Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 
Dnevnik čitanja: Srđan V. Tešin

Kućni gitarista

Petak, 3. jun

ImageNakon dve neprespavane noći i četrnaest sati putovanja, konačno sam se pošteno odmorio, pa mi ni obaveza da ustanem u cik zore kako bih odveo ćerku u školu, nije pala ni malo teško. Naprotiv, otkako sam ostao bez posla - a tome će, evo, dve i po godine - u potpunosti sam se posvetio porodičnim obavezama. Ruku na srce, ponosan sam na činjenicu što sam dadilja i domaćica s fakultetskom diplomom.

U Kikindi za mene nema posla, jer sam se, s jedne strane onomad zamerio lokalnim vlastodršcima kada su od mene, bezuspešno, hteli da naprave domara, a s druge strane, realno, u ponudi i nema one vrste posla za koju sam kvalifikovan. Dokaz tome je i činjenica da su gotovo svi novinari nekadašnjeg opštinskog nedeljnika "Kikindske" i Radio Kikinde nezaposleni. Ponekad se zabavljam nabrajanjem imena fotoreportera, radijskih voditelja, tonaca, muzičkih urednika, dopisnika... koji su, tokom privatizacije lokalnih medija, ostali bez posla. Petak je rezervisan za čitanje "Kikindskih" i analiziranje vesti. Užasavam se tekstova o političaru pozatom po tome što je predlagao formiranje srpskih jezičkih patrola u Vojvodini. On je promovisan u političku budućnost Srbije, ako od Srbije, nakon njega i njemu sličnih, ostane kamen na kamenu.

Subota, 4. jun

Gotovo ceo dan provodim u pripremama za odlazak na proslavu tridesetogodišnjice od male mature. Ne živim u Mokrinu od 1991. godine, te mi ovakvi skupovi pružaju jedinstvenu priliku da se upoznam sa životima svojih školskih drugarica i drugova. Odziv maturanata je bio polovičan, ali nije umanjio naše veselje. Nekada neprimetne i skromne devojke, danas su postale izuzetne i po svom fizičkom izgledu, ali i po slobodnom uživanju u životnim radostima, kao da im je trebalo trideset godina da probiju čeličnu ljusku u kojoj su se krile. Za razliku od njih, nekadašnji frajeri i glavne cure iz moje generacije danas izgledaju dosta tužno, izgužvano i umorno. Na povratku kući, u ranim jutarnjim satima, školska drugarica mi reče: "Znaš li da smo sve bile zaljubljene u tebe zbog tvoje plave kose?" Nema sumnje da preteruje, ali pitam se: "Zašto za to nisam znao? Zašto sam onoliko patio za tim istim devojkama?" O čemu zaista govorimo kad govorimo o ljubavi?

Nedelja, 5. jun

Do juče sam čitao roman "Begunci" Aleksandra Tišme, koji sam kupio sredinom osamdesetih i selio ga, poput relikvije, iz jednog studentskog stana u drugi, iz podstanarskog sobička do prvog pa potom i drugog porodičnog stana. Trebalo mi je, dakle, trideset godina, otkakako sam ga kupio, da ga i pročitam! Tišma je bio strpljiv pisac, verovatno bi mi rekao: "Sve u svoje vreme!" Neponovljivi Tišma!

Nedelja je rezervisana za odlazak na ručak u tazbinu i gledanje televizijske serije "Vere i zavere", nastale prema ekranizaciji romana Aleksandra Tišme. Odavno s tolikim uzbuđenjem nisam pratio neku domaću seriju. Zaista sam uživao u rediteljskim i scenarističkim bravurama Ivana Živkovića, Žanka Tomića i Đorđa Milosavljevića, u glumi Gorana Bogdana, Nine Janković, Nikole Rakočevića, Bojana Žirovića, Mire Furlan i drugih, kao i u muzici Borisa Kovača. Ipak, moram priznati, da sam nakon ničim opravdanih kadrovskih promena na Radio-televiziji Vojvodine, zaista zabrinut za sudbinu vojvođanskog javnog servisa. Samo da se ne povampire kadrovi iz devedesetih!

ImagePonedeljak, 6. jun

Dan započinjem čitanjem tabloida koji već više meseci na naslovnoj strani donosi spekulacije (sic!) o ubistvu mlade pevačice u Borči. Iako ga nikad ranije nisam čitao, kupio sam ga, s obzirom na to da je u današnjem broju objavljen tekst o antologiji "Priče o Kosovu" za koju sam napisao priču "Moje Kosovo".

S obzirom na to da sam Vojvođanin, svestan sam istorijske činjenice o velikoj seobi naroda i toga da su i moji preci, predovđeni Arsenijem III Čarnojevićem, napustili Kosovo i nastanili se u Ugarskoj. Ipak, nezamislivo mi je da se u Mađarskoj - nakon odluke austrougarskih Srba o proglašenju secesije od Ugarske i priključenju Kraljevini Srbiji - na budimpeštanskim zidovima i danas, sto godina kasnije, može pročitati da je "Vojvodina srce Mađarske". Isto tako, budućnost Kosova ne leži u srcima-krilaticama ispisanim autolakom na svakoj tarabi u Srbiji, već u srcima onih koji na Kosovu žive i koji o svojoj sudbini treba da odlučuju. Ceo dan razmišljam o naslovu kojim je opremljen tekst u tabloidu za koji sam govorio: "Kosmet zauvek naš". Da li je zaista tako?

Utorak, 7. jun

Odveo sam ćerku u školu, spremio sinu doručak i posvetio se pisanju novinskog članka. Pišem o publikaciji "Eskamotaža: striptiz slobode", koju je prošle godine priredio Goran Milenković iz Narodne biblioteke Bor. Zapravo, reč je o mapi grafika Đorđa Andrejevića Kuna "Krvavo zlato" iz 1936. godine, koju je troje savremenih umetnika, svojim radovima, reinterpretiralo. Kun je u tajnosti obilazio borske rudnike i topionicu bakra. Veoma ekspresivno je opisao težak život rudara i njihovu borbu protiv buržoaskog eksploatatora. Kikinđanin Jovan Popović je napisao pesmu, koja je išla pre Kunovih drvoreza: "Naše tlo, naša snaga, ruke naše i bedna plata." Policija je zabranila "Krvavo zlato" i uništila klišee. I Kunova mapa, kao i radovi savremenih umetnika, govore o goloj fiziologiji kapitalizma. Rudarski basen Bor je i danas aktuelna tema, kao i u vreme umetnika-borca Kuna. Nedostaje nam umetnički govor o slobodi, pravdi, solidarnosti i pobuni.

Sreda, 8. jun

Otkako sam objavio "Priče s Marsa" i panoramu "Skrati priču", vrlo malo pišem. Prođu i meseci, a da ne napišem ni duži novinski tekst. Nekim čudom postao sam pisac blurbova. Recimo, moj blurb, objavljen na koricama višestruko nagrađivanog romana "Islednik", doživeo i svoje hrvatsko izdanje i multiplicirao se u više od pedeset hiljada kopija. To je, verovatno, nešto najbliže što ću ikada biti NIN-ovoj nagradi.

Nakon što su deca otišla sa supruzinim roditeljima na vikendicu, ostao sam kod kuće da pišem blurb za knjigu "Karte, molim!" Marka Dejanovića. Interesantna priča o železničkoj nesreći koju prežive samo glavni junak, koji se zove isto kao i autor, i kondukter. Roman plete životne priče koje, na poziv tajanstvenog konduktera, pričaju četvorica putnika Ivan, Luka, Mateja i Marko: o nehumanom odnosu prema starima i bolesnima, o smaku sveta, zločinu, žrtvi, krivici i osveti ili o potrazi za femme fatale. Ipak, sve ove priče zapravo se odnose isključivo na glavnog junaka, a ne na konduktera-Isusa ili putnike-savremene jevanđeliste.

Četvrtak, 9. jun

ImageNa jednom internet radiju postoji emisija "Pisci biraju", koju vodi i uređuje moj prijatelj s fakulteta i kolega pisac Slavoljub Stanković. Tek danas sam odlušao emisiju sačinjenu od pesama koje su odsvirali, otpevali ili napisali pisci. I ja sam se našao na toj listi obradom pesme "Crazy Little Thing Called Love".

Supruga mi je za rođendan kupila novu akustičnu gitaru. Nekada sam profesionalno svirao u različitim vokalno-instrumentalnim sastavima u Kikindi. Iako sam oduvek želeo da zvučim kao Rori Galager ili Stiv Rej Von, moje muzičko umeće nije odmaklo dalje od pristojno odsviranih rok standarda. Neizrecivu sreću mi pruža prebiranje po žicama. Mogu tako satima da uvežbavam solu deonicu koju nikom drugom, osim svojoj deci i supruzi, nikada neću odsvirati. Ja sam kućni gitarista.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement