Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Krejg Tejlor

 

LONDONCI

 

Dani i noći sadašnjeg Londona - po rečima onih koji ga vole, mrze, u njemu žive, koji su ga napustili ili za njim žude

 

Tim Tarner

 

O "Londinu"

 

ImageLjudi me ponekad pitaju: "Pa, odakle si ti?", a ja im odgovorim: "O, pa ja sam iz Londina." Ne primete kako mu izgovorim ime, ali nije to isto mesto. Razlika je neznatna, ali ju je vrlo važno razumeti, pogotovo ako niste odavde, pogotovo ako ste ovde samo u prolazu. Druga je to reč. Na primer, doseliš se ovde i upoznaš tu prijatnu, privlačnu osobu, koja dobro poznaje istoriju i prati muzičke trendove, pa odlučiš da s njom izađeš, međutim kad stigneš u pab shvatiš da u njemu zapravo sedi njena veoma čudna bliznakinja. Sličnost ti je očigledna, no onda se dobro zamisliš...

 

Kako izgleda moj život u gradu Londinu? Uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Elefant i Kasl.* Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Mislim da više ni ne znam šta je slon, ne mogu da prizovem u mislima sliku slona. Kad čujem tu reč smesta se dižem i krećem na posao.

 

Ja sam onaj koga svi mrze. Službenik sam u banci. Imam čitavu kolekciju groznih kravata. Neprestano radim. Ako budem počeo da ti objašnjavam tačno šta, bukvalno ću morati da zaspim, prosto ću morati da spustim glavu na sto, zaspim i uz malo sreće počnem da sanjam neki drugi posao, posao u kojem nikad ne moram da izgovorim reč "hipoteka".

 

Ja ne živim u Londonu u kom postoje mesta za razonodu i turističke atrakcije i ruski milijarderi i galerije Sači i Londonsko oko, već u Londinu. To ti je zapravo nekakva mešavina Londona i Londisa.* Nisi baš u Vejtrouzu, niti u Sejnsberisu, čak ni u Tesku.* Malo je sve sranje u Londinu, ali ima tu i sitnih zadovoljstava, kao, na primer, kada hodaš veoma brzo sa slušalicama na ušima; kao što je ukus one gotove testenine koju prodaju u M&S-u, s komadima fete veličine malenih loptica za golf; ili kao što je onaj veliki južni peron na stanici Ejndžel. Na tom peronu stvarno ima mnogo mesta. Baš sam pre koji dan bio tamo i pomislio sam: zašto li su izgradili tako besmisleno veliki peron? Predivan je. Osećao sam se kao da sam bio na odmoru negde u Londinu. Možeš da trčiš gore-dole po tom peronu, da jašeš neku životinju po njemu... Da jašeš slona. Slona! Evo, pazi samo, sad ću krenuti na posao. Rekao sam tu reč: slon.

 

Imam jednu prijateljicu koja je ranije živela u Južnom Londonu ali se nekoliko godina preselila nazad u Hadersfild. Pre koje veče me je pozvala da mi kaže da se učlanila u hor. Ja reko': U šta? U hor, kaže ona. Ta reč kao da se odjednom pre stvorila ovde iz neke druge galaksije. Zašto ide na probe hora kad može to vreme da iskoristi radeći? Kako se to uopšte "peva u horu"? Zašto, pobogu, i ustaje od radnog stola? Pretpostavljam da bih se mogao i ja priključiti nekom horu kad bi probe održavali u onom delu M&S-a gde drže gotove obroke od testenine. Mogao bih skoknuti do njih na oko tri minuta tokom pauze za večeru pre nego što se vratim na posao pa onda i tamo malo sedećki pevušiti, ali inače... Pretpostavljam da u Londonu postoje horovi. Možda će jednog dana neko okupiti jedan i u Londinu. Londinski muški hor.

 

Zamislio sam potom kako pokušavam da se išunjam da odem na probu hora ili tako nešto, na nešto u Londonu, kako se iskradam iz Londina i idem u London i kako zamalo uspevam da prođem pored te ogromne usnule zveri, onako na prstima. Ali onda se Elefant probudi. Pa se pored njega probudi i Kasl - kakav dvojac! - pa mi zajedno prepreče put. Možeš to da zamisliš, zar ne? Slon onako, kao, zamahuje surlom. Ne znam šta bi zamak radio. Mogu li zamkovi biti agresivni? Pretpostavljam da mogu kad igrate šah.

 

Jednog dana ću se preseliti u London. Kad budem bio bogat i kad budem pokupio svu lovu i kad nikad nikad nikad više ne budem morao nekom da kažem da radim u banci. Ima da iseckam sve kravate koje nosim na poslu i bacim ih u Temzu, da uzmem sav taj silni novac koji sam zaradio, sav novac koji ljudi misle da sam zaradio prodajući dušu, i da se lepo preselim iz Londina u London. Otići ću do stanice Elefant i Kasl poslednji put, sesti u voz na liniji Bejkerlu i otići na sever. Posetiću Vestminstersku opatiju i Londonsko oko i kad budem bio u jednoj od onih kapsula iz koje ću videti čitav grad, neki turista iz Minhena ili Ajdaha će mi reći: O, prvi put ste u Londonu? A ja ću mu, onako sav važan, reći: Aha. I pravo da vam kažem - tačno sam ga ovakvim i zamišljao.

 

Pozvali su ga za sto načičkan praznim bocama i okružen muškarcima u odelima. Zamalo da zaboravi kravatu koju je urolao i stavio pored slanika i jelovnika. Ostavio je za sobom gomilicu novčića od jedne funte i praznu čašu.

 

 

Džejn Lanajero

 

O dolasku iz Ugande

 

Tada sam još studirala u Ugandi i na univerzitetu smo pisali izveštaje o ratu u mom delu zemlje. U jednom od njih smo naveli neke zločine koji su se desili i slikali ih, pa sam sve to potpisala govoreći da naravno posedujemo dokaze i da je za sve kriva vlada. Sve je preraslo u nešto prilično opasno pa sam morala da napustim zemlju i dođem ovamo. Imala sam dvadeset dve godine.

 

Na aerodromu Getvik su mi dali kartu za voz i uputstva kako da odatle stignem do pansiona u Harou na Brdu.* Da znam da čitam i pišem, to stoji. Ali se nikada do tada nisam vozila vozom i nisam znala kakvi su vozovi u Londonu. Kažu ti da uđeš u voz na liniji Serkl, pa da onda pređeš u neki na liniji Metropolitan, pa onda u neki drugi, pa kad stigneš do te stanice da onda odeš na onaj peron. Bože, pomozi mi, rekla sam. Penješ se, pa se spuštaš, pa izađeš... Ništa nisam razumela. Plašila sam se da nekog pitam pošto sam oko sebe videla sve te belce i nisam znala kako da im priđem. Poželiš nekome dobro jutro a on te samo pogleda. I svi sede s raširenim novinama i ćutke čitaju. Aha, znači ovo je takvo mesto? Ni sa kim nisam popričala. A tek kako je hladno bilo! Stigla sam u julu, ali bilo mi je veoma, veoma hladno.

 

Imala sam dokumenta i uputstva kako da stignem do pansiona, a i rekli su mi broj kuće. Ali nisam imala pojma da se kućni brojeve svi nižu u jednom pravcu. Pošla bih jednim putem pa nakon određenog vremena shvatila da sam pogrešila. Mislim da sam s aerodroma pošla u pola deset ujutru, a u Harou na Brdu stigla oko osam uveče. Osam uveče! Nisam nigde usput zastajala, ali mi je samo na stanici Viktorija trebalo četiri sata da od glavne železničke pruge dođem do stanice metroa. Pa onda taj voz u metrou. Kad sam ga videla da dolazi tako sam se uplašila da nisam smela da uđem u njega. Čekala sam da prođe prvi voz da vidim kako se ponašaju ostali ljudi, pa sam onda čekala da prođe i drugi jer i dalje nisam znala šta treba da radim. Hajde sad, govorila sam sebi, obrati pažnju: svi izgledaju vrlo samouvereno i samo zakorače i uđu u voz. Ali stalno sam se pitala hoće li se ta vrata otvoriti ili neće. Jer, videla sam da se otvaraju, ali ponekad su ljudi i pritiskali neko dugme... Bilo mi je jako strašno. Onu rupu između perona i voza da i ne spominjem!

 

Najstrašnije od svega je bilo to što su mi za određeni datum zakazali razgovor o dobijanju statusa izbeglice, pa je trebalo da se vratim na aerodrom. Tad celu noć nisam spavala, samo sam razmišljala o putovanju. Nisam ni mislila o razgovoru, pred očima mi je jedino bila čitava ta noćna mora od povratka na Getvik.

 

Međutim, ljudi u pansionu su bili vrlo gostoljubivi. Kad sam ušla upravnik mi je rekao: "Jesi li ti Džejn? Dugo te već čekam - šta se desilo?" Gospode bože, ne možete vi ni da zamislite kroz šta sam sve prošla, rekla sam mu.

 

Prevela s engleskog
Bojana Gajski

 

(Craig Taylor: Londoners
The Days and Nights of London Now - As Told by Those Who Love It, Hate It, Live It, Left It and Long for It
Granta Books, 2011
Copyright  Craig Taylor 2011)

 

Krejg Tejlor objavljivao je tekstove u najistaknutijim novinama tri zemlje - u Gardijanu (Ujedinjeno Kraljevstvo), Njujork tajmsu (SAD) i Gloub end mejlu (Kanada). Njegove književne tekstove objavio je Misisipi rivju. Proteklih godina, pisao je One Million Tiny Plays About Britain za Gardijanov Vikend magazin, a tri od ovih drama bile su štampane na torbama i uručene pobednicima Kanskog festivala. Takođe izdaje sopstvene magazine, između ostalih The Review of Everything I've Ever Encountered i Dark Tales of Clapham. Njegovu prvu knjigu, Return to Akenfield, objavila je Granta, 2006. godine.

 


* Eng.: elephant - slon, castle - zamak, top. Nazivi dveju ulica u Londonu. (Prim. prev.)
* Lanac mini-marketa. (Prim. prev.)
* Lanci supermarketa. (Prim. prev.)
* Deo severozapadnog Londona. (Prim. prev.)
 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement