Le Chat Blanc Orchestra vs. Biltmore Dive - Rouge : Resultat (Chat Blanc Records, 2007)
Steiber Sound - Desire To Travell EP (Chat Blanc Records, 2008)
Port Royal - Anya: Sehnsucht EP (Chat Blanc Records, 2008)

Održa(va)nje etikete Chat Blanc je samo jedna od vrlina Pascala Asselina, usput uslužnog i u (uglavnom) instrumentalnim firmama Below The Sea, Milimetrik, Le Chat Blanc Orchestra...

U LE CHAT BLANC ORCHESTRA mu je ravnopravni pajtos Mathieu Grisé iz Destroyalldreamers, obojica su odranije poznata Plastelinovim fanovima i lane su na thisquietarmy labeli imali sjajno izdanje (Théories Sur La Danse EP) egzistencijalno-zavodljivih tonova koji je ove artiste vazda željnih soničnih avantura unapredio u ambijent-alhemičare kako na lokalu tako i u globalu. Ambijent propaganda (koja kao nota/uputstvo/poruka/oznaka stoji na omotu) nastavlja se dalje i skroz je adekvatna u ovom slučaju, baš kada je reč ambijent unaokolo prokužena, verovatno i više nego reči izbori u nas. Što bi rekao poznati srpski filozof Miloš Šestić: "Ambi(j)ent je prepun!"

Split amigo na ovom izdanju je solo avanturista Scott Worley iz portlandskog benda Jatun, najčudnije poznat po učešću u Nike kampanji - ovde pod aliasom Biltmore Dive. Uticaji Hammocka, individualiste i pionira (Brian Eno) i pionira pionira (Erik Satie) su vidljivi na ovoj dvadesetominutnoj prelomljenoj celini.

Ceo EP treba usamljeno čuti i/li usamljeno odabrati u lične soundtrack svrhe. Kiša, more, voda u raznim okruženjima; naziranje nečega, tuga za prošlim, čežnja za budućim ili ushit novim, sve su to opcije uključene u ovaj zatamnjeni katalog boja i emocija, pa ko voli - neka potraži.

Sem ličnih muzikantskih aktivnosti, Pascal gleda neumorno, i bliže i dalje, i prijateljima povremeno da oduška, ne samo tako što im ustupi parcelu gde mogu da zaseju i malko drugačije sorte od onih koje gaje, već i obezbedi i sunca i đubriva da sve što bolje uspe. Istine radi, bez ikakvog slavoluka i želje da zaseni pučanstvo, već da sebi upriliči radost konzumiranja takvih plodova.

Dva su ultimativna izdanja u uobičajenoj Chat Blanc veličini (3 incha) pred nama - STEIBER SOUND i PORT ROYAL.

Već neko vreme Pascal razgleda i skuplja retuširane zvučne slikovnice koje Auburn Lull (američki majstori dreamorockiziranogpopa) bojadišu po crtankama koje su stizale iz Britanije tamo od ranih 80-ih, mahom sa 4AD ili Creation štambiljom. Ove je godine iskoristio priliku i uspeo da njihovog pevača i gitaristu Seana Heenana regrutuje za svoj Millimetrik album (Northwest Passage's New Era) i tom prigodom zacementirao dogovor da pod aliasom STEIBER SOUND obznani debi na Chat Blancu.

Desire To Travel deluje na pažljivog slušaoca kao čas kreativnog slušanja, s obzirom na to da neke pesme zvuče kao da namerno nisu završene, već su razni isečci na koje dragi slušalac mora da nakalemi svoju viziju pesme. Opet posle uzastopnih slušanja ima se utisak da ovome malo toga fali.

Eksluzivitet je tiraž od 155 primeraka sa notom daily addiction što je smislena preporuka za upotrebu i razumevanje.

Usudom diskografske krize naši se zajednički prijatelji iz đenovske luke Port Royal (PR) nalaze malko dalje no što su očekivali od trećeg albuma, s obzirom na to da je njihov dom-labela Resonance svojevoljno abdicirala, ali i dalje ne dozvoljavaju da se metabolizam posmatrača uspori. Svako malo, ostave nešto na stolu, da umnoži trenutke spokoja između dva savremena nemira i učine vreme snošljivijim.

Nakon albuma sa remiks-adaptacijama (Flared Up), lajtmotiv za ovaj remiks EP je pročujena Anya: Sehnsucht (Afraid to Dance LP), sada već jedan od visova celog opusa. Napisan kao čeznja za ukrajinskom devojkom Anyaom, ovaj zagonetni komad bi u nekim osobama sa mnogim deduktivnim sposobnostima trebalo da probudi želju da doda i nešto više, npr. svoju čežnju u PR čežnju.

Tri su takva sretanja zabeležena ovde.

Privilegiju da iznese svoju čeznju, prvi ima PR zemljak Dedo (Stefano Panzero) čiji lebdeći ritam senchi fusnote uz matricu i diže volumen ka poluvrelom-polukrešendu. Za njim iskoračuje japanac iz Nara, Cheekbone, i čita iskaz iz spavaće sobe (nastao u pretresanju silnih tema sa laptopom) uvijen u čeznju za Tangerine Dream danima iz sredine 70-ih. Da sve ne bude jako očigledno, pustio ga je u virtualni špacirung dolinom Temze gde su u poslednjoj deceniji prošlog veka, razni zanesenjaci slagali muzičke sanjarije i žurili u cipele. EP zatvara Tim Ingram, imenom i epitetom Winterlights, valjda, jer mu upravo i tako zvuče tonovi. Sa kojekak'e daljine Tim nazire svetla u ono doba kada mu para izlazi pod usnom, s njom i čežnja, koja i jeste, rekosmo, lajt motiv celog izdanja.

Unikatnost je sledeća: EP je izdan u 133 primerka i svaki je u zasebno urađenom omotu autorke Mire Gauthier. PR imaju već i čitavu gomilu novih ponuda u najavi. Split izdanje sa Absent Without Leave (Atina, Grčka) i još neimenovani sessioni u progresu sa Pascalom, koji je tomu pristupio kao Millimetrik. Treći se album regularno snima i čeka se da jesenji prelazni rok ogoli skautske ponude.

Kako li će tek rđa sa listova inspirisati PR, Pascala i sve ljude koji se ovuda muvaju u traženju one prave pesme.

Autor: Mileta Okiljević

September Malevolence - After This Darkness, There's a Next (TenderVersion)

Pisali smo o tzv. postrok scenariju, a pisali smo i o Šveđanima sa TenderVersion etikete. Ima cenjenih drugara koji su drugi album geteborškog kvinteta željno iščekivali, al' mu se nisu obradovali kad su ga čuli. Meni je sentiment vezan za ovu ploču dijametralno suprotan od efekta gutanja bajate rolnice sa šunkom na prazan stomak, leži mi kao ogromna šolja neskvika posle neprospavane noći.

Još od debija se proneo glas da su September Malevolence jedna od glavnih uzdanica kao testa narastajućeg postrok sektora grandiozne švedske muzičke industrije. Osim verovatno Islanda, gde se od 300 hiljada ljudskih duša bar 200 bavi muzikom (na veliku radost hipstera), velika skandinavska zemlja je zasigurno najveći rasadnik muzičkih talenata po broju stanovnika na starom kontinentu.

Publici će verovatno promaći ovaj masterpis. "Publici", potpuno dezavuisanoj stilskom odrednicom "indi" u koju je šta-sve-ne trpano još od nesrećnog Neverminda, kada su svi poželeli da budu nezavisni jer je tada postalo jasno da su zavisniji od sistema nego ikad pre, dakako ekonomski nezavisni, slobodni u zlatnim kavezima hiperpotrošnje, slobodni da budu robovi. Ostavimo ipak te meta-narative za neku drugu priliku, ovo je intimna ploča koja popunjava kategoriju "alternative" nekim smislom.

Nežna, elegantna, tanana, sa predivnim gitarskim harmonijama i pulsirajućim tretmanom basa, ova, može se reći i pop (milozvučna) kolekcija pesama ima svoje uporište i u post-hardkoru, tačnije muzičkom nasleđu očeva tog podpravca - vašingtonskim legendama Fugazi, koji nikad nisu prodali veru za večeru. Iako više nije retkost da se u avangardnijem krilu nezavisne gitarske muzike vokal ponovo izborio za ravnopravan tretman, način na koji su ga Geteboržani uveli u svoj mikrokosmos je predivan. Špartajući po pesmama, razlike u vokalnim aranžmanima su minimalne, no to je u ovom slučaju plus - čitav album odiše nekom istovremeno i toplom i setnom atmosferom, kao one uspomene iz mladosti kad ti se završi škola pa odeš kod bakice koja jedva čeka da ti ispuni ama baš svaki ćef.

Ovaj album me šalje u prostranstva imaginacije navodeći me da, kao u izmaglici, sebe vidim kako ležim na nekom proplanku, u travi, spokojan. Pastoralna slika nevinosti nekog okupljanja, možebiti piknika. Prisutni su i drugi ljudi, ali oni su manje bitni, važniji je taj osećaj. Za precizniji opis ne postoje adekvatne reči. Ima još vremena do otpočinjanja Septembarske Zlobe, ima još nade i za Vas.

Autor: Marko Nikolić

Prolyphic & Reanimator - The Ugly Truth (Strange Famous)

Upoznavanju i saradnji emsija Prolyphica i didžeja Reanimatora, kumovao je niko drugi do Sage Francis, jedno od najpoznatijih imena drugojačijeg hip hopa u novom milenijumu. Reanimator je radio matrice za neke Francisove albume. Nakon tri godine vežbanja duet je izdao debi ploču za Francisovu etiketu Strange Famous.

Boljim poznavaocima hip hopa ne treba mnogo objašnjavati legat anticon. ekipe iz koje je Francis potekao. Može se reći da je duet didžeja i emsija nastavljač takve poetike - što za željne znanja znači odlične, pretežno organske matrice (sastavljene upotrebom semplova konvencionalnih instrumenata - žičanih, udaračkih, klavira & orgulja) preko kojih je prosut glas koji izgovara ono što mu je na srcu, dotičući pritom i neke vrlo intimne teme.

A kako bi drugačije i bilo moguće svrsishodno ostaviti trag u ovom žanru ako si bele kože, sem ako se ne foliraš? Prethodnih godina beležimo pravu invaziju belih emsijeva, Prolyphic je po stilu najbliži Atmosphereu, koji meni i nije među omiljenim kontrolerima mikrofona, jer je suviše patetičan i sjeban za moj ukus. Srećom, Prolyphic nije od te fele.
Iako je u samo nešto više od pola sata spakovano čak petnaest poletnih komada, Prolyphicu & Reanimatoru je i mali prostor dovoljan da vrate dobrano poljuljanu veru u hip hop trenutka. Uspešno je obrađena tema korporativnog homicida žanra u pesmama Artist Goes Pop i On The Side, dok se ostatak albuma račva u meditativnim rukavcima filosofske, životne i sociološke sadržine iz jednog ličnog, neretko melanholičnog ugla, bez klizanja u shizoidne ćorsokake.

Vrlo dobra ploča.

Autor: Marko Nikolić

Einsturzende Neubauten - Jewels (Potomak, 2008)

Neki od prijatelja, uposleni jedino kibicovanjem, uporno i žustro pokušavaju da me uvere uz svaki novi Einsturzende Neubaten đir, kako tu nedostaje ranija (auto)destrukcija. Među njima, neki još dublje zavaljeni u komfor nešto od toga žvaknu i kažu da je bez toga i atrofirala Berlincima draž. Istina je da nisu baš pažljivo i voljno slušali poslednje radove ovih ljudi i to mnogo više govori o njihovom pristupu i poimanju stvari i raznim ličnim stanjima, a istina je i to da svaki novi dan i EN i kibicerima (do)nosi šansu da rade na sebi, unaprede i ličnost i percepciju i pojavnost, pa zašto ne izreći i budžet.

Shodno tome i onoj Šekspirovoj - "svirajte ovde, platiću vam trud" - EN su preko uber-fan-sajta Neubauten Supporters omogućili fanovima da od marta 2006. pa sve do sredine 2007. skinu tuce pesama, za koje je Blixa Bargeld inspiraciju našao u snovima, i uz stanovitu sumu im dali privilegiju da se osećaju podjednako i povlašćeno i važno. Za one koji ne znaju, Supporters su osnovani, ne bi li uvek nestrpljiva hard-core baza poštovalaca umanjila teret iščekivanja novih radova i unapred donirala novac koji će bend koristiti za opremanje prostora gde se uvežbava i unapređivanje studio-logistike. U zamenu su im EN pored još nečega=svačega, pomalo velikobratovski omogućili da preko web-kamera imaju vizuelni uvid kako se radi u studiju/na probama i tako svojim primedbama (in)direktno utiču na stvaranje ili odabir materijala.

Elem,u jednom trenutku prvobitna odluka o ekskluzivitetu je promenjena i izašlo se i u javnost sa ovim skupom minijatura nazvanih Jewels (kako su EN i nazivali ove mesečne kreativne izveštaje), što je jedan deo onlajn mecena doživeo kao delimičnu izdaju. Nama, koji nemamo vremena za ovak'o bavljenje, ostaje samo da zahvalimo onome koji je prelomio i pretvorio ovo u opšte dobro. Ako se uzme u obzir da niko više nema iluzija da se danas bilo šta može sakriti ili sačuvati, ovo deluje i logično i niko ovde nema razloge da se vajka.

Legenda kaže da je Brian Eno za vreme snimanje Bowiejevog albuma Low nasumice delio muzičarima karte iz Zaobilaznih Strategija (Oblique Strategies) ne bi li ih poremetio i/li zbunio i tako što dalje pomerio njihov pristup snimanju muzike, očekujući da bi finalnim rešenjima pomerio i samog Bowieja od konvencionalne pop muzike. EN su sličan pristup imali na umu kada su odlučili da materijalizuju ovu promisao. Bend je u šešir spustio specijalno napravljene karte, od kojih je svaka ponaosob imala uputstvo nekim refrenom, frazom, izborom instrumenata ili bilo čime i tako asocirala/podsetila personal na poglavlja (do)tadašnjih 28 godina benda. Nakon izvlačenja i razumevanja bend bi se zabavljao sessionom kojim su razmenjivali utiske viđene na kartama, sve dok ne izađe nova poslastica za fanove, pa i sam bend. Ako je verovati, namera je bila da se u što većoj meri oslobode ličnih ego tripova koji bi mogli da ih limitiraju u stvaranju i razumevanju sopstvenog univerzuma. S obzirom i na solo i pobočne radove, nesumnjivo je sada da su EN pravi muzički trudbenici i da su ih godine kroz koje su modifikovali svoj(e) stil(ove) samo na(do)gradile, i da su svoj izraz bez obzira na sav (naizgledni) hermetizam otvorili i učinili do veće mere životnijim. Od početnih industrijalizmom nadahnutih kabaljerosa, sad od ovih umetnika slušamo svedene mantre koje se šire pod komandom Blixinog skoro do parodije narativnog glasa (kojim uz apsurd kao pomoćno oružje pokušava da razotkrije stvarnost) taman do EN obeleženih granica koje ne dozvoljavaju da se boja i oblik svake pesme ne raspline u škrabotinu ili mrljotinu nabacanih boja.

Disk se pojavio u EN Potomak produkciji i sav je u znacima posebnosti, što je verovatno i deo preventivnog izvinjenja nekima od (ovom odlukom) razočaranih fanova. Tako, pored eko pakovanja i knjižice od kojih četrdesetak strana i tekstova na nemačkom/engleskom, eksluzivno je priključena i 40-minutna video celina "Acht Lösungen".

Muzički, ovo nalikuje na (o)manji vodič u tragovima kroz istoriju EN, sigurno jedne od najvažnijih pojava u popularnoj muzici ne samo 20. već sada i 21. stoleća, tako da nama uz dobru dozu nostalgije (gde prošlost deluje nekako i nestvarno i misteriozno), može predstavljati i sjajan početnik za mlađahne istraživače željne nečeg što neće izgubiti vrednost i svrhu skidanjem godišnjeg muzičkog kalendara sa zida. Ovi su ljudi i zasebno i skupno ultra-posebni i to se vidi i na letimičan pogled, a tek se prave poslastice kriju ako ih ogolite višestrukim slušanjem. Ovi zapisi jesu naizgled minijature, ali dovoljno bogate da se kaže da EN nisu izneverili nikoga, već su krajnje kreativno-zahtevno (i ljudima koji su i pripejd i postpejd uplatili novce) dali značenja, a nama ostavili da sami pronađemo pitanja.

Ima li većeg i smislenijeg izazova od toga?

Autor: Mileta Okiljević

The Black Dog - Radio Scarecrow (Soma Quality)

Prošlogodišnji trend kambeka LP-ja kao formata u elektronskoj muzičkoj sferi i pomalo iznenađujuća pažnja koju su neki albumi dobili (Field, Gui Borrato, Pantha Du Prince), izgleda da se prenosi i na ovo leto gospodnje. Radio Scarecrow je drugi LP veterana, po nekima i utemeljivača britanske tehno scene (prvi su inkorporirali detroitska iskustva u svoj zvuk), trija The Black Dog iz Šefilda.

Crni pas je, prema verovanjima iz engleskog folklora, nokturnalni simbol. Uvek zao, uvećanih očiju i zuba, on je vesnik nesreće i promoter depresije u mitskom poimanju Ostrvljana. Zato ne iznenađuje da su u prethodnih dvadesetak godina bavljenja muzikom, ovekovečenih na desetak nosača zvuka, Britanci fokusirani na teorije zavere, magiju, simboliku brojeva, veštice i druge slične fenomene, nepojmljive postmodernom đilkošu-"sveznalici".

Ovakav angažman pomalo podseća na Australijanca Black Lung, istina s drugačijim ideološkim nabojem. Već po naslovima tema na ovom, tri godine rađenom albumu, nema mesta sumnji o ideji-vodilji cele priče: Witches OV, Dials and Dialers 1 & 2, ... Short Wave Lies...

Slično je i sa muzikom. Primetan je veliki trud u poliranju apotekarski pedantnog zvuka visoko profilisanog IDM-a, koji u sebi krije i posvete Kraftwerku, Aphex Twinu, Autechreu i Boards of Canada. Duboko u utrobi miksa, sakrivene su jedva čujne & nečujne melodije. Ideja je bila da slušalac podsvesno prima poruke koje su mu poslate muzikom s ove ploče. Ambijentalni prelivi, likvidni sintiji, duboke bas linije i izlomljeni ritmovi samo su neke od cigala u ovoj brižljivo zidanoj zvučnoj građevini.

Radio Scarecrow nije skup pesama, već album u pravom smislu te reči. Sedamdesetak minuta elektro vožnje pri svakom novom slušanju zvuči drugačije, stvarajući prostor za raznolika čitanja i nudeći bogatstvo u beskonačnim detaljima, a dobro pasuje i pri intelektualnom uzdizanju. Ako volite elektroniku ili ste strpljivi po prirodi, svakako probajte.

Autor: Marko Nikolić

Our sleepless forest - Our sleepless forest (Resonant, 2008)

Nomen est omen. Ovaj mlađahni londonski trio upravo i zvuči kao nekak(v)i igrokaz posvećen šumi u kome ona nikada ne prelazi u san, već mu se iznova ruga sa praga hipnogogije. Golema je i nestvarna pozornost ove muzike, uvek na vrhuncu nagoveštaja i iščekivanja (što bi anglikanci rekli u standardu za (foks)terijere - on the tip/toe of expectation) sa svim mogućim očima koje se svetlucavo naziru u pomr(a)čini i škilje i potom se po danu sakrivaju iza lišća i stabala uz gromoglasno srcolike udare ekscitacije. Noć i dan, naravno ne treba dosuditi kao vreme za san.

Ako se nema strpljenja, a ima iracionalne odbojnosti za (neki kažu, pa i rovare) pre/eksponiranu izvrsnost Animal Collective i i njihovu sjajnu besmislenu lepotu, onda su ovo skroz empatični šumovi i zvuci i šapati za podvižničke kandidate. Ambient space post forest rock ili sense-catcher ili šaroliko svečulno oslobođenje, nije bitno ni najmanje; briljantno, te jedno (h)ura i za njih i za sjajnu labelu Resonant.

Ne dvojim, siguran zalog za još nemirniju OSF budućnost. Ad Multos Annos.

Autor: Mileta Okiljević

Amenra - Mass IIII (Hypertension)

Belgijski sastav Amenra je sasvim sigurno najveća uzdanica matične sludge scene, čije se postojanje nadovezuje na živu metalcore ponudu iz ove zemlje s kraja prošle decenije (Congress, Liar...). Već poznati odranije van granica svoje zemlje, Amenra će se novim albumom ustaliti na globalnoj mapi kao standard u svom fahu.

A muzika je, nasuprot imenu benda, mračna, teška, spora i haotična. Sve ove karakteristike dodatno su potcrtane đavolski kreštavim vokalima. U sveukupnom saldu, imamo jednu prilično neveselu sliku. Gitare režu poput motornih testera, stvarajući monolitnu i repetitivnu atmosferu uz tu i tamo poneki znalački brejk. Talasi se svom silinom razbijaju o hridi, a slušalac biva uvučen u trans.

Još prethodno izdanje Mass III iz 2005/6 nagovestilo je da su Belgijanci sposobni za stvaranje zvučnih neprilika na tragu središnjeg perioda u opusu grupe Neurosis i strpljivog građenja katarzičnih klimaksa koji je nekad (zaključno s albumom Oceanic) bio zaštitni znak post-metal monstruma Isis.

U odnosu na prethodnika, primetno je da novi album zatiče kvintet kao zrelije muzičare koji su sada kadri da zvučno oslikaju mrak ne držeći se striktno siline kolosalnih rifova koji krase pesme Les Gardien des Reves, De Dodenakker i Razoreater. Njihova zvučna impresija obogaćena je i majstorskim dizanjem tenzije koja svoje korene ima u postroku, obilato je korišćena i elektronika i propratni mračni efekti, a desi se da vrištavac ponekad nešto i prilično čisto prošapuće iako je evidentno da ga život u razvijenom svetu i dalje mnogo boli.

Dakle, nema sredine, ili vam se tresu kolena ili vam poigrava srce.

Autor: Marko Nikolić

Tears Run Rings - Always, Sometimes, Seldom, Never (Clairecords, 2008)

Tears Run Rings je ne samo jedna upečatljiva skladba Marka Almonda, već i niz reči sa (po)taman priželjkivanom mericom patosa da je usvoje ljudi koji su se poželeli recikliranja "paint-by-numbers" dreampopa, shoegazea i takvih gitaroških gibanja devedesetih u (tada još) muzički Velikoj Britaniji. Hvalospevi amerikanske štampe za TRR su uobičajeno preterani, ali ovde ima materijala koji nas primorava da se osetimo nekako prisno i ubedi na još poneko preslušavanje.

Naizgled skupljeni s koca i konopca po Bušovoj "Ameriki", umjesto dugih razgovora o ceni nafte, Obaminim školskim danima i Hilarinim pms/sms danima, rešili su da sednu i prosviraju. Iako ponekad zvuče tako da bi ih u danu sa velikim procentom zlovolje u svojim venama Manitu_NBG na pročelju žirija sa gitarijade dobrano postrojio i okvalifikovao kao tribute bend, bez sve šale se mora sačuvati pozor i odvojiti ubuduće uho za sanjolike tonove koji se probijaju ispod još uvek stisnutih baraža. No, ako neko bude pitao, preporučite ovaj album, TRR oke(j) sviraju ono čime su nas iz nedelje u nedelje onomad topili Slowdive, Pale Saints, MBV, Ride i (pre)ostali. Naravno, sadržaj još nije na etaži adekvatnoj da pruži zaklon od nečega, ali očito da "ima-nešto" u ovom komadu što se polusvesno transgeneracijski prenosi bez stida i bez multikorporativnog išibavanja i priteravanja.

Ovde, u našoj domovini, album je idealan za slušanje umesto slušanja/gledanja političkih i kojekakih slično-povezanih amoralnih brljotina; jerbo konzumacija ove preporuke i adekvatni ambijent (šetnja, vožnja bicikla, gledanje u reku...) , a to znači gudbaj-klik na paklenskoj, Pandorinoj tv kutiji i treba to učiniti barem kao mali i početni napor na kreiranju sopstvenih života.

Autor: Mileta Okiljević

Pg. Lost - It's Not Me, It's You! (Octave)

Prošlogodišnji, drugi po redu EP Yes I Am u opusu švedskog sastava pg. lost mi je bio jedan od najboljih/najdražih albuma u 2007, i naravno da sam se baš obradovao kad sam video da im je izašao debitantski LP. No, nisam baš van sebe posle preslušavanja It's Not Me, It's You!. Nakon Caspian i This Will Destroy You opet je na delu postrok scenario.

Šta podrazumevam pod tom kovanicom? Vrlo prosto, svi pomenuti bendovi su imali mini izdanja od kojih se bukvalno nedeljama/mesecima nisam odvajao, a onda kad im je izašao LP, pri preslušavanju istih nisam osetio (skoro) ništa, a trudio sam se da mi se svidi. I šta onda, odložio bi ih u zaborav... Ovo je doba masovne proizvodnje. Čekamo debi Britanaca Up C Down C Left C Right C ABC + Start pa da vidimo da li će uočena zakonitost postati aksiom.

Da ne budem skroz na kraj srca, ovo nije loš album, samo nije nastavak one fascinantne priče s minija: i dalje je melanholično,tiho, jako i snažno kad treba, ali kao da se izgubio neki šmek koji mi je bukvalno terao suze na oči dok sam slušao naslovnu pesmu s Yes I Am.

Posebna priča je dužina pesama, ovde ih ima veoma dugiiih koje nikako da se završe, a na EP-ju smo imali pesme od po šest i po minuta za koje svi koji su ih čuli želeli da traju večno. I tu dolazimo do tvrdnje zašto je ovaj debi korektan i ništa više od toga: idući vremenski unapred, Šveđani su suštinski otišli korak unazad (ili stojeći u mestu kao npr. u temi Pascal's Law), ka svojim uzorima Mono, pogubivši malkice usput sebe.

Zna ekipa iz Norčepinga i dalje kad treba šta da odsvira, njihove kompozicije ne pate od nakalemljenih delova - sve i dalje zvuči prilično organski. Ako ste skloni depresiji/melanholiji, možda će vas usrećiti, kada govorimo o njihovoj diskografiji, moj gušt je ostao u prošlosti (ako zažmurimo na činjenicu da se deo EP-ja u vidu prve dve kompozicije našao na kraju LP-ja).

Autor: Marko Nikolić

Sigur Rós - Með suð í eyrum við spilum endalaust (EMI, 2008)

Mnogi su u blažoj nedoumici povikali da Sigur Ros nikada nisu zvučali srećnije i svetlije. (Kao da to jeste neki greh?) No, Christian iz Hamburga i Audreyette iz Aberdina su u odvojenom pričanju, ne znajući jedno za drugo, u razmaku od nekoliko sati sličnim rečima, poručili da od Sigura na takvu nadu niko i nema više prava. Treba im verovati, sami su svedočili o višestrukom preživljavanju uz SR zapise.

Početak albuma nanosi jedra na plimu koja vodi ka uvek izmičućem srećnom kontinentu. Njihovi saborci Efterklang bi samo namignuli - God Vind, Kaptaijn. Zbunjivanje na n-ti nazvano Gobbledigook je verovatno skoro pronađeno u nekoj beležnici iz detinjstva, a razdragano je sledi Inní mér syngur vitleysingur, zvučni link sa Takk i mogući planetarni hit, ako mu se da adekvatna šansa. No, ostatak albuma uz umnožavanje mehurića, pokazuje da su Siguri još uvek nedvosmileno ono što su bili (nebitno što su za snimanja radili širom kugle i po prvi put se eksponirali toplijim uticajima od Islanda, a to se duboko u utrobi tako lepo i oseti) i da su im bazični pokretači htenje da upletu u muziku čežnju za vremenima kad se sreća dostizala, i/li nedoumice koje pitaju ima li je uopšte (sreće) i može li se zadržati ako se raspozna.

Slikovnice su ovog puta koloritne uvijene u ono što bi neki nagradili, neki nagrdili, a to su prog rock (uz sve čuveni mellotron), delom i U2 zvučnica (tu hvalite ili kudite producenta Flooda) i Beatles, gde SR dokazuju da liverpulski uticaji ne moraju nužno i ružno biti upotrebljeni u većma banalno jeftina zlodela kako su to ponekad činili Oasis.

Jedini zaključak, i napisah to jednom (no nije zgoreg ponavljati): ploče SR sigurno nisu za ocenjivanje, ne treba ovde objektivnosti; diehard fanovi ne daju na njih, zluradi kritičari traže i traže nešto da bi pokazali svoju pamet, a Siguri su tu samo da šire svoj dar. Uteha i radost za one kojima se ovo poklopi sa habitusom. Ako ne ovog dana ili meseca, nije baš najbitnije, vreme će kao i uvek sve staviti na svoje mesto. Ipak moram da priznam da bi mi zbog ovih dragocenih ljudi, bilo predrago da vidim njihovu pobedničku zastavu na postolju iznad one koja, recimo, simboliše onu novu kolekciju besadržajnih pojava poznatiju kao Coldplay.

Naravno, može se prihvatiti i da ova ploča za one koji gledaju površinu i slušaju radi statistike može delovati kao da SR vode dvostruki život, no ovaj je bend zaista nesavitljiv i najčasnije radi. I tu nema mesta daljim debatama, barem smislenim.

I na kraju, opet - Ove Sezone Vedri Tonovi ako se ima vremena u ovoj žurbi života da se zagrebe i potom identifikuje. Sinemaskop za srećne uši i oči.

Autor: Mileta Okiljević