Karneval - Izgubljene himne (PGP, 2009)

"Svi smo mi maske i svi smo mi zakrinkani i svaki čovek osjeća potrebu da skine svoju masku na jedan tren, da se raskrinka, da progovori po crti svog intimnog raspoloženja..."
(Miroslav Krleža, Na rubu pameti, 1938)

Poslednjih dana prethodne godine, album "Izgubljene himne" je spletom okolnosti završio na mom hard disku. Pitanje je bilo - šta činiti sa njim? Oficijelno, to jeste izdanje iz 2009. godine (zato je i svrstan na prošlogodišnju listu), ali pravi sjaj i prava vrednost ovog albuma tek treba da bude otkrivena u godini koju smo krenuli da krckamo.

Prva zanimljivost je da je ovo izdanje izašlo pod okriljem PGP-a (!?!) po principu, ćorava koka... No, ako se uzmu u obzir dešavanja u ovoj "produkcijskoj" kući, lako će se doći do zaključka da se Karneval tu nekako provukao, kao i onomad, legendarni Dr Spira pre nekih 25 godina. Elem, bez obzira na izdavača, teško da ćete dobiti adekvatnu promociju ovog albuma (verujem da PGP neće ni u Žikinu Šarenicu da ih pošalje). Znači, suči rukave i u potragu/pretragu za ovim albumom. Ako je mojim rečima verovati - malo je reći - vredi!

Šta mogu reći (više i bolje) o izdanju, sem sabirajući podatke koji se nalaze u fenomenalnom bookletu? Album je sniman u pokretnom studiju na relaciji Beograd-Pučišće. (Za neupućene, Pučišče je mesto na Braču gde sam 1973. godine naučio da plivam i, takođe, naučio da salata nije slana dok se ne vidi belo na paradajzu - a odatle već kreće panegirik spram kafana - no to je krajnje lično).

Ko su glavni likovi zaduženi za ovaj album? Mario Eterović i Una Mirković. Iskreno nikada čuo za njih (da li je trebalo uopšte?). Ipak postoji priča o "trećem čoveku". (Istom onakvom iz fima Kerola Reeda, po scenariju Grejema Grina). On je pomalo Joseph Cotten, a malo Orson Welles. Ime mu je Miroslav Savić i bez pogovora je najznačjaniji srpski kompozitor moderne muzike 20. veka, ma šta ko mislio.

Ipak, otkud on tu? Verujem da je bio pripomoć, ali samo kakva pripompoć!. Možda kao Dr Džekil, možda kao Mr. Hajd. Znajući šta je taj čovek radio, siguran sam da se ne bi bavio zaludnim stvarima niti svoju dušu prodavao za 30 srebrnjaka ili ma koja valuta bila u opticaju...

Sa druge strane - mastering - Bob Katz, Florida, USA - Hm... Obećavam uradiću interview sa ovim bendom da to malo razjasnimo. Ne bih da se sada bavim nagađanjima.

No, red je da kažem i nekoliko reči o albumu. Ipak, to je ovde najbitnije. Grubo rečeno, ovo je post-rock. Ali samo najgrublje rečeno. Ono što su bili Šenberg i Štokhauzen tokom 20. veka to je post-rock ovih dana. Dakle, ovaj album bi regularno mogao da se svrsta u "klasičnu muziku", ali to će na ovim prostorima biti malo teže.

Karneval donosi šum talasa, intimizam i na neki način elitizam, ali ne elitizam koji je samom sebi svrha. Ovi ljudi znaju šta hoće i mogu, i svesni su da je to za nekoliko kopalja ("po tri koplja u prijeko skače; po četiri nebu u visine; u napredak ni broja se ne zna") iznad svih koji bi rekli... ("Bože mili, čuda velikoga, Dobra konja a loša junaka").

To nije kvazielitizam već ona gospodština koja se stiče saznanjem, a ne kvaziaristokratsvom koje se stiče rođenjem.

Barokna baršunastost kombinovana sa postrockom i minimalizmom u muzici Karnevala, ako je želite prihvatiti, vodi vas u melanhoničnu introspekciju gde se vaša pojavnost obznanjuje sa osmehom na uglu usana. Naravno, ako ima čovečnosti u vama...

Karneval kao bend nesumnjivo poseduje svetski potencijal. Da li će ga iskoristiti ili ne, zavisi od njih samih. Ipak, shvatajući da nisu deo lokalne ekipe koja tapšući po ramenima povećava entropiju sistema, verujem da će doseći mesto koje im pripada.

Posle svega ovog izrečenog, pitanje je - kome je sve ovo potrebno?

Onima kojima muzika, još uvek, nije isprazna zabava;
Onima kojima gledanje filmova nije ubijanje vremena;
Onima koji, uprkos svemu, veruju da će ljubav i lepota spasiti svet;
Onima koji između Andrića i Crnjanskog biraju Krležu;
Onima koji i dalje poklanjaju ljubav okolini, iako sve što primaju od iste je daleko od ljubavi;
Onima koji imaju dovoljno lične hrabrosti da se duboko zagledaju u ogledalo i da u liku koga spaze prepoznaju sebe;
Onima koji znaju da "urbani" Beograd jošte uvek postoji u katakombama unutrašnje migracije i znaju da će pre ili kasnije iz tih katakombi izrasti nešto dostojanstveno ovim prostranstvima;
Onima koji bi sve ovo želeli ali nemaju hrabrosti da pokušaju.

Pod obavezno, slušalice na uši !

Plovidba je zagarantovana bez obzira na svetionike i obalsku stražu.

P.S. - Ko ne veruje neka proveri.
http://www.last.fm/music/Karneval/Izgubljene%2Bhimne%2B%252F%2BLost%2Banthems

Autor: Branislav Nikolić

Cult With No Name - The Cabinet of Dr. Caligari DVD (Trakwerx/Lightwerx, 2009)

Nije neobično da se pop-muzičari dohvate ozvučavanja klasika nemog filma. Neki skorašnji radovi su imali globaln(ij)e ekspozicije (Pet Shop Boys - Krstarica Potemkin na Trafalgar Skveru uz logistiku grada Londona), ali su većina (Mum, KTL, Nine Rain...) nakloni nečemu što ih je kao persone i umetnike gradilo.

Cult With No Name su (još uvek) čuveno ime iz departmana dobro iskrojenih pesama; ako iko upita zašto (?), odgovori se nalaze na dva albuma objavljena za etiketu Trakwerx (Paper Wraps Rock - 2006, Careful What You Wish - 2008). Grehota jeste što to više ljudi ne zna, kada u (među)prostoru alternative ima dovoljno širina/dužina da budu obrani od-tamo-negde gde počinju Tuxedomoon brazde, Associates usevi, pa sve dokle god pogled puca u današnjicu. Ovako su konzumirani od malobrojne, ali cenjene sile poštovalaca gde su najglasniji (muzički novinar) Mick Mercer, (muzičar i producent) Krammer (Bongwater, Shimmydisc) ili (magičar) Blaine L. Reininger ( TuxedoMoon). Konstatacijom da su CWNN u današnjem pop svetu sav onaj anticoldplay ukus, Mercer (im) je i dao najveću preporuku.

Trakwerx etiketa, preko Del Rey and The Sun Kings (Jackson Del Rey, ex Savage Republic) lagano gradi tradiciju izdavanja albuma na kojima se muzikalijama dopunjavaju nemi filmovi. Onda, nije iznenađenje da su se CWNN latili klasika nemačkog ekspresionizma "Das Cabinet des Dr. Caligari" koji je Robert Wiene režirao 1919. godine. Ovo delo retke izrade pomerilo je misaonost mnogih, a nesporan je uticaj na ljude popularne muzike. Mnogi su od Pere Ubu, Bauhaus, In The Nursery (etc, etc...) (is)koristili Caligarija da podupru svoju estetiku. Ni kačenje muzičkih draperija na "Das Cabinet..." nije incident, no, kao kuriozitet treba spomenuti sjajnog Billa Nelsona koji je 1981. uradio svoj soundtrack i kasnije to spakovao kao album za Cocteau etiketu, a upravo je Robert Wiene tridesetih godina prošlog veka pokušao sa angažovanjem Jeana Cocteaua oko ozvučenja filma. Ima se i utisak da su Britanci svakojako inspirisani filmom, pa su prošle 2009, na devedesetogodišnjicu snimanja, skor za film uradili i elektro-jazz duo Cipher i visokopoštovani džentlmen Steven Severin (ex Siouxsie and the Banshees, Glove).

Cult su iskustva gledanja filma opisali kao unikatna sa uvek drugačijim utiscima i verovatno je to razlog što su im zvuci raznovrsniji u odnosu na regularan rad. Od znaka za početak pa do zadnje slike, Erik Stein i Jon Boux (uz asistenciju Jeffa Brennemana) prate radnju bez tenzije koja bi posmatraču razbila pažnju i/li ugođaj praćenja filma. Muzika je(ste) nesumnjivo za njih univerzalni jezik, pa se ne osećaju disforično, a ugodno je naslađivati se ovom muzikom i kada nije dopuna. Dr. Caligari dijagnostikuje da CWNN-DVD ne reciklira svoj rad, već razvija i nove uticaje, pa smo (u)čas (u)sred nečega što priziva Eno+Budd ambient, čas nas dostigne gotski-trip-hop-pop i nešto od prijatnog (polu)industriala. Nisu zanemarili sopstveni zaštitni znak, piano prepariran za nas koji preferiramo žurku usamljenika. Bez tako iritantne užurbanosti i bezrazložne pretencioznosti.

Ima ljudi koje odbijaju ovakve tvorevine i ovaj OST bi mogao da im bude izazov za skidanje čari. Stein je rekao da ne može da zamisli muziku odvojenu od filma i eto prednosti nama konzumentima nad umetnicima. Naravno, valja uzeti ono što je dobrovoljno ponuđeno i tako se audio-separat Caligarija može skinuti džabe sa CWNN stranice:

www.last.fm/music/Cult+With+No+Name/The+Cabinet+Of+Dr.+Caligari
a može se i pazariti kao DVD

www.maryattmusic.com/store/cd_info.php?id=MMG+477

Svakom po volji i po afinitetu. U kabinetu Dr. Kaligarija.

Autor: Mileta Okiljević

Cult With No Name - The Cabinet of Dr. Caligari DVD (Trakwerx/Lightwerx, 2009)

These days, it's not unusual to hear 'pop' musicians add their sound to silent movies. Some are subjected to worldwide exposure, such as the Pet Shop Boys' performance of Battleship Potemkin in London's Trafalgar Square, but most (Mum, Ktl, Ninerain) are something more personal to the individual artists.

Cult With No Name retain one of the best reputations as classic songwriters. Those seeking evidence need only to check out their two albums on the Trakwerx label, 'Paper Wraps Rock' (2007) and 'Careful What You Wish For' (2008). It's just a shame that more people aren't aware of them. There's more than enough space in alternative music for a band that whose roots lie in Tuxedomoon, but whose fruits hint at a modern version of The Associates. Still, they have a small but respectable group of noisy admirers, including Mick Mercer (renowned post-punk journalist), Kramer (Bongwater, Shimmydisc), and Blaine L. Reininger (Tuxedomoon). Perhaps Mercer provided them with the biggest accolade when he dubbed CWNN "the anti-coldplay".

The Trakwerx label, under the guidance of Jackson Del Rey (ex Savage Republic), have slowly built a tradition of releasing new soundtracks to old silent movies. It's no surprise, then, that CWNN have taken hold of the German expressionist classic 'The Cabinet of Dr. Caligari', directed in 1919 by Robert Weine. The movie is a persistent influence on the aesthetics of a range of popular musicians, including Pere Ubu, Bauhaus and In The Nursery. A mention must also go to the great Bill Nelson, who released his soundtrack in 1981, as well as the musical score released by electro-jazz duo Cipher and Steve Severin (ex Siouxsie and the Banshees) in 2009, to coincide with the film's 90th anniversary.

The experience of watching the film is unique each time you watch it. Perhaps this is why CWNN's soundtrack is more diverse than their previous two albums. From the opening moments to the closing bars, the music of Erik Stein and Jon Boux (with assistance from Jeff Brenneman) seamlessly follows the plot, adding to the satisfaction of watching the movie. Dr. Caligari doesn't see CWNN recycle their previous work, but invoke new influences. One moment the music recalls Brian Eno/ Harold Budd ambience, whilst the next we find ourselves caught in gothic trip hop pop and semi-industrial sounds. Of course, they haven't neglected their trademark, with plenty of piano for us loners. Everything is perfectly placed, perfectly timed, without any hint of pretension.

Of course there are people who are hostile to such modern soundtrack takes on movie classics. And CWNN have said that they cannot imagine the music separate to the movie. However, it is we as consumers that have the option. Either buy the DVD or simply download the music alone.

http://www.cdbaby.com/cd/cwnn3

http://itunes.apple.com/us/album/lightwerx-cabinet-dr-caligari/id351228902

Author: Mileta Okiljevic

Daniel Land & The Modern Painters - Love Songs For The Chemical Generation (Saint Cecilia Records, 2009), The Mary Onettes - Islands (Labrador, 2009)

Trebalo bi mi više vremena u ovo doba godine da bih sedeo i pravio liste najalbuma/singlova etc. Ipak, moram sumirati utiske o dve novembarske ploče koje promovišu ujedinjenu rđu, glamur i setu nekad studenog meseca. Dve velemajstorske ploče, koje kažu da od pop-muzike, kada je ona od najbolje sorte, nema veće metafizike. Ono što dobar pop ume nešto, što ne umeju razni gurui, jest da pokaže svetla iz senke i da preko muzike sebe raspoznamo.

Daniel Land (album izdat 2. novembra) je čova iz Manchestera koji elastično kombinuje ostavštinu Neila Halsteada (Slowdive/Mojave 3) sa Las Vegas opservacijama Cocteau Twins i prozračnošću Lush. Objektivno, tu bi se prepoznalo i nešto od ranih Bono vokala dok je bio Boy i nije razmišljao o pozama sa svetskim liderima. Za shoegazera novije generacije info da se Ulrich Schnauss ovde muva i već dovoljan razlog da se baci na pr(a)vi pretraživač. Nesumnjivo, ništa ne bi bilo vredelo ni pišljiva boba da talenat Daniela nije van uobičajenog. Voss i Imaging October (EP) su bili srdačna rukovanja, a album je zagrljaj prepoznatih prijatelja. U vreme kada vladaju virusi za koje se (ne)zna ko ih je (ras)pustio, vitaminski blender-miks Daniel Landa nije ono što izgleda kao naknadna pamet, već preventiva protiv nadimanja od gluposti. Love Songs For Chemical Generation jeste za ljubitelje ovakve muzike hipnotik, ima sposobnost da simulira boje, agregatna stanja pa nek svako "našteluje" svoj mod.

Opet, Šveđani The Mary Onettes (album izdat 4. novembra) koje predvodi Philip Ekström, stari su poznanici. Sitničavi zameraju da (prošli) debi album zvuči kao (pre)otvoreni omaž bendovima kao sto su The Cure, New Order i sl, ali od njih nema poštenijeg benda koji krčmi osamdesete. Za razliku od šire popularnih retro-uberdizajniranih bendova, TMO ne zvirkaju često u buđelar, već se bave komponovanjem emocionalne muzike i ne interesuje ih da čuju sufliranje, već sopstvena deklamacija teksta. Islands ima čudnu istoriju, dvaput je sniman: prvi snimci su ukradeni iz automobila, a onda se jednostavno ugasio i HD sa rezervnim kolutovima. Na prvo slušanje, album nije prijemčiv kao debi, nekoliko slušanja je potrebno za zagrevanje dok ne isvetluca tehnikolor i sinemaskop. Nakon toga je sve nagrada svake vrste. Kao i mnogi skandinavski sastavi, umesto Pet Sounds i još nekih tipičnih uzora za Anglosaksonce, TMO svojataju A-Ha kao jedan od glavnih uzora, a ponovljena slušanja tvrde da bi The Cure zvučali ovako da su nastali tamo negde dve hiljade i neke... Ekström koristi bol kao neophodnost pri pisanju, srećom bez iritirajućeg čemera. Onda(k) nije čud(n)o što ovu ploču (kao i ranija TMO izdanja) znalci doživljavaju kao opijat. Još uvek ne "onaj za mase", ali ne njihovom greškom. Ima ovde potencijala za globalno raspoznavanje. Jednostavno, u doba preopterećenosti svim i svačim, to više izgleda i nije moguće.

Autor: Mileta Okiljević

Beneva Vs.Clark Nova - Dramadadatic (How Is Annie Records/Fenetre Records 2009)

Elektronska muzika pruža prilike, ali i postavlja zamke neodmerenima i nekreativnima. Ume, u najlošijem slučaju, da umesto zabave postane i uvreda za slušaoce, ne predaleko od inverzno-perverznog fakirskog iskustva, preko koga umetnici dotad neopevani bol stvaranja i nadrdanu ozlojeđenost (bilo čime) uspešno transferišu zainteresovanom i čine od njega napaćenog slušaoca, primoravajući ga da traži (i pored svih svojih ovozemaljskih muka) nekakav metasmisao onoga što je sa mukom odslušao. Bolno, nema šta. I nikad ništa iza toga, sem najvulgarnije narcisoidnosti. Na svu sreću, junaci ovog pisanija nisu takav primer. A o čemu je ovde reč?

Nesumnjivo je da se piloti Beneva Vs.Clark Nova dvoseda nesebično rasipaju kreacijom. Dok mnogi premeravaju da li (im) je mašta (samo) balast u savremenom životu, Frank Benjamin Finger i Rudi Simmons žive imaginaciju podjednako važno kao i realnost. Finger (Beneva) i Simmons (Clark Nova) ne dele samo sklonost za vizuelnu umetnost (režiseri za Norwegian Broadcasting - NRK - Finger u programima za decu, Simmons u animaciji), već u pronađeno vreme prave muziku (upravo elektroniku), odvojeno ili zajedno. Onda(k) i nije čud(n)o što BVSCN beleže živopisno-vrcavu muziku, najraznovrsnih kadrova i dramatičnih preskoka.

Vreme između prošlogodišnjeg (Sombunall) i najnovijeg albuma (Dramadadatic) su iskoristili da porade na solo projektima. Finger je (u)radio već naširoko pominjani Woods Of Broccoli, dok je Simmons zbunjivao sve koji su pokušavali da definišu njegov rad dvojako, prvo solo sa dva albuma (Palpitation i Heart Attacks), a zatim još jednim duo projektom (Safehouses On Fire). Sve je to uticalo da dodatno izoštre pažnju i koncentraciju. Dramadadatic zato i jeste ojačani prototip, ovogodišnji model, testiran više u Sombunall vazdušnom tunelu, nego ljupkom zabačenom pastoralom, kojom su u debi danima (EP Flotsam/Jetsam) meditirali u slow-motionu. Celovečernja vožnja nudi dragocene i okrepljujuće pasaže, kakve je (do)nosio npr. Four Tet album Rounds. Plus - umeju da (za)zvuče i kao Mum na biljnim steroidima, a još preko svega toga ide raspoznatljiv BVSCN šmek. Perfektna kombinacija. Nepatvoreno i nepretenciozno intelektualno zadovoljstvo, zabava i relaks u isto vreme. Izvanreality show. Dramadadatic jeste zato skicirani priručnik za (raz)gledanje BVSCN misli, ostaje samo da znatiželjnici uđu u salu za projekciju. Ako (i)pak stvore sliku drugačiju od onoga što su Norvežani zamislili, naum je isto ispunjen.

Autor: Mileta Okiljević

Richard Hawley - Truelove's Gutter (Mute 2009)

Jeste uzbudljivo prevrtanje ambijentalnih, droničnih, elektroničkih, motoričkih, klasikalnih, akustičkih zapisa u potrazi za transcendentnim momentima, ali na nekom mestu čovek mora da se zaustavi i detoksikuje. I najbolja medicina zahteva reviziju - inače se zavuče u šupljine i izbije kao herpes na najmanje očekivanim mestima. Ipak, ako se od najezde Babilona ostane čistih misli, okrepljenje ume samo da se namesti. Miksturu je izneo veliki Mute - Richard Hawley i njegov (šesti) album Truelove's Gutter. Simpatičan je čova Hawley, sada već priznati autor čija svaka ploča zna da opije i opravda strast fanova. Nije ni nepoznat, među poštovaocima koji šire reč o njemu su i Anton Corbijn, REM, Nancy Sinatra, Arctic Monkeys...

Za Hawleya sam čuo davno, od Sheffieldskih amigosa. Kao zaljubljenik u gitaru se muvao oko preostalog The Comsat Angels instrumentarijuma. Uglavom, jasno je bilo da ima reputaciju gradskog junaka i patriote, verovatno najsličniju onoj koju je imao Jarvis Cocker pre Pulpa. Sve je to kroz godine dodatno ojačala Hawleyeva topofilija, najočitija kroz nazive albuma, koji su većma sheffieldski toponimi.

Truelove's Gutter jeste jedan od takvih, ali nema samo značenje za one koje interesuje šefildska geografija, već je i naciljani opis trenutnog Hawleyevog svetonazora, slivnik preko kojeg olakšava sebi i otkazuje razočaranja ljubavi. Ovo je kolekcija idealna za završetak dana, sumiranje i razvrstavanje, a on nam dođe kao crooner iz hipnagogije. Nagoveštaj zvučnosti se očitovao u finalnoj pesmi (The Sun Refuses To Shine) prethodnog albuma (Lady's Bridge, 2007), a sve je sofisticarano zacrnio, uvođenjem novijih instrumenata i vibrantno-gipkijih aranžmana. Oni koji se plaše da bi mu inovacija srušila ulogu Orbisona 21. veka, neka ne brinu. Obrazac meša sa Morriseyem iz ranijih The Smiths dana (avaj ironije - jedan od većih doprinosa Mozera današnjoj britanskoj sceni je odbijanje Hawleya na audiciji za Mesijin prateći bend) i naboranim patosom kome NE! ne bi rekli ni Almond ni Cave ni Tindersticks. I pored (više no uobičajeno) zatamnjenog izraza Hawley je snimio album kojim svima daje mnogo dobrih razloga za hod (u)napred. U vremenima kada neki misle da im ploče otkrivaju univerzalne istine i zakone, ima onih koji žele da im se povremeno neko lično obrati. Hawley u svojim ispovestima (ne)namerno to radi, što je samo jedan od garanata da se ova ploča neće razjesti kroz vreme.

Autor: Mileta Okiljević

Luca Olivieri - La Quarta Dimensione (AG Prod 2008)

Sve što misli da je potrebno, Luca Olivieri (LO) ima prikačeno uz svoj CV - i akademsko obrazovanje/delovanje i rad u pop/rok miljeu. Konačno, za njega je "La Quarta Dimensione" materijalizacija odranije izgovorene želje da (delom) pravi i elektronsku muziku, a činjenice i aduti koji ojačavaju tu odluku kažu da je pohađao elektronske radionice i/li kurseve (kod ljudi kao sto su Howie B ili Francoise Kevorkian) i kompozitorski angažman (koji je upriličio za teatar i različite filmske forme). Upravo Olivierijeva muzika najčešće i podseća na nešto što je na parčiće odgrebano od dasaka ili isečeno iz rolni.

LO pravi instrumentalnu muziku, koja u današnje vreme može zazvučati pomalo čudno, nekome i anahrono, jerbo je podjednako daleko i od dronova, ambijenta ili new age retorike. Muzički putnik-dobronamernik bi primetio kako ova ploča može da po(d)miri sve koji od muzike ne traže ništa što bi ih moglo uznemiriti, a za to najbezazlenije i najlagodnije koriste ravnije momente Buddha Bar/Caffe Del Mar serijala i/li Gotan Project, doziranu Balkaniku bez etno začina i najmanje uskovitlane delove opusa koje bi možda nekad nekako potpisali Kronos Quartet ili Michael Brook. Ako se zažmuri i potrudi, ima ovde "ambicije" i "materije" koja nalikuje tome.

Lično bih poželeo, iako je ovo predaleko od nečega što bih redovnije islušavao, da Luca Olivieri presvuče svoju akademsku košulju ili ako mu je to veliki zalogaj, barem otkopča dugme ili dva, malo pusti korak i odšeta dalje od zanatskih šablona. Tada ovo ne bi ovo bio samo idealni OST za neobavezno čitanje ili za uspešno nečinjenje ničega/nečega, već i nešto što bi teralo na veći konzumentski angažman, a čini se ipak da je među zahtevnijom publikom, upravo onaj s(l)oj koji bi i voleo da animira ovaj Đenovljanin, pogotovo nakon navođenja uzora kao sto su Brian Eno, Erik Satie ili Yann Tiersen. Možda bi jedna od opcija mogla biti da usnimi nešto kohezivnije, makar i sa nekim konceptom. Sam koncept ume često da deluje razorno ili razoružavajuće, ali i češće je kost koja pomaže mesu da se kreće sinhrono.

Uprkos prijatnom utisku koji disk ostavlja, ovde ipak sve više nagoveštava, nego što daje. Kao pozitivnu činjenicu treba istaći da je sve lepo upakovano i ucifrano, od omota, izvedbe, produkcije bez dodatnih minuta koji bi mogli publici da oduzmu i nešto vremena preko dobrog ukusa. No, velika je verovatnoća da bi naslušaniji "konzumenti" sav taj komfor menjali za maglinu koja bi vodila ponovnom vraćanju i istraživanju Lucinih dimenzija.

Autor: Mileta Okiljević

Benjamin Finger - Woods Of Broccoli (How Is Annie Records, 2009)

Svakako treba podrža(va)ti onog ko preporuči brokoli, time i svežinu, protočnost i održa(va)nje zdravog razuma. Ako još zapisuje organski prosunčanu muziku kao Frank Benjamin Finger, garant(ovano) je povezano sa uživanjem. Junak dana stiže iz Osla, Norveška, i nekima je poznat kao polovina elektro-jedinice Beneva vs. Clark Nova.

Njegov debi album Woods Of Broccoli, izdat za norvešku etiketu How Is Annie Records, pažnju će najprije ugrabiti istrajnim kopačima novih i novijih skandinavskih izdanja, a dobar će im slučaj omogućiti da popune mesto u kolekciji, negde baš između poslednji/pretposlednjih Mum i Efterklang. Diskretno promičući uticaje navedenih nordijskih mastera za očuvanje mentalne higijene i isceljenje zvucima, BF ne usvaja zdravo-za-gotovo patentirane muzičko-geografske obrasce sa tih geografskih širina i dužina, nego je više prisutniji duhom; uostalom, i krv i meso su mu osenčeni takvim referencama. Sve to pre označava samonikli talenat, nego disciplinovanog vaspitanika. Takve, na(r)očite (u)zrele elektroničko-akustične senzacije BF nudi na raspoznavanje svima koji posredstvom muzike pokušavaju da sačuvaju nežno-naivnu znatiželju koja ih usporava u ovom prebrzo rotirajućem vremenu. Istini za volju, bez pitke glatkosti kojom puca srce kao kod Olafura Arnaldsa ili Petera Brodericka ili lisnatih nanosa kao kod Sigur Ros, ali uz nesumnjivo uskomešane emocije.

Kako god, BF se umetnuo u agendu najzanimljivijih otkrića godine, a u potrazi muzičkog opisa možda je najbliže reći sledeće: ako je interesentima novi Mum pomalo zapetljaniji i brbljiviji od prihvatljivog, Norvežanin nudi prijatniju ekskurziju podjednako dobru i za dokolicu i za kreativno odmaranje. Ima se utisak da je odsanjane realne ožiljke pozitivno-infantilno šećerio bojama i zvucima, tek toliko da ne kompromituje njihovo varenje. I još važnije, ponovno preslušavanje ne izaziva grč, a tek repeticijom ovde počinju prave avanture. BF se, po sopstvenim rečima, na albumu samoostvario u samopronađenom eskapizmu i ono što se čuje jeste da je izvukao najbolje od njega. Ako još neko misli da je eskapizam jeftina i/li banalna stvar, možda BF tonsko svedočenje-ispovest nagovara, ako ne na promenu, onda barem na preispitivanje tog stava. Sa raznih strana se ionako čuju misli da je nedostatak građe i volje za nekom vrstom utopijskog sveta ili još tačnije bilo ikakvog sveta unutar sebe, ona boljka od koje počinju ostale boljke danas.

Tehnički, Finger je celu "šumu" (osmišljavanje, snimanje, produkcija) pobrao sam, ali svakako treba spomenuti podršku tri dame na vokalima (Therese Aune, IngaLill i Anastasia, lokalno znana i kao Crisis De Jour ) i bez njihovih doprinosa, boravak u "šumi" ne bi bio isti. Elem, naš je novi poznanik na talasu sjajnih kritika upravo završio gostovanja po Severnoj Americi, špartao pomalo po Evropi, a poslao je uz ovaj CD i poruku da je voljan da nastupi i u Srbiji, pa ako ima interesenata sposobnih da to omoguće, samo napred. Možda imaginarni pasoš Broccoli šume, pruži priliku da se svačiji eskapizam i sopstveni glas iskoriste kao instrument ili oružje protiv apsurda koji živimo. Finger je nesumnjivo otvorio sebi mnoga vrata za prisnost sa svetom, zašto bi se na kraju krajeva onda njegovi konzumenti ustezali od toga.

Autor: Mileta Okiljević

Robin Guthrie - 3:19 Bande Originale du Film (Darla 2008)
The Cure - 4:13 Dream (Geffen 2008)

Kad uporedimo učestalost delanja Aidana Bakera (Nađa) ili Rutgera Zuyderveldta (Machinefabriek) možda bismo i mogli Robina Guthrieja (ex-Cocteau Twins, Violet Indiana) nazvati i statičnim, mada je aktivnost ovog Škota nastanjenog u Francuskoj mnogo dinamičnija od one uobičajene. To očito govori da su sva njegova petljanja oko muzike (komponovanje, snimanje, produkcija, koncerti) jednostavno fiziološka potreba od koje ne beži, već i razgrće naokolo ne bi li lakše stigao do prilike za taj traženi sklop tonova. Možda ga treba nazvati i predvodnikom, s obzirom na to da je svakojako angažovan na radovima raznih ljudi, za koje njegovi tretmani imaju skoro težinu jednog masterclassa. Uglavnom, eto paradoksa, čovek kojem nije u habitusu da miruje, stvara divnu muziku za i umirenje i smirenje.

Nakon dva simultano izdana albuma sa starim pajtosom i ambient maestrom Haroldom Buddom, Guthrie je opet na krilima Darla etikete gde slaže dodatne zvučne kulise za španski film 3:19 (režija Dany Saadia). Svi su očekivali i dobili instrumentalnu melanholiju i patos, i to je u ovom komadu i Alfa i Omega i sve između.

Svoje raskošne višedecenijske patente, Guthrie po ko zna koji put oživljava i oni stopljeni lepršaju i svetlucaju, nekoga dižu, nekoga podsećaju na odbegle iluzije, tek smisao se jedino oblikuje u slušno-mentalnom aparatu onog koji prima, i to je svrha koju ovaj autor uvek iznova uvažava. S obzirom na to da je ovo muzika spremljena za film, treba dodati da se naslućuje da je Guthrie pomalo kočio i gledao u retrovizore, da ne bi previše pobegao onome što je video ili mislio da treba da (se) vidi

Može biti da buntovnim i samoprozvanim nekomformistima, željnih trenutnih kvaliteta prepoznatih uglavnom kao bilo šta novo, smeta konstatacija da je najveća snaga Robina Guthrieja upravo postojanost i dugovečnost, a najveći kvalitet uspešno kombinovanje sopstvenih manira, no vreme će sve neumitno postaviti na mesto. Činjenica da hiljade i hiljade dana imamo plezir da osluškujemo rad ovog zvučnog entuzijaste, može i anticipirati šta su uistinu očekivanja njegovog prosečnog fana, a srećom, to se sve još uvek uklapa sa očevidom Guthrijevih diskografskih avantura.

Mnogo toga bliskog je obećavalo u slučaju albuma The Cure 4:13 Dream, i ne samo zbog brojeva u naslovu ili dugovečnosti, no zaključak, na veliku zalost, nije jednak. Očekivanja su bila uzdignuta fantastičnim koncertima i navikom, možda i teorijom, da posle poletnog i popičnijeg izdanja, kakvo je uslovno The Cure iz 2004, poželimo dobrodošlicu težem, mračnijem i masivnijem albumu, baš onako kako to ume da napiše samo Robert Smith. Čisto da produžimo i razdužimo sopstvene čežnje i crnilo.

On u ovom smetenom svetu i dalje pokušava da se ponaša pristojno i nigde preterano ne žuri, ali ga to ne lišava boljke, da ume da stvari iracionalno zbrza i u sporom hodu. Upravo ono što je Guthrie mudro iskoristio, Smith je razorio trpanjem svih popičnih drangulija (iznenađenje?!) po čemu se The Cure prepoznaje i umesto da u tako izabranom kontekstu detonira zapaljive melodije i singlove, na njih je zavrnuo prigušivač, izolovao ih i pretvorio u žagor i zamor. Umesto novog, nekim čudom iščekivanog Head On The Door, bez dileme najboljeg pop albuma u The Cure diskografiji, dobili smo Buridanovog magarca koji ne zna dal' da se privoli albumu The Cure ili albumu Wild Moon Swings i ostaje na ničijoj zemlji. Uz to, od davnog zanemarivanja Dave Allena, problem producenta je bolan za band, hteo Smith to da vidi ili ne.

Sva je sreća što su Smith i bratija jedni od najvećih i što im je zaostavština tolika i takovog kvaliteta, da se uvek iznađe razlog da se svaki, pa i razočaravajući album iznova i iznova preslušava za dodatno proveravanje utiska (The Top je idealan primer). Ono što nekim čudom svima daje kredit je subjektivan osećaj da fan biva u stvari razočaran prvenstveno sobom i svojim očekivanjima, a Smith ostane volšebno amnestiran upravo tako, da se uvek iznova iščekuje uz isto nestrpljenje. I to je, barem meni, sjajna stvar.

Autor: Mileta Okiljević

Shearwater - Rooks (Matador 2008)
Shearwater - Snow Leopard EP (Matador 2008)
Thomas Feiner & Anywhen - Opiates (Samadhi 2008)

Pojave se povremeno albumi takve snage koji teraju u samoću, da se tamo prebledi i krše prsti, nebitno koliko se procenata tuge ili promila sreće trpi. To je, kanda, neki znak pa kako ko shvati. Shearwater (Jonathan Meiburg) i Anywhen (Thomas Feiner) imaju sposobnost da rečima i muzikom stvore tako nešto, za ličnu stimulaciju svakojake vrste, onako kako to samo muzika zna da podari.

2008. je godine postalo jasno da je Meiburg onaj koji zaslužuje ime Shearwater, ne samo zato što je kao ornitolog nadenuo ime bendu, pa u krajnjem slučaju i ovom albumu. Dugo su vremena Will Shelf i on sarađivali kroz Shearwater i Okkervil River, ali odnedavno svako brine svoju brigu. U svetu rock muzike ne mora sve da bude buka i bes i ljubomora i zavist i to se vidi po ova dva amigosa; Shelf sada punim gasom daruje Okkervil, dok svoja iskustva o životu i impresije prirodom i životinjama Meiburg priča samo za Shearwater, i sve ne da je bolje za njih, već i dobro za nas.

Rooks je album van konfekcijskog broja, koji kreće od recepata 80-ih, sličnih onim što su ih Norvežani White Birch (u)mešali za fenomenalni Star Is Just A Sun album; plus, mnogo gorko slatkih začina koje Meiburg prazni u miksturu. Najupečatljiviji su oni u vokalima koji vuku od Marka Hollisa, preko carskog Johna Granta do iskontrolisanog Jeffa Buckleya i Anthonyja, i klaviru koji je i melodika i perkusija i koji kao srce ne širi krvotok uvek u istom ritmu. Za dodatnu pozornost je izabran (digitalni) singl Snow Leopard i tako bi zvučali Radiohead očišćeni od antidepresiva i antipsihotika, ili da su možda na njima? Uključeni su i živi snimci, koji zvuče još i dramatičnije. Krešendo kurioziteta je obrada Talk Talk (Rainbow), od koje ni Hollis ni ekipa ne bi okrenuli glavu. Uz sve hvale i kredibilitete koje se kupuju nabrajanjem Hollisa i Talk Talk, nemam sećanja o tome da se iko odvažio da obradi nešto sa njihova dva u mnogim krugovima gotovo mitska albuma (Spirit Of Eden i Laughing Stock).

Sve hvale i za labelu Matador, nisu oni Meiburga tek iz altruizma pokupili, ali će on imati veću pozornost i osloboditi se jarma nerazumljivosti i opskurnosti koji lenja klika lepi ovakvim ljudima. Ako iko zaslužuje izlazak iz senke, to je upravo ovaj čovek.

Sa druge, ili prve strane, Feiner je dočekao da iz ponovljenog puta, na većoj pozornici predstavi sjaj svoje opojne usamljenosti, zahvaljujući Davidu Sylvianu i Samadhi etiketi. Originalno izdat 2001. Opiates je bio treći album Šveđana Anywhen, a David Sylvian je emocionalno uzdrman silinom ovog izdanja 2008. sve prepakovao, zamolio Feinera za bonus pesme (dve ih je ovde) i predao nam dobro, ovoga puta pod firmom Thomas Feiner and Anywhen. Urađen je i novi omot, koji je osmislio Chris Bigg, poznati 4AD i Samadhi dizajner.

Sličan pristup i slične uzore imaju i Feiner i Meiburg. Zavodljivost i lomljivost njihovih melodija i vokala nikad nije u depresiji i malodušnosti, već se hvata trenutka koji ište borbu. Uvek je to i bilo jače i snažnije od multidecibelskog urlanja i ubijanja mikrofona. Scott Walker kao putokaz smislenoj pop-grandiznosit, Talk Talk i ovde kao odeljak preispitivanja i ranjivosti, plus Feiner dodaje i laganiji i seriozniji pop senzibilitet (A-Ha i Blue Nile) jer mu je stalo da se publika bilo čime ne rastera, već da ovo čuje. Očito je bio svestan dok ga je radio, da je Opiates predragocen da bi se tek tako odbacio. Vreme ga je, nesumnjivo, za strpljivost nagradilo.

Poslednja pesma originalnog Opiates albuma All That Numbs You je lični manifest, vokalni & instrumentalni ID, kojim se (samo)hrabri da nađe snagu iz bilo čega. Današnja društva, sva u depresijama različitih vrsta ne daju motiv, barem ne kao onaj kakav lična utopija može da ponudi. Feiner shvata, vraća i i sebe i nas u doba kada su svetla (vele)grada ili bilo šta nalik, davala nagoveštaj o novim saznanjima uz čiju će nam pomoć sve proći bezbolnije. Vremenom su se shvatanja umnožavala, ali su i sve manje mogla da nas zavaraju. Opiates tako i zaključuje, no tu ne staje, već i daje i šansu za eskapizam, pa makar i trenutni, niko i ne zna kad i da l' će se razvedriti. Posredno je ovo i najbolje za (pre)ispitivanje potrošačkog i konzumentskog u nama. Posle snage koju demonstriraju Feiner i Meiburg, mnoge stvari bi mogle da otpadnu kao beskorisne, a to je preko potrebno u ovoj žurbi. Nema se baš vremena za razbacivanje.

Autor: Mileta Okiljević