PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 
U PUŠKINOVIM SAONICAMA ''MOSFILJMA'' JEMELJAN PUGAČOV!

 

ImageSuditi o tome šta je uzbudljivije, knjiga ili film, zaludno je. Jedno će uvek biti jedno a drugo drugo - i Bog! Ko mašte nema, gubi u oba slučaja, gledao film ili čitao knjigu. Samo, drugo je predavati se čarima zamišljanja a treće gledati slike pred sobom.

 

Iako, svojim pozivom, već odavno dugujem praksi nekakav tekst o zadatoj temi, ja se ne dam, pa kao pisac i dramaturg ljubomorno ostajem dužan ''nauci''. Danas je sve nauka, pa tako i umetnost. Ima više doktoranata iz oblasti umetničke teorije a bogami i prakse nego što to svet može poneti, pa ipak. Ja, eto, mogu da pišem kao čitalac i gledalac i ništa više od toga, sram me bilo.

 

Sebe radi, a i da dosadim odmah na početku, podsećam se uopšte odakle potreba da se film i književnost porede. Prirodno, valjda je to zbog toga što je prvo mlađe a drugo starije. I tu se završava sva priča o poređenju.

 

Ako je verovati Aristotelu, pesnik se ne može odupreti ushićenju a ushićenje je tek u onoj kritičnoj sekundi u posmatranju kada se slika trajno urezuje u gladak kamen svesti, prazan papir uma. Tamo će iz nje, kao iz male pukotine, krenuti osipanje svakog suvišnog dela kamena, sva suvišna belina papira opet će nestati i ostaviti tek toliko mesta oko grafema da se još može uneti poneka reč ili tek broj stranice. Konačno delo nije ništa drugo do stablo nastalo iz baš one sićušne semenke koju je vetar doneo tu, pred noge pesnika-poljodelca! I to je neka slika, složićete se. Dakle, čovečanstvo je dočekalo da pesništvo jeste ono što stoji između dve slike. Pesnik je video semenku, mi vidimo stablo, svi zadovoljni!

 

Film je žudeo za pričom, od samog početka. Originalne priče brzo su se trošile, prirodno, knjigu u šake! Od početaka do današnjih dana film je pokušavao sa većim ili manjim uspehom da usisa sve postojeće žanrove literature. Filmovi na biblijske teme, krimi-romane, po epopejama, ogromnim romanima i kratkim pričama, pesmama, pa čak i po esejima - koliko je rodova u starijoj toliko ih je nasledila i mlađa umetnost. Kinematografiji, kao mlađem detetu, prirodno prija sva ta ''rodbina'' da je mazi i pazi.

 

Moglo bi se reći da je film ''dete'' koje je najbrže napredovalo. Dvadeseti vek, koji je sav od filma, putem celuloidne trake izaziva najveće prekopavanje istorije ikad zabeleženo. Prosto je neverovatno da je kinematografija u sebe smestila, za sto godina stvaranja, svu ljudsku istoriju u sebe! Takvo proždiranje nasleđenih tema, priča, istorijskih i izmišljenih događaja unutar magije slika koje se pomeraju i govore nije se desilo za svo postojanje vremena zajedno. Producenti i režiseri ne prestaju da trče unaokolo tražeći priču. ''Storiteling'' ili očaj!
Prvo je pojedena drama, koja je uvek i samo i na prvom mestu literatura! (Pročitajte opet ''Antonija i Kleopatru'' V. Šekspira i uverićete se da je on osim moderne drame i autor prvog filmskog scenarija!) Zatim mitovi, bajke, veliki a za njima i mali romani, novele i pripovetke. Sve je to postalo filmski scenario, koji je, opet, literatura.

 

Kao prvi veliki dokaz odrastanja jedne umetnosti filmu se može pripisati i njegov masivni uticaj na literaturu. Počele su da se rađaju generacije pesnika koji su još pre same spoznaje da u njima ima umetničkog dara pre svega bili filmska publika, ona očarana, uplašena i ozarena dečija gomila nalik akterima antologijske sekvence iz ''400 udarca'' Fransoa Trifoa. Sjajan i plodan potres.

 

Ovde mi pade na pamet, potpuno izvan teme, uticaj filma na razmenu doživljaja među ljudima. Zamislite, milenijumima među ljudima nije bilo moguće opisati nešto rečima: "Ma, ako si gledao onaj film onda znaš kako, baš kao u onoj sceni...''. Strašno!

 

Ostatak ovog teksta želeo bih da posvetim krajnje ličnim doživljajima susreta književnosti i filma.

 

Rusi, Englezi i Francuzi, kad je u pitanju nacionalna književnost. To je odgovor na pitanje ko najbolje ume da napravi film prema literarnom predlošku. Zašto? Verujem da je razlog u tome, osim što u navedenim kulturama postoji strahopoštovanje prema nacionalnim piscima, što su to kinematografije visoke discipline. Nju su nasledili iz iste takve pozorišne prakse a to nije za zanemariti. Interesantno, kada govorimo o ove tri kinematografije one su uspešne i u ekranizacijama međusobnih literatura.

 

Kad je reč o konkretnim primerima, moj izbor je pao na rusku kinematografiju.

 

Recimo, ''Zlatno tele'' (1968), režija Mihail Šveicer. Svi su primeri iz ruske kinematografije potresno identični literaturi koja ih inspiriše pa i ovaj. Ostap Bender, sa likom glumca Sergeja Jurskog, postaje jedino moguće otelotvorenje avanturiste iz romana Iljfa i Petrova. Da ne govorimo o pažljivo odabranim lokacijama snimanja, od ruskih bespuća, po kojima klackaju ''ljubitelji automobilizma'', preko zaprašnjavljenih ''sovhoza'' do romantičnih kutaka Černomorska. ''Satirična komedija'' glasi odrednica ovog ostvarenja i sva mesta u filmu koje prati komika, kalambur, karikatura ali i njegovi dramatičniji, ''umniji'' delovi slede istovetno ono što nudi i knjiga, a ona je žanrovski baš ono što stoji i na početku ove rečenice. (Neverovatna greška potkrala se autorima skore dramatizacije istog romana u svrhu pozorišne izvedbe na sceni nacionalnog teatra u našoj prestonici. Da je samo jedna bilo bi za oprostiti. Ostapa Bendera igra glumac skoro dva puta stariji od onoga iz knjige!? I kako onda da poveruješ?)

 

Image''Kako su se posvadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič'' (1941), režija dvojca Kustov-Mazur. Ko god je čitao Gogoljevu pripovetku, ostaje zapanjen tačnošću, pravovremenošću pojava koje su tako nasušne da bi se doživeo Mirgorod, u koji je smeštena priča. Bez sumnje građena samo u tu svrhu, scenografija i vizuelni elementi koje Gogolj tek uzgred, ali pažljivo odabrano nagoveštava kao nešto više od simbola (baruština nasred varošice, dvorišta, sreska kancelarija, živina i živalj pomešani u učmalosti maloruske provincije), sve je tu. Karikaturalni izbor glumaca i maska koja pojačava utisak o svakom od karaktera dovedeni su do perfekcije koja sluti da je ruska književnost u Gogolju imala svog ne anonimnog autora pravoslavne ''komedije del arte''! Pijetet doživljava vrhunac u pojavi glumca koji igra samog Gogolja. U poslednjim kadrovima filma on je putnik koji prolazi Mirgorodom, u kočiji je, pada nemilosrdna jesenja kiša, a sve što će izgovoriti biće poslednja rečenica iz pripovetke.

 

Šta reći za ''Braću Karamazove'', verzija iz 1968. godine, koju potpisuju trojica reditelja: Lavrov, Uljanov i Pirjov (ipak je to Dostojevski, ne može jedan da radi, to je neozbiljno!). Ovom filmu dodatnu magiju dodaje kolor, koji u dva prethodna filma nekim čudom uopšte ne nedostaje. Jedan stariji film, ovenčan nagradom američke Akademije za film, takođe u koloru, priča je za sebe. Bondarčuk, naravno, ''Rat i mir'' (1965). Pa, ko još da čita Tolstoja pored ovakvog remek-dela! Rađen kao tetralogija ''Andrej Bolkonskij'', ''Nataša Rostova'', ''1812. godiina'' i ''Pjer Bezuhov'', traži od vas celo jedno poslepodne i veče da ga odgledate, ali vredi. Mnogo. 431 minut, 120.000 učesnika na snimanju, najskuplji film u istoriji sovjetske kinematografije. Na stranu sad svi zluradi komentari, kad se već niko više ne pita koliko je ljudi izginulo pri građenju piramida već se svi dive i fotografišu pored istih - više nije nužno reći nijednu lošu reč o neverovatnoj tvorevini Sergeja Bondarčuka. Moja preporuka: mante se knjige, film u ruke!

 

ImageZa kraj sam ostavio poslasticu. ''Kapetanova kći'' (1958), režija Kaplunovskog i scenario Kovarskog. Za kritiku je što sam, eto, tek sad ispisao i jedno ime autora scenarija ili adaptacije. Raditi adaptacije, u zanatskom žargonu uvek pričamo o ''dramatizacijama'', lakše je nego napisati originalan tekst a opet teže jer od početka narušavamo već stečene slike u svesti obožavalaca literaturnog predloška. Kovarski je to znao bolje nego ja, pa ''Kapetanova kći'' ostaje usamljeno i skrajnuto (crno-belo) remek-delce - nezasluženo. Puškinov doprinos ruskoj verziji pikarskog romana, romantične avanture sa svim elementima melodrame smeštene u burni period Pugačovljeve bune, sam za sebe, mnogo je više od ''doprinosa''. Ne prvi put, jedan genije iz ''tamo nekih krajeva'' kao da je samo želeo da se oduži temi, sižeu koji je strašno voleo, a, u stvari, napisao je jedan od najuzbudljivijih romana u istoriji svetske književnosti. Da je Puškin moderniji od svake moderne, rečit a s merom, uzbudljiv a bez preterivanja, mudar a pitak, majstor paralelnog pripovedanja a uvek ispred čitaoca i vodi ga kao svitac, uvek već tamo ispred kad pomislimo da nam je ispod skupljenih šaka, nedodirljiv, nedostižan - sve to znam dok ga čitam. Strašno je i potpuno kontradiktorno tvrdnji da je lakše dramatizovati nego ''ispočetka'' napisati reći sad da je Kovarski ''čudo stvorio''. A jeste tako, kad se pogleda film. Takozvani ''of'' ili glas junaka koji čujemo a koji je njegova misao ili zapažanje, ovde nam kroz obraćanje Petruše Grinjova, mladog oficira koji se zaljubljuje u Mašu, da baš tu ''kapetanovu kći'', tek u malim dozama i sasvim funkcionalno prenosi deliće iz romana, nikako one literarne, s pažnjom odabrane prema mladiću njegovih godina i u skladu sa osećanjima koja ga obuzimaju (to nije čest slučaj a nevolja je kad autori nastoje da ''of'' zloupotrebe za sva ona ''lepa prozna zapažanja'' koja dijaloška struktura ne može da podnese). Sjajan je Puškin, jer on svom romanu daje naziv ''Kapetanova kći'', a ona je u priči tek povod, dramski naizgled neupotrebljiva jer ne čini ništa, suviše je pasivna, neko ko je tu a od koga ništa ne zavisi - ali ništa bez nje! Maša je ono zbog čega ima sukoba, ona je relikvija koja se mora oteti, odredište, plen, blago oko kojeg se Grinjov otima, smisao koji izmiče u okruženju smrti, bezvlašća, predaleko udaljenih vojnih utvrđenja, snežne mećave, nekakvih nejasnih slika na dnu horizonta u koje bulje kako pobunjeni ''pugačovljevci'' tako i carski oficiri. Film je baš toj dimenziji Puškinove priče otvorio prostor da se razigra a ona mu je s druge strane dala ono što već jeste filmično u delu genija. Sad zamišljam kako bi Puškin reagovao da ga sretnem i kažem mu: "Aleksandre Sergejeviču, vaša 'Kapetanskaja doćka' je tako filmična!!!" Režiser Kaplunovski do kraja iscrpljuje dramatiku Pugačovljevog kraha u završnoj sekvenci pogubljena pred ogromnom masom na moskovskom trgu. I, možda prvi put, u oko pada nešto čega nema u romanu. Grinjov je tu, dole, ispod gubilišta, Pugačov čak zastaje na trenutak primetivši ga, u raskoraku je i na pragovima kojima gazi ka gubilištu. Razmene poglede, Pugačova pogube odrubljivanjem glave i onda u krupnom planu lice Petruše Grinjova, koji je smaknuo svoju oficirsku kapu. Potresen i sa suzama u očima on iskreno izgovara: ''Šta ću? Toliko dugujem tom čoveku.'' - rečenica u knjizi postoji, ne na tom mestu i ne u tako opisanom okruženju. Ali, sjajan potez. Na nekoliko mesta čoveku padne na pamet da su autori imali na umu Puškinovu životnu priču, i vojnu službu i tako prisutan teret u njegovim mislima stvoren ljubavlju za one koji se bore za pravdu pa makar što je to protiv očekivanog ponašanja društvenog sloja kojem je sam pisac pripadao. U jednoj sceni, prikazan u dokolici, Grinjov nemarno beleži nešto u svoj dnevnik, na čijim stranicama se jasno vide minijaturni crteži perom nalik na Puškinove. O bizarno-precizno vođenom iskorišćavanju detalja koji se vide tokom filma a koji već jesu u mom sećanju, ali onom čitalačkom, moglo bi se naširoko pisati. Opisi likova, mesta i događaja, vremenskih prilika pa čak i gestova junaka, sve je to našlo mesta u ovoj dinamičnoj filmskoj verziji.

 

I tako, pre reči beše slika a onda o slici priča i opet se neko nađe da to prikaže u govoru i slici da bi se sve završilo kako ko više voli...

 

Autor: Uglješa Šajtinac

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement