RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Razgovor: Marijan Cvetanović

 

Mi plačemo iza tamnih naočara

 

ImageIako vam njegovo ime verovatno ne znači mnogo, Marijan Cvetanović je jedan krajnje renesansni lik. Oficijelno, profesor je trube u muzičkoj školi "Dr Vojislav Vučković" u Nišu, paralelno sa tim je sarađivao sa nekoliko niških bendova (u nekima to i dalje radi), piše kratke priče, filmske i muzičke kritike. Za Plastelin govori o svom filmu "Mi plačemo iza tamnih naočara" (2012), ali i što je značajnije, o istoimenoj knjizi koja se pojavila ove godine i koja predstavlja zbirku kratkih intervijua s najznačajnijim niškim rock poslenicima.

 

Plastelin: - Započnimo ovu priču u 2012. godini. Te godine, pojavljuje se film "Mi plačemo iza tamnih naočara", koji uz tebe, potpisuje Velimir Stojanović. Utisak je da je ova knjiga na neki način proizišla iz filma. Koja je bila ideja za film?
Marijan Cvetanović: - O ideji vodilji sam uglavnom pričao u intervjuima pre pet godina, i bazična premisa se nije mnogo promenila. Svakako, postojala je želja da dođemo do odgovora na pitanja vezana za uspeh ili neuspeh bendova, koji su zenit svoje karijere dosegli u turbulentnim godinama, a to su naravno devedesete. Na kraju, to su godine u kojima smo mi (moja generacija) muzički i životno sazrevali, pa smo shodno tome smatrali da imamo pravo da polemišemo i iznesemo nezavisan stav i pogled na jednu muzičku scenu, kojoj smo i sami pripadali. E sad, koncept se u hodu menjao i razvijao. Tokom snimanja mi smo se sa filmom razvijali, i dopunjavali svoje znanje, kako o našoj rokenrol sceni, tako i o ljudima koji su bili njen sastavni deo. Mislim da sam ja možda i jedini iz ekipe koji je imao jasan stav od početka do kraja, pre svega vezano za vizuelni kvalitet filma. Jednostavno, nisam sumnjao da ću filmom na kraju biti u najvećoj meri zadovoljan. Narativni elemenat (scenario - iza kojeg sam samostalno stao) je u razvojnom delu dokumentarne forme uvek neka vrsta misterije i izazova, tako da je nezahvalno u startu imati jasnu viziju, već je poželjno celokupan proces sagledavati kao vredan empirijski doživljaj.

 

Koliko je bilo teško da u 60 minuta saberete priču sa 80 ljudi?
- To je svakako bio problem. Problem kome smo sami kumovali. U početku smo imali manji broj sagovornika, međutim, on se svakim danom snimanja širio, do te mere da smo intervjue vršili i po gradovima koji su više stotina kilometara udaljeni od Niša. U montaži, a da bi zadovoljili apetite svih sagovornika, morali smo praviti bolne kompromise, uglavnom na uštrb ljudi čiji su intervjui bili daleko iznad proseka ostalih. Međutim, u jednom trenutku sam još tada postao svestan činjenice da jedino knjiga može dati potpune i objektivne odgovore.

 

Zanimljivo je da se u filmu ne pojavljuje bend "Dobri Isak" po čijoj pesmi je film i dobio naslov. Zašto?
- Ovo je svakako jedno od najčešće postavljanih pitanja, naročito na Youtube kanalu filma. Ne postoji veća misterija u vezi ne pojavljivanja sastava "Dorbi Isak". Jednostavno, s obzirom na to da smo fokus ograničili na devedesete godine, Peđa Cvetičanin (frontmen "Dobrog Isaka") u startu je bio isključiv da je "Dorbi Isak" derivat osamdesetih, da je postojanje benda vezano za taj vremenski period, te da bi priča o "Isaku" bila u neskladu sa primarnim zadatkom dokumentarca, s čim smo se mi saglasili. E sad, druga je stvar to što je Peđa od starta praktično sa nama u timu. Javno je film nazivao desetim tomom njegove digitalne arhive. Zajedno sa nama je učestvovao na beogradskoj promociji, i naravno, ljubazno nam je dozvolio da film nosi ime albuma i hita benda "Dobri Isak". Malo je poznata stvar da je Peđa možda i prvi čovek koji je pogledao film, još pre same premijere u bioskopu Vilin grad. Na kraju, na njegovu sugestiju, dokumentarac je i skraćen naknadno za nekih desetak minuta.

 

RnR scena u exYU uglavnom se razvijala na liniji Beograd-Zagreb-Ljubljana (uz usputnu stanicu Sarajevo). Kako gledaš na položaj Niša i njegove scene u to doba?
- To je naravno u tim godinama bila i prednost i mana provincije. Međutim, nisam siguran da su se osnovni faktori da uspeh jednog sastava uopšte promenili od tada pa do danas. Niš je imao, i danas boluje od sličnih problema, i oni mahom nemaju mnogo veze sa centralizacijom. Svakako, možemo reći, iz ove perspektive gledano, da naša rokenrol scena kvalitativno nije zaostajala za ostalim jakim muzičkim centrima onog doba, ali niški sastavi mnogo duguju lošoj organizaciji, te nestabilnom i ograničenom mentalitetu, za sopstvene neuspehe.

 

Ako se prevrti istorija, Perica Stojančić objavljuje svoj prvi singl 1962. Dakle, Niš nije zaostajao za svetskim dešavanjima?
- Zanimljiva činjenica. Svakako se možemo pohvaliti tim podatkom. Međutim, svaki grad, svaki region, svako podneblje ima ponešto čime se može pohvaliti iz bliže ili dalje istorije. Nismo mi nikakav izuzetak u tom pogledu. Podatkom da smo imali verovatno prvu singlicu u bivšoj SFRJ, ne bih se preterano hvalio, jer se od prošlosti ne živi. Samo aktivni, konsekventni i uporni pišu istoriju kulture. Ostali su izuzeci čija dostignuća ostaju na nivou lokalnih kulturoloških fenomena, i oni svakako ne potvrđuju pravilo.

 

ImageAko bi gledali mainstream, početkom 70-ih iz Niša dolaze "Lutajuća srca", krajem 70-ih "Galija", 80-ih "Kerber", i od tada gotovo ništa (a da nije underground) što bi bilo relevantnije van lokalnih okvira. Zašto?
- Mejnstrim sedamdesetih i osamdesetih, nije mejstrim 90-ih, i naročito dvehiljaditih. Svaka decenija nosi svoje specifičnosti. U slučaju pobrojanih bendova (dodao bih i "Mama Rok" i "Tam Tam") sve se poklapalo. I rad, i talenat, i upornost, ali i vreme u kome su stvarali. Jednostavno, recimo da su osamdesete i kulturološki, i sociološki, pa i politički, bile dobre godine za rokenrol. Kasnije, devedesetih, nastaje vakuum koji popunjava skoro pa isključivo kič (u medijskom smislu), dok se kvalitetni rokenrol (onaj koji poseduje stav!) namerno gura pod tepih, jer se ideološki kosio sa političkom agendom čvrste osovine najmoćnijih medija. Ako bismo gledali isključivo mejstrim zvuk novijeg doba, u tu sliku se stidljivo uklapaju pojedini kantautori kao što su Oliver Katić ili Milan Stanković (SevdahBABY), i pojedini hiphoperi... ali, to je već neka sasvim druga priča. Jednostavno, vremena su se mnogo promenila, i teško je povući liniju između mejnstrima i andergraund kulture, mada, čini mi se da se i tu stvar sve više polarizuje i zaoštrava. Doći će doba kada će Cane i Koja i u praksi biti prepoznati kao najveći rokenrol umetnici na ovim prostorima. Nažalost, paradoksalno njihova nesreća je što su i dalje među nama, pa moraju i dalje da dokazuju svoj stav konstantnim radom.

 

Svi koji pomalo prate muziku znaju da su iz Niša "Galija" i "Kerber", ali što se undergrounda tiče teško će koga navesti. S druge strane, oni koji pomalo prate književnost znaju za Magičnog Ćiru i Zvonka Karanovića koji su daleko od krutog mainstreama, ali opet ako bi neko pomenuo Bokerinija, teško da bi znao šta o njemu. Odakle taj raskorak između književnosti i RnR-a, koje su ipak bliske?
- Pa, pokazalo se da sve što zavisi od konsenzusa više ljudi (muzički sastav) je nekako osuđeno na laganu propast. Dok, sa druge strane, kada radiš sam, potpuno nezavisno, nekako imaš više šansi za uspeh. Barem u Nišu. Sva trojica pobrojanih su priča za sebe. Boki je uvek imao egzistencijalnih problema, a pokušao je da se u isto vreme uspešno bavi i rokenrolom i pisanjem poezije, što se u njegovom slučaju pokazalo kao pogubno. "Triput" (iako izuzetno talentovan bend) nije imao zavidnu karijeru, a Bokerini kao kvalitetan bit pesnik ostao je, nažalost, na malom broju izdanja iz oblasti poezije, koja je ionako manje popularna od proze. Ćira je veliki radnik, uglavnom je pisao (i još uvek piše) prozu, i ne može se porediti sa piscima poezije. A Karanović je vispren i politički vešt igrač, tako da je znao uspešno da pliva kroz sistem. Obojici je olakšavajuća okolnost to što se nisu zaluđivali rokenrolom, ili su u startu prepoznati kao muzički nepodobni.

 

Koliko je bitan taj istoriografski pristup za očuvanje nečega što je nekada bilo? Naime, kopajući po arhivi, nailazim samo na izdanje "Enciklopedija niškog RnR-a (1962-2000)" Vladana Stanojevića iz 2001. godine, i onda 15 godina ništa, i odjednom se pojavljuju dve knjige. Tvoja i knjiga Željka Mitića "Orden za olovnog vojnika - Poezija niškog RnR-a (1980-2013)".
- Mnogo je bitna stvar za generacije koje stasavaju, koje će tek doći, da imaju na čemu da rade i da im naša dela, koja svakako nisu savršena, budu polazna osnova za radove koji će istoriografski i hronološki još kvalitetnije i bolje prezentovati naš grad, region, ljude, i kulturu ovog podneblja. To je i bila naša misija - ostaviti tragove u vremenu za generacije koje dolaze.

 

Ipak, sve te tri knjige izlaze u ukupnom tiražu od oko 1.000 primeraka. Da li je to dovoljno? Da li nema većeg interesovanja? Odnosno, misliš li da će za koju deceniju (ako to ikoga tada bude interesovalo) te tri knjige biti neki deo mitologije?
- To je sada problem i pitanje za izdavače, ne samo za same autore. "Mi plačemo iza tamnih naočara" će se naći i u bibliotekama širom Srbije, jer je preko izdavača prošao katalogizaciju, i kada dođe do otkupa zvaničnih izdanja za prethodnu godinu, mislim da će stvari ići ustaljenim tokovima. Interesovanje je u današnje vreme stvar marketinga, a iza toga bi trebalo da stoje ljudi koji se time i bave. Neozbiljno je da reklamu vrše autori.

 

ImageSpremajući se za ovu priču malo sam tračario sa tvojim sugrađanima. Zaključak tih priča je - "gde god čuješ trubu to je Marijan". Sa kojim bendovima si sarađivao, odnosno, radiš li i danas nešto?
- Pa, znaš kako. Ja nisam nikada bio jedan od onih koji previše mudruju i filozofiraju. Kad god sam imao vremena, ja sam niškim bendovima izlazio u susret. Ne računajući moje bendove i projekte, najviše sam se zadržao svirajući sa bendovima "Proces" i "Danilov doživljaj Beča". Sa "Ding Dongom" i "Novembrom" sam snimio po jedan album, pre već sada više od 15 godina. Koncertno sam sa njima tih godina bio izuzetno aktivan. U to vreme sam odsvirao i tri Gitarijade i prva dva Exita. Plus gomilu džez festivala sa kvintetom Riste Trajkovića OKE Connection. Nakon toga, oformio sam jazz funk fusion kvintet (kasnije septet) "Plan 9 Soundsystem", i uspeli smo da, pored brojnih nastupa, snimimo i jedan album sa autorskim kompozicijama. Posle raspada "Plana 9", klavirista benda Bojan Bojković i ja, oformili smo džez kvartet "NaissBlue", i ove godine nam izlazi treći album "The Art of Mr. Simjanović". Naravno, logično, imao sam mnogo kraćih saradnji, u smislu gostovanja na kompozicijama i albumima raznih sastava i autora. U tom smislu, moja truba se može čuti na albumima i kompozicijama "Stereo Banane", "Totalnih klošara", "Markonjera", Olivera Katića, Miloša Vizantije, Pere Peraševića... Bilo je i nekih snimanja koja nikada nisu ugledala svetlost medijske pažnje. Jedno kraće vreme, tokom devedesetih, nastupao sam i sa "Ružnim religioznim lutkama", i sa njima sam odradio 1998. godine promociju albuma "TV je mrtav", u odavno, za rokenrol, pokojnom Muzičkom klubu '81.

 

Znam da radiš kao profesor trube. Kako ocenjuješ muzički ukus svojih đaka, van onog školskog, naravno.
- S obzirom na to da se radi o pametnoj deci, trudim se da im ne namećem previše sopstvene muzičke ukuse i ubeđenja, već želim da se samostalno i nezavisno razvijaju i u tom smeru. Naravno, trudim se s vremena na vreme da im "recnem" po koji disk sa žanrovski različitom muzikom, kako bi i oni sami mogli da malo istražuju. Ono što je bitno, i što je suština bavljenja vaspitanjem i obrazovanjem, jeste da od njih stvorimo nezavisne, sposobne i obrazovane individue, koje će uspeti da izvuku kvalitativnu središnju nit iz naših predavanja, i na osnovu toga postanu vredne i socijalno pismene osobe, odnosno važni društveni činioci, koji bi u krajnjoj instanci trebalo da sutradan celokupno naše društvo učine boljim.

 

Kakvo je tvoje viđenje današnje scene u Nišu?
- Kvalitet muzičke scene, odnosno talenat bendova, nikada nije bio sporan. Sve ostalo jeste. Sve ono što nam je nedostajalo zlatnih osamdesetih, i danas predstavlja problem. Niš nema menadžersku agenciju, koja bi se bavila plasmanom muzičkog proizvoda. Niš nema ni nezavisne menadžere, koji bi videli nekakav interes u promociji bendova van prostora naše sredine. Paradoksalno, nikada nije bilo lakše baviti se tim stvarima, s obzirom na brzinu protoka informacija. Niš nema ni studije koji imaju OZBILJAN dugogodišnji rad na promociji muzičke scene, odnosno ljude dobre volje koji bi opšte društvene interese stavili iznad sopstvenih sebičnih, strikno materijalnih. Sledstveno tome, nedostaju nam i muzički producenti sa iskustvom i žanrovskom širinom. Negde se malo napravio određen pomak, ali opet su to, nažalost, izuzeci koji ne potvrđuju pravilo.

 

Da li je (da citiram predgovor) - "Niš prestonica ništavila"?
- To bi bila preoštra konstatacija. Niš ništa nije bolji ili gori od sredina koje imaju slične uslove za rad i zaradu, mizeran bruto društveni proizvod, i srazmerno sličan broj stanovnika. U tom smislu, bitno je napraviti pomak ili iskorak u pozitivnom smeru, pre svega ulaganjem u kulturu na svim nivoima. Na taj način bi se izdigli iznad proseka, ali to zahteva ozbiljne društvene promene, kao i promene svesti naroda na ovim prostorima. To je proces koji bi trajao godinama.

 

Da li se naslov "Mi plačemo iza tamnih naočara" može smatrati simboličkom dijagnozom Niša?
- Vrlo zanimljiva konstatacija. Možemo naći i simboliku i metaforu u stihovima Peđe Cvetičanina. To je svakako i bila njegova vrsta mladalačke pobune protiv ondašnjeg sistema, okruženja i društva u kome je živela čitava jedna generacija. Problem je što mladi ponavljaju greške starijih, i tako stvaraju začarani krug kome psihoanalitičari mogu da konstatuju dijagnozu prilično infantilnog karaktera.

 

ImageKoliko je tih dva i po sata vožnje od Niša do Beograda bio problem?
- Ovo pitanje u sebi sadržava mnogo toga. Nije nam Beograd kriv za neuspeh. Naravno, nemamo medije sa nacionalnom frekvencijom. Recimo da je to loš preduslov za umetničko delovanje. Međutim, pitanje je sve i da imamo televiziju sa nacionalnom frekvencijom, koja bi bila njihova uređivačka politika, s obzirom na to da bi to bila privatna medijska kuća. Uostalom, a koji to beogradski mediji sa nacionalnim frekvencijama imaju ozbiljnu kulturnu uređivačku politiku, osim RTS? Namerno sam izostavio pominjanje interneta, jer postoji opšta zabluda o rasprostranjenosti ovog medija. Veći deo našeg naroda je ne samo informatički, već i funkcionalno nepismen. Da uprostim stvari: ako kulture, muzike, umetnosti, nema na televiziji, onda je plasiranje iste u velikom, velikom problemu. A delovanje subkulture je svedeno na sitne, male, uglavnom nevidljive elitistiške krugove, koji su dugoročno osuđeni na propast. Ovo je ponovo jedan ozbiljan opšti društveni problem. Dva i po sata vožnje postaju nebitni, jer proizvod koji nosiš u rukama nećeš imati gde da plasiraš.

 

Šta je zapravo bio glavni problem niške scene? Provincijska sujeta? Samodovoljnost? Inertnost? Manjak finansija? Gramzivi izdavači? Danas EYOT radi sa Stivom Albinijem. Deluje kao iskorak, ali nemam utisak da se nešto promenilo od onda do danas.
- To što neki projekat postigne neki zavidan rezultat izuzetak je koji ne potvrđuje pravilo, i produkt je velikog zalaganja, truda i rada, vrlo često pojednica koji nema ozbiljniju podršku zajednice. I to je ono što bi trebalo da nas zabrinjava. Ne postoji ozbiljan institucionalni monitoring. Nema ljudi koji iz altrustičkih razloga podupiru kulturu. S te strane je recimo tvoj blog jedan mikroprimer kvalitetnog delovanja u oblasti kulture, bez ikakvih skrivenih interesa. Međutim, mi smo izgubili fakultete, izgubili smo studentske organizacije, koje bi trebalo da organizuju koncerte, ne samo gostiju sa strane, već je potrebno da angažuju i lokalne snage, i daju im motiv da se bave rokenrolom. To se izgubilo, i to je ozbiljan problem. Suočeni smo sa činjenicom da je rokenrol, kao subkulturna vrednost, prepušten na milost i nemilost malim privrednicima, koji imaju svoje probleme i dadžbine koje moraju da plaćaju državi, pa su im onda i interesi okrenuti ka pukom preživljavanju na tržištu. Naravno, postoje u svim vremenina izuzeci. Ima ljudi koji na neki način, različitim dovijanjem, izvuku novac iz institucija za organizaciju festivala i koncerata. Ali, kod nas se sve svodi na individualno zalaganje, ne postoji ozbiljan timski rad, i ne postoji konsenzus oko zajedničkih interesa i nepromenljivih vrednosti.

 

Bojim se da u pozadini postoji opasan problem mentaliteta. Nagrizao nas je beslovesni materijalizam, potrošački konzumerizam i opšteprisutno sebičnjaštvo, i to je već akutni sociološki problem. Mesta za subkulturu tu više i nema, a rokenrol živi na marginama svesti sentimentalnih iluzionista. Potvrda za to nam je pred nosom svakog dana kada stanemo u red u marketima, i pogledamo šta nam nude štampani mediji.

 

Zanimljiv mi je još jedan citat - "Niš je poslednji grad u Srbiji u kome je krenula pomama turbo-folka po klubovima i kafićima". To su reči čoveka (Dejan Gavrilović aka. Funky Junkie) koji barem dva puta mesečno, više nego uspešno vrti ploče po Beogradu. Dakle, može se živeti u Nišu, a raditi svugde. Da li je došlo do nekih promena na relaciji Niš-Beograd?
- Pa, ako ćemo iskreno, nema ni danas mnogo turbo-folka po gradu. Ima mnogo više turbo-folk "kulturnih" vrednosti. Od načina oblačenja, do nemanja bontona i bahatog ponašanja u alkoholisanom stanju. Ako govorimo o muzici, recimo po kafićima u toku dana, mi i dalje imamo podnošljive plej liste. Kako pada veče, kreće polarizacija u svim pogledima. Imamo nekoliko problematičkih kafana, ali, ima još uvek i tradicionalnih akustičara, i oni su deo tradicije. Dominiraju i dalje kaver bendovi, i primetan je porast pivnica. Hoću reći, u tom smislu, Niš je prosek, a nudi čak i pristojno razuđen vid zabave. A to što Gavra uspeva da svoje proizvode plasira regionalno, stvar je dugogodišnjeg rada, velike upornosti, iskustva i konekcija koje je uspostavio. Nije došlo da značajnijih promena vezanih za delovanje bendova, odnosno, nema procentualno većeg broja nastupa sa strane u odnosu na prethodne dekade. Uvek je to bila stvar ličnog žrtvovanja, fanatične upornosti, odricanja, dobre organizacije i jake finansijske konstrukcije.

 

Da citiram deo iz predgovora - Da li je vreme u kome živimo "Još jedan poraz ljudi iz gradova od šovinističkih smradova"?
- Ako bih rekao da, onda bih i ja sam bio šovinista. U metafori tvog pitanja krije se odnos između urbane i ruralne kulture, odnosno, ovih koji su ovde rođeni, i onih koji su došli iz manjih, okolnih mesta. Ako ćemo iskreno, mi smo i dalje mali, mali deo istorije ovog grada. Svi smo mi od nekud došli. Nepravedno i licemerno bi bilo odnositi se prema ljudima koji dođu u ovaj grad sa nipodaštavanjem. Sve su to ljudi koji čine bitan deo istorije ovog grada. Mnogi od njih su zaslužni za uspehe raznih bendova, za opstanak muzičke kulture, i njihov doprinos je jednak onima koji su se rodili na ovim prostorima. Problem je što određeni deo njih ne prihvata Niš kao svoj grad, odnosno, ne usvaja modele i pravila ponašanja koja idu u paketu sa životom ovde. Nije to ništa novo, i zapravo, potrebno im je pomoći. Mirno, staloženo, savetima svakog dana. Kada prestanu podele na nas i na njih, onda možemo proglasiti opštu pobedu.

 

ImageAko se poslužim nekim opštim mestima, RnR-om se bave prljavi, zli, pijandure, narkomani i otpadnici svih fela. Ipak, kada se pogledaju sagovornici u ovoj knjizi, gotovo svi su akademski obrazovani građani. Da li to govori o nečemu? Da li je možda obrazovanje danas mana?
- Otpadnici se nalaze u svim felama, nebitan je nivo obrazovanja. Pijanci i narkomani su u najčešćem broju slučajeva inteligentne osobe, ali emotivno nestabilne. Nažalost, nije ih bilo previše u niškom rokenrolu, jer bismo imali značajno veći broj anegdota. Ovako, legende mahom kruže o likovima koji su bili bliski rokenrolu. Ili ko zna, možda je tu u pitanju neko skrivanje, neki lažni moral, što je tako blisko palanačkom duhu. Komentarisati stepen obrazovanja i nivo opšte kulture većine onih koji su poslednjih godina okupirali medijski prostor, bilo bi protivno zdravom razumu.

 

Na samom kraju kažeš da je ovo - "knjiga koja na temeljan i iskren način baca svetlo na život u Nišu, a u isto vreme zaokrugljuje jednu istorijsku epohu u kreativnom stvaralaštvu grada". Da li si zadovoljan učinjenim?
- Malo je neprijanto odgovarati na ovakva pitanja. Odgovore bi trebalo da daju čitaoci i kritičari. Ali će, kao i u slučaju dokumentarca, najbolji odgovor pružiti vreme. Ako mi knjiga nakon čitanja za 5 ili 10 godina izgleda dobro, biću zadovoljan. Trenutno je rano da donosim zaključke.

 

Da li je lakše potpisati kapitulaciju ili se boriti za svoj svet?
- Uvek je lakše potpisati kapitulaciju, a vrhunsko licemerje je taj poraz predstaviti kao pobedu, pa još pri tom vređati one koji se i dalje bore. Dežurni izgovori su: smeta mi država, okruženi smo seljacima, ne valja mi sredina, nemam para, tamo negde ima para, tamo negde bi me poštovali, star sam, niko me ne razume... da rezimiram, ljudima su uglavnom želje u apsolutnom neskladu sa mogućnostima, odnosno žrtvovanjem koje su spremni da podnesu.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement