentalni ID, kojim se (samo)hrabri da nađe snagu iz bilo čega. Današnja društva, sva u depresijama različitih vrsta ne daju motiv, barem ne kao onaj kakav lična utopija može da ponudi. Feiner shvata, vraća i i sebe i nas u doba kada su svetla (vele)grada ili bilo šta nalik, davala nagoveštaj o novim saznanjima uz čiju će nam pomoć sve proći bezbolnije. Vremenom su se shvatanja umnožavala, ali su i sve manje mogla da nas zavaraju. Opiates tako i zaključuje, no tu ne staje, već i daje i šansu za eskapizam, pa makar i trenutni, niko i ne zna kad i da l' će se razvedriti. Posredno je ovo i najbolje za (pre)ispitivanje potrošačkog i konzumentskog u nama. Posle snage koju demonstriraju Feiner i Meiburg, mnoge stvari bi mogle da otpadnu kao beskorisne, a to je preko potrebno u ovoj žurbi. Nema se baš vremena za razbacivanje.

Autor: Mileta Okiljević