RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Cuban Heels - Working Our Way To Heaven (Virgin, 1981)
Josef K - Entomology (Domino, 2006), Only Fun In Town / Sorry For Laughing (LTM, 2002), Young And Stupid (LTM, 2002)

 

ImageOsvežavajuće/razoružavajuće/oslobađajuće je od svake mrzovolje setiti se sa koliko su entuzijazma i iracionalnosti škotski punk/new wave i svi istekli i od toga od/tekli bendovi uspevali da spevaju i isklešu neposredno savršenstvu približene melodije, a da opet ne skliznu u šablonsku vulgarnost. Egzemplari kao artistička(e) serpentina(e) Associates, evropska artificijalnost ranih Simple Minds, eholalija Cocteau Twins, infantilnost Altered Images, brutalno ogoljena intro/outro spekcija Gordon Sharpa (cindy talk) i otmenost Blue Nile samo govore o želji da se ne robuje trendu i već tada oformi myspace u svom/tuđem (!?) svetu. Između toga tušta i tma imena sve do "zamke za slonove" koju su ultimativno postavili Jesus and Mary Chain i definitivno stavili tačku na i. Posle toga je ipak vreme teklo mal(k)o drugačije.

 

Cuban Heels su nastali iz sada već mitskih Johnny and The Self Abusers, kada je dvojac Jim Kerr-Charlie Burchill (alias Pripton Weird-Charlie Argue) otišao da formira Simple Minds. John Milarky - sa isto sve punk aliasom Johnny Plague, čija su JatSA bila vizija, okrenuo se novom projektu i tako su nastali Cuban Heels. Sa nekoliko singlova bend je dočekao album "Working Our Way To Heaven" i barem u konkurenciji trača na nekoliko meseci osvetlio novu zvezdu na britanskom nebu. Shodno zvuku koji je vladao na Virgin etiketi CH su zvučali potpuno adekvatno vremenu i kao da kalemljenjem gitarskih baraža tada već popično mutiranih The Skids i popično artiziranih XTC dobijaju svoj zvuk i ono što je svaki bend toga doba imao - integritet i raspoznatljivost koji tako fale današnjim atrofiranim bendovima. Ključna pesma albuma je pesma "Liberty Hall" koja je možda i najčešće emitovana u tadašnjim programima na radio stanici Studio B, koje je vodio i uređivao legendarni Slobodan Konjović. Skoro pa proglas u korak do refrena u "no mercy, no mercy" iskazu je neoficijelni zeitgeist toga doba. Albumi su se pravili kao albumi, u 40-50 minuta se bez kalkulacija radilo sve iskreno, od raskošnih refrena kojih se nije u to doba stidelo, do sviračke adekvatnosti, bila ona savršena ili taman dovoljna. Teorija kreacije, a ne teorija imitacije je bio lajt-motiv tih dana. Trebalo bi da svako vezan za to doba u rezervi ima ovaj album. Ako treba pomoć, tu sam.

 

ImageMisc. & trivia no. 1 - podatak da su upravo Cocteau Twins iskoristili naziv jedne od JATSA pesama da bi sebi dali ime.
Misc. & trivia no. 2 - ne mešati sa gomilom latino/bluesy kombo/projekta pod imenom Cuban Heels, ne bi me čudilo da nema neki i kod nas na nekom splavu.

 

Kada smo već kod imitacije, nema bolje prilike nego pomenuti jedan od ključnih bendova za izgled savremene scene, a opet nikada dovoljno priznat i poznat. Josef K! Ha, kao što su Garbage najprljavije pokrali Curve i uzeli novce, tako se i FF ogrebao (uglavnom) o Postcard etiketu i uzeo nasleđe njegovih bendova + Gang Of Four, malo Skidsa i nekako sve to skarabudžio na radost instant tastaturske generacije. No, to je toliko opšte mesto, da je inspirisalo i britansku administraciju da u najavi sponzoriše nastanak novih Franz Ferdinandova i sličnih koještarija. Razlog što sam ih ipak spomenuo (FF) je i ova Domino etiketa, koja, ajde da budem optimista (i zazmurim na jedno celo i pola drugog oka), pokušava malo da vrati dug keširanjem na sceni i skrene pozornost na ove sjajne momke. Ako nista drugo, možda ovo i jeste prečica da se ovaj bend pročuje po prvi put u Americi, s obzirom na to da je njima tamo naći britanska izdanja sada, isto kao nama početkom 80-ih. Uvozni po visokoj ceni, ako imaju sreće i volje da ih negde uopste nađu.

 

ImageUvek pokušavam malo da iznađem i zaobilazan put i nekako navedem ljude i na bilo koji način ih animiram da ulože neki dodatan napor pri slušanju. Ne traje ovaj život večno, a toliko toga je na stolu. Čisto da se sa većom pažnjom pročita i ostatak ovog pamfleta. Verujem da oni koji su odvojili vreme da ovo iščitaju znaju ko je Paul Morley. Mislim da je Morley najbolji pop propovednik i novinar koga je UK iznedrilo. Naravno, po entuzijazmu kojim se zalagao za sve ono što je voleo i mislio da vredi nadaleko poznat i još svima inspiracija. Niko nije morao da se složi sa njim, ali tako niko nije mogao ni da prigovori njegovom pisanju i delanju. Čovek koji je najzaslužniji za promociju Joy Division (citat - "bili su očajni, ali sam ja stalno govorio da su sjajni, ne bi li zadržali bilo kakvu volju.") The Sound, itd. Naravno da je gurao i Josef K, koji su bez pogovora pristali da budu viđeni u najprobranijem društvu za preporuku, a zahvaljujući njemu je čuvena nemačka grupa Propaganda obradila na svom prvom briljantnom albumu jedan od JK sinonima - "Sorry For Laughing". Ha, znam nekoliko ljudi koji znaju tu pesmu, a ne znaju da je to tvorevina Josef K. Kao što ni ne znaju da to nije i bilo baš tesko učiniti, s obzirom na to da je Morley imao uticaja u ZTT, a i Claudia Brucken mu je bila supruga.

 

Entomology? Kao i sve kompilacije neko (ko je upoznat sa Josef K legatom - već srećna persona) mogao bi da nađe zamerku nedostatku ovoga ili onoga, kao i propuštenu priliku da se iznađe i umetne još neki "raritet", no bend kao ovaj zaslužuje kompletnu pozornost i nema mesta bilo kakvoj zajedljivosti iz sledećih razloga. Ovo i jeste samo inicijacija za one koji su JK propustili, tako da je jedan od domaćih zadataka za brucoše i serijal naslova iz 2002. na sjajnoj LTM etiketi (skoro, pa ceo Factory katalog na njihovom katalogu je u opticaju) sa nazivima kao što su The Only Fun In Town / Sorrry For Laughing i Yound & Stupid, na kojima se nalaze albumi, rariteti poput sessiona za Johna Peela, neke live verzije, singlovi itd. I svakako bih savetovao ako već trošite novac (mada ne znam ko danas uopšte kupuje originale), da se potrudite da to ide njima. Mislim da tako ide u bolje ruke. Zato i neću praviti neke paralele između ovih albuma, sem napomene da je Domino album klasičnija kompilacija i možda udar na kompletiste. Pa kako odlučite. Za mlađe osobe, naviknute na današnje "naslednike" ovakvog zvuka, verovatno će problem predstavljati pomalo sirova i za današnje "alternativne-indie(?)" bendove i prilike primitivnija produkcija, ali u tome se upravo i (iz)nalazi čar traganja. Nisu li najbolji The Fall albumi oni najraniji, kada MES nije ni znao šta je to producent. Gitare, gitare uz nonšalanciju koju Paul Haig peva možda neće novonaviknute uši odmah oduševiti, ali je ovo potpuni blagoslav za nas odrasle u to doba. I dodatak i zahvalnost ljudima koji su ovo gurali svojevremeno na našim prostorima. Dragan Gojković i Radio Novi Sad, na čijim talasima sam po prvi put čuo i Josef K. Treba i to spomenuti (tu su se, što reče jedan političar "najprvo" vrteli i Luna, Obojeni, Modern eon, Scars). Uostalom ova rubrika se i zove Retro.

 

ImageDva ključna čoveka benda Josef K su nakon raspada benda i dalje pokušavali da osmisle nastavak "radova". Paul Haig se nije vratio mirnom načinu životu (ako ga je ikad i imao) te je sarađivao na raznim projektima sa velikanima scene koja se oblikovala početkom 80-ih od kojih je najznačajnija/kvalitetnija sa pokojnim Billyjem MacKenziejem iz Associates (vidi arhivu ove rubrike) koja je rezultirala i najkonkretnijim rezultatima, drugim Associatesom Alanom Rankinom, a tu su imena kao Barney iz New Order, Anton Fier. Pomenuti Paul Morley ga je zajedno sa još dva Škota (pomenutim MacKenzijem i gorepomentim Jimom Kerrom iz Simple Minds) i jednim Englezom (Martin Fry iz ABC) promovisao u nešto što je nazvao spasiocima Pop kulture. Tada i jeste imao sve razloge za to, naravno. Sada smo pametniji za post/produkciju, pa možemo i sami doneti zaključak da li je bio u pravu, ili opet pokušao da usmeri tok pop istorije u lepšem pravcu!? Haig je menjao stilove, od elektro croonerskog pristupa, dance prilagođavanja, ali uvek sa razlogom koji se morao poštovati, ako već albumi nisu oduzimali dah, barem tada. Ja ću ih preslusati ponovo. Sa njim se nikada ne zna!

 

Malcolm Ross, gitarista benda Josef K, čak je jedno vreme koncertno pomogao Paulu Haigu, na kratko bio član benda Aztec Camera, zatim pratećih bendova kao što su elektro heroji Blanchmange, radio je sa Momusom, snimao solo albume, bavio se i produkcijom, a trenutno je aktivan kao član live benda još jednog pionira i inovatora iz punk/new wave doba - Barryja Adamsona. Sve se nekako vrati na svoje mesto. Josef K. Skoro pa savršen b(r)end.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement