Le Chat Blanc Orchestra vs. Biltmore Dive - Rouge : Resultat (Chat Blanc Records, 2007)
Steiber Sound - Desire To Travell EP (Chat Blanc Records, 2008)
Port Royal - Anya: Sehnsucht EP (Chat Blanc Records, 2008)

Održa(va)nje etikete Chat Blanc je samo jedna od vrlina Pascala Asselina, usput uslužnog i u (uglavnom) instrumentalnim firmama Below The Sea, Milimetrik, Le Chat Blanc Orchestra...

U LE CHAT BLANC ORCHESTRA mu je ravnopravni pajtos Mathieu Grisé iz Destroyalldreamers, obojica su odranije poznata Plastelinovim fanovima i lane su na thisquietarmy labeli imali sjajno izdanje (Théories Sur La Danse EP) egzistencijalno-zavodljivih tonova koji je ove artiste vazda željnih soničnih avantura unapredio u ambijent-alhemičare kako na lokalu tako i u globalu. Ambijent propaganda (koja kao nota/uputstvo/poruka/oznaka stoji na omotu) nastavlja se dalje i skroz je adekvatna u ovom slučaju, baš kada je reč ambijent unaokolo prokužena, verovatno i više nego reči izbori u nas. Što bi rekao poznati srpski filozof Miloš Šestić: "Ambi(j)ent je prepun!"

Split amigo na ovom izdanju je solo avanturista Scott Worley iz portlandskog benda Jatun, najčudnije poznat po učešću u Nike kampanji - ovde pod aliasom Biltmore Dive. Uticaji Hammocka, individualiste i pionira (Brian Eno) i pionira pionira (Erik Satie) su vidljivi na ovoj dvadesetominutnoj prelomljenoj celini.

Ceo EP treba usamljeno čuti i/li usamljeno odabrati u lične soundtrack svrhe. Kiša, more, voda u raznim okruženjima; naziranje nečega, tuga za prošlim, čežnja za budućim ili ushit novim, sve su to opcije uključene u ovaj zatamnjeni katalog boja i emocija, pa ko voli - neka potraži.

Sem ličnih muzikantskih aktivnosti, Pascal gleda neumorno, i bliže i dalje, i prijateljima povremeno da oduška, ne samo tako što im ustupi parcelu gde mogu da zaseju i malko drugačije sorte od onih koje gaje, već i obezbedi i sunca i đubriva da sve što bolje uspe. Istine radi, bez ikakvog slavoluka i želje da zaseni pučanstvo, već da sebi upriliči radost konzumiranja takvih plodova.

Dva su ultimativna izdanja u uobičajenoj Chat Blanc veličini (3 incha) pred nama - STEIBER SOUND i PORT ROYAL.

Već neko vreme Pascal razgleda i skuplja retuširane zvučne slikovnice koje Auburn Lull (američki majstori dreamorockiziranogpopa) bojadišu po crtankama koje su stizale iz Britanije tamo od ranih 80-ih, mahom sa 4AD ili Creation štambiljom. Ove je godine iskoristio priliku i uspeo da njihovog pevača i gitaristu Seana Heenana regrutuje za svoj Millimetrik album (Northwest Passage's New Era) i tom prigodom zacementirao dogovor da pod aliasom STEIBER SOUND obznani debi na Chat Blancu.

Desire To Travel deluje na pažljivog slušaoca kao čas kreativnog slušanja, s obzirom na to da neke pesme zvuče kao da namerno nisu završene, već su razni isečci na koje dragi slušalac mora da nakalemi svoju viziju pesme. Opet posle uzastopnih slušanja ima se utisak da ovome malo toga fali.

Eksluzivitet je tiraž od 155 primeraka sa notom daily addiction što je smislena preporuka za upotrebu i razumevanje.

Usudom diskografske krize naši se zajednički prijatelji iz đenovske luke Port Royal (PR) nalaze malko dalje no što su očekivali od trećeg albuma, s obzirom na to da je njihov dom-labela Resonance svojevoljno abdicirala, ali i dalje ne dozvoljavaju da se metabolizam posmatrača uspori. Svako malo, ostave nešto na stolu, da umnoži trenutke spokoja između dva savremena nemira i učine vreme snošljivijim.

Nakon albuma sa remiks-adaptacijama (Flared Up), lajtmotiv za ovaj remiks EP je pročujena Anya: Sehnsucht (Afraid to Dance LP), sada već jedan od visova celog opusa. Napisan kao čeznja za ukrajinskom devojkom Anyaom, ovaj zagonetni komad bi u nekim osobama sa mnogim deduktivnim sposobnostima trebalo da probudi želju da doda i nešto više, npr. svoju čežnju u PR čežnju.

Tri su takva sretanja zabeležena ovde.

Privilegiju da iznese svoju čeznju, prvi ima PR zemljak Dedo (Stefano Panzero) čiji lebdeći ritam senchi fusnote uz matricu i diže volumen ka poluvrelom-polukrešendu. Za njim iskoračuje japanac iz Nara, Cheekbone, i čita iskaz iz spavaće sobe (nastao u pretresanju silnih tema sa laptopom) uvijen u čeznju za Tangerine Dream danima iz sredine 70-ih. Da sve ne bude jako očigledno, pustio ga je u virtualni špacirung dolinom Temze gde su u poslednjoj deceniji prošlog veka, razni zanesenjaci slagali muzičke sanjarije i žurili u cipele. EP zatvara Tim Ingram, imenom i epitetom Winterlights, valjda, jer mu upravo i tako zvuče tonovi. Sa kojekak'e daljine Tim nazire svetla u ono doba kada mu para izlazi pod usnom, s njom i čežnja, koja i jeste, rekosmo, lajt motiv celog izdanja.

Unikatnost je sledeća: EP je izdan u 133 primerka i svaki je u zasebno urađenom omotu autorke Mire Gauthier. PR imaju već i čitavu gomilu novih ponuda u najavi. Split izdanje sa Absent Without Leave (Atina, Grčka) i još neimenovani sessioni u progresu sa Pascalom, koji je tomu pristupio kao Millimetrik. Treći se album regularno snima i čeka se da jesenji prelazni rok ogoli skautske ponude.

Kako li će tek rđa sa listova inspirisati PR, Pascala i sve ljude koji se ovuda muvaju u traženju one prave pesme.

Autor: Mileta Okiljević

September Malevolence - After This Darkness, There's a Next (TenderVersion)

Pisali smo o tzv. postrok scenariju, a pisali smo i o Šveđanima sa TenderVersion etikete. Ima cenjenih drugara koji su drugi album geteborškog kvinteta željno iščekivali, al' mu se nisu obradovali kad su ga čuli. Meni je sentiment vezan za ovu ploču dijametralno suprotan od efekta gutanja bajate rolnice sa šunkom na prazan stomak, leži mi kao ogromna šolja neskvika posle neprospavane noći.

Još od debija se proneo glas da su September Malevolence jedna od glavnih uzdanica kao testa narastajućeg postrok sektora grandiozne švedske muzičke industrije. Osim verovatno Islanda, gde se od 300 hiljada ljudskih duša bar 200 bavi muzikom (na veliku radost hipstera), velika skandinavska zemlja je zasigurno najveći rasadnik muzičkih talenata po broju stanovnika na starom kontinentu.

Publici će verovatno promaći ovaj masterpis. "Publici", potpuno dezavuisanoj stilskom odrednicom "indi" u koju je šta-sve-ne trpano još od nesrećnog Neverminda, kada su svi poželeli da budu nezavisni jer je tada postalo jasno da su zavisniji od sistema nego ikad pre, dakako ekonomski nezavisni, slobodni u zlatnim kavezima hiperpotrošnje, slobodni da budu robovi. Ostavimo ipak te meta-narative za neku drugu priliku, ovo je intimna ploča koja popunjava kategoriju "alternative" nekim smislom.

Nežna, elegantna, tanana, sa predivnim gitarskim harmonijama i pulsirajućim tretmanom basa, ova, može se reći i pop (milozvučna) kolekcija pesama ima svoje uporište i u post-hardkoru, tačnije muzičkom nasleđu očeva tog podpravca - vašingtonskim legendama Fugazi, koji nikad nisu prodali veru za večeru. Iako više nije retkost da se u avangardnijem krilu nezavisne gitarske muzike vokal ponovo izborio za ravnopravan tretman, način na koji su ga Geteboržani uveli u svoj mikrokosmos je predivan. Špartajući po pesmama, razlike u vokalnim aranžmanima su minimalne, no to je u ovom slučaju plus - čitav album odiše nekom istovremeno i toplom i setnom atmosferom, kao one uspomene iz mladosti kad ti se završi škola pa odeš kod bakice koja jedva čeka da ti ispuni ama baš svaki ćef.

Ovaj album me šalje u prostranstva imaginacije navodeći me da, kao u izmaglici, sebe vidim kako ležim na nekom proplanku, u travi, spokojan. Pastoralna slika nevinosti nekog okupljanja, možebiti piknika. Prisutni su i drugi ljudi, ali oni su manje bitni, važniji je taj osećaj. Za precizniji opis ne postoje adekvatne reči. Ima još vremena do otpočinjanja Septembarske Zlobe, ima još nade i za Vas.

Autor: Marko Nikolić

Prolyphic & Reanimator - The Ugly Truth (Strange Famous)

Upoznavanju i saradnji emsija Prolyphica i didžeja Reanimatora, kumovao je niko drugi do Sage Francis, jedno od najpoznatijih imena drugojačijeg hip hopa u novom milenijumu. Reanimator je radio matrice za neke Francisove albume. Nakon tri godine vežbanja duet je izdao debi ploču za Francisovu etiketu Strange Famous.

Boljim poznavaocima hip hopa ne treba mnogo objašnjavati legat anticon. ekipe iz koje je Francis potekao. Može se reći da je duet didžeja i emsija nastavljač takve poetike - što za željne znanja znači odlične, pretežno organske matrice (sastavljene upotrebom semplova konvencionalnih instrumenata - žičanih, udaračkih, klavira & orgulja) preko kojih je prosut glas koji izgovara ono što mu je na srcu, dotičući pritom i neke vrlo intimne teme.

A kako bi drugačije i bilo moguće svrsishodno ostaviti trag u ovom žanru ako si bele kože, sem ako se ne foliraš? Prethodnih godina beležimo pravu invaziju belih emsijeva, Prolyphic je po stilu najbliži Atmosphereu, koji meni i nije među omiljenim kontrolerima mikrofona, jer je suviše patetičan i sjeban za moj ukus. Srećom, Prolyphic nije od te fele.
Iako je u samo nešto više od pola sata spakovano čak petnaest poletnih komada, Prolyphicu & Reanimatoru je i mali prostor dovoljan da vrate dobrano poljuljanu veru u hip hop trenutka. Uspešno je obrađena tema korporativnog homicida žanra u pesmama Artist Goes Pop i On The Side, dok se ostatak albuma račva u meditativnim rukavcima filosofske, životne i sociološke sadržine iz jednog ličnog, neretko melanholičnog ugla, bez klizanja u shizoidne ćorsokake.

Vrlo dobra ploča.

Autor: Marko Nikolić

Einsturzende Neubauten - Jewels (Potomak, 2008)

Neki od prijatelja, uposleni jedino kibicovanjem, uporno i žustro pokušavaju da me uvere uz svaki novi Einsturzende Neubaten đir, kako tu nedostaje ranija (auto)destrukcija. Među njima, neki još dublje zavaljeni u komfor nešto od toga žvaknu i kažu da je bez toga i atrofirala Berlincima draž. Istina je da nisu baš pažljivo i voljno slušali poslednje radove ovih ljudi i to mnogo više govori o njihovom pristupu i poimanju stvari i raznim ličnim stanjima, a istina je i to da svaki novi dan i EN i kibicerima (do)nosi šansu da rade na sebi, unaprede i ličnost i percepciju i pojavnost, pa zašto ne izreći i budžet.

Shodno tome i onoj Šekspirovoj - "svirajte ovde, platiću vam trud" - EN su preko uber-fan-sajta Neubauten Supporters omogućili fanovima da od marta 2006. pa sve do sredine 2007. skinu tuce pesama, za koje je Blixa Bargeld inspiraciju našao u snovima, i uz stanovitu sumu im dali privilegiju da se osećaju podjednako i povlašćeno i važno. Za one koji ne znaju, Supporters su osnovani, ne bi li uvek nestrpljiva hard-core baza poštovalaca umanjila teret iščekivanja novih radova i unapred donirala novac koji će bend koristiti za opremanje prostora gde se uvežbava i unapređivanje studio-logistike. U zamenu su im EN pored još nečega=svačega, pomalo velikobratovski omogućili da preko web-kamera imaju vizuelni uvid kako se radi u studiju/na probama i tako svojim primedbama (in)direktno utiču na stvaranje ili odabir materijala.

Elem,u jednom trenutku prvobitna odluka o ekskluzivitetu je promenjena i izašlo se i u javnost sa ovim skupom minijatura nazvanih Jewels (kako su EN i nazivali ove mesečne kreativne izveštaje), što je jedan deo onlajn mecena doživeo kao delimičnu izdaju. Nama, koji nemamo vremena za ovak'o bavljenje, ostaje samo da zahvalimo onome koji je prelomio i pretvorio ovo u opšte dobro. Ako se uzme u obzir da niko više nema iluzija da se danas bilo šta može sakriti ili sačuvati, ovo deluje i logično i niko ovde nema razloge da se vajka.

Legenda kaže da je Brian Eno za vreme snimanje Bowiejevog albuma Low nasumice delio muzičarima karte iz Zaobilaznih Strategija (Oblique Strategies) ne bi li ih poremetio i/li zbunio i tako što dalje pomerio njihov pristup snimanju muzike, očekujući da bi finalnim rešenjima pomerio i samog Bowieja od konvencionalne pop muzike. EN su sličan pristup imali na umu kada su odlučili da materijalizuju ovu promisao. Bend je u šešir spustio specijalno napravljene karte, od kojih je svaka ponaosob imala uputstvo nekim refrenom, frazom, izborom instrumenata ili bilo čime i tako asocirala/podsetila personal na poglavlja (do)tadašnjih 28 godina benda. Nakon izvlačenja i razumevanja bend bi se zabavljao sessionom kojim su razmenjivali utiske viđene na kartama, sve dok ne izađe nova poslastica za fanove, pa i sam bend. Ako je verovati, namera je bila da se u što većoj meri oslobode ličnih ego tripova koji bi mogli da ih limitiraju u stvaranju i razumevanju sopstvenog univerzuma. S obzirom i na solo i pobočne radove, nesumnjivo je sada da su EN pravi muzički trudbenici i da su ih godine kroz koje su modifikovali svoj(e) stil(ove) samo na(do)gradile, i da su svoj izraz bez obzira na sav (naizgledni) hermetizam otvorili i učinili do veće mere životnijim. Od početnih industrijalizmom nadahnutih kabaljerosa, sad od ovih umetnika slušamo svedene mantre koje se šire pod komandom Blixinog skoro do parodije narativnog glasa (kojim uz apsurd kao pomoćno oružje pokušava da razotkrije stvarnost) taman do EN obeleženih granica koje ne dozvoljavaju da se boja i oblik svake pesme ne raspline u škrabotinu ili mrljotinu nabacanih boja.

Disk se pojavio u EN Potomak produkciji i sav je u znacima posebnosti, što je verovatno i deo preventivnog izvinjenja nekima od (ovom odlukom) razočaranih fanova. Tako, pored eko pakovanja i knjižice od kojih četrdesetak strana i tekstova na nemačkom/engleskom, eksluzivno je priključena i 40-minutna video celina "Acht Lösungen".

Muzički, ovo nalikuje na (o)manji vodič u tragovima kroz istoriju EN, sigurno jedne od najvažnijih pojava u popularnoj muzici ne samo 20. već sada i 21. stoleća, tako da nama uz dobru dozu nostalgije (gde prošlost deluje nekako i nestvarno i misteriozno), može predstavljati i sjajan početnik za mlađahne istraživače željne nečeg što neće izgubiti vrednost i svrhu skidanjem godišnjeg muzičkog kalendara sa zida. Ovi su ljudi i zasebno i skupno ultra-posebni i to se vidi i na letimičan pogled, a tek se prave poslastice kriju ako ih ogolite višestrukim slušanjem. Ovi zapisi jesu naizgled minijature, ali dovoljno bogate da se kaže da EN nisu izneverili nikoga, već su krajnje kreativno-zahtevno (i ljudima koji su i pripejd i postpejd uplatili novce) dali značenja, a nama ostavili da sami pronađemo pitanja.

Ima li većeg i smislenijeg izazova od toga?

Autor: Mileta Okiljević

The Black Dog - Radio Scarecrow (Soma Quality)

Prošlogodišnji trend kambeka LP-ja kao formata u elektronskoj muzičkoj sferi i pomalo iznenađujuća pažnja koju su neki albumi dobili (Field, Gui Borrato, Pantha Du Prince), izgleda da se prenosi i na ovo leto gospodnje. Radio Scarecrow je drugi LP veterana, po nekima i utemeljivača britanske tehno scene (prvi su inkorporirali detroitska iskustva u svoj zvuk), trija The Black Dog iz Šefilda.

Crni pas je, prema verovanjima iz engleskog folklora, nokturnalni simbol. Uvek zao, uvećanih očiju i zuba, on je vesnik nesreće i promoter depresije u mitskom poimanju Ostrvljana. Zato ne iznenađuje da su u prethodnih dvadesetak godina bavljenja muzikom, ovekovečenih na desetak nosača zvuka, Britanci fokusirani na teorije zavere, magiju, simboliku brojeva, veštice i druge slične fenomene, nepojmljive postmodernom đilkošu-"sveznalici".

Ovakav angažman pomalo podseća na Australijanca Black Lung, istina s drugačijim ideološkim nabojem. Već po naslovima tema na ovom, tri godine rađenom albumu, nema mesta sumnji o ideji-vodilji cele priče: Witches OV, Dials and Dialers 1 & 2, ... Short Wave Lies...

Slično je i sa muzikom. Primetan je veliki trud u poliranju apotekarski pedantnog zvuka visoko profilisanog IDM-a, koji u sebi krije i posvete Kraftwerku, Aphex Twinu, Autechreu i Boards of Canada. Duboko u utrobi miksa, sakrivene su jedva čujne & nečujne melodije. Ideja je bila da slušalac podsvesno prima poruke koje su mu poslate muzikom s ove ploče. Ambijentalni prelivi, likvidni sintiji, duboke bas linije i izlomljeni ritmovi samo su neke od cigala u ovoj brižljivo zidanoj zvučnoj građevini.

Radio Scarecrow nije skup pesama, već album u pravom smislu te reči. Sedamdesetak minuta elektro vožnje pri svakom novom slušanju zvuči drugačije, stvarajući prostor za raznolika čitanja i nudeći bogatstvo u beskonačnim detaljima, a dobro pasuje i pri intelektualnom uzdizanju. Ako volite elektroniku ili ste strpljivi po prirodi, svakako probajte.

Autor: Marko Nikolić

Our sleepless forest - Our sleepless forest (Resonant, 2008)

Nomen est omen. Ovaj mlađahni londonski trio upravo i zvuči kao nekak(v)i igrokaz posvećen šumi u kome ona nikada ne prelazi u san, već mu se iznova ruga sa praga hipnogogije. Golema je i nestvarna pozornost ove muzike, uvek na vrhuncu nagoveštaja i iščekivanja (što bi anglikanci rekli u standardu za (foks)terijere - on the tip/toe of expectation) sa svim mogućim očima koje se svetlucavo naziru u pomr(a)čini i škilje i potom se po danu sakrivaju iza lišća i stabala uz gromoglasno srcolike udare ekscitacije. Noć i dan, naravno ne treba dosuditi kao vreme za san.

Ako se nema strpljenja, a ima iracionalne odbojnosti za (neki kažu, pa i rovare) pre/eksponiranu izvrsnost Animal Collective i i njihovu sjajnu besmislenu lepotu, onda su ovo skroz empatični šumovi i zvuci i šapati za podvižničke kandidate. Ambient space post forest rock ili sense-catcher ili šaroliko svečulno oslobođenje, nije bitno ni najmanje; briljantno, te jedno (h)ura i za njih i za sjajnu labelu Resonant.

Ne dvojim, siguran zalog za još nemirniju OSF budućnost. Ad Multos Annos.

Autor: Mileta Okiljević

Amenra - Mass IIII (Hypertension)

Belgijski sastav Amenra je sasvim sigurno najveća uzdanica matične sludge scene, čije se postojanje nadovezuje na živu metalcore ponudu iz ove zemlje s kraja prošle decenije (Congress, Liar...). Već poznati odranije van granica svoje zemlje, Amenra će se novim albumom ustaliti na globalnoj mapi kao standard u svom fahu.

A muzika je, nasuprot imenu benda, mračna, teška, spora i haotična. Sve ove karakteristike dodatno su potcrtane đavolski kreštavim vokalima. U sveukupnom saldu, imamo jednu prilično neveselu sliku. Gitare režu poput motornih testera, stvarajući monolitnu i repetitivnu atmosferu uz tu i tamo poneki znalački brejk. Talasi se svom silinom razbijaju o hridi, a slušalac biva uvučen u trans.

Još prethodno izdanje Mass III iz 2005/6 nagovestilo je da su Belgijanci sposobni za stvaranje zvučnih neprilika na tragu središnjeg perioda u opusu grupe Neurosis i strpljivog građenja katarzičnih klimaksa koji je nekad (zaključno s albumom Oceanic) bio zaštitni znak post-metal monstruma Isis.

U odnosu na prethodnika, primetno je da novi album zatiče kvintet kao zrelije muzičare koji su sada kadri da zvučno oslikaju mrak ne držeći se striktno siline kolosalnih rifova koji krase pesme Les Gardien des Reves, De Dodenakker i Razoreater. Njihova zvučna impresija obogaćena je i majstorskim dizanjem tenzije koja svoje korene ima u postroku, obilato je korišćena i elektronika i propratni mračni efekti, a desi se da vrištavac ponekad nešto i prilično čisto prošapuće iako je evidentno da ga život u razvijenom svetu i dalje mnogo boli.

Dakle, nema sredine, ili vam se tresu kolena ili vam poigrava srce.

Autor: Marko Nikolić

Tears Run Rings - Always, Sometimes, Seldom, Never (Clairecords, 2008)

Tears Run Rings je ne samo jedna upečatljiva skladba Marka Almonda, već i niz reči sa (po)taman priželjkivanom mericom patosa da je usvoje ljudi koji su se poželeli recikliranja "paint-by-numbers" dreampopa, shoegazea i takvih gitaroških gibanja devedesetih u (tada još) muzički Velikoj Britaniji. Hvalospevi amerikanske štampe za TRR su uobičajeno preterani, ali ovde ima materijala koji nas primorava da se osetimo nekako prisno i ubedi na još poneko preslušavanje.

Naizgled skupljeni s koca i konopca po Bušovoj "Ameriki", umjesto dugih razgovora o ceni nafte, Obaminim školskim danima i Hilarinim pms/sms danima, rešili su da sednu i prosviraju. Iako ponekad zvuče tako da bi ih u danu sa velikim procentom zlovolje u svojim venama Manitu_NBG na pročelju žirija sa gitarijade dobrano postrojio i okvalifikovao kao tribute bend, bez sve šale se mora sačuvati pozor i odvojiti ubuduće uho za sanjolike tonove koji se probijaju ispod još uvek stisnutih baraža. No, ako neko bude pitao, preporučite ovaj album, TRR oke(j) sviraju ono čime su nas iz nedelje u nedelje onomad topili Slowdive, Pale Saints, MBV, Ride i (pre)ostali. Naravno, sadržaj još nije na etaži adekvatnoj da pruži zaklon od nečega, ali očito da "ima-nešto" u ovom komadu što se polusvesno transgeneracijski prenosi bez stida i bez multikorporativnog išibavanja i priteravanja.

Ovde, u našoj domovini, album je idealan za slušanje umesto slušanja/gledanja političkih i kojekakih slično-povezanih amoralnih brljotina; jerbo konzumacija ove preporuke i adekvatni ambijent (šetnja, vožnja bicikla, gledanje u reku...) , a to znači gudbaj-klik na paklenskoj, Pandorinoj tv kutiji i treba to učiniti barem kao mali i početni napor na kreiranju sopstvenih života.

Autor: Mileta Okiljević

Pg. Lost - It's Not Me, It's You! (Octave)

Prošlogodišnji, drugi po redu EP Yes I Am u opusu švedskog sastava pg. lost mi je bio jedan od najboljih/najdražih albuma u 2007, i naravno da sam se baš obradovao kad sam video da im je izašao debitantski LP. No, nisam baš van sebe posle preslušavanja It's Not Me, It's You!. Nakon Caspian i This Will Destroy You opet je na delu postrok scenario.

Šta podrazumevam pod tom kovanicom? Vrlo prosto, svi pomenuti bendovi su imali mini izdanja od kojih se bukvalno nedeljama/mesecima nisam odvajao, a onda kad im je izašao LP, pri preslušavanju istih nisam osetio (skoro) ništa, a trudio sam se da mi se svidi. I šta onda, odložio bi ih u zaborav... Ovo je doba masovne proizvodnje. Čekamo debi Britanaca Up C Down C Left C Right C ABC + Start pa da vidimo da li će uočena zakonitost postati aksiom.

Da ne budem skroz na kraj srca, ovo nije loš album, samo nije nastavak one fascinantne priče s minija: i dalje je melanholično,tiho, jako i snažno kad treba, ali kao da se izgubio neki šmek koji mi je bukvalno terao suze na oči dok sam slušao naslovnu pesmu s Yes I Am.

Posebna priča je dužina pesama, ovde ih ima veoma dugiiih koje nikako da se završe, a na EP-ju smo imali pesme od po šest i po minuta za koje svi koji su ih čuli želeli da traju večno. I tu dolazimo do tvrdnje zašto je ovaj debi korektan i ništa više od toga: idući vremenski unapred, Šveđani su suštinski otišli korak unazad (ili stojeći u mestu kao npr. u temi Pascal's Law), ka svojim uzorima Mono, pogubivši malkice usput sebe.

Zna ekipa iz Norčepinga i dalje kad treba šta da odsvira, njihove kompozicije ne pate od nakalemljenih delova - sve i dalje zvuči prilično organski. Ako ste skloni depresiji/melanholiji, možda će vas usrećiti, kada govorimo o njihovoj diskografiji, moj gušt je ostao u prošlosti (ako zažmurimo na činjenicu da se deo EP-ja u vidu prve dve kompozicije našao na kraju LP-ja).

Autor: Marko Nikolić

Sigur Rós - Með suð í eyrum við spilum endalaust (EMI, 2008)

Mnogi su u blažoj nedoumici povikali da Sigur Ros nikada nisu zvučali srećnije i svetlije. (Kao da to jeste neki greh?) No, Christian iz Hamburga i Audreyette iz Aberdina su u odvojenom pričanju, ne znajući jedno za drugo, u razmaku od nekoliko sati sličnim rečima, poručili da od Sigura na takvu nadu niko i nema više prava. Treba im verovati, sami su svedočili o višestrukom preživljavanju uz SR zapise.

Početak albuma nanosi jedra na plimu koja vodi ka uvek izmičućem srećnom kontinentu. Njihovi saborci Efterklang bi samo namignuli - God Vind, Kaptaijn. Zbunjivanje na n-ti nazvano Gobbledigook je verovatno skoro pronađeno u nekoj beležnici iz detinjstva, a razdragano je sledi Inní mér syngur vitleysingur, zvučni link sa Takk i mogući planetarni hit, ako mu se da adekvatna šansa. No, ostatak albuma uz umnožavanje mehurića, pokazuje da su Siguri još uvek nedvosmileno ono što su bili (nebitno što su za snimanja radili širom kugle i po prvi put se eksponirali toplijim uticajima od Islanda, a to se duboko u utrobi tako lepo i oseti) i da su im bazični pokretači htenje da upletu u muziku čežnju za vremenima kad se sreća dostizala, i/li nedoumice koje pitaju ima li je uopšte (sreće) i može li se zadržati ako se raspozna.

Slikovnice su ovog puta koloritne uvijene u ono što bi neki nagradili, neki nagrdili, a to su prog rock (uz sve čuveni mellotron), delom i U2 zvučnica (tu hvalite ili kudite producenta Flooda) i Beatles, gde SR dokazuju da liverpulski uticaji ne moraju nužno i ružno biti upotrebljeni u većma banalno jeftina zlodela kako su to ponekad činili Oasis.

Jedini zaključak, i napisah to jednom (no nije zgoreg ponavljati): ploče SR sigurno nisu za ocenjivanje, ne treba ovde objektivnosti; diehard fanovi ne daju na njih, zluradi kritičari traže i traže nešto da bi pokazali svoju pamet, a Siguri su tu samo da šire svoj dar. Uteha i radost za one kojima se ovo poklopi sa habitusom. Ako ne ovog dana ili meseca, nije baš najbitnije, vreme će kao i uvek sve staviti na svoje mesto. Ipak moram da priznam da bi mi zbog ovih dragocenih ljudi, bilo predrago da vidim njihovu pobedničku zastavu na postolju iznad one koja, recimo, simboliše onu novu kolekciju besadržajnih pojava poznatiju kao Coldplay.

Naravno, može se prihvatiti i da ova ploča za one koji gledaju površinu i slušaju radi statistike može delovati kao da SR vode dvostruki život, no ovaj je bend zaista nesavitljiv i najčasnije radi. I tu nema mesta daljim debatama, barem smislenim.

I na kraju, opet - Ove Sezone Vedri Tonovi ako se ima vremena u ovoj žurbi života da se zagrebe i potom identifikuje. Sinemaskop za srećne uši i oči.

Autor: Mileta Okiljević

Grails - Take Refuge In Clean Living (Important)

U osvit 21. veka, gde je dekadencija, maskirana u lične slobode, uzela toliko maha da je postalo veoma avangardno biti normalan u starom smislu te reči, stiže verovatno najveći rok bend trenutka, portlandski Grails, sa svojim novim izdanjem, čiji naziv upravo referira na tu tužnu činjenicu života u tehnološkom raju/organskom paklu.

Nakon prva dva albuma na etiketi Neurot, koju drži ekipa oko grupe Neurosis, ovaj bend je u prethodne dve godine objavio dva superiorna albuma: kolekciju EP-jeva Black Tar Prophecies i vrhunac prošlogodišnje diskografske ponude, neverovatni Burning Off Impurities. Na oba ova albuma prezentovano je zamašno sviračko umeće i širina izraza koja pokriva bukvalno sve meridijane.

I TRICL ne zaostaje na tom putu, već zrelo ide dalje stazom koju su mu utabali prethodnici. Šireći dalje dijapazon mraka, Grails umešno kombinuju bluz, pinkflojdovštinu, sumanutu japansku psihedeliju i orijentalne ornamente, koji evociraju isparenja psihoaktivnih supstanci, u zapanjujuće koherentnu celinu. Putovanje kroz mrak počinje od Stoned at the Taj again i ne prestaje do zadnjeg sekunda ploče.

Na prvih nekoliko slušanja, TRICL može zvučati odbojno i teško, ali u eri instant preslušavanja, Grails konstantno svojim pločama traže strpljenje koje višestruko nagrađuju ukoliko im se pokloni pažnja. Teška lepota Take Refuge, jednog od dva naslovna broja, momentalno ulazi u anale najavangardnijeg krila instrumentalnog roka.

Sa tri remekdela u tri godine, svojevrsnim het-trikom pojasa za spasavanje instrumentalnog roka iz ćorsokaka u koji je dobrim delom zapao, Grails se i ovim audio desertom nude kao obavezno posluženje na gurmanskoj trpezi.

Autor: Marko Nikolić

M83 - Saturdays = Youth (Mute, 2008)
Thomas Brinkmann - When Horses Die (Max Ernst, 2008)

Muzikantski retro ume da bude stimulativniji za personalnu retro-emocionalnu-memorabiliju/rekonstrukciju, nego najbolji noćni retro-jastuk-za-pod-glavu čiji shuffle-mode vraća uspomene. Kada se poklope motivi, umešnost i kreativnost, dragoceni osećaji ne mogu a da se ne (re)produkuju i takove emocije ne regrutuju za saputnike naraštaje koji od autentike tvore bastarde i umišljenim i nepotrebnim eklekticizmom kaljaju vrednosti i krive smisao. A tak'ih je naokolo i previše.

M83 je jedan od pozitivni(ji)h primera, mada se mnogo njih (uz tvrdnju da im je ocena tj. ironija&cinizam, jedini&samodovoljni dokaz) trude da dokažu da je Saturdays = Youth isuviše laka literatura (?). No, teško ili nikako to ubeđivanje (ne) ide od ruke, kada je ovaj naslov u pitanju.

Anthony Gonzalez (u ovom trenu M83) ima iza sebe skoro tuce manjih i većih (LP+EP) radova, ali je sa poslednja dva otvorio najmanje nekoliko vrata za dalje kvalitetno i ujednačeno bivstvovanje. 2007. je izdao Digital Shades Vol. 1 i započeo (za sada tek u najavi) serijal ambijentalnih izdanja, a ultimativnim albumom se do'vatio ranih 80-ih na jedan eksplicitniji način. Ako su Future Conditional (offshot sjajnih Piano Magic) imali 2007. godine jedan od najboljih retro albuma (We Don't Just Disappear), ideološki cementiran time što su ga izdali za LTM labelu (koja nudi silna reizdanja 80-ih, uključujući i veći deo Factory kataloga) i što su bez imalo stida koristili legate OMD, New Order, Kraftwerk na tezi i artistički masniji elektro-intelektualniji način od subjekta ovog poglavlja, M83 je logična suprotnost koju smo pritajeno iščekivali. Izdavši album za MUTE (velikana nezavisnog izdavaštva koji su imali pop prevagu sa Depeche Mode, Yazoo, Erasure...) naizgled lakšim i prijemčivijim sadržajima imamo sada i drugi deo (imaginarne) sage. To ne znači da su Gonzalesove teme na bilo koji način banalne ili jeftinije. M83 kao da promoviše teenage/eskapističko/hedonističko promišljanje 80-ih, a znamo da je većina tih tema kao logičan nastavak imalo uletanje u nesigurnu i konstantnu borbu sa životom i odrastanjem i da je to produkovalo zanimljive i atraktivne iskaze. Možda se posle ovoga treba nadati nečemu na tom nivou. Ovo je nepatvoren, do kraja posvećen rad i tako ga treba tretirati.

Ne treba zaboraviti i shoegaze komponentu koja i jeste jedan od zaštitnih znakova M83. Nije li upravo Gonzales jedno vreme bio jedan od najozbiljnijih kandidata za mesto koje su My Bloody Valentine i Kevin Shields bez oproštaja prepustili?

No, pravo iznenađenje stiže od tehno-majstora Thomasa Brinkmanna, koji je sebi upriličio zadovoljstvo da se kulturno prošeta ivicom elektroničke ironije iz 80-ih. Svoj izraz je zavio u kameleonsko obličje kojim asocijacije menja od trenutka do trenutka, a istovremeno sledi zamišljeni put. U momentu se čini kao da Nicka Cavea prate Yello, odmah zatim kao da Leonarda Cohena prate Einsturzende Neubauten. Naravno, neke Factory i Mute asocijacije su neizbežne, a posebna agenda za istraživanje je spoj lirike i muzike, s obzirom na to da je Brinkmann između ostalih koristio reči Josifa Brodskog, Marine Cvetajeve i Winstona Tonga iz Tuxedo Moon (Words koristi reči TM hita In A Manner Of Speaking proslavljena od strane Martina L. Gorea (Depeche Mode i Nouvelle Vague)), što govori o (pomalo) neočekivanim naporima umetnika da delu da svakojaki kredibilitet. Ovo je idealan album i za seriozno slušanje koje vodi do opuštanja i idealan album za opuštanje koji će naneti bez nekog većeg htenja i seriozn(ij)e misli.

Ako je neko ljubitelj originala, nabavka ovih naslova će ga koštati otprilike koliko i jedan koncert u Areni (verovatno nekog imena iz 80-ih, navikli su nas na to), dakle tu negde tridesetak (j)evrića. Sećanja na vremena za koje je OST bila muzika umetnika na koje su se Gonzales i Brinkmann oslanjali dok su snimali ove naslove je neprocenjivo.

Autor: Mileta Okiljević

Religious Knives - Resin (No Fun)

Kad neko podjednako liči i na Doors i na Can, a opet se ne može svesti ni na jedan od ta dva legendarna benda, onda je to važna vest. Upravo to je slučaj sa njujorškim sastavom Religious Knives, sačinjen od bračnog para Maye Miller i Michaela Bernsteina iz grupe Double Leopards i Natea Nelsona iz sastava Mouthus.

Resin je njihov treći album i u pitanju je kompilacija rariteta i živih snimaka. Već sa uvodnom In The Back, jasno je da je reč o retkoj zverci. Psihedelična garažna svirka u rangu careva nojzične nirvane Bardo Pond, sa određenim trans momentom koji podseća na album Customs sastava Savage Republic, neko bi tu umetnuo i Velvet Underground, ali ja neću, jer mi skoro ništa ne znače.

Umesto njih pomenuću ponovo Doors - mogao bih se zakleti da se Maya baš loži na Manzareka, a i Can- jer vožnja je ovde ključna reč, a ja ne znam za bolje šofere od njih. Glas je damosuzukijevski , a poezija pjur haiku: In the Back/In the Back/There's A Door (In The Back) ili I waited you long/but you never did come (predivna Luck). Šta tek reći za staru istinu: Everything happens twice, sem da pogađa pravo u metu? Growth smiruje, a Sun ponovo diže tenziju.

Uzimajući u obzir kiselost i psihedeličnost materijala pesme i nisu predugačke. Nijedna ne prelazi deset minuta. Posle preslušavanja, poželite da traju duže jer prođu dok si rekao palma. I strašno su prijemčivi.

Perfektan za sklapanje očiju i ulaženje u paralelnu realnost u kojoj suština ne beži, već ide u susret, Resin je već sada neizostavni deo svake respektabilnije kolekcije. Svakako overite ovu kartu za bolji svet. Osetićete se integrisanim bez uslovljavanja.

Autor: Marko Nikolić

Maybeshewill - Not For Want of Trying (Field/XTAL)

Armiji britanskih postrok bendova sa dugosvirajućim izdanjem danas se priključio i lesterski sastav maybeshewill sa svojim prvencem. Ovaj album sačinjavaju neke pesme koje su se prethodne već našle na ranijim EP albumima (kao recimo Seraphim & Cherubim, naslovna sa prošlogodišnjeg minija) i bagaž novih pesama. Ostaje mali žal što nije bilo mesta za naslovnu numeru sa Japanese Spy Transcript EP albuma, pošto je jednostavno u pitanju vrh vrhova koji instrumentalna muzika može da pruži.

Kada bismo upoređivali ovaj bend sa drugim zemljačkim bendovima, poređenje koje se samo nameće pri preslušavanju ove ploče je izvesna stilska sličnost sa šefildskim pionirima 65daysofstatic, čiji prvi album "Fall of Math" i četiri godine po objavljivanju predstavlja visoki standard u mešanju elektronike i instrumentalnog roka. Pošto je šefildska ekipa prošle godine objavila mlaki, treći po redu "Destruction of Small Ideas" koji je na prvi pogled paradoksalno primećen i na mejnstrim strani ulice, debi maybeshewill se može smatrati za legitimnog nastavljača njihovog puta, u najboljoj tradiciji DIY etike, kojoj su momci iz benda odani.

U godini kada su fahovski bendovi koji su nekad plenili energijom i sirovom snagom rifa izdali prilično mirne i kontemplativne albume (kao što je "Station", novi album čikaškog trija Russian Circles ili split you.may.die.in.the.desert sa Gifts From Enola), a da nisu u pitanju math bendovi kojima je glavni cilj svirke da pokažu razigranost svojih udova, dobrodošla je inventivna upotreba težih gitarskih formi na debiju britanskog sastava. Naravno, to je samo delić zvučne slike benda u koju su smešani i raznoliki elektronski motivi, koji ponekad i sasvim pretežu kao u vazdušastoj "Heartflusters" (i njenom parnjaku "He Films The Clouds Pt. 2). Nije slučajno da je pre toga na ploči utisnut najtvrđi komad na albumu, krvavi biftek "We Called For An Ambulance But A Fire Engine Came" koji u samo tri i po minuta u sebi krije vratolomiju tranzicije od potpunog gitarskog ugođaja do prostranog elektro komfora. "I'm in awe Amadeus!" podseća na setnu veselost koja krasi album "Peace by Extermination" švedskog sastava Ellis the Vacuumchild, opisanog na jednom mestu kao "postrok za ljude koji mrze postrok".

Rokerski pristup oseća se i u C. N. T. R. K. T, naslovnoj numeri koja se divno preliva u odjavnu "Takotsubo", kao i već pomenutoj "Seraphim & Cherubim". Doduše, sve su to uslovni opisi, pošto je krosover unutar samih pesama još jedna odlika kompozicija sa prvenca lesterskih dečaka.

Glavna mana izdanja je nekonzistentnost materijala na njemu, ali prikazani potencijal ni u kom slučaju ne sme biti prenebregnut, pogotovo iskazan talenat da se kvalitetna kompozicija spakuje u razuman broj minuta.

Autor: Marko Nikolić

The Black Angels - Directions to See a Ghost (Light in the Attic)

Krupan zalogaj mora dobro da se sažvaće pre nego što se proguta. Ili, sledi gušenje... Magle i psihodelične vrleti kulisa buke na drugom albumu Teksašana The Black Angels su upravo to - krupan zalogaj. Kažu ljudi da je ovo garažna svirka - i jeste, ali više u duhu kasnih šezdesetih. Znači, Velvet Underground, 13th Floor Elevators i ostali velikani. S početka albuma, u prvih nekoliko pesama, Crni anđeli hvataju zalet, ne bi li stavili do znanja da su prisutni u ovoj realnosti.

Reference na Gun Club (hmmm, i Mazzy Star i Opal...) su umesne, dobrodošle i neočekivane. Ploča odmah okupira pažnju, posebno glas potopljen monumentalnom svirkom. Nema svetla na ovoj ploči. Suton, mrak i zlo, koje preti s distance, na kojoj biva zadržano. Svetle samo mesec na nebu i senke... duhova. Atmosfera je teška i lepljiva, bremenita značenjima.

Vremenom, kako album odmiče, oni svojim putem nestaju u nekoj drugoj dimenziji, gubeći se na kraju ko zna gde. U početnom stadijumu preslušavanja to može da rezultira i dizanjem ruku od ovog izdanja.

U doba instant preslušavanja, gde maltene svaki album dobija minimalnu šansu da mu se udeli preko potrebna pažnja, Directions to See A Ghost zrači onim starinskim šarmom nekadašnjih ploča u koje mora da se uroni, koji svako novo slušanje nagrađuje novim slojem smisla i mogućnosti. A vremena nema. Zato je ova zvučna gozba predviđena za više obroka.

Ovaj album gori od ambicije, i to mu je i najveći plus i najveći minus. Zarobljeni u iluziji žurbe, ne uviđamo da ogromna prostranstva slobode vape za našim odmetništvom, na tanku liniju koja u jedno spaja nespojive polaritete, onih što jedni bez drugih za postojanje ne znaju.

Autor: Marko Nikolić

Man Man - Rabbit Habits (ANTI-)

Filadelfijska kabaretska banda nedavno se oglasila, novim, trećim po redu albumom. Nakon odličnog Six Demon Bag iz 2006, bend je promenio izdavačku kuću i sad izdaje za eklektični ANTI-, etiketu-sestricu nesrećnog Epitapha- čeda najpoznatijeg "pank"-biznismena Breta Gurevica.

No, to je u stvari nebitno, bacimo se na muziku - Man Man na Rabbit Habits (što je pretpostavljam aluzija na intimnu praksu) uspešno izvršavaju misiju pakovanja njihovog sumanutog vejtsbifhartovskog miksa cirkusko-vašarske provenijencije u konvencionalniji format pop pesme.

Starinska ritam sekcija premazana je orijentalnim bojama raznolikog instrumentarijuma, a pevač Honus Honus svojim raspuknutim glasom prosipa žuč svuda unaokolo. Iskričave i pocupkivačke Ballad of Butter Beans, Harpoon Fever i Easy Eats or Dirty Doctor Galapagos svoj kontrapunkt imaju u šansonjerskijim komadima Doo Right, Poor Jackie, naslovnoj numeri i završnoj Whalebones. U oba prikazana lica, benda je podjednako prepoznatljiv, neponovljiv i šarolik, nesvodiv na očigledne uzore.

Najveći paradoks ove ploče, ujedno i njena najveća vrednost, ogleda se u tome što je Rabbit Habits rafinirana pop ploča na kojoj nema pop muzike. Ali ima zaraznih pesama i neodoljivih melodija... I to je najbitnije.

Autor: Marko Nikolić

{{{Sunset}}} - Bright Blue Dream (Autobus)

Najteže je pisati o ovako dobrim albumima. Šta god da završi na papiru (hm, dobro, čemu god već) neće biti verodostojan opis onoga što izdanje nudi. Evo ja sam sad pustio ploču i krenula je druga pesma Diamond Studded Caskets... ruka već kreće sama ka pakli cigara a koža počinje da se ježi. Šta drugo reći za pesmu koja počinje stihovima Zombie's all around us/Wearing fancy clothes, a refren They're wait for you to die?

Bill Baird je ostinski muzičar koji se nakon raspada svog benda Sound Team potpuno posvetio ovom solo projektu a pomažu mu ortaci iz bivšeg benda. Zvuk koji prezentuje je čaroban: u isti mah vrlo surov a opet tako nežan, on uspeva da pogodi onu tananu nit koja san odvaja od jave. Kad još na sve to dodamo da njegov, mestimično izmanipulisani, glas izgovara stihove koji imaju neko značenje, reč je da se radi o izdanju koji iziskuje svu pažnju sveta.

Prvi deo ploče rezervisan je za 5 psihedeličnih pop dragulja. Dronirana gitara, mističan klavir i nemilosrdne perkusije temelj su na koji se nadograđuje Bairdov jedva čujni glas. Čim je tako utišan znači da od slušaoca traži pažnju ali se ne nameće što je vredan produkcijski zahvat u svetu marketinga i keteringa, gde vam neprestano neko diše za vrat i ne da vam da danete dušom.

Dakle, prvi deo ploče je vrh. Kabaretska I Love My Job, Sanjalačka Man's Heart Complaint, odmetnička Gulf of Mexico. Svih pet komada se gutaju odjednom i uvlače pod nepca. A wait... I feel now man's heart complaint/with so much pain I must be a saint - O da!

Naslovna numera u trajanju od maltene 15 minuta otkriva Bairdovu avangardniju stranu. Melodija miluje, poput kakvog zvučnog jastuka uljuljkuje terajući um na zvezdana polja. I tako maltene do kraja sa predivnom Old Sandy Bull Lee i odjavnom Golden Reverie ... Sat vremena čiste zvučne nirvane... I ponovo... I ponovo... I opet... I opet... Kad uđe u uši ne izlazi iz glave.

Za sada na samom vrhu, sasvim sigurno u godišnjih top deset.

Autor: Marko Nikolić

Paint It Black - New Lexicon (Jade Tree)

Posle tri godine diskografske pauze, nedavno se pojavio treći album filadelfijske skupine Pain It Black. Uprkos imenu koji podseća na naziv pesme koju je obrađivao čak i Dragan Kojić Keba, a koja bi trebalo da sugeriše na fascinaciju rok mitologijom, ova ekipa praši pank u najopštijem smislu te reči s prizvukom ranog hardkora a la Poison Idea ili Discharge, što je u današnje vreme prava retkost.

Predvođeni Danom Yeminom, nekadašnjim članom pop pank benda Lifetime, momci na ovom albumu pokušavaju da panku daju novo lice, ne opraštajući se pritom od svih onih značajki po kojima je ovaj žanr nekad bio prepoznatljiv. Umesto putanje bezbrojnih bendića koji sistematski unazađuju žanr decenijama svirajući nešto što je možda pank za njihove prebogate roditelje ali ne i za iole potkovanog slušaoca, trasa benda iz Filadelfije je pravoverna u najboljem smislu te reči. Politički obojen gnev u odličnim tekstovima, fin balans snage i melodije, sirov/moćan vokal - sve su to delovi verno prenesene ideje kako bi pank trebalo da zvuči.

Ipak, da ovo ne bude još jedan u nizu albuma "kao-da-je-snimljen-1977" ili u hardkor pank verziji "kao-da-je-snimljen-1982", što je veran opis svih dobrih žanrovskih albuma (čast izuzecima) u poslednjih 15 godina, dobrodošla pomoć je stigla s pomalo neočekivane strane. Oktopus, producent avangardnih hiphop šampiona - dueta Dalek, potpisan je i kao koproducent ovog izdanja. Sa sobom je doneo čitavu novu zvučnu dimenziju, doprinevši da pank ponovo zazvuči preteće.

Prepoznatljivi indastrijal pasaži nalaze svoje mesto sakriveni između pesama, koje su obogaćene mračnim sinti-prelivima. To rezultira dark-gotik ugođajem, teskobnom i mračnom atmosferom kojoj ne manjka svežine i poleta. Novopronađena formula je kompleksna i impresivna, i automatski kvalifikuje New Lexicon u red boljih albuma izdatih ove godine.

Što će reći: ako vas nerviraju isprazne rasprave, štekovani ljudi ili pak ceo svet - ovaj album je bogomdana luka spasa za vašu napaćenu dušu i neizostavno katarzično sredstvo za primernu mentalnu higijenu.

Autor: Marko Nikolić

Rotten Sound - Cycles (Spinefarm)

Grajndkor, tanka zona bezbednosti između panka i metala, dobila je vredan prilog u svojoj istoriji novim izdanjem finskih šampiona ovog podžanra Rotten Sound pod nazivom Cycles. Grupa postoji još od 1993. i u svom opusu prešla je put koji je simptomatičan za ceo ovaj zvuk, koji je po svojoj prirodi uvek više bio izraz ekspresivne snage nego muzički žanr. Idući linijom sudbe ovog pravca od krasta do death metala, muzika Rotten Sound se direktno nadovezuje na najsvetlije zvezde grajndkor galaksije - od birmingemskih pionira, ranih Napalm Death i Extreme Noise Terror do apsolutnih legendi - grupi Discordance Axis iz Nju Džersija, sastavu koji se raspao 2001. zbog trajnog oštećenja čula sluha jednog od članova.

Dakle, Rotten Sound muzički ne pripada eksperimentalnoj strani pravca koja u koketiranju sa džezom ima za cilj proširenje mogućnosti koje ovakav izraz nudi, poznat u radovima Naked City, ranih Dillinger Escape Plan i sadašnjih uzdanica Number 12 Looks Like You i posebno, PsyOpus. Umesto toga oni preuzimaju to-the-point pristup utemeljivača žanra u tekstovima, napadajući neuralgične tačke zapadne civilizacije tj. kapitalizma s jedne, nalazeći u death metalu inspiraciju za svoj zločesti zvuk, sa druge strane. Sve to rezultira verodostojnom zvučnom slikom kancelarijske psihoze i cene boljitka.

Na albumu se nalazi 18 pesama koje zauzimaju vremenski period od 34 minuta, koji će za mnoge biti dugi kao 100 godina samoće. Neretko prelazeći granice ljudske izdržljivosti, Finci svojom furioznošću pokazuju da grajndkor kao sredstvo izražavanja nije samo izgovor za stvaralaštvo sviračkih antitalenata.

Masa suludih brejkova i hirurški precizna ritam sekcija sa bubnjem koji je prečesto u "dvojci", temelj su na kojem se razvijaju briljantne abrazivne minijature na gitari uz po koji solo. Kvalitet realizacije na ovom izdanju nadomešćuje manjkavosti ispoljene na planu inventivnosti, a ne smem ni da pomislim kakvo je iskustvo gledati ove likove uživo.

Autor: Marko Nikolić

Why? - Alopecia (Anticon)

"WHY? is the searching for something clearly unreachable, with hopes of finding small significance along the way. The attempt to understand what’s really going on by observing, neither by telescope nor microscope, but by naked eye, the intimate details in the most mundane of life's happenings."

pray hard like a pious pope
but hope for no diamonds
if some divine simon spoke
or came down to find us
caught here in our lab coats
but without a science
would we see light
oh i might decide
while i'm alive i'll feel alive
and what's next i guess i'll know when i've
gotten there

Kada mi je drugarica preporučivala tada novi album Boba Dilana koji se sastojao samo od ljubavnih pesama, rekla je kako taj album ima težinu zato što sve vreme znaš da o ljubavi peva neko ko je star, ogrubeo, ko je dosta toga preko glave prevalio. Kako, kada neko od koga ne čuješ često nežne reči, makar ne one koje su na prvu loptu nežne, to jače dopire do tebe. Jer, pomisliš, ok, on se ne razbacuje uzdasima, pa ovo što je sada kanulo iz suve drenovine treba posrkati kao sa čudotvornog izvora na Svetoj Gori ili Ostrogu (hodočašća mi nikada nisu bila jača strana, ali znam da ima ovakvih izvora, u kamenu ili iz kakve grobnice). Jedna druga prijateljica, pričala mi je kako je jedne večeri pitala svog dečka da joj kaže koji mu se deo njenog tela najviše dopada. I ovaj momak je, barem koliko sam ga upoznala, nesklon izlivima nežnosti, ne primećuje curice koje prodaju ruže po kafanama i na Knezu i uglavnom se bavi gledanjem fudbala, igranjem video igara i oduševljenim razgovorima o španskim filmovima. Rekao joj je: to ti je kao španska* reprezentacija - nijedan igrač nije da ti pamet stane, ali kao tim jebu kevu. Kap kap. Sada su venčani, žive u Kanadi i imaju bebu.

*jebemu, mislim da je bila španska, ali kako se u fudbal ne razumem, možda je bila i neka druga, što za priču, na svu sreću, nije ni bitno

Ove dve pričice su mi pale na pamet kada sam čula Alopeciju, grupe Why? Jer, da mi lepša polovina nasdvoje nije otkrila da je čovek iza benda, Yoni Wolf, ranije pravio hip hop muziku, pri tom trijumfalno klimajući glavom ("reko sam ti da imaš predrasude prema hip hopu"), ne bih pogodila.

Jer, majku mu! Ne samo da su Why? nežni, duhoviti, samokritični i do zla boga slušljivi, već Alopecia u sebi nema ništa od one "drkoš sam" arogancije i "moj mozak radi tako brzo i kapira zaveru protiv mene i moje braće" patetike koja me od hip hopa odbijala, isprva iz potpuno iracionalnih razloga, a potom iz inata, kad su, pored nepravde celog sveta, više počeli da mi idu na živce samo pravednici svih vrsta, jer sam imala utisak da je tu reč o bildovanju sopstvenog ega. Nekako verujem da samopouzdanje gradiš na neki drugačiji način, mesto što sebi pevaš pesmice grubim glasom i sakupljaš bratiju sa iste strane ulice. Ok, imam predrasude prema hip hopu. Druga stvar koja me odbijala je što sam imala utisak, prilikom tog površnog slušanja hip hopa, da je tu isto tako reč o konkurenciji, tj. da se reperi ne bore tolko protiv nepravde i nekakvog sistema, nego međusobno premeravaju kurčeve.

Meni je opet konkurencija strašna. Verujem da čovek može da se poredi samo sa sobom, da se bori samo sa sobom, te da samo sebe može da pobedi, prevaziđe i bude slobodan. Kad uhvatim sebe da vičem na druge, pre ili kasnije shvatim da urlam na sebe. Što možda opet znači da me hip hop čikao da raščistim to nešto sa sobom da bi mogla na poljanče da urlam na druge, pa me baš zato odbijao, jer bi morala da raščistim sama sa sobom da se s decom igram na poljančetu. Jer da, osećaj inferiornosti prema iskrenim ljubiteljima hip hopa je oduvek u meni postojao - ako neko iskreno voli tu muziku koja se gotovo uvek bavi pronalaženjem nekakvih graničnih linija (dokle sam ja, a gde mi se drugi trte), izlaženjem na crtu i ostalim oštrim predmetima, mora biti da su im predstave u glavama toliko jasne, slike toliko izoštrene da mogu da ih sučele, odvagaju i glasno poviču šta im smeta i ko im je spoljni neprijatelj. Moji su neprijatelji uvek bili unutrašnji i otuda sam oduvek bila osuđena na popične zvuke (mada bi da se uvede u zapisnik da vrdam i ka panku!, melodičnom mahom, nemelodičnom baš kad, u retkim prilikama, raščistim sa sobom, pa mi se raziđe magla oko stanice 13 i na nišan dođu jasno oni napolju). Ali pank u sebi ima onog iskrenog, infantilnog besa koji ne mora imati jasne predstave da bi vrištao, prosto urlaš na sve - to mi reci!). Ti popični zvuci su me, treba li reći, često navodili na još dublju melanholiju, pa i na nekakvo slatko uživanje u toj svojoj posuvraćenosti.

I tu je došao Why da me prevede preko ćuprije, da me izvede napolje, sve te moje besne gliste izmarširale su iz crnice. Jer Why?, kako im samo ime kaže, nisu ovisnici o odgovorima, o izjavama i parolama. Prekor samom sebi koji ni u jednom trenutku ne predozira da možete da se poništite, pa samim tim dignete ruke i prepustite se očaju. Why? su idealna mera pobune i nežnosti sa kojom se na život gleda. Posle, kada sam pronašla (stacy, BRATE, hvala :)) spot za pesmu Song of the Sad Assassin, videla sam kako je moguće imati veeelike podočnjake i jedva držati otvorene oči, a da se one cakle od neke sumanute potrebe da se sa gledanjem nastavi, da se u gomili smeća koje protiče oko te glave (i kroz nju) uporno traži zrnce istine ili makar vere (vere ili makar istine!).

U ovim se pesmama, priznaje da se ne znaju odgovori (što mi se za hip hop činilo da je jedina poenta da se odgovori što pre daju i budu što drčniji drčnosti radi), a pritom ispunjavaju moju najveću životnu potrebu da se u isto vreme bude duhovit i crnohumoran (il što bi moj kolega rekao crnomanjast), a da se sam ne izdigneš iznad onoga čemu se podsmevaš, već da se u tom humoru vidi zrnce očaja, onog prevaziđenog, onog koji te goni da tražiš odgvore iako su ti kolena već oguljena, laktovi poprilično sravnjeni od sve užih zidova kroz koje riljaš napred. Da se bude nežan, a da se ne kupi ruža na Knezu, da se bude hrabar da, u sred nežnosti, priznaš da te je strah. Yoni ume da bude duhovit i sirov čak i kada je melanholičan i nostalgičan. Stihovi: even though i haven't seen you in years yours is a funeral i'd fly to from anywhere, ne samo da u sebi imaju dobru dosetku, već otkrivaju onu suštinsku kontradiktornost u emociji neuzvraćene ljubavi ili emociji ostavljenog. I naježiš se. Devojke u najnežnijim pesmama Whyja stripovski su kadrirane: pomoli se vrat, nalik "kineskoj ptici", krhko stopalo ili otisak na staklu. Stihovi otkrivaju izlomljenost sećanja, a polovične slike zazor pesnika da se vrata u sećanja otškrinu sasvim i da se voljena osoba vaskrsne u celosti.

Why sećanjima pristupa sa forenzičarskom nežnošću prema nečem pokojnom što nudi odgovore. U ovim pesmama se čuje odjek stopala koja ulaze u grobnice kao da obilaze spomenike i hrabre da se ne gadimo svog bremena, onog magarenceta koje kaska za nama uporno, natovareno slikama, iako ga teramo od sebe, slabo hranimo i usput pokušavamo da preprodamo za nešto uglednije. Slivnici u sudoperama, kuhinjski elementi, sobičci u kojima se krijemo od prijatelja dok verujemo da je trenutak inspiracije došao, da smo snažni da budemo sami, a strahujemo da samo ubacujemo novac u već zaribalu mašinu - sve ove slike postaju priznate, ljudske i posvećene u pesmama Whyja. Oni nalaze smisao u prebiranju po onome što bih ja nazvala sopstveno smeće - gomila slika iz prošlosti, gomila stidova koji, kada ih on ispeva deluju kao puzle i slajdovi iz neromantičnog detinjstva, neuspelih poslova, poobaranih gardova i stavova, povezanih u najlepši niz iskustva i snage.

Treba reći da se ovih dana otvorio ogroman prostor oko mene. Svojski zapitan. Al' nije onaj prostor koji te mami da ga pretrčiš il' da pljuneš u dalj i povičeš da odjekneš svetom, već onako pukne neispunjen, da ti par sekundi da odabereš, da se usmeriš, proceni te ko sistemsku grešku i zgnječi ko vašku. A, znam šta je - neka uredna spremačica u meni koju sam odavno unajmila, a sad ne mogu da je opozovem (ne znam više za koga ta radi, a zapelo veštici da sve bude uredno, debelo belo). Krenula žena da čisti sve odreda, pa oće i mene da fikne, da se plavi horizont. Za neke buduće generacije, komarce i cveće. Alopecia uspostavlja sveti krug oko mene, jer menja logiku stvari i zbunjuje kalašturu. Svaka od Yonijevih pesama, čak i ona u kojoj podvodnim glasom peva kako sam, u podrumu neke zgrade, ubacuje tri novčića u veš mašinu. Sve dok znam da tamo negde postoji takva slika, ni moju, ovakvu nesnađenu, ni najsuper majti tajdi ne može da počisti.
S druge strane, Yoni se ne stidi da prosto zapevuši: Anna and Nathan. To je cela filozofija, a nju smo znali još u obdaništu. Pisali smo je na zidovima, tamo u parkiću.

Autorka: Kristina Đuković