Dnevnik putovanja

Sreda, 20. april - Nedelja, 24. april

Nikada nisam vodio dnevnik i retko sam nešto hronološki beležio, ali, evo, ukazala mi se prilika da jedan dnevnik putovanja - i to iz Makedonije -utisnem u "Plastelin". Mala grupa planinarskog društva "Kinđa" iz Kikinde i Sente, pozvana je da se pridruži vojvođanskim planinarima iz Novog Sada i Zrenjanina u pohodu na Solunsku Glavu u Makedoniji. Uzbuđenje pred put je bilo očigledno, a razloga za to je bilo više. Prvi i najveći je bio taj što nam je 2004. godina bila dosta slaba po pitanju odlaska na akcije, zbog raznih problema, a ovo je bila odlična prilika da se stvari pokrenu sa "mrtve tačke". Zanimljivo je bilo i to što je pred nama bio put železnicom. Kikinđani uglavnom koriste autobus kao prevozno sredstvo, pošto je "kikindska" pruga, iako jedna od najstarijih u zemlji, zapuštena i propala. Voz nam je sam po sebi bio doživljaj, skoro kao i samo penjanje na snežne vrhove Makedonije.

Pre podne mi je proteklo u pakovanju stvari i u uobičajenim pitanjima pred planinarski pohod: šta poneti od opreme, garderobe, šta poneti od hrane…?! Vremenska prognoza nije nimalo obećavala. Za ceo vikend je najavljivana kiša, a za nas je to značilo i sneg, s obzirom na to kuda smo se uputili. Ja sam se zezao da je tamo kuda smo mi krenuli i Turke mrzelo da se penju. U Beograd smo stigli oko 5 po podne. Kiša je pljuštala i kvarila nam dobro raspoloženje, ali osmeh je bio na licima kada smo se na železničkoj stanici našli sa starim prijateljima iz Zrenjanina i Novog Sada. Sa nekim ljudima se baš dugo nismo videli. Sledi smeštanje u voz. Skretničar podiže crvenu zastavicu, mašinovođa pokreće pogon, otvara se flaša "pelinkovca" za srećan put, vežite se, polećemo... Pored odlaska u prirodu, druženje je podjednako važan razlog za moje bavljenje planinarenjem. Neke dogodovštine se teško mogu prepričati, i, najkraće rečeno, u vozu je bilo super. Posle kratkog vremena "masa" se izmešala po kupeima. Neki ljudi su bili budni i pričali su cele noći, neki su poneli instrumente i svirali i pevali, neki su preferirali šetnju po hodniku vagona, dok su neki jednostavno iskoristili priliku za dremanje posle napornog radnog dana. Gledajući kroz prozor kišu koja nije posustajala, rekao sam u jednom trenutku: "Ma, nije važno! Skoplje ima 'mikro klima', tamo će biti ok." Sledećih dana, kadgod je nekom bilo hladno, kada je bio mokar, umoran ili gladan, samo bismo mu rekli: "Ma, nema veze! Skoplje ima 'mikro klima'…"

Stižemo na granični prelaz Preševo, noć je. Carinsku kontrolu smo prešli brzo i ona je manje-više formalnost. Svi su se razbudili i ponovo počinje graja u vozu. Skoplje nije bilo daleko. Nikada dotad nisam bio u Makedoniji. Video sam je samo u svom omiljenom filmu "Pre kiše". Ovo bi se pre moglo nazvati "za vreme kiše" i to je bila ljubav na prvi pogled. Stižemo u glavni grad Makedonije rano ujutro, još uvek je mrak. Slobodnih dva sata smo iskoristili za šetnju. Šteta što je bilo gluvo doba. Nije radilo ništa, nije bilo ljudi na ulicama, a vreme je i dalje blio očajno. Obišli smo centar i gradski trg, koji je lepo sređen i simpatičan, išli smo do reke Vardar, do podnožja gradske tvrđave i sve to začinili sa puno fotografisanja. Ja sam već odlično pričao Makedonski. Pored Skoplje ima "mikro klima", naučio sam još da kažem i "sakam skopsko". Šalu na stranu, nije bilo problema u komunikaciji ili, što je jednom neko rekao, "svi se Sloveni razumeju".
Sledilo je presedanje u drugi voz, a ostalo nam je još 3 sata putovanja do Velesa, a zatim do stanice Orešje, gde je trebalo da siđemo. Ukrcali smo se ponovo u drugu kompoziciju i uskoro stigli. Pod punom opremom krenuli smo do mesta gde nas je čekao traktor na koji smo natovarili velike rance. Kretali smo se vlažnom prugom, prebacivši preko sebe kišne kabanice, a neki su čak poneli kišobrane. Posle pola sata pešačenja, dolazimo do odredišta gde se oslobađamo tereta, slažemo rance u prikolicu i krećemo dalje da hodamo. Sledio je blagi uspon od tri sata hoda, asfaltnim putem do planinarskog doma "Čeples", koji se nalazi na 1400 metara nadmorske visine. Ulazimo u oblak, vlažno je, a kiša počinje da se pretvara u sneg. Prvu sam krizu prevazišao: prvo je prestalo da mi bude hladno, a zatim je postalo prevruće. Kada čovek hoda, a pogotovo uzbrdo, jako brzo postigne "radnu tempreturu". Stižemo konačno do doma, u kom je bila gužva jer se naš dolazak poklopio sa održavanjem tradicionalnog "makedonskog maratona", koji je takođe počinjao od tačke našeg doma. Dočekali su nas domaćini, a posle sušenja pored vatre, kreće žurka. Odmah smo se "skontali" sa nekim makedonskim planinarima. Kuvao se čaj, kafa, krenulo se sa degustacijom makedonske rakije, lozove prepečenice, mastike... Imali smo i mi naše vojvođanske adute. Krivo mi je što nisam poneo rakiju od dunje, nikada nisu to probali, pa sam obećao da ću doći opet sledeće godine, tada bolje naoružan. Druženje je trajalo do jedan sat posle ponoći. Valjalo je ići na spavanje i skupiti snagu sa sutrašnji uspon.

Puklo je prelepo jutro pred nama. Vreme je bilo idealno i, na neki magični način, nestalo je ono sivo i tmurno nebo koje nam je bilo nad glavom dva dana. Ubrzano se pakujemo jer je pokret bio u devet sati, a čekalo nas je prelaženje visinske razlike od skoro 1200 metara. Vrh Solunska Glava se nalazi u centralnom delu Makedonije, na planini Jakupici. Sam uspon i nije bio neki veliki problem, problem je bio veoma klizav teren zbog snega na koji smo naišli već na samom početku penjanja. Kada je krenula malo strmija staza i veći nagib, kretali smo se opreznije i sporije. Pomagalo nam je nisko četinarsko rastinje, čije je granje virilo iz snega i leda i uvek si mogao da se pridržiš za nešto, ako sklizneš ili ako ti neka noga postane neposlušna. Sa nama je krenuo i deo makedonskih planinara koji nisu došli zbog maratona, pa su iskoristili naše dobro društvo do zacrtanog vrha. Sa jednom kratkom pauzom i sa oko sat i po hoda, došli smo do jednog grebena i ambisa, čijom smo ivicom nastavili kretanje. Ovaj deo puta je bio mnogo lakši za hodanje, jer je bio manji uspon, jedino nije bilo preporučljivo približavati se provaliji. Prema njoj je i vidljivost bila mala, jer je bila pokrivena gustom maglom. Ovaj deo puta je opasan jedino u zimskom periodu, kada je sneg mnogo dublji i kada su česte lavine. Po obeležjima kraj puta mogli smo zaključiti da je ranije bilo dosta nastradalih na ovom delu etape. Solunska Glava se sad već lepo videla, a ponovo je počeo "jači" uspon, kako smo joj se približavali. Vetar se takođe pojačao, a ispod snega su počele da se pojavljuju stene, koje su bile veoma čudne i neobično lepe. Ne znam tačno od kog su materijala sazdane, ali izgledaju kao da su pune nekog kvarca, presijavaju se na suncu i srebrnkaste su boje i čini vam se kao da hodate po izlomljenom ogledalu. Pošto sakupljam kaktuse i biljke koje rastu u predelima u ekstremnim vremenskim uslovima, takozvane sukulente, rekli su mi da bi mi bilo interesantno da dođem ponovo na ovo mesto i na leto. Ove stene tada budu prošarane neobičnim sukulentskim biljkama raznih oblika i prelepih boja. Već smo bili blizu vrha i trebalo nam je skoro četiri sata do njega. Sam vrh je zabranjeno fotografisati, jer se na njemu nalazi baza makedonske vojske. Došavši do bodljikave žice kojom je ograđen plato oko vrha, obišli smo je sa jedne strane i došli do ulaza u bazu, gde su nas dočekali sa toplim čajem. Uz ćaskanje sa vojskom, malo smo "oduvali", popili po šolju čaja, pojeli po koju čokoladicu i krenuli nazad i to kako je kome u grupi odgovaralo. Išli smo sada bržim tempom do pola puta, a onda smo odlučili da krenemo prečicom preko jedne padine, da bismo izbegli onaj klizavi deo koji smo imali na početku ture. Stigli jesmo brže, ali je bilo toliko padanja i klizanja po padini da je na kraju postalo i zabavno. Ja sam u jednom trenutku, okliznuvši se, dobio takvo ubrzanje, da sam se jedva zaustavio posle tridesetak metara tako što sam svom snagom zabio laktove u duboki sneg. Stigli smo konačno do jedne čistine na kojoj je bilo zgodno napraviti pauzu, a do doma je ostao još kratak deo puta. Zbog valjanja po snegu i sankanja bez sanki, bili smo potpuno mokri. Meni je sneg ušao u čizme, a u jednom momentu i za vrat. U domu nas je opet čekalo sušenje, a domaćini su nam spremili toplu čorbu i večeru. Sledilo je opet druženje do ponoći, ekipa je bila vesela, kao i predhodne večeri, mada su mnogi zbog umora ranije otišli na spavanje.

Vreme je i ovog jutra bilo lepo, skoro letnje, a plan je bio nešto laganiji. Ljudi su imali vremena da opušteno popiju kafu, da se prošetaju oko doma i uživaju u planinskom vazduhu. Predhodnog dana su mnogi napravili grešku pa se nisu namazali kremom za sunčanje, a neki, željni sunca, nisu poneli čak ni kapu ili zaštitne naočare, pa su na kraju prilično izgoreli. Vrh koji smo osvojili prethodnog dana visok je 2539 metara nadmorske visine i čovek ne primeti koliko su refleksija od snega i sunce jaki. Pokret je bio posle ručka. Cilj je bio odlazak na izvor reke Babune, a ranci su poređani na traktor već ispred doma, gde smo se pozdravili sa domaćinima dogovorivši se da se vidimo ponovo na "fruškogorskom maratonu" za nekoliko nedelja. Današnja akcija je bila skoro čisto pešačenje, izuzev dela ture kod samog izvora, gde smo se kretali dosta strmom i uskom stazicom. Međutim, meni je ovaj dan bio teži, zbog bržeg tempa i dugog hodanja, a moja zimska neaktivnost je došla do izražaja, pa sam dobio upalu mišića. Do izvorišta i prelepog vodopada smo stigli popodne. Priroda je u ovom delu fenomenalna, opet na svoj način. Oko nas je bila gusta šuma. Bistra i čista voda je izvirala iznad nas, a vodopad nas je prskao dok smo skakali sa stene na stenu, preko rečice, a svako birao svoj kamen gde će se fotografisati. Imao sam želju da se malo bućnem u vodi, bez obzira što je bila ledena, ali nismo imali toliko vremena na raspolaganju i polako smo se spremali da krenemo. Pošto nas je čekalo nemalo pešačenje do voza, nismo hteli da rizikujemo da na stanicu stignemo u poslednjem minutu, jer je ona zapravo bila samo jedno stajalište u divljini, daleko od naseljenog mesta. Stigli smo na vreme. Voz je kasnio pa smo imalo nešto vremena za odmor i da se malo dovedemo u red pred dolazak "u civlizaciju". Zbog pomenutog kašnjenja železnice propao nam je plan da u glavnom gradu odemo negde na piće i na makedonski burek. Skoplje ima "mikro klima", ali smo mi imali "mikro" vremena za bilo kakvo opuštanje. Posle kratkog zadržavanja u čekaonici, ušli smo u voz za Beograd. Povratak kući je, zbog umora, proleteo. Od prelaska "grane" se ne sećam ničega, ceo sam put prespavao. Naša šestočlana ekipa se utišala, a nisu se čuli glasovi ni iz ostalih kupea. Ponovo je počela kiša, kao da nas je čekala tamo gde smo je i ostavili pre pet dana.
U busu smo za Kikindu, gledam kroz prozor kroz kišne kapi. Voda pliva svuda, po njivama, pored puta, u kanalima koji su nabujali. Gledao sam dugoročnu vremensku prognozu, predviđa se pakleno vruće leto. Hoće li više početi, pitam se? Kažu da će, zbog globalnog zagrevanja zemlje, jednog dana ponovo da se vrati Panonsko more, tamo gde je i bilo, a izgleda kao da je već počelo. Moraćemo da se selimo na Frušku Goru, a ako ne bude dovoljno bezbedno, zna se, na Solunsku Glavu…

Tekst i foto: Jovan Jarić