Plastelin - Online magazin - Dnevnik
 
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

In memoriam: Branislav Nikolić (1969-2018), muzički urednik magazina Plastelin

 

Odrastanje na 33

 

1.

 

ImageKažu da je svaki početak težak. Kažu i da je najveći korak koji čovek može da napravi onaj preko kućnog praga. Kažu i da svaka priča ima svoj početak. Pa neka ovo bude početak priče. Znam da će biti možda malo dosadnjikavo u prvom delu, ali bez prvog dela ne bi bilo ni drugog, ni trećeg, ni... Za početak da vremenski lociramo ovu priču. Barem njen početak. Dakle, Cigamala, Kosmajska 27, septembar mesec 1972. godine. Ne, nije to datum mog rođenja. Stariji sam malko. No, tada kreću da se lome i menjaju neke stvari. Nešto pre mog trećeg rođendana umire Darinka, moja baka, inače matter familiaris porodice koja me je čuvala. Moji roditelji, šta drugo da urade, upišu me u vrtić. Mislim onaj jedini koji je tada postojao (u Mladenovcu) kod AMSS, iza šah-kluba. Nenaviknut na socijalizaciju, prvoga dana sam hteo da pobegnem (ma ko si bre ti da me teraš da spavam u podne i da jedem kuvani kupus - drkadžija bio, takav i osto) ali već trećeg dana su se stvari zakomplikovale. Sada već za to nisam bio kriv. Temperatura. Milkic ili Erčevića eksplicitno: Zapaljenje pluća. Penicilin! Injekcije! Opet se ja pobunio. Anafilatički šok. A, ko je mogao da zna da sam alergičan na penicilin? Tada sam prvi put "pretekao" sa lopate. Pričaše mi da sam nekoliko noći prespavao kod kuma Boška dok su moji sređivali sve oko Darinkine sahrane i da me je to spaslo. Grom, koprive... Nije ni čudo što sam posle završavao škole koje imaju veze sa strujom. Sve je ovo više-manje iz priča. Kažu psiholozi da se deca sećaju tek od treće godine, dobro de, ja nekih stvari i malo ranije, ali to liči na mene. Prava priča zapravo kreće sada. Jedinac u oca i majke (kojoj je usput pismeno zabranjeno da ostane trudna narednih pet godina) koga su od dva ujutro do jedanaest uveče molili da izađe iz utrobe majčine što je on odbijao (možda je to arhetip, ali se meni verovatno sviđalo tamo) - tako da su ga na kraju morali izvlačiti, najveća beba palanačkog porodilišta (59 santima uzduž i 4 kile i 800 žive vage) morao je da dobije tretman. Obdanište ponovo - jok ! Šta da se opet zarazi. Dakle, naći nekoga ko će da ga čuva. Izbor je pao na baba Ružu. OK žena. Tu je blizu (iz Raje Milošević ulice) ok familija i tako to. E... Sada imate barem delimičnu sliku... Dakle, malog Baneta od tri godine "čuva" baba Ruža, ali... Tu počinje rock'n'roll! Nekako zajedno sa baba Ružom, koju sam oduvek smatrao stranim telom u svojoj okolini, u priču, kao i u svakom filmskom zapletu, ulazi "treći čovek". Taj treći "čovek" se zvao Supraphon. Otac i majka su mu Česi, on izgleda malo kockasto i glomazno, ali se pokazao kao dobar drug. Šta dobar - najbolji. Još si mogao da biraš šta da radiš sa njim a da se ne naljuti. Oćeš na 16, 33 ili 45? Jeste, Supraphon je bio gramofon. Taj sivi bucmasti "verglaš" je bio moj najbolji prijatelj u detinjstvu. S desne strane kuće nije bilo dece, s leve je Dejan, koji je bio nekoliko godina mlađi, a prekoputa je bio Šerif, koji je, pak, bio nekoliko godina stariji, a u tom uzrastu i godinu dana razlike je bila ogromna. Nekoliko srećnih okolnosti obeležava taj period. Kupovala se gomila novina raznoraznog tipa, a kao klinac od tri naučio da čitam, ali... kupovale su se i ploče. I onda, kreće čudno druženje između sivog bucmastog Čeha (dobrog vojnika Švejka mog detinjstva), mene i neke plastike koja je imala neke brazde na sebi. Kasnije me naučiše da se to zovu rilne. Šta se slušalo na tim pločama? Pa, najkraće rečeno - sve. Bilo je tu i "zabavnjaka", ali i izabranih "narodnjaka". Omoti tih pločica su davno iskrzani i završili su u nekoj reciklaži, ali ona brazdasta plastika nije. Ponekad se i dan-danas popnem na merdevine pa sa one najviše police skinem kutije sa singlovima i samo ih gledam. I nemam potrebe da prizivam sećanja. Nosim ih duboko u sebi. Recimo da je od te ljubavi na prvi pogled, taj prvi pogled davno nestao, ali da je ljubav ostala do danas. Iskrena, nepatvorena i nepromenjena.

 

2.

 

"Svi mi kažu da sam lud, jer mi niko ne zna ćud"

 

Ploča. Izvinite dunđeri, moja prva asocijacija je totalno druga. Ipak, mislim da nije to baš slučajno. Relativno skoro sam otkrio da pre nekih 300 godina bejaše neki Aaron, dunđer, Cincarin, koji pođe iz neke okoline Ohrida da opravlja crkve po Moravski kraj. Nikola, rođen 1800, bejaše njegov unuk i od njega postadosmo familija Nikolića. Ipak, ovo jeste priča o građevini. Malo drugačijoj doduše. Nisam gradio, a niti i opravljao crkve, ali sam ih vozdisao i bogougodno u njima postojao na rilnama. Odrastao sam na vinilu. Nego da se mi vratimo tim pločama, koje nisu građevinski pojam. Imaju one velike sa malom rupom, ali imaju i one male sa velikom rupom na sebi. Današnju priču krećem od tih malih ploča sa velikom rupom. S obzirom na to da sam i ja bio mali, tada, nekako je logično da krenem od malih ploča. Šta je meni vrteo moj najbolji drug Supraphon? Danas vam pričam o tri ultimativne singl ploče mog detinjstva. Ali odmah da vam kažem, sa ove istorijske distance, danas shvatam, da su moje zanimanje za nadrealizam i dadaizam prouzrokovali baš ovi singlovi. Ovaj prvi je došao sa malim zakašnjenjem. Regularno izdat je 1970. "Trla baba lan" - "Korni grupa". Dakle Kornelije Kovač sa svojom ekipom. Ništa posebno. Narodna poskočica, ali za klinca od tri godine vrhunski ugođaj. Bespomučno je to moj Suraphon emitovao. Ipak, moram da priznam da B stranu nisam mogao da svarim. Mislim, sada mogu, ali tada je verovatno to bilo preozbiljno za me. Udružene snage Kornelija i Ljube Ninkovića, numera se zvala "Slika". Sada me ovo podseća na još jedno kasnije dešavanje. Prvi singl Olivera Mandića. Na A strani "Ljuljaj me nežno", ali na B strani... Muzika iz horor filma. "Šuma". Srećom, to je na jednoj komplacija drug Željko zabeležio. Za istoriju. Nego, da se mi vratimo u 1972. godinu. Bejaše neki pevač koji se odazivao na ime Peret i imaše hit te godine pod nazivom "Borriquito". Ali bejaše i grupa "Sedmorica mladih" koji su to obradili pod simptomatičnim naslovom - "Pa posle kažu Ciga lud". A jesam li ja rekao da sam iz Cigamale? Nema ovde šta da vam bude čudno. Svako svome jatu teži. Elem, sada mogu da kažem, da je to bio moj prvi dodir sa apstraktnom književnošću (pod time mislim na nadrealizam i dadaizam). Čudno vam je to? Neka. Iza svakog ugla vreba... Možda nisam znao kako se to zove, ali sam umeo da osetim. I za kraj treći singl. "Kofa je bušna". Ili "Kofa Jebu šna", mala igra reči. Šta reći o ovome? Ja samo mogu jednu stvar. Da se Semjuel Beket voskrsne iz groba ovaj tekst bi potpisao kao svoj. Dakle još jedna "zajebancija" benda "Sedmorica mladih", ali daleko da je od "zajebavancije". O numeri "Kofa je bušna" treba napisati ozbiljan naučni tekst. Ja se sada ustručavam da pišem detaljnije. Koliko tu ima podteksta u celoj priči... Zapravo, na kraju ovog teksta dajem vam linkove gde ovo možete da preslušate. Ako već čitate ovaj magazin, to je dovoljno objašnjenje da niste glupi. I što bi ja morao da crtam sve kada već shvatate.
Lektira:
https://www.youtube.com/watch?v=6rF3lALkbkE
https://www.youtube.com/watch?v=AbBGcD_8ATY
https://www.youtube.com/watch?v=x3qM53uXIWg

 

3.

 

"Da sam pekar mala moja, ne znam bil' me htjela / Kad bi noću bila sama, zemičke bi jela..."

 

Eh, mala moja, da sam zaista pekar, burek bi ti meni jela svakoga dana (da te podseti na detnjstvo) i još bi i kuvani đevrek dobijala pride. I rupu od đevreka pride. Pekar mog detinjstva bio je Ćićko. Lokacija, ugao Kosmajske i Ljube Čikića (danas Burzina). Još uvek niko ne može da me ubedi da ima bolje poslastice od njegovog 'leba kad je vruć. Biće verovatno i o njemu duže priče, jer i pored toga što je deo odrastanja, radio je sa pločama koje su doduše bile drvene i nisu se okretale, a proizvod nastao na tim pločama meni je predstavljao ne manje uživanje nego ono što se okretalo na gramofonu. Nego, u prošlom broju sam izostavio baba Ružu. Vreme je da se vrati u ovu priču. Žena me dakle "čuva" (doduše, možda malo više ja nju nego ona mene), ali kako je žena u već dobranim godinama, bio je običaj da oko podneva njena glava malo "kljucne" tj. da pridrema. U tim momentima, moj najbolji drugar (spominjani Supraphon) i ja, umeli smo da budemo jako zločesti. Zamolim ja njega, a on mi dopusti, da ono njegovo dugmence od napred na kome piše Volume okrenem skroz ulevo, dakle samo da radi ali da ćuti. On prihvati ploču, krene da je okreće, ja mu prislonim iglu i tako odćutimo nas dvojica jedno minut-dva, taman dok numera ne dođe do refrena. Onda se kreće u kontranapad. Kao što mnoge pesme kreću sa 1-2-3 i udri (a takve sam najviše i voleo), tako je i ovde na tu komandu ono dugme Volume je skretalo iz krajnje levog u krajnje desni položaj, dakle na najjače. Scena? Hm... da li se sećate onog crtanog gde se uplašena cica-maca u strahu drži kandžama za plafon? E, pa otprilike tako. Imala je baba Ruža još neke sklonosti koje su me jako zamarale, al' znao sam da je ženi dosadno pa sam je pomalo i razumeo. To su prvenstveno bile trač-partije sa njenim vršnjakinjama iz bližeg i daljeg komšiluka. Dakle, kafenisanje. Jedared je to "kafenisanje" imalo za posledicu i orobljavanje kuće, ali to je takođe druga priča. Ipak, ponekada je umela i da me odvede kod nje kući. E, tamo je umelo da bude ponekad i zanimljivo. To ponekad odnosi se na trenutke kada su tamo bile i njene dve unuke, tada već u tinejdžerskim godinama, čija je soba bila prepuna postera, što je meni klincu onako šareno bilo više nego zanimljivo. U tim našim igrarijama, krenula je i neka vrsta muzičke edukacije. Centralno mesto u sobi, iznad kreveta, zauzimao je poster tada velike zvezde Dejvida Kasidija (nedavno preminulog inače). Njegova muzika se bespomučno vrtela kod njih, ali, gle čuda, na to se nikada nisam primio. Ako bi rekao da je to limunada od muzike, uvredio bi limunadu. Ipak, muzika koju sam voleo se slušala bez papirnih maramica. Vas ako baš zanima - istražite. Ima toga na netu koliko hoćete. Druga uputnica je bila da ne slušam narodnjake, jer to slušaju samo seljaci. To se možda prvih godina primilo kod mene (na opštu žalost mog pokojnog strica Brančeta, tada znamenitog folklornog igrača čiji je sinovac kategorično obijao svaku primisao da proba da igra u KUD-u), ali kada se posle malo poraslo, došlo se i do pisanja za neke etnomuzikološke časopise. Tako da još jedan neuspeh za njih. Suština ovog malo dužeg uvoda je treća lekcija. Te 1974. godine njih dve su me uputile u nešto novo. To novo se zvalo "Bijelo dugme". E, to je već bilo mnogo mnogo zanimljivije od onog mučenog Dejvida. Tu počinje moja fascinaija tim nečim novim. Šljaštećim i bezobraznim. Činjenica je da se odavno nalazimo, uz dužno poštovanje, na ne baš istim frekvencijama, ali o tome možda na nekom drugom mestu, drugi put. Ipak, prva asocijacija na "Bijelo dugme" su batine. Iskren da budem, roditelji su me retko tukli, tako da se svake batine pamte. Iste te godine dobio sam dve ogromne šamarčine od pokojne majke. Lokacija - frizerski salon (takođe jednog od omiljenih likova iz detinjstva) Ljube Brice (Jaćimović) kod nadvožnjaka. Razlog - nisam hteo da se šišam. Zašto? Hteo sam da budem kao oni čupavci iz "Bijelog dugmeta"! Srećom, to me je relativno brzo prošlo, jer su došli oni koji su vikali da je bolje da nosiš kratku kosu, i to mi ostade do dana današnjeg. Zbog svega ovoga (a i zbog one moje male sa početka priče koja je tada živela tamo dole), numera za današnje izdanje je "Pekar", grupe "Bijelo dugme". Preporučujem da pogledate na netu uživo verziju ove pesme sa koncerta u Skoplju 1975. godine. Adresa je: https://www.youtube.com/watch?v=OZU449xsuN0
P.S. Bonus možete naći na adresi:
https://www.youtube.com/watch?v=Z9yQjt-auBw

 

4.

 

"Ko vječno tugu nosi / Taj ima pravo da pjeva"

 

Prethodna tri nastavka imaju neku striktniju hronologiju dešavanja, koju ovoga puta napuštamo. Gomilaju se događaji, i teško je baš se setiti šta je bilo pre, a šta posle, kada su se događaji i iskustva smenjivali brzinom kakva se danas može samo sanjati. Teško je u malo reči definisati šta se sve dešavalo tih 70-ih godina prošlog veka na polju onoga što se kolokvijalno zvalo "zabavna", "šlager" ili "pop-rok" muzika. Dosta tra-la-la pesmica za festivale i singl ploče (tu se već nazire početak ozbiljne estrade na ovim prostorima), a opet dosta progresivnog zvuka za to doba, fanka, psihodelije i svega onoga što su tada bili svetski trendovi. Ploče su se štancovale samo tako, gramofoni su već bili sastavni deo skoro svakog domaćinstva i bilo je za nekoga sve, a za svakog ponešto - što reče reklama za jedno davno počivše preduzeće. Današnja priča posvećena je jednom od tih sastava koji je levitirao između fanka, psihodelije i tričavih pesmica za popularnost u širokim narodnim masama. Ime tog benda je "Pro Arte". Originalno bend dolazi iz Sarajeva, godina rođenja mu je 1967, a osnivač je bio Đorđe Novković, kasnije znameniti mogul domaće estradne scene i tatko od, mlađima više poznatog, Borisa. No, pravi bum bend doživljava nekoliko godina kasnije kada na mesto vokalnog soliste dolazi Vladimir Savčić - Čobi. U hrpi materijala koji je ostao iza ovog benda (a radi se o preko 40 singlova i preko 10 LP ploča) ima svega i svačega. Od klasičnih komercijalnih numera gde je poenta u ženskom imenu kojoj je pesma posvećena (Lola, Marina, Kristina, Jasmina, Suzana, Karolina, Anđela, Lili, Liza, Natali...) ili onih koji bi se komotno mogli svrstati u neku "pop" varijantu emisije "Želje, čestitke i pozdravi" ("Kad u vojsku krenem ja", "Ko te ljubi dok sam ja na straži"...), do... ma bilo je tu svega... Nisam ni sam siguran odakle meni u glavi (a ima nekoliko osumnjičenih gde sam to mogao da čujem) numera čiji sam stih citirao na početku teksta (sa albuma "Pruži mi ruku ljubavi" iz 1970.) ali to je jedan tako "mastan" psihodelični fank koji svoju vrednost i kvalitet nije izgubio ni skoro pola veka kasnije. Ko kaže da ovu numeru ne bi potpisao kao svoju, nema pojma - definitivno. Ono što sam siguran je da sam malo ustreptao kada sam to prvi put čuo. Taj bas Slobodana M. Kovačevića je nešto što se ne zaboravlja. Ipak, malo je vremenom ova numera nepravedno potonula u zaborav (ionako je bila B3 na albumu). Što se mene klinca tiče, meni su se sviđale te neke njihove, nazovimo ih kabaretske numere, kao što su "Tike-tike-tačke" (1971), "Vratija se Barba iz Amerike" (1975), a u kući se, barem za ove starije, vrteo i Čobijev solo singl sa tradicionalom "Kad bi ove ruže male" (1972). Dobro de, znalo se i za singl "Jedna mala plava" (1975), ali... Koja je zapravo poenta ovog podužeg uvoda? Fudbalski rečeno, ovo do sada je bilo ovladavanje sredinom terena, i kada protivnik bude totalno slomljen, prelazi se u bespomučnu realizaciju. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim koji je bio moj prvi, drugi ili treći koncert u životu. Uglavnom pisaću o sva tri. Ovaj je mislim bio prvi. Vraćam priču u tada jedinu kino-salu naše male varoši i tada najveći prostor za bilo koji javni događaj. Broj stolica 496. Vreme dešavanja, 22. mart 1978. Odakle mi taj podatak? E... Dakle, "Pro Arte" drže koncert u Mladenovcu. Hteo mali Bane to da gleda, ali mnogo je mali da bi išao sam. Majka se žrtvovala da me vodi. I... tada sam prvi put ušao u ono što se zove bekstejdž. Hvala kuma Slavki, veleznanoj biletarki u bioskopu koja nas je uvela i tada sam upoznao, po prvi put, nekoga ko se ozbiljno bavi muzikom. Koncert je bio u okviru turneje gde su promovisali album "Pro Arte 10" obeležavavši deset godina rada. Naslovna strana skroz bela sa takođe belim reljefom u sredini i natpisom "Pro Arte 10". E, sada na mom primerku ove velike ploče sa malom rupom, u gornjem levom uglu stoji - "Branislavu, 22. III 1978." Eto, odatle znam za datum. A na pozadini omota, vrlo šturo: samo spisak pesama, fotke petorice članova, ali kod mene i sa autogramima svakoga od njih. Mogli bi ovo nazvati i "Pinki je video Tita", ali da ne preterujemo. Završilo se to kratko druženje u bekstejdžu, majka i ja smo se vratili u salu, seli na svoje stolice i čekali početak koncerta koji se zamalo nije ni dogodio. Mangupska posla. U vreme kada je koncert trebao da krene, krenula je grupa "huligana" sa prozivkama... "'Ajde, mali debeli", ... "Ajde, prasac od 100 kila"... Čobi je bio strašno ljut i molili su ga pola sata da ipak izađe na binu. Ipak, desilo se sve kako je trebalo da bude. Moja sećanja na sam koncert? Meni bilo lepo! To mi je i najvažnije bilo, a i prvi susret sa huliganskom manguparijom nije za bacanje. No, meni je ipak najupečatljivija bila jedna nova numera. Opet numera po ženskom imenu. Glavni lik je bila Milijana. No, to nije bila Milijana koja je zvana da se prošeta po planinama, i koja je "bez pudera i karmina" jer naša Milijana nije uopšte šetala. Puder i karmin podrazumevam da je nosila. Milijana je vozila po ceo dan "Bicikl Poni", a kako u to doba mauntin bajkovi nisu bili u upotrebi na ovim prostorima sumnjam da bi se pela ponikom po vrletima Crne Gore. Opet taj fanki bas Slobodana M. Kovačevića (iako numera više naginje ka popu) koji vam pomera utrobu. I kako da ti posle svog tog iskustva od naslovne numere ovog teksta, do ove moderne Milijane, bas ne postane istrument prema kome ceniš koliko je šta dobro? Da izvinete gitaristi, gitara jeste možda kraljica, ali bas je kralj. Muzičku lektiru iz ovog teksta možete naći na sledećim adresama:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=kvFjZirkdfs
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=Pb6LgBBuUxo
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=afymKpKkeHQ
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=oXuDhiWPGPI
[5] - https://www.youtube.com/watch?v=vuVcXWjwLwc
[6] - https://www.youtube.com/watch?v=WuDeOH7URis

 

5.

 

"Možda nisam ja ko Apolon lep..."

 

Iskreno kada malo bolje pomislim, ima velike istine u svemu tome. A, bogme nije ni lak posao već skoro pola veka gledati ujutro u svoj odraz u ogledalu. Priznajem, neretko ga i izbegavam. Tek iz razloga da mi dan ne počne po zlu. No, ipak, postoji jedna dama, srećom, ne crna kao ova iz pesme, čijim citatom započinjem današnju priču, i jedino što sam siguran da me moja šatirana dama voli bez obzira na prazan džep. Ali voleo sam ja tu "crnu damu" ne baš kao ovu šatiranu, mnogo manje, ali sam voleo. Uostalom imao sam dva primerka te crne dame, koja i jeste bila vinilno crna. Jedna je bila mala sa velikom rupom, a druga velika sa malom rupom. Palimo turbine vremeplova i vraćamo se u godinu 1977. Te godine mi u ruke dolazi singl grupe "Smak" "Crna dama / Plava pesma", a nedugo zatim i ona velika, jednostavnog naziva "Crna dama". Malo istorije za početak. Negde od 1971. Godine "Smak" deluje na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac. Tada je uspostavljen osnovni kostur grupe. Radomir Mihajlović - Točak (gitara), Zoran Milanović (bas), Slobodan Stojanović - Kepa (bubnjevi). Postava je kompletirana pevačem Borisom Aranđelovićem (1973) i klavijaturistom Lazom Ristovskim (1975). U to doba, često su umeli da šire famu o sebi i svom imenu. Kao, "Smak" je zapravo skraćenica od SMAK: Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac, ali to je bila samo igrarija. Prvi snimak "Biska 2" pojavljuje se na kompilaciji "Leteći cirkus Zorana Modlija" (1974), a sledeće godine izlazi i debi album istoimenog naziva kao i grupa. Zapravo moj prvi susret sa bendom "Smak" dešava se 1976. godine. Te godine se pojavljuje maksi singl sa nosećom numerom "Satelit". Ambiciozno zamišljen, izdavač (PGP RTB) je čak odradio spektakularnu novinsku promociju u avionu na liniji Beograd-Njujork, a sve se to pojavilo u formi dokumentarca i na državnom TV kanalu. Jeste, državna TV stanica je nekada emitovala i takve emisije. Neke stvari ću da preskočim. Istoriografija i nije preterano bitna za ovaj tekst, ali smatrao sam da vas malo povedem u prošlost sa osnovnim informacijama. Dakle, godine 1977. pojavljuje se album "Crna dama". Bespomučno sam vrteo tu ploču, koja danas ipak nije u mom vlasništvu. Verovalo se "drugarima" pa su se ploče pozajmljivale, a ova se nije vratila u moje ruke. Znam i gde je završila, ali to za ovaj tekst nije bitno. Kombinacija instrumentala (koji me se baš nešto i nismu dojmili) i vokalnih pesama. Meni, klincu, je bilo fenomenalno 3/7 albuma. Dakle tri od sedam numera koliko ih je bilo na albumu. O "Crnoj dami" sam već rekao ponešto na početku. Jeste to numera u hard-rok-hevi maniru, ali atmosfera koja se tekstualno nudi mene na prvu loptu asocira na mnoge filmove tzv. "crnog talasa"! No, kako ni taj "crni talas" nije kvalitetno percipiran tih (a i sve do ovih) godina, tako je "Smakova" sudbina nekako određena terminima poštovanje, ali skrajnjenost. Koliko su za to sami krivi može biti predmet nekih drugih polemika, ali da su nevini u celoj priči - nisu. Sledeća numera mi u to doba i nije bila baš najjasnija, ali da mi je bila zarazna jeste. Radi se o numeri "'Alo". Naizgled besmisleni tekst, ali... Suština u ovoj pesmi je što je tenor Borisa Aranđelovića iskorišćen kao instrument. U muzici se takvo izvođenje zove - skat. Dakle, tekst (ako uošte i postoji) nije bitan, bitno je ono što proizvodi glas u funkciji instrumenta. Treća numera su "Daire". Malo etno motiva kojima je Točak vazda bio sklon nije nedostajalo, ali tek godinama, posle ne znam kog već slušanja shvatam jednu činjenicu. Kaže stih u ovoj numeri: "...mesečevom rekom dolaze Cigani..." i onda shvatam da je to slika iz negog Kusturičinog filma, samo mladi Kusta je tada imao tek 23 godine. Čisto navodim ovo kao temu za razmišljanje. Zapravo ima ovde i četvrta draga stvar. Instrumental "Domaći zadatak" za koju se pričalo da je posvećen Goranu Bregoviću, ali da ne širim temu. Koga zanima, tastaturu u šake i na net. Mislite vi šta hoćete, ali bez Cigana i Cigamale neće da može. Ima jedna priča koju nikada nigde niste mogli da pročitate. Njen sadržaj možda neko zna, zato što je bio svedok dešavanja ili mu je neko to ispričao. Elem, godina je 1978. Spomenuta "kino sala iz našega detinjstva", ona što je imala 496 stolica bila je domaćin, gosti su bili "Smak", a publike je bilo malo više nego stolica. Uf, kako sam ja želeo da idem na taj koncert, ali... Gde da pustimo dete od malo više od osam godina među one razularene tamo, smatrali su moji roditelji. Nekako sam to i preboleo, ali onda dolazi so na ranu. U prethodnom tekstu sam pomenuo veleznanu biletarku u bioskopu - Slavku. Naše porodice povezuje kumstvo staro skoro čitav vek. Posećivali smo se, i tako sam bio na izvoru informacija. I sada zamislite sledeću scenu: Krene Slavka da priča kako je bilo na koncertu na koji me nisu pustili, a i nikoga nisu našli da me vodi (mada mislim da nisu ni tražili) i kaže, onako opušteno: "Ma, ludnica bila. Polomili su pet stolica u bioskopu, a zamisli molim te, neka devojka se skinula do pola gola!" Mislim da je moja reakcija na te reči bila ravna posledici širenja zenica. Očekivali su se još neki koncerti u budućnosti, a ja sam eksplicitno, u najavi, tražio da budu spremni ili da me puste, ili da me vode i da nađu nekoga ko će da me prati. Tačka. I uspeo sam u toj nameri, ali o tome i konačnom prelomu za bivstvovanje na malo tamnijoj strani Meseca drugom prilikom. Možda ovaj mladenovački koncert i nije bio neki spektakl, ali ostala je priča. Mašte nikada nije nedostajalo. Jedan poznati rok novinar je pre desetak godina napisao recenziju koncerta koji se nikada nije desio. Za razliku od njega, barem priznajem da nisam bio prisutan, ali kao da jesam. Za obnavljanje gradiva ili za upoznavanje, kompletan album možete naći ovde:
https://www.youtube.com/watch?v=uD9ImOwQoQI
Bila je ovo kratka sentimentalna priča o Mladenovcu pre četrdeset godina. A, danas? Vi? Kako ste?

 

6.

 

"Mladenovac, Mladenovac, to je ime tima / Više daje koševa nego što ih prima..."

 

Krećem sa ovim prozaičnim stihovima uz sećanje kako su nekadašnji "huligani" bile tako male mace za ovu današnju žgadiju. Ko god da je živeo u varoši tih 70-ih ili početkom 80-ih, znao je Srbu i Tulića. Po porocima, mahom. Ipak, bila su to dva nadasve dobra čoveka. Voleo bi da ih se takvima sećate. I niti jednu utakmicu ili bilo kakav sportski događaj u Mladenovcu nisu propuštali. Nije ih propuštao ni moj otac koji je uz sebe nosio i privezak. Mene. Odatle meni sećanja na mnogo stvari koje su se dešavale i pre nego što sam ukoračio kroz školska vrata. Čudan je život kao pojava i prepun je paradoksa. Kada bi sada analizirali genezu događaja moglo bi se reći sledeće: OK, postojao je KK "Mladenovac", od tog kluba je nastala KK "Panda", a onda je od tog kluba nastao KK "FMP", pa je onda od tog kluba se reformisao i redefinisao KK "Crvena Zvezda". Dakle, KK "Crvena Zvezda" je nastala u Mladenovcu, ako ćemo se voditi striktnom logikom. No, dolazimo tu do paradoksa. KK "Mladenovac" je zapravo čedo KK "Partizan". Hmmm... Kako to, zašto to? Košarkaški klub "Mladenovac" nastao je taman negde u vreme kada sam se ja rodio. Možda godinu pre. Bilo je to vreme pre one eksplozije košarke na tlu bivše SFRJ koja se desila posle fascinantno osvojenog Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970. godine. Glavni krivac za sva ta lokalna dešavanja bio je bivši mladenovački gimnazijalac, koji se krio pod imenom Blagoje Janković. Lagano je završavao svoju karijeru u KK "Partizan" i poželeo je da poseje neko seme i u svom rodnom mestu. I primilo se seme, samo tako. Bio sam isuviše mali da bi bio svedok prve utakmice, ulaska u Srpsku ligu, a kasnije i u drugu lige one Jugoslavije, ali bio sam već dovoljno "veliki" da se sećam nekih drugoligaških utakmica. Za razliku od mnogih koji su igrali na betonu u Mladenovcu se igralo na parketu. Gospoda bili, a možda i ostali. Lokacija, sala Gimnazije. Koliko ljudi tamo može da stane? Ja bi rekao 300-400 ako se naguraju, a mislim da ih je vazda bilo više. S obzirom na to da se moj matori vazda stacionirao u recimo "VIP loži" dakle iza koša nasuprot onoj jedinoj tribini koju ima sala Gimnazije, mogao sam tu malo da šnjuvam okolo i da hvatam abrove. I naravno - da vičem "Sudija - Federu" pošto mi je pravilan izgovor tog slogana bio izričito zabranjen. Da li se sećam nečega iz tog doba. Pa, vrlo skromno. Znam da su igrali Panta i Vaske, sećam se Mikrona i Medisa, znam i Kenija i Gišu, znam i kada su počinjali mladi Timotije i Kole, sećam se da su bekove igrali Marković i Bukovički (tu je kasnije došao i mladi Milkić), sećam se i Laleta Inđića kao trenera, doduše sećam se i Blagojevog druga iz tima i reprezentativca Miška Bojovića (kasnije znanog advokata) koji je u nekoliko navrata trenirao Mladenovac... sećam se... i ispadanja iz druge lige i igranja u Srpskoj i one večeri kada smo pobedili "Radnički" iz Svilajnca sa 71 razlike, sećam se... Ali, ima još jedan lik koga nisam spomenuo. E, njemu je posvećena ova priča. Te 1976. Od danu tadašnje Republike, uselili smo se u stan. Tada se to zvalo Trg Ive Lole Ribara 30. I šta sam ja dobio kao poklon u celoj priči - u jednom uskom hodniku stajao je koš. Hodnik dovoljno dug da se sa malom loptom rade slobodna bacanja. Volelo dete da se igra, pa šta! Sasvim logično, često se dešavalo da u kuću svrati stric. Samo, nekoliko puta se desilo da je došao sa drugarom. I taj drugar i ja smo se nekako zavoleli na prvu loptu ili na prvi šut sa imaginarne linije slobodnih bacanja koja je zapravo bila crta od ukrojenog itisona. Znao sam da na leđima nosi broj 8 i da se zove Zoran Živković. Nekada me je i pustio da ga pobedim. Sreća, sreća, radost... Šta zna dete... Mada, nisu ove posete bile jednosmerne. Bejah i ja kod njega u garsonjeri poviše Muzeja u kojoj je živeo. I onda mi je jedared dao poklon. Video je da volim muziku i poklonio mi je singl. Onu malu sa velikom rupom. Dakle, današnji omaž se odnosi na "George Baker Selection" i na njihov najveći, a može se reći i jedini hit - "Paloma Blanca". "When the sun shines on the mountains / And the night is on the run / It's a new day, it's a new way / And I fly up to the sun / I can feel the morning sunlight / I can smell the new-born hay / I can hear God's voices calling / From my golden sky-light way." Tako jedna naivno nevina pesma (mada samo na prvu loptu) o južnoameričkom seljaku dožive svetsku slavu. I ne samo to. Kako je već bio običaj u to vreme, pesme su se prepevavale. Na ovom području prvi je par meseci kasnije od pojavljivanja uradio, a ko bi drugi nego Boris Bizetić, kasnije i znameniti interpretator meksikanskih numera Slavko Perović, a po svetu prepevano na nekih dvadesetak jezika. Na kraju se došlo i do "Vatrogasaca" koji su ovo obradili. Eto, od šljake pored Gimnazije, preko parketa u sali do nekih svetskih hitova u to vreme. A, iskreno, nemate pojma šta sam vam sve prećutao, ali to u nekom drugom tekstu. Znate, nekada je u varoši Mladenovačkoj važila poslovica - "Samo mrtav Palančanin je dobar Palančanin". I kako Mladenovac završi posao sa sudijama, na opšte čuđenje komšije jer tamo se sudije biju i za manju stvar, ali naši se uspaničili i nisu završili posao. Zato neće biti ni numere Dragana Mijalkovskog u ovom tekstu. Pre desetak godina sam prodao svoju svojinu u varoši. Malo se natezalo oko pregovora, dok se nismo našli lice u lice. Pogledali smo se i ja sam rekao - ti si nosio broj 9! Da...? Dogovorili smo se! Ističe mi broj reči za ovaj tekst pa se neću raspisivati. Blagoja sam video jednom. U kući mojoj, istoj onoj gde sam sa Zokom pucao slobodna bacanja. Bejaše to godišnjica mature pa su malo svratili. Školski od mog matorog, Blagoje i Darko. Darku posvećujem ovu numeru. Zašto? Zato što Mladenovac, Mladenovac... pa istražite... Moj drugar iz detinjstva Zoka Živković je žalosno skončao svoj život u saobraćajnoj nesreći negde oko 1980. godine. Druže moj, ovi stihovi dole su za tebe! "Over the mountain I fly / No one can take my freedom away / Mah, mah... // I'm just a bird in the sky."
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=gQK9k42ongU
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=8tF2hwRoT_I
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=jvnYpjCGEcc
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=ZLroR2V_B-k&list=PL88C4F63A6E65F116

 

7.

 

"Lovio jedan čovjek ribu / Lovio lovio cijeli dan / Pa ulovio ribicu zlatnu / Pa ulovio ribarski san..."

 

Čudni su putevi Gospodnji, a o bespućima da i ne govorimo. Krete tako jednog dana deo moje familije, još uvek u ljubavnom zanosu, na kratak put i provod do Beograda. I pitaše oni mene tada: "'Oćeš da ti stric i strina kupe nešto?" Rekoh: "Može. Kupite mi novu ploču od 'Bijelog dugmeta'". Sad da se lociramo u vremenu i prostoru. Album je "Doživjeti stotu", a godina je 1980. Bilo je polemike oko tog albuma. Što muzičke što vizuelne. Ove muzičke ćemo ovom prilikom da preskočimo jer im nije mesto u ovom tekstu koji se ionako ne tiče "Bijelog dugmeta", ali jeste povod za priču. Priča se tiče dizajna. Legendarni Mirko Ilić je uradio dizajn tog albuma u tri varijante, i sve tri su se nalazile u regularnoj prodaji. Naravno, onaj najfrekventniji je bio onaj gde u donjem desnom uglu se pojavljuje neka cica sa profilom do negde ispod nosa, a najređi je bio onaj gde se na naslovnoj strani nalazi ista ta cica, samo golih grudi sa crnim marker flasterom preko bradavica. E sada, sudbina ili Bog zna šta li je ovi moji naleteše na taj sa omot sa dve sise i crnim selotejpom. Progovori tu prosvetarska duša. Skaradno. Hajde da pazarimo nešto drugo, obećali smo, a za ovo će da kažemo da nismo našli (jeste, poverovao sam u tu priču, al' sa već skoro 11 godina, malo sam bio imun na bajke). Eto uvoda, kako je u moju kuću došla ona jedna velika crna sa malom rupom u sredini. Na njoj je pisalo "Vajta 2". Dakle, ova priča ide na račun Seidu Memiću Vajti. Znao sam ja i tada podosta o tom čoveku. Imao je jedan album (ako ne računamo rad sa "Teškom Industrijom"), "Zlatna ribica" (1979) sa velikim hitovima kao prvo istoimenim sa nazivom albuma, pa "Prevari me srce moje", "Ne očekuj da te iko razumije" i "Cimcirasate šamšare". Gledalo se to po televiziji. I priznajem da mi se sviđalo. Tako da mi ni ovaj "utešni" poklon nije teško pao. Na tom drugom albumu se opet nalaze hitovi - "Ne može to tako" i " Bilo mi je lijepo s tobom". OK, nabavio sam to "Bijelo dugme" drugim kanalima, ali i ovo se vrtelo, mada... Kao što velečasni Duško Trifunović reče - "Ima neka tajna veza". Pokušaću da u narednim redovima samo nabrojim neke stvari. Tog trećeg dana meseca septembra godine 1978. Zazvonilo je zvono na vratima bubnjara "Bijelog dugmeta" - Ipeta Ivandića. Pred vratima je bio njegov stari drug, doduše ovoga puta u pandurskoj uniformi. Pretres, nađen hašiš, i kako već ide dalje... Ipe je dobio prvo tri i po, posle je smanjeno na tri, pa je zbog dobrog vladanja odslužio godinu i devet meseci. Ali, rekoh da je ova priča o Vajti. Uz Ipeta su uhićena još tri čoveka. Prvi uz Ipeta bejaše Ranko Boban. Da ne bi Ranka Bobana, ne bi ni Vajte bilo. Zato i spominjem ovaj slučaj. Ipe je odlagao odležavanje svoje kazne i tu se malo pokarabasio sam sa sobom. Ranko je bio malo mudriji, otišao odmah da odleži i pretpostavljam da su dva genijalna pop albuma - nastala u zatvoru. Sada da li je bio KP Dom Zenica ili neki drugi, nije bitno. Kako već beše u ona doba, pouka - stavi tog hašišara pod led i da ga nema i da ne uznemiruje našu društvenu zajednicu. Ali postojaše jedan zajeb u celoj toj priči. Nestade Ranko Boban, ali pojavi se Ivan Dropulić. Ko zna zašto je taj zatvor dobar? Uglavnom, prva dva Vajtina albuma je napisao Ivan Dropulić. Na prvom Vajtinom albumu većinu tekstova je napisao Duško Trifunović, ali na drugom - većina je "Ivanova". Nadam se da ste shvatili. Ivan Dropulić je Ranko Boban. I taj isti Ranko je autor možda najboljih pop albuma na prostoru nekadašnje nam zemlje. Baš ta dva prva Vajtina. Jeste ovo tekst o Vajti, ali glavni lik je Ranko Boban zapravo. Ima još jedna priča koja se tiče ova dva albuma. O tome malo opširnije kada budem pisao o grupi "Metak" iz Splita. Čudne su to veze, ili što rekoše, "čudne su to frekvencije". Naime, oba ova albuma snimljena su u Splitu, u studiju Tetrapak kod braće Brodarić, i sad ajde što su njih dvojica svrirali, al' svirao je i ostatak benda. Plus se tu umetnuo i legendarni tonac Petko Kantaradžijev. Sve epske ličnosti jedna uz drugu. Eto, tek da znate. Dve godine kasnije pojavljuje se "Nedeljni zabavnik" - nedelja u 10 ujutro. Kad spojite bračni par Bajford i tome dodate braću Vranešević i kao šlag Dušana Petričića... Malo li je? Uostalom, da li je mogao da ispadne loš program koji pravi ovakva ekipa? Trebalo je biti zaista talent da se takav neki koncept ne upropasti. Dečiji program u kome je Vajta bio glavni lik, uz malu podršku još uvek mladog Slavka Štimca i malo veću podršku totalnog anonimusa Rusmira Agačevića - Rusa (umesto Lepe Brene koja je bila predviđena za tu ulogu). I to je dobilo nagradu 1984. kao najbolji Evropski dečiji program u Bratislavi (tada to beše Čehoslovačka). O vezama Vajte i Splita, malo kasnije, sledi priča o onome što me je definitivno okrenulo na ovu stranu na kojoj sam sad. Opet će biti reči o onoj maloj kino sali, ali i o nečemu tako moćnom i jakom... "E, kad je tako, kad si takva / Idi nek te drugi hvata / Ja nisam čovjek od jedne želje / I pustiću te iz inata..."
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=qh3-N6WHchA
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=YUsEjo2lalI
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=eWgNHxgDG2E
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=UqD0-9k0McM
[5] - https://www.youtube.com/watch?v=yfVz13mqscQ
[6] - https://www.youtube.com/watch?v=IzzVK7PkCZs
[7] - https://www.youtube.com/watch?v=7JBIATmpx40&t=460s

 

8.

 

"Hodi da ti kažem moja malena / Koliko je želja moja vatrena..."

 

Vraćamo se u 1978. godinu. Preciznije, mesec je novembar, dan 15. Tog dana, "Sarajevodisk" štampa 50.000 primeraka albuma grupe "Vatreni poljubac". Oh, što te volim joj! Obostrani prvenac. Kako bendu, tako i izdavačkoj kući. Prvenac, ali samo takav. Još su i vremena bila takva da je ovaj album sniman i narezan u Londonu. Imalo se, moglo se. Ubrzo po objavljivanju, ovaj vinil je završio u mojim rukama. Mmmm... Maksimalno erotizovan omot i luksuzno pakovanje (barem za ono vreme). Žao mi je što dizajner omota nije potpisan na ploči, ali da se vratim na temu. Album me je kupio iz odmah. Prvi rif i šakom u glavu. "Oh, što te volim, joj!" Druga numera ("Nek se zna") i sledi zakucavanje eksera u tu istu udarenu glavu. Ekser je zakucao bubnjar. Sledi još šest numera. Ljubav, mladalački problemi, frustracije, naznake hipsteraja, malo sentiša za pri'vatavanje, i malo folk elemenata (što kasnije biti mnogo jasnije, odakle oni tu)... Jednom rečju, eklatantna ispovest da rok'n'rol, kao i sve uostalom čine krv, znoj i suze. Ko su ove barabe propovednici? Ovaj album zapravo predstavlja sublimaciju onoga što je gazda benda želeo da svira do tada. Milić Vukašinović. Rođen 1950, počeo da svira sa 12, prvi bend imao sa 13, a dve godine kasnije muzika postaje njegov jedini posao jer niti u jednoj školi nije mogao da se skrasi. Odlazi u London (1971) i tamo definitivno biva zaražen rok'n'rolom. Po povratku svira sa "Indeksima", "Ambasadorima", "Bjelim dugmetom", ali... Nije to to. "Vatreni poljubac" nastao je u avgustu 1977. Ovaj prvi album zapravo predstavlja dotadašnju Milićevu biografiju. Uz njega u bendu su i Šefćet Hodža (bas) i Perica Stojanović (bubnjevi). O njima ću malo kasnije. Zapravo, svih osam numera na ovom albumu zasnovano je na priči o roku i ženama. Treća tačka ove (svetotrojstvene) ravni Milićeve - alkohol, nigde se eksplicitno ne spominje, ali provejava iz svakog odsviranog tona. Da ne prepričavam sadržaj, na kraju teksta vas čeka link gde možete preslušati ceo album. Pre nekoliko brojeva, napisao sam tekst o grupi "Smak". Opisao kako su mi prepričavali koncert, (ne)razumevanje roditelja i moju uspešnu borbu za obećanje da na sledeći koncert idem. Kod mene u kući, obećavanja su se ispunjavala. I dođe tako jednog zimskog dana 1979. vest. Dolazi "Vatreni poljubac"!!! Joj! Sreća, sreća radost! Dakle, red je da se obećanje ispuni. Samo trebalo je naći žrtvu koja će da pazi na mene tamo. Žrtva je bila rođaka majčine prijateljice, tada gospojica u zrelim dvadesetim. Međutim, glavna mirođija je opet bila veleznana kuma Slavka biletarnica. Odem ja kupim karte, ona pita gde ćeš? Rekoh, daj prvi red! Prvi red? Važi! I dođe taj dan. Ludilo je krenulo fundamentalno. Cela sala na nogama, nagrnuše u prvi red (srećom tada se nije znalo za pojam - šutka). Naravno, onako mali ne vidim ništa, i gde ću? Pa stao sam na stolicu, zapravo na njene rukohvate, da se bolje vidi. A imalo je, samo tako. Moja "pratilja", onako skockana u bundi (sigurno je sigurno, možda je neki đuvegija primeti), nekoliko minuta je bezuspešno (naravno) pokušavala da me nagovori da odemo sa strane i na kraju je morala da prizna poraz. Ona je posmatrala sa strane, a sam ostao međ' lokalnom manguparijom u prvom redu. Danas, gotovo četiri decenije kasnije, teško je naći reči koje bi opisale moj klinački doživljaj tada viđenog. Tri lika, goli do pojasa, ne zna se ko je luđi i ko bolje svira. Sa moje leve strane, kovrdžavi pevač i gitarista (Milić), grlat, sa isplaženom jezičinom do zemlje, non-stop u pokretu, sa ultrabrzim prstima i rifovima koje vam isporučuje direktno u sve delove mozga. Desno basista (Šefćet) koji u odnosu na Milića deluje potpuno autistično, ali zvuk njegovog basa se ni u jednom trenutku nije odvojio od moje utrobe. Dejstvo iz pozadine, ali takođe rafalno. Sredina je meni bila najfascinantnija. Tu je bio Perica, čupavi bucko koji je svirao brže od Gonza iz Mapet šoua, sa svojim setom bubnjeva. Takav komplet bubnjeva me je fascinirao. Realno, nekih trideset-četrdeset elemenata. Činela i prelaza bilo je u veličinama od onih koje odgovaraju tacnici za kafu, do onih koje su ekvivalnt šerpi za džem i ajvar. Plus sva, što klasična, što specifična, artiljerija. Delirijum u publici. U ta benigna doba naravno da nije bilo ograda, nekog obezbeđenja i tome slično. Gleda se ono malo zaposlenih u bioskopu i totalno su zgranuti. Lokalni "Travolta" (u svom kompletnom stajlingu za Groznicu subotom uveče - belo odelo!) pokušava da se popne na binu. Prle (cepač karata) bezuspešno pokušava da ga skine sa iste... A ova trojica praše, prangijaju bez ikakve stanke (izvinjavam se Travolti što mu ne znam pravo ime, ali iskreno se nadam da je živ i zdrav). Kompletno ludilo. Kako opisati taj osećaj? Verovatno (pričali su mi svedoci da je bilo tako) ekvivalentan onome kada sam prvi put sam seo na nošu, odradio posao, pogledao u istu, i razvukao osmeh jer sam nešto, prvi put sam napravio. Nezaborav je blaga reč za ovo proviđenje koje sam tada doživeo. Normalna deca su volela kada dođu klovnovi, žongleri i dreseri, a ja ipak rok'n'rol i "tetku na trapezu" (što kasnije opeva "Nervozni poštar"). Od te večeri znam na kojoj strani Meseca se nalazi moja intimna adresa. Kasniji rad firme "Vatreni poljubac" nije bio toliko atraktivan, ali niko ne može da ospori Milićev legat u domaćem kako rok'n'rolu, tako i u folku. Nema ovde mesta da se piše opširno o tome, ali možda jednom, nekada, negde... Da je uradio neke istorijske stvari - činjenica, kao što je činjenica da je napravio mnogo gluposti u životu, kao što je i činjenica da je ceo rat proveo u Sarajevu, međ' rajom. Antizvezda, nikada stipsa, uvek uz narod. Uvek do kraja! Svom snagom! Skidam kapu i naklon, za ono što si za mene učinio pre četiri decenije. "Kada volim, volim srcem svim - Nek' se zna! / Kada patim, patim srcem svim - Nek' se zna!" Album "Oh, što te volim, joj!" nalazi se na adresi:
https://www.youtube.com/watch?v=6tc4NSCnvrg

 

9.

 

"Hej šoferu, kondukteru / zaustavi vraćam kartu..."

 

Ne, ovo nije priča iz autobusa koji saobraća na liniji 493. Vraćam vremeplov u godinu 1976. To je ona ista godina kada sam krenuo u prvi razred osnovne škole, ali ni o tome neće biti reči ovde. Svašta se dešavalo u tih prvih osam meseci te godine, tako da tim događajima posvećujem početak ove priče. Otac se rešio na korak koji ja svojevoljno nikada neću učiniti. Rešio je da polaže vožnju. Pod instruktorskom palicom najstarijeg partizana Milosava Gajića sve je prošlo bez problema. Ubrzo je naša porodica dobila još jednog člana. Došao je iz familije Zastava, a od milošte smo ga zvali Fića, iako je njegovo kršteno ime bilo BG 312-322. No, ne lezi vraže. Bejaše još jedan posetilac u porodici. On se odazivao na ime infarkt. Fića je stajao isped kuće, čežnjivo čekajući da se neko poigra sa njim, dok se nekoliko metara dalje njegov gazda oporavljao od posledica nezvanog gosta. No, komedijant slučaj je i ovde upleo svoje prste. Voleo mali Bane da se igra oko Fiće i klinački zamišljao kako ga vozi. Dobri otac, da učini detetu, ponekad mu je davao ključeve od kola (ali samo od ulaznih vrata), da uđe malo, da okreće volan, i da viče vrooom, vrooom... I sve bi to bilo kako treba da jednog dana... Dotaknu Bane menjač, prebaci ga u ler i krete Fića Kosmajskom ulicom - nizbrdo. Stiskaj kočnicu, ali ništa. Gde dete da se seti da se uhvati za ručnu. Sve je bilo već viđeno da ga neko pokupi i isporuči na parcelu broj 3, u red 16, ili da se u najboljem slučaju zaustavi u podnožju Debeljaka. No, bejaše i treće, spanosno rešenje tu. Nekoliko metara iza Fiće, ponosno je stajala, i rekla "dalje nećeš moći" - bandera. Verovatno je ta karma uticala da kasnije završim kao "banderaš", a dobri naš Fića nas je napustio tek 90-ih. Pojeli smo ga u ono "sretno" inflatorno doba. Dve godine kasnije (1978) rođaka je malo pobolela i promenila prapostojbinsko prebivalište moje familije za bolnicu u Kruševcu. Roditelji su upregli Fiću, otišli u posetu kako je već red. I opet kao opšte mesto, u povratku, kupiše nešto i detetu. Naravno da se znalo šta će dete da raduje. Vinil. Ali ovoga puta bilo je iznenađenje. Nije bila to tek tako neka ploča. Ova je jedinstvena. Više je delovala kao paket. Imala je debeli kartonski omot u kome se krio vinil, ali i album sa fotografijama. Na koricama je pisalo "Atomsko sklonište Infarkt". Dakle, u unutrašnjosti album (24 strane) sa crno-belim fotografijama Toneta Stojka koji je predstavio te poderane čupavce u raznoraznom postapokaliptičnom okruženju. Đubrište, prvenstveno. Više nego obećavajuće. Sam vinil me nije baš kupio na prvu loptu, ali vremenom sam shvatio njegovu vrednost. Muzički hard-rok klasičan, ali sa senzitivnom tekstualnom notom za koju je bio zadužen Boško B. Obradović (naravno da ovo nema veze sa Dverima). Na prvu loptu tekstovi su malo hipijevski naivni, ali vreme je pokazalo da su bili izuzetno proročki. Doduše, mislim da zapravo nije tu bilo prorokovanja, no je čovek samo imao otvorene oči i video ono što nam sledi. Kratak je ovaj tekst da bi se sve to analiziralo. Pratite linkove, preslušajte i biće vam sve jasno. Sada kada razmislim ne bi ja tu niti jednu numeru izdvojio. Album ide kao celina. Inače to je bio drugi album ovog benda. Prvi (koji je malo kasnije nabavljen) "Ne cvikaj generacijo" objavljen je iste godine i za njega sam već pomalo znao pre Infarkta jer se vrtelo par numera na TV-u. Uglavnom, "Devojka broj 8", "Pakleni vozači", "Periferni vremeplov", "Bez kaputa", "Pomorac sam majko", "Kinematograf našeg djetinjstva"... vrtela su se ova dva albuma dovoljan broj puta da se i samoj ploči zavrti u glavi od posla koji je obavljala. Bend je inače iz Pule i slabo da je bio prihvaćen severno od Une. No, publiku i dan-danas imaju na ovim prostorima iako je iz prvobitne postave ostao samo basista Bruno Langer. Frontmen benda Serđo Blažić (preminuo je 1987.) bio je priča za sebe. Bilo mi je čudno zašto on sedi na barskoj stolici dok peva, a onda sam saznao da uzrok tome bolest. Još jedno suočavanje sa smrću kao neminovnošću. Možda je i to deo razloga zašto se ne plašim susreta sa njom. A da me je iskušavala, to stoji. Ima tu i još jedna zanimljivost. Ma koliko ovaj bend delovao opštenarodno prihvaćen, jedina obrada ovog benda potiče iz dubokog mračnog andergraunda. "Supernaut" je obradio "Paklene vozače". I mislim da sa tom obradom stvari dolaze na svoje vrednosno mesto. Pomeram ovu priču u godinu 1986. i lokacijski se selim u Budvu. Otišli klinci na more da se malo provedu i ižive. Te godine Ljubiša Ristić i KPGT organizuju Šekspir-fest. Moji drugari nisu baš bili zainteresovani za pozorište (sad bi neki rekli - opravdano) ali ja sam morao da provirim. Našao sam karte za predstavu "Tit Andronik". Ono što je bitno za ovaj tekst je da je predstava smeštena u "zid smrti". Baš onakav kakve sam viđao u detinjstvu po luna-parkovima i vašarima. Rade Šerbedžija u glavnoj ulozi, standardno maestralan, ali kulminacija se zbila tek nakon kraja predstave. U podnožju zida Gabor Lenđel cepa gitaru, a po zidu smrti juri motor gde iza vozača sedi Rade Šerbedžija i pozdravlja publiku. Eto odakle i slupani fića, i infarkt i zid smrti i njeno veličanstvo bandera, na jednom mestu. Zapravo, možda je život samo kratko razdoblje između dve smrti. Uostalom, život je muškog, a smrt je ženskog roda. A zna se ko povlači, a ko seče konce lutkarskog pozorišta u ovo vreme "paklenih vozača". "Dva brata rođena / na zidu smrti / da ne veruješ / sopstvenim očima..."
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=BprxNQUxnzY
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=23EhX9pZ22Q&t=200s
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=nKm3o7WpcCY
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=dWp1eq_nYzk

 

10.

 

"Kada slušam dobre stvari / Meni se u ritmu skače..."

 

Krenulo se na put te godine 1978. Iz nekog razloga onaj Fića što se odazivao na BG 312-322 nije korišćen, verovatno iz onih post-infarkt razloga, no to i nije toliko bitno. U svakom slučaju, porodično smo krenuli u "majčinu" (kolokvijalni naziv za familiju moje majke). S obzirom na to da Fića nije bio uz nas, itinerer putovanja podrazumevao je autobus do Beograda, onda sa prvog levog koloseka beogradske železničke stanice u poslovni za Suboticu, ali ne do kraja već do Vrbasa, pa malo čekanja, pa onda šinobus do Prigrevice na severu Bačke. Provijant je ponet, samo što u ovom slučaju provijant je malo manje sadržao hranu, a malo više sve moguće novine koje su se pojavljivale na trafikama. Naravno, prvo čega sam se dohvatio iz tog prehrambeno-štampanog provijanta bio je "Politikin Zabavnik". Prvo prelistano, a onda se krenulo po zanimljivosti tekstova. Kao po običaju, prvo idu dve stranice o muzici. Tada je "Zabavnik" u svakom broju objavljivao tekst nekog od tada aktuelnih hitova. U tom broju, urednik je odabrao tekst pesme, meni nepoznatog, ali kako rekoše talentovanog i obećavajućeg benda, "Riblja čorba" - "Lutka sa naslovne strane". Hmmm... Miriše na blud. Seksi magazini, mlado golo telo, daješ da te "vole"... Priznajem da mi se to opako svidelo, kao nagoveštaj. Takođe, priznajem da ne znam da pevam, jako loše sviram, ali nekako mi se čini da imam dar da prepoznam neke stvari. Tada još nisam bio toliko svestan toga, ali neke naznake su se ispoljavale. Drmuno sam ćaleta koji je sedeo pored mene zadubljen u "Politiku" i rekao mu: "Hej, ćale (ne znajući da će se numera pod tim nazivom naći kasnije na prvom albumu), pročitaj ovo! Ovo će da bude hit"! Pročitao, pogledao me ispod oka i suvoparno rekao OK. Mada, sa ove tačke gledišta, verujem i da mu se smešio brk kada je skapirao da pozitivno reagujem na takve sadržaje. Moj sin - muškarac. Smešno znam, ali tako je bilo. Naravno, singl se nabavio iz odmah kada se pojavio. Kasnije je usledio u drugi ("Rok'n'rol za kućni savet", 1979) i čekao se album. "Kost u grlu" pojavljuje se tačno 22 godine (11.09.1979.) pre nego što će se srušiti "kule bliznakinje". Metaforično rušenje kod mene je krenulo tada. Nisam to tada znao da precizno definišem, ali da mi je uzburkalo emocije - to stoji. Bio je to ulaz u jedan meni tada nepoznati svet. Svet u kome caruju melanholija, tuga, otpadništvo, svet u kome se nalaze oni koje danas nazivamo luzerima, i žene kao najneizostavniji začin. Borini stihovi koji pevaju o onome o čemu velika većina ćuti, ali to nosi duboko u sebi, samo što nema hrabrosti da to javno kaže. Pod šifrom, šta će selo da kaže! Slike pesama sa ovog albuma su slike ljigavo skliskih terena na kojima obitavamo, mesta gde svaka javno izrečena emocija lako da biti zloupotrebljna, podsmevana, ismevana, od strane onih koji imaju iste takve emocije samo nemaju hrabrosti da ih iskažu. Oduvek su nas vrednovali kerovi koji laju, ali nemaju muda da zagrizu jer bi to značio otvoreni sukob, a oni takvi nemaju herca za to. Život ipak nije ono što se vidi na TV-u. Pravi, realni, surovi život je ono o čemu Bora Đorđević peva. Album otvara već pomenuti "Rok'n'rol za kućni savet" gde uvodna bas deonica već pomera organe, pa moja omiljena sa tog albuma "Zvezda potkrovlja i suterena", pa još osam hitova, uključujući i mega-hit tog doba "Ostani đubre do kraja". Uz pomenutu "Zvezdu potkrovlja...", najintimnije sam doživeo Rajkovu gitaru uz fenomenalno realističan Borin tekst u numeri "Još jedan šugav dan". No, da sada ne idem u detalje oko svake numere. Sve ovo kada se sabere traje tek nešto više od pola sata. Ali priča o kvantitetu i kvalitetu. Ovde je sve u srazmeri. Baš onako kako treba. Sasvim dovoljno. Tekstove za album je napisao Bora Đorđević, dok muziku potupisuju pola on, a pola Miša Aleksić i Rajko Kojić. Zapravo, meni su njih dvojica bili okosnica ovog benda. Rajko nas je, nažalost, rano napustio (na ovom albumu ima tri fenomenalne muzike za numere - "Rasprodaja bola", "Još jedan šugav dan" i već spomenutu "Hej, ćale!"), a za Mišu mislim da je on taj koji drži ovaj bend i danas na nogama. Bilo bi nepravedno da se ne spomenem i Jugoslava Vlahovića koji radio grafički dizajn kako za ovaj album, tako i za sve ostale "Čorbine" ploče. Na ovoj je uhvatio trenutak, baš onaj što tekstualno pruža ova ploča. Iznajmljena soba, miris bludi, otpadništva, razvrata i asocijalnosti. I potraga za iskrenom i nepatvorenom ljubavlju koja često završi u nekom neprohodnom kanalu. Fascinantan je podatak da je prvi beogradski koncert "Riblje čorbe" bio na Tašmajdanu i to pre zvaničnog izdanja prvog albuma. Stadion je bio pun (dakle oko 10-12.000 ljudi) i svi su znali pesme. Marketing je čudo i oni su ga primenili maksimalno u skladu sa vremenom kada se sve to dešavalo. Nema sumnje da reklama koja ih je pratila bila više nego opravdana. Referentna ličnost za ceo bend je naravno Bora Đorđević. Danas, kada se pogleda na njegov rad i anganžman dala bi se sigurno razviti teška polemička diskusija, ali... Da razdvojimo neke stvari. Ko kaže da je Bora loš pesnik i da ne zavređuje pažnju - taj nema pojma. E, sada, što se tiče brljotina koje je činio - to je već druga priča. Ko nije slušao, red bi bio. Ko nije davno, opet red bi bio. Ima na netu nekoliko lokacija gde bi se mogao naći, a vama recimo evo ova: https://www.youtube.com/watch?v=kGkBfcbwxtU
"Bolje da slušam ploče / da ne napuštam stan / Još jedan šugav dan..."

 

11.

 

"Da mi je biti morski pas..."

 

Teško je u ovim danima kada je sve na dohvat ruku ili preciznije reći na nekoliko klikova mišem dostupno je sve, da se objasni kako se nekada davno dolazilo do novi izdanja i saznanjima o istim. Pre četiri decenije, imam dve TV stanice, četiri programa Radio Beograda i malo Radio Mladenovca. Sa ove vremenske tačke gledano, jadno i bedno. No, ko je imao volje, želje i pratio je sve to, mogao je da čuje ne baš sve, ali dovoljno da dobije natuknicu o onome gde treba tražiti i kopati. Ova današnja turbulento turobna vremena krasi potrošna muzika čija efemernost nije vredna pomena. Od dobrih sastojaka koji se odazivaju na ime narodna, zabavna, ozbiljna, pop i rok muzika nastao je jedan bljutavi miš-maš koji sve te sastojke, kako izvođače tako i konzumente, tera u duboko podzemlje. Ova priča kreće iz 1978. godine. U to doba se znalo da se glavni hitovi rađaju na festivalima, kojih nije bilo malo, a opet svaki je imao svoju specifičnost (delimično i po federalnom "ključu"). U ovoj priči bitan je festival u Splitu. Nisam sada siguran, da li je Splitski festival te godine prenošen uživo na svim JRT stanicama, ili sam se ovim otkrićem upoznao u "Sastanku bez dnevnog reda" (Nedeljno popodne RT Zagreb sa Željkom Fatorini i Sašom Zalepuginom). To otkriće je bila grupa koja se zvala "Meta". Zapravo to je bila grupa "Metak" ali je to "k" bilo malo oštro za tadšnje cenzore, pa su nastupali pod skraćenim imenom. Kasnija vinilna izdanja tog benda uredno su potpisana kao "Metak". Splitski festival imao je dve večeri. Jedno je bilo "Večer zabavne glazbe", a drugo "Večer Dalmatinske šansone". Grupa "Metak" nastupila je u obe večeri. U prvoj sa numerom "Šijavica", a u drugoj sa numerom "Gastarbajterska". Uh, bilo je to nešto novo za mene. Ok, jeste to rok'n'rol, ima malo pop primesa, ali ima i nekih melodijskih elemenata koji potiču iz dalmatinskog zaleđa (naravno, da to tada nisam znao). Danas bi to nazvao rok'n'ganga. Inače, put do stvaranja grupe "Metak" daleko i duboko seže. Da se odmah razumemo. Dalmacija je imala odlične muzičare, ali gaže na hotelskim terasama su bile znatno isplativije nego bavljenje autorskim pesmama. Inicijano tragove nastanka grupe "Metak" možemo naći u bendovima "Delfini" i "Mladi Batali", ali suštinski poslednja stanica pre formiranja grupe "Metak" bio je bend "Put". Tu su svirala braća Brodarić i Vasić. Od braće Brodarić, nekada je Zlatko svirao u bendu "More" (Slobodana Kovačevića), njegov brat Željko je bio po nekim bendovima (inače obojica gitaristi), ali je više voleo da radi sam, a druga polovina su bila braća Vasić. Ritam sekcija - na basu Boro, a za bubnjevima Milo. Poenta ovih podatak koje sada sipam je u jednom. Da li znate ko je Milo Vasić? Možda vam Jasmin Stavros znači nešto više? Eto, tek da se zna. Inače taj prvi singl iz 1978. godine objavljen je za sarajevski Diskoton. Možda deluje čudno, ali ako se uzme u obzir ko je bio tada pevač "Metka", sve je jasno. Ranko Boban. Onaj isti koje ga sam u nekom od prethodnih nastavaka o Vajti spominjao. Onda se desilo ono što se već desilo i grupa "Metak" je morala da nađe pevača. Za početak, tek na probama, tu ulogu je radio Željko Brodarić - Jappa. Tada "Metak" dobija završnu postavu. Mirko Krstičević (bas), Matko Jelavić (bubanj) i braća Brodarić (Željko i Zlatko) kao gitare. Zapravo ceo posao oko grupe "Metak" krenuo je od dve osobe. Već pomenutog Mirka Krstičevića i Momčila Popadića (o njemu malo više kasnije). I tako se desio taj singl iz 1978. i Splitski festival. Godinu dana kasnije opet nastupaju na tom festivalu sa dve numere, "Ona ima svoju dragu mamu" i "Revolver" koji završavaju na singlu koji je prethodnica njihovog prvog albuma - "U Tetrapakau". Da pojasnimo malo naziv albuma. "Tetrapak" se zvao studio u kome su snimali. Tamo je nekad radio Mišo Krstičević, Jappa se muvao sa nekim svojim solo skladbama, a osnivač studija je bio Ivica Piko Čavić. Šta je sve izletelo iz tog studija, teško je nabrojati. Ali recimo na prvu loptu, album "Haustora" - "Treći svijet", prvi album "Animatora", dva albuma "Đavola", "D'Bojs", prva dva albuma "Crvene jabuke" itd. Malo li je i ovo. Album "U Tetrapaku" nije baš imao neku prođu. Prodalo se to, doduše bilo je i mnogo boljih albuma te godine, ali ta 1979. bila je malo fatalna, za bendove koji su izdali album pred kraj godine. U to vreme "ON" je umirao. Doduše možda je već i bio mrtav ali o tome nije smelo da se kaže. Da je ovaj prvi album imao neku promociju možda bi danas znali koliko je to bilo vredno ili nije, ali ovako, to je što je. Naredne godine dolazi krucijalni moment za ovaj bend i ovaj tekst, Singl sa numerama "Da mi je biti morski pas" i "Rokenroler". E, taj morski pas... to je bila suština čoveka koji je voleo vodu i koji je znao da pliva brzo čak i onako bucmast. Jedared me je moj drug Ivan nazvao ajkulom. Ja mu to nisam zamerio. Čista karakterologija. Bilo je to nekih davnih godina na nekoj plaži i... dobro de, i neke cice su bile tu. Dobro, bio sam i malo bezobrazan. Priznajem pa neka mi se sudi. Bejaše to nekao labudova pesma ovog benda jer se sledeće godine pojavio album "Ratatatatirija" koji je prošao potpuno nezapaženo, bez ikakve medijske pažnje, no... Zna se ko je ubica velike većine bendova u eks SFRJ. To je bila JNA. Braća Brodarić su otišli da odsluže, a nakon toga je bio kraj, uslovno rečeno. OK, bend više nije postojao, ali se Željko potrudio da uradi jedan solo album od nekih restlova i numera koje su bile spremane za treći album "Metka". Ovoga puta odradio je u studiju sve solo (uz malu pomoć Pika Čavića) i izašao je album "Majmuni" i sa njega hit singl - "Jer majmun radi što majmun vidi".
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=VhVV0MdqVaw
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=FLBxWh_Pozw
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=q114eBUuYis
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=VQDonNsieV
[5] - https://www.youtube.com/watch?v=E8Js1_ĐHGY
[6] - https://www.youtube.com/watch?v=Qqso4-56ZhA

 

12.

 

"...bar jedan dan, jedan tren..."

 

Vreme je da zakucamo na vrata zaboravljenih asova. Da li vam znači nešto ime Momčilo Popadić? Teško, znam. Ali, hajde da vam postavim pitanje - da li recimo znate pesme Olivera Dragojevića ("Oprosti mi pape", "Ća je život vengo fantazija") ili "Novih fosila" ("Tonka", "Košulja plava", "Neveni žuti"), ili Jasne Zlokić ("Skitnica") da sada ne nabrajam dalje. A opet u tu skupinu ubrojite singlove grupe "Metak" - "Šijavicu", "Morskog psa" i "Ona ima svoju dragu mamu". Šta ili ko povezuje sve to? Jedan veliki pesnik koji se zove baš tako kako napisah gore - Momčilo Popadić, rođen 1947. u mestu Blato na ostrvu Korčula. Gord i koščat, tmurni namćor mekog srca. Otac mu je napustio familiju i vratio se u rodno Pančevo da prokocka i propije sve novce koje je imao. Od Korčulanskog nadimka Momo, dolaskom u Split postaje Pope ili Pop i ostaje mu veran, sve do svoje rane smrti 1990. godine. Na ovom mestu valja glasno reći - jeste da je umro mlad, ali u umro u pravi čas. Baš u pravi čas, da ne vidi ono što će se ubrzo dešavati. I kada već u prošlom broju pomenuh televiziju i njen uticaj, te godine kada je "Metak" objavio svoj treći singl (mislim na "Morskog psa"), išla je serija "Velo misto", po scenariju Šjor Miljenka Smoja. Bio sam odveć mali da bi zapamtio seriju "Naše malo misto" (1970/71), po scenariju istoga čoveka, ali sam nekako ovu seriju ("Velo misto") ukrštao sa onim što se slušalo u to vreme. S jedne strane kada Jappa odpeva da "izlazim u grad isfrustriran" i kako se kreće "od Peristila prema getu" i baš bude kao "Pale, sam na svjetu", kao u delu danskog knževnika Jensa Sigsgarda. Dugo godina kasnije, slike ovih stihova su se ponovo vrtele kroz glavu, samo što je okolina bila ona izvorna. Mislim na taj zaboravljeni Split koji je nekada postojao. Na to leglo građanstva i radničke klase čiji su zajednički elemetnt bili dostojanstvo i levičarske ideje. Uostalom iz takvog okruženja je nastao NK "Hajduk", i zato i valja potražiti na netu seriju "Velo misto". Em, što se mnogo toga da naučiti što i istorije što iz opšteg obrazovanja, em je sama serija sjajno odrađena. Godina je 2016. Draga je na nekoj konferenciji, a ja lutam po Splitu. Obišao i čuvenu riblju pijcu i sve zvanične trgovine NK "Hajduk" i u svima poželeo "dobar dan" bez pokušaja menjanja akcenta (Cigamala škola). I u sve tri dočekan oberučke. I onda kad je Sunce upiklo zvizdu sednem u jednu gostionu na Rivi. Pijem pivu i gledam u more, i baš me briga. Cila riva prazna u to vreme zlokobnog sunca, a eto, u kafani, ja sam. No, ne zadugo, dođoše tri mušketira zbrojne starosti preko 200 leta. Sedoše za sto do mene, podno nekog suncobrana. Foliram da kuliram i čitam lokalne novine, a zapravo slušam šta pričaju. Lokalne priče, ništa odveć različito od kafanskih mladenovačkih priča. I sve bio ovo bila sena nekog događaja da se nije komedijant slučaj tu umešao svoje prste. Te večeri nisam mogao da zaspim. Draga mi preumorna, ona se već zakucala u duboki san, a ja...? Šta sada? U ovoj prokletoj EU ni cigaru da zapališ u sobi. Uključim klimu ali džaba. Em je bučna, em bije u glavu, em verovatno nikada nije ni očišćena. Navukoh nešto garderobe na sebe i izađoh napolje. Usput, u prvom dućanu, pazarih neko piće da mi malo skrati noć. I sedim tako na rivi, pijuckam, niko me ne dira, iako je ponoć odavno prošla. No, opet vidim ta tri mušketira kako šetaju rivom, i baš zastanu i prisednu da odmore kosti na klupu pored moje. Letnje doba dva ujutro. Sutra - novi dan. Kratka poseta se završava. Spakovali smo kofere i imali slobodno od zore rujne do rano popodne za blejati po Splitu. I u neku zoru ranu prepodnevnu, šetajući po rivi spazih ta ista tri mušketira... Svakodnevno ćakulanje o politici, problemima koji ih tište i neumoljivoj prolaznosti života. Setih se tu korzoa varoši mog odrastanja. Ista slika samo drugačija scenografija. Sve životne stvari su krajnje proste. Bilo da je to Split bilo da je to Mladenovac. Glavni junak ove priče je zapravo Momčilo Popadić. Za njega retko ko je čuo, ali većina zna barem poneki njegov stih. Slobodan sam da tvrdim da su njegovi stihovi u rangu Mike Antića ili Duška Trifunovića. Vredi to pamtiti i ne zaboraviti. Za kraj, prafraziraću jednu Popeovu misao - "Pisanje je život, a ostalo su sitnice". Ako ste pomislili na slogan našeg najvećeg fudbalskog kluba, imate pravo. Pope je bio njihov velik navijač. A, vi... Naoštrite olovke za početak. Kao što je pisanje nužnost, nužnost je i čitanje. Nečiji putevi će se jednog dana ukrstiti sa nekim drugim putevima. Kada i sa čijim putevima, najmanje je bitno. Vreme je ionako krajnje prolazna i promenljiva kategorija. "...Jer ja sam Rokenroler draga, ja sam..."
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=A7aQoxQ_ACA
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=lyWeJR5Ozjg
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=Zxr4qUPmx50
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=ayJzSJ3K0R8
[5] - https://www.youtube.com/watch?v=jVDeJuNjuhs
[6] - http://www.imdb.com/title/tt0081955/
[7] - http://www.imdb.com/title/tt0065313/
[8] - https://www.youtube.com/watch?v=qRIPzmV3AzU

 

13.

 

"...Da sam Brando il' Džejms Din / Ti bi za mnom bila luda / Ne bi morao da budem fin / I izmišljam trista čuda..."

 

Kada neko iza sebe ostavi preko 700 napisanih numera, i kada sve to proda u tiražu od preko četiri miliona primeraka, kapa se mora skinuti i ukazati poštovanje. Cilj ovog teksta je da ukaže na pomalo skrajnutu, zaboravljenu veličinu domaće muzike čiji se rad mahom tretira u kontekstu onoga što je radio poslednje tri decenije, a i kada se tako tretira to najčešće bude krajnje površno bez dubljeg zalaženja u ono što je zapravo suština. Pre nego što počnem sa pričom o sećanjima, a ovaj autor je ostavio dubok trag u mom gramofonskom odrastanju, nekoliko uvodnih napomena. Glavni junak ove priče je Boris Bizetić. Rođen je 1950. godine, svako malo se selio, menjao gradove i škole dok se nije konačno, opet uz mnoge selidbe, skrasio u Beogradu. Preskočiću te biografske podatke jer ima dosta toga da se kaže bez obzira na sva ta putešestvija u ranim godinama. Ipak, o glvanom junaku ove priče nešto kasnije. Ima nekoliko činjenica koje bi trebalo usvojiti pre nego naš glavni junak dođe do mesta koje mu pripada u ovoj priči. Krajem 60-ih promalja se jedna velika zvezda na estradnom nebu - Miki Jevremović. Nešto stariji se možda sećaju velikih sukoba između Đokista (ljubitelji Đorđa Marjanovića) i Mikista (ljubitelji Mikija Jevremovića). Rivalstvo je bilo nivoa "Crvene Zvezde" i "Partizana". Doduše, nema zabeleženih podataka da je bilo mrtvih i ranjenih u tim sukobima, ali ta strast i podeljenost između ove dve grupacije može se porediti sa onim što još uvek, kolokvijalno, nazivamo "večitim derbijem". Takođe, mnoge mladenovačke šiparice tog doba, imale su idola u Mikiju Jevremoviću, posebno one koje su imale prilike da borave u ferijalnom odmaralištu u Supetru na Braču, gde je Miki bio neka vrsta rezidenta koji je tokom večeri zavodio ženska srca, a tokom dana pobeđivao muškarce u šahu. Sada, malo da povežemo detalje. Slobodan sa reći da u dva najveća hita Mikija Jevremovića bile numere "Ako jednom Mariju" (1970) i "S kim si sada kad je tužno vreme" (1971). Po čemu su ove stvari bitne? To su prvi veliki hitovi nadolazećeg multitalentovanog stvaraoca Borisa Bizetića. Što se pop muzike tiče, mogao je već u svojoj dvadeset prvoj godini da okači violinski ključ "o klin" i da opet ostane u estradnoj istoriji ovih prostora. No, nije samo Miki Jevremović bio jedini kome je Boris bespoštedno darivao deo svog talenta. Da ne nabrajamo sve estradne likove tog doba (najveći je svakako bio Dragan Stojnić). Mora se reći da se pored tzv. "zabavne" muzike, Boris bavio i folk scenom. Opet bi nabrajanje bilo suvišno, no recimo da je najveći "narodnjački" hit napisao za Raleta i Mariju Ćalić - "Nisi znala da te volim" (1975). Malo je reći da je ova pesma danas evergrin. Pored ovog i ovakvog estradnog pojavljivanja, bilo je tu i dosta kompozicija koje su se ticale ratnog doba (onog oslobodilačkog, naravno), slavile narod, partizane i partiju, ali to ćemo ostaviti za neku drugu analizu. Sve podatke o radovima Borisa Bizetića lako možete naći na netu, pa da ja sada ne solim pamet previše. Zajednički element koji se može izvesti iz svog do sada pominjanog Bizetićevog rada je jaka emotivnost koju gaji u tekstovima. Doduše, sve je to bilo u poetskom duhu tog doba, pa sada ako vam to danas zvuči malo njanjkavo i unjkavo, šta da se radi. O vremenim i običajima da ne raspredam. Ipak, iako nisam psihoanalitičar, mislim da znam da se arhetipski element u nastansku ovih numera, krije u načinu odrastanja ove hipersenzitivne osobe koja je zapravo svoje najiskrenije stihove napisala zaključno sa 70-im godinama prošlog veka. Kada se uzme u obzir potreba za socijalnom prihvatljivošću u okruženju, reakciju, ovakvih senziblinih i kreativnih osoba, najčešće možemo videti ili kroz krajnju introvertnost ili kroz cinizam i samosvojni humor. Ovo mu do sada dođe glavni momenat u dosadašnjem delu priče. Bizetić nije uzeo sebi obličje pesnika sanjara, kome je evidentno bio sklon, već je krenuo ka humoru i zajebanciji koja će u godinama koje dolaze biti njegov zaštitni znak. Bilo bi nepravedno da se zapostavi i ono što je Bizetić napisao kako za sebe, tako i u komercijalne svrhe. Od komercijalnih radova vi koji imate 50+ godina se verovatno sećate nekih oficijelnih numera koje su pratile Svetsko prvenstvo u fudbalu, Nemačka 1974. ("Napred plavi") ili Prvenstvo Evrope u košarci, Beograd 1975. ("Zeka Peka") ili finale Prvenstva Evrope u fudbalu Beograd/Zagreb 1976. ("Napred Plavi"). Sve te numere su Bizetićevo delo, i negde od tih numera kreće moje druženje sa njim. Nisam tada znao ko se krije kao autor ovih pesama, kao što takođe nisam znao ni za singl iz 1975. godine gde je Bizetić obradio tada ultra hit "Paloma blanca" grupe "George Baker Selection" o kome sam već pisao. Ono što sam znao bio je Bizetićev pokušaj vaspostavljanja pop-rok karijere koja se manifestovala u dva singla iz 1977. godine - "Mama, nisam više mali" i "Da sam Brando il' Džejms Din". Posedujem još uvek te singlove, i mada ih retko zavrtim na gramofonu, i dalje se sećam tekstova i uživanja koje su mi pružali. Međutim, lična i umetnička priča Borisa Bizetića uskoro kreće u sasvim drugom pravcu...
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=HDo5Dt06PaU
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=01UkHz2qI5I
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=IgtYfsf_B8s
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=JFfb3l5l8JE
[5] - https://www.youtube.com/watch?v=NĐd0-7mNu8
[6] - https://www.youtube.com/watch?v=8tF2hwRoT_I
[7] - https://www.youtube.com/watch?v=eY-YmvHAgs0
[8] - https://www.youtube.com/watch?v=W8PBkyK_DcI

 

14.

 

"...Dok na nebo / Čavke nisko lete / Naš Milojko / Sam čarape plete, plete, plete, JOJ!..."

 

Dolazimo do esencije Bizetićevog rada. Dakle, od malko prepatetičnog u stihovima, dolazimo do žestoke parodije na sve i svašta što bi moglo da se podrazumeva pod "Karakterologiju Srba" a nije ni Dvorniković, ni Čajkanović. Sve prave stvari i sva inovatinost zapravo dolaze iz oslobođenog uma. Nekada vas taj i takav oslobođeni um vodi frekventnim talasima novih otkrića, a neka vas vodi na put suludog igranja sa pojmom sadašnjosti i karikaturom kao lajt motivom sadošnjosti. Birajući između ta dva izbora, Boris je siguran sam, izabrao onaj bolji. Mogao je da bude usamljeni prorok, ali je pre odabrao da bude zajebant i samosvojstvena "budaletina" čiji rad deluje kao budalaština, ali zapravo je sve ostalo, sem te budalaštine. Ovaj deo priče krećemo iz godine 1974. Nisam tada znao za Bizetića, ali sam znao za Minimaksa. I naravno da se nedeljom slušalo "Tačno u podne" i da su kao redovna rubrika bili - "Vicevi bez veze". Mnoge je Milovan Ilić "probio", ali nikada nije rekao da je probio Borisa Bizetića, a jeste. Kao muzička ođava u tim bezveznim vicevima puštan je sempl koji kaže: "-ić, -ić, -ić, jo-jo jo-jo jo..." Većina slušalaštva nije imala pojma odkle je sve to, nisam ni ja. To sam kasnije saznao. Bila je to "Grupa pevača iz Krivog Potoka". Mala zajebancija Bizetića i Miše Markovića (nekada pop izvođača, a kasnije vrlog folk autora, ko ne veruje neka pregleda opus Zorice Marković). Taj singl (Miloica / Milka) se pojavljuje 1974. godine. I suludom brzinom je prodat u 30.000 primeraka. No, izdavačka kuća je malo zategla stvari jer to je kanda bilo neko đubre koje socijalistička mladež ne bi trebala da sluša i dakle, nije bilo doštampavanja. Nekoliko godina kasnije kasnije, kreće spektakl. Sasvim nova pojava na estradnom nebu. "Rokeri s Moravu"! Selimo radnju u godinu 1977/8. Pojavljuju se singlovi "Miloica/Stojadinka", "Turio Ljubiša pivo da se ladi / Raste korov oko plota", "Milka / Milojko", "Čorbast pasulj volem / Bosiljka", "Živ ti ja / Rokersko kolo", "Kod Đoku u disko / Bol boluje Žikina kobila". Tiraž je bio takav da je izdavačka kuća (BeogradDisk) isplatila sve dugove i krenula da radi u tri smene da bi postigla da izdanja stignu potražnju. Da li treba da kažem da imam sve ove singlove? Došlo je vreme i za prvu dugosvirajuću ploču koja je zapravo bila kompilacija do tada objavljenih singlova. I sada, obrati pažnju - to je bilo pa prošlo. OndaK Rokeri menjaju izdavačku kuću. Jerbo kako je to u Srbiji izgledalo kao treš, negde tamo Zapadno je izgledalo kao dobar treš/kič i dobra mamipara. Jeste, "Rokeri" kreću da izdaju za Jugoton. I sve ostalo bitno je izašlo za tu izdavačku kuću. Usput i glavne TV nastupe uradili su u Zagrebu. Malo ličnih priča sada. Svi smo ih u odeljenju voleli. Imali smo čak i kover bend. Ne mogu sada da se setim ko je bio ko, a ko sam bio ja, ali znam da je Peđa bio bas, a mi smo se zajebavali. Ta prva postava "Rokera", okupila je sjajne izvođače. Uostalom, rekoh da je Bizetić bio mag svoje vrste. Glavne vokale je pevao njegov drug iz vojske - Zvonko Milenković, žičanu bas liniju držao je Bane Anđelković (eks "Plamenih 5", za one koji se sećaju scene 60-ih) i vokalni bas mag Branko Janković. Branko i Zvonko nisu nažalost više među nama. Menjalo se to vremenom. I neću da pominjem onog ružičastog. Ovo je mnogo vrednije. Ono što je za mene bitno u celoj priči je da ne pričam sve ovo napamet. Opet je scena lokalne kino-sale. Mislim da je to bila 1979. Godina, taman kada se pojavio prvi album. Nisam kupio taj album jer mi je bio kapitalistički dosadan. Zašto bi kupio album koji sadrži deset pesama koje imam na singlovima? Ali čega se sećam? Autfita i posebno ogromne cucle koju je Bane nosio za pojasom. Jeste, Mladenovac mi podario da gledam uživo "Rokere s Moravu". I svima koji su učestvovali u tome, neizmerno blagodarim. "Rokeri s Moravu" su izdali dvadeset albuma sa ukupno 220 numera. Čovek koji stoji ispod svega je Boris Bizetić, ili negde potpisan kao Veljko B. Užičanin. "Rokeri" prestaju sa radom, baš u ono vreme kada se i zemlja iz koje su potekli raspada. Boris je odlučio da više ne nosi šajkaču. Nosio je onda kada je to bilo malo zabranjeno, a tih dana kada je postala pasoš i granica, rekao je - više ne! I na tome mu svaka čast. I još nekoliko reči o nečemu jako bitnom. Bizetić je nastavio sa radom kroz TV produkciju emisija BB Show i BB Vizija. I ti produkti Bizetićevog talenta se smatraju kao teško đubre. Da se složimo, i ja mislim da je to đubre, ali kakvo đubre?! Prvo kreneš da po matrici Nušića i Domanovića satirično satireš sopstveni narod, a onda kako vreme ide, izlaziš iz parodijske konotacije i uključuješ se u život. I onda likovi koje zapravo ismevaš, postaju tvoja publika. A ti, ostaješ tužan klovn kome je sve jasno. I jasna ti je priča iz one pesme "Uz'o majmun stari ogledalo neko…". Sa linkovima za radove "Rokera s Moravu" vas neću smarati. Lako je otići na i tamo pokupiti svo znanje, a mnogo toga ima, pa sad po izboru. Ovo što je u prilogu je pod moram overiti. Vole vas, Lojzek, Ibro i Dragiša. "...Da pretpostavimo stvar / Da će ova priča / Biti čuvena jer je/ S filozofski konac šivena..."
Lektira:
[1] - https://www.youtube.com/watch?v=8SUUoQ6OxsI
[2] - https://www.youtube.com/watch?v=XPP3Aec3RXY
[3] - https://www.youtube.com/watch?v=jEcq1Q5K2NU
[4] - https://www.youtube.com/watch?v=Yhr1iWUzo8Q

 

15.

 

"Kažu da sam lud, kažu da sam blesav, kažu da sam imbecil, kažu da sam kreten..."

 

Današnja priča će malo skrenuti sa vinilnog puta, ali razlog za to je vrlo opravdan. Činjenica je da su se ovi albumi nešto kasnije od dana izdanja vrteli na mom gramofonu, ali nimalo ne snosim odgovornost za to. Takođe, činjenica je da se sve najbitnije čulo na ovaj ili onaj način zahvaljujući institucijama zvanim radio i televizija. Prilično je čudno bilo to za tu 1979. godinu kada se iz današnje perspektive pogleda sve to. Krucijalna činjenica zašto iz odmah nisam imao vinil krije se u meni jednom nikada razjašnjenom podatku. Kao što možda već napisah, u moju varoš nisu stizala izdanja Jugotona. Kako i zašto, nemam pojma. Situacija je sledeća: kraj 70-ih, početak 80-ih. Postoji radio, na kome se tek ponešto drugačije novo nudi, ali tu bila i TV kao medij na kome se svašta moglo videti i saznati. Prosto nemoguće kada se čovek seti TV Bastilje ili današnjeg konglomerata od stotinak kanala koje imamo u svom domu, a opet izbor ograničenijih od onoga što je puštala JRT šema tog doba. Postojalo je nekoliko termina koji se nisu propuštali. Nabrojaću samo nekoliko naslova: "Rokenroler", "Hit meseca" (TV Beograd), "Stereovizija" (TV Zagreb), "Pop Paralele", "Ventilator" i (delimično) "Hit 202" (Radio Beograd), bilo je nešto sarajevsko al' onaj nemac (Alchajmer) je učinio svoje pa se sada ne mogu setiti. Dalo se tu još štošta naći i u ostalim programima, posebno dokumentarnim (npr. emisija "Neobavezno" - RTB). Ipak, definitivno kultna emisija bila je "Petkom u 22" na Prvom programu RTB-a. Tamo je bilo svega i svačega. Kulture, umetnosti, politike, muzike... No, detalje ću preskočiti (sem ovog koji se tiču ovog benda). Dovoljno je da kažem da su se tamo vrteli spotovi tada novotalasnih bendova i nekih koji tek dolaze, sve to uobličeno u jednu sasvim novu estetiku 80-ih koja je lupala na velika vrata. Ako mislite da ovde kreće priča o "Paket aranžmanu", velika greška. Još uvek pišem o onome što se zove Pank (jeste, ja i one "Rokere s Moravu" iz prethodnih tekstova svrstavam tamo) ili barem na onome što se ovde pankom zvalo, a i Tito je još (bitan podatak), barem zvanično bio živ. Činjenica je da ovo nije bio prvi pank bend eks prostora ove zemlje (zasluge, naravno, idu ka Zapadu tadašnje države), a opet trgovačkim putnicima, koji su kao što rekoh, iz meni nepoznatih razloga zaobilazili moju varoš, pripada zasluga što sam kao đak koji ima loše profesore, pa sam neke lekcije naučio naknadno. Bila je godina 1979. Nekako sam negde čuo rif gitare koga mogu samo opisati osećanjem. Mac-mac-mac-mac - PUF!!! (onomatopeja je ovde samo personifikacija da se razumemo). I onda tu buku u pozadini nadjačava kreštavi glas koji kaže: "Ti si kao malo ko / Uvek zgodan i tip-top / Za žene si pravi laf / A ja sam Ružan, pametan i mlad...". Dovoljno. Pogodak u centralnu čakru u mom telu, ma gde se ona nalazila. Tako smo se upoznali. "Pekinšku patku", u gastronomskom smislu, nikada nisam probao. Nekako mi ljigavo. Ne, nisam vegeterijanac, nego me to asocira na ono žuto pače. Malo, ali opet opako. Premda smatrani kao komedijanti, i kao stanovita komična verzija panka, ovaj bend to nikada bio. Uostalom, sam bend je to objasnio svojim stihovima: "...Za neke sam klovn, a za druge novi rokenroler. Oni koji me znaju, znaju da sam iskren." Ti ponekad banalni stihovi imali su svoj duboki podtekst, samo ko je to shvatio, shvatio je... Kao što rekoh, kupljen sam na prvi singl ("Biti ružan, pametan i mlad" / "Bela šljiva"). Mora se ovde istaći i rad legendarnog Slobe Konjovića kao producenta. No, definitivno zakucavanje se desilo audio-vizuelnim putem. Naime, neko je na programskoj šemi koju su pokrivala dva kanala koje je moj TV prihvatao, emitovao njihov koncert održan u izlogu lokalne robne kuće - NORK. Da li sam rekao da se radi o Novom Sadu? Nisam? E, sada znate i to. Ima još jedan nastup za koga ne mogu da kažem da li je bio 1979. ili 1980. godine. Na TV Beograd se radila emisija tipa "Beogradske hronike" (da li se to beše zvalo - "Leto na Adi"?), letnje doba pa se sve to emitovalo uživo sa nekog splava na Adi Ciganliji. I pojava "Pekinške patke". Žal mi je, ali ne dosežem do tog snimka. Ali, ludo bilo. Gomila klinaca na stejdžu (spavu) koji preti da potone. Odakle oni? Malo kasnije. Red je da sada i predstavim ljude koji stoje iza svega ovoga. Osnovnu postavu su činili: Nebojša Čonkić (vokal), Sreta Kovačević (gitara), Laslo Pihler (bubanj) i Niloš Žurić (bas). Basisti su se malo menjali, te je kao zapravo prvi basista "Pekinške patke" ostao upamćen Bora Oslovčan. Ova postava kreće u snimanje prvog albuma ("Plitka poezija") opet u produkciji Slobe Konjovića. U međuvremenu se pojavljuje utimativni hit singl "Bolje da nosim kratku kosu" koji je, barem mene, zakucao u još jedan ultimativni stav - nosim kratku kosu. Već ste čitali kako sam dobio šamar od majke jer nisam hteo da se šišam jer hoću da budem kao oni čupavci iz "Bijelog dugmeta". E to, ne da se nije dešavalo više, već sa ponosom mogu da kažem da moje vlasi nisu dodirnule makaze made in JNA (Hvala Ljubi - brici). No, kako to obično biva neki nečastavi je morao da umeša prste. Izdanje albuma je kasnilo je nije bilo vreme za izdavanje, pogotovo takvih albuma, pošto je ON umirao. Ipak, došao je dan kada je ON umro i kada je sve krenulo drugim putevima. Između ostalog, pojavljuje se prvi album "Pekinške patke" - "Plitka poezija". Za Jugoton, naravno.
Lektira:
https://www.youtube.com/watch?v=HZ0dTYAVMkQ
"Panker u sakou starom..."

 

Branislav Nikolić o sebi: Rođen je 1969. godine. Iz nepoznatih razloga završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i već duže vreme radi kao sitni državni činovnik. Probao i radio svašta. U ranoj mladosti upoznao živog Tita i uspeo da slupa (bez kontakt ključeva) novog "fiću". Od tada pravi probleme nabeđenim autoritetima, a auto-škole zaobilazi u širokom luku. Iza sebe ima neke izložbe, performanse, radijske i audio egzibicije... Sarađivao sa "Severnim bunkerom" i LitKonom, a i još sa nekima... Potom se malo smirio, osmislio dečiji TV kviz "Klikeri" i za isti napisao scenario za nekih 500 snimljenih epizoda. Mangupi iz Plastelina su ga naterali da se vrati pisanju i zahvalan im je na tome. Tako započinje jedna nova legenda. Svaka bi ga majka za zeta poželela, al' ćerke su im problematične. Fizički egzistira u Beogradu. Svetlu budućnost čeka sa mutnim naočarima. Možda malo čudan, ali neodoljiv...

 

Za Plastelin uredio Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement