Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Borivoje Adašević, pisac

 

Pokušao sam da sklopim krhotine rasprsnutog sveta

 

ImagePripovetka "Za tuđeg gospodara" Borivoja Adaševića objavljena je nedavno u Americi, u Antologiji najbolje evropske priče 2013, koju je uredio poznati pisac Aleksandar Hemon. Njen autor Borivoje Adašević (Užice, 1974), autor "Stubova kulture", do sada je objavio zbirke priča "Ekvilibrista", "Iz Trećeg kraljevstva", kao i romane "Čovek iz kuće na bregu" i "Krf".

 

Plastelin: Vaša pripovetka "Za tuđeg gospodara" našla se u prestižnoj antologiji. Ovu priču objavili ste pre sedam godina, u zbirci "Iz Trećeg kraljevstva"...
Borivoje Adašević: Godina je 1999, prvi sunčani dani septembra. Živim u Srbiji, posle događaja koji poznajemo kao Bombardovanje iz 1999. Demobilisan sam, koračam srpskim gradovima u provinciji, gledam kako vojni kamioni odvlače ostatke skladišta goriva, kasarnskih, poštanskih i bolničkih zgrada koje je domaća vojska, tokom ratnih operacija, uspešno pretvorila u legitimne vojne ciljeve, a strana isto toliko uspešno sravnila sa zemljom. Popodne sedim u čitaonici biblioteke i pokušavam da se vratim miru; jednog jutra, bilo je to, po svemu sudeći, tih prvih dana septembra, za bibliotečkim stolom, ispred sebe, vidim čoveka kog poznajem iz ratnih dana; u nekom času on se naginje preko stola i priča mi traumatičnu priču svog života, u kojoj su glavni akteri jedan vojnik rezervista, utonuo u ideološki fatalizam i nacionalističku mržnju spram svega onoga što njegov duh doživljava kao tuđe, odmah zatim i jedna žena, mati tog mog poznanika s kojim delim sto u čitaonici, tiho apolitično biće brižno za svoje dete, kao i taj moj poznanik. Tema te priče je onog tipa kakav smatramo užasnim: svedočanstvo o silovanju jedne sredovečne žene.

 

Da li ste odmah napisali pripovetku?
- Kasno popodne, dolazim u svoju sobu, kako se to veli, pod utiscima iznad svake mere, i beležim ono što sam čuo. Potom se ta priča mesecima razvija u meni, da bih je 2001. godine napisao za svega nekoliko dana ili nedelja, ne sećam se više, šaljući je na konkurs Balkan asociation of publishers. Tihomir Brajović, koji je u tom času, ukoliko me sećanje ne vara, bio jedinim članom žirija, prepoznao je u toj priči izvesnu snagu i dovoljnu meru književnog kvaliteta da bi je uvrstio u izbor nagrađenih. Tada je prvi put štampana ova moja priča. Kasnije, 2006. godine, "Za tuđeg gospodara" izlazi u mojoj drugoj knjizi, u zbirci "Iz Trećeg kraljevstva". Pored mučnine koju mi je donela dok sam je pisao, pomenuta priča mi je pridodala i izvesnu količinu radosti, koja se ovih dana prelila i u Best European Fiction 2013. To je, u kratkim crtama, ono što je važno reći.

 

Pripovetka je napisana u epistolarnoj formi.
- Kao što je razvoj epistolarnog romana, od XVII veka naovamo, otvorio piscima prostor za društvenu kritiku, moralnu ili filozofsku raspru najvišeg umetničkog sadržaja, priča kao epistola, da tako kažem, i dalje, u pojedinim slučajevima, pruža piscu onu i onakvu mogućnost kakvu mu ne može pružiti nijedna druga forma, ako želi da ispriča ličnu ispovest junaka koji ima šta da saopšti, pri tom nosi neku vrstu otvorene, ali i progutane polemike s tim istim, dakako, svojim svetom, svetom, dakle, u kojem živi i u kojem stvara, u kojem od svog života pravi parabolu. Ne volim poziciju pisca koji priča priču koju bi čitalac, eventualno, voleo da pročita, već poziciju pisca u kojoj sama priča ostvaruje primarni interes i u kojoj pisac biva medijumom (instrumentom) same te priče, tragajući za odgovarajućom formom. Ukoliko kao pisac imam želju da ispričam jednu priču, najpre tragam za formom koja će toj mojoj priči obezbediti najviši stepen uverljivosti i najjaču dozu konflikta sa onom realnošću sa kojom imam razmenjivati polemiku.

 

Ovoga puta to je bila forma pisma...
- Kada je u pitanju priča "Za tuđeg gospodara", težište te priče nije na tragičnom iskazu junaka koji pripoveda kako mu je u toku rata iz 1999. godine bila silovana majka od strane nekog rezerviste, već, u književnom smislu, prećutna polemika između onoga koji piše pismo i adresata, između ta dva intelekta od kojih prvi drugom zamera, naravno, gledajući iz svoje tragične perspektive, iz perspektive svog tragičnog iskustva, ostanak u zemlji koja se opredelila za nasilje. A adresat je istovremeno sam pisac priče, i on se ne izjašnjava, on samo prenosi reči koje su mu odaslate tekstom samog pisma, no slaganjem tih rečenica, formiranjem priče on svetu šalje svoj odgovor na progutanu polemiku. Pisanje je, ponavljam, ozbiljan posao. A slika našeg sveta vrlo je slojevita, dok su paste zgusnite i otvrdle. Svoditi priču na jednu dimenziju, a pri tom pisati o tragičnim, (tragičnim da tragičnija ne mogu biti), ljudskim iskustvima, banalizovanje je same umetničke funkcije književnosti i na to ne pristajem.

 

Pripovedač opisuje svuda sa sobom nosi ključ od sobe u kojoj drži knjige i lične stvari, da neko stran slučajno ne bi ušao. Šta se nalazi u sobi čiji ključ Vi nosite svuda sa sobom?
- U toj sobi nalaze se knjige koje čitaoca mogu naučiti da je svet odviše komplikovan, e da bi se posmatrao optikom politike, uvećalom ideologijom zatrovanih budala, te knjige koje čitaoca mogu uveriti, naravno, pod uslovom da taj čitalac ne sedi, kao neki naši kritičari, u magarećoj književnoj klupi, da žrtve nemaju nacionalnost i da slika, kada joj se sudi, mora biti sagledana u celini. Knjige koje čitaoca - ukoliko je pravi čitalac, a ne kakav paun šarenog perja - mogu podsetiti da postoji nešto iznad svega, iznad svih naših odnosa i našeg vašarišta taštine, da postoji ljubav i umetnost. A to dvoje obuhvata gotovo sve što mi je važno. Ljubav i umetnost. Hoću reći ljudskost i lepota. Hoću reći dobrota i nada.

 

"Ne mogu da pobegnem iz grada u kome živim, ne mogu se lišiti njegovih ulica, zgrada, grobova..." - kaže junak pripovetke "Mihael Urban, moj prijatelj" koja se nalazi u istoj knjizi. Živite u Požegi. Da li možete da pobegnete? Kako izgleda život pisca u provinciji?
- Po mom dubokom osećanju, a trudim se da stvar sagledam iz pozicije Dablina ili Londona, za mene je Beograd takođe provincija. Odlazim tamo retko, katkad poslom, mada, najčešće radi odlazaka u pozorište, koje volim, ili radi susreta sa prijateljima kojima sam još uvek odan. Voleo bih da živim u Njujorku ili Parizu. No, za to ne postoje preduslovi, ni lični ni opšti. Život u provinciji je neka vrsta izgnanstva, blaga verzija Sibira u kojoj je uvek hladno. Majka jedne moje prijateljice koja ne voli grad iz kojeg potiče, u pitanju je grad u kom živim, postavlja uvek isto pitanje svojoj kćeri, ironično do krajnje mere: "Đurđa, je li kod nas tebi uvek jako hladno?!" Otprilike, moj odnos prema gradu u kojem živim, nalazi se negde na sredini između odnosa koji prema provinciji gaji ova moja prijateljica i odnosa prema istom pitanju koji ima njena mati. Naučio sam da čovek, ma gde živeo, živi zapravo ono što nosi unutar sebe, a da spolja stoje kulise tog sveta, koje po potrebi mogu biti najlepše i najružnije, dok im boju, miris i zvuk udeljuje svest stanovnika. Rečju, sve je provincija, izuzev onog što smatramo da to nije.

 

ImageKako sa takve jedne udaljenosti gledate na potpuno podeljena gledišta kritičara povodom Vašeg najnovijeg romana "Krf"?
- Dvojako. Ozbiljno, a odmah zatim i anegdotski. Najpre, postoji Krležino pismo Danilu Kišu, povodom "Grobnice za Borisa Davidoviča" i napada na koje se Kiš požalio starom piscu, u kom doslovce piše sledeće: "Svojim perom Vi dražite svijet oko sebe, više od toga, Vi ga razdražujete namjerno, pa šta se čudite tome kao Pop Jocina Frajla?" Zatim, pročitao sam u nekom krimiću razgovor između starog obaveštajca i novisa u službi, kog je iskusni profesionalac uvodio u posao, kako se to veli, i u kojem, između ostalog, u delu posvećenom zemaljskim stvarima, otprilike, stoji sledeće: "Voliš li žene, mladiću?! - Volim. - A voliš li ih jako?! - Mislim da ih jako volim. - E, tad budi spreman i da budeš odbijen!" Kad je književnost u pitanju, ja držim da sam u tom braku iz ljubavi, pa su i odnosi krajnje dinamični. Bili smo, podrazumeva se, spremni na njih kad smo u svoj brak stupili, a nevestina rodbina koju pokatkad, na žalost, smatramo primitivnom i zaostalom, ili koja nas smatra varvarinom u vrtu, tu je bila otpočetka i animozitet je konstanta našeg odnosa. Svako tu svakog pokatkad želi uhvatiti za žedno grlo i tu se ništa ne može. Ja samo pišem svoje knjige. Knjige izazivaju reakcije čitalaca; dobre reakcije i loše reakcije. To je tomu tako, kako je znao da kaže pomenuti Miroslav Krleža. No, kad mi dođe teško na srcu, a desi se i to povremeno, setim se reči gospode iz one dve kratke parabole i bude mi lakše. Na trenutak lakše.

 

"Krf" ima neobičnu strukturu. Da li biste nam otkrili početni koncept iz koga ste krenuli u ovu priču?
- Moje najdublje uverenje je da pisac, ukoliko progovara o istoriji zemlje iz koje potiče, mora govoriti kroz vlastitu poziciju, zapravo, da njegov književni tekst mora odgovarati njegovom doživljaju istorijske stvarnosti podneblja o kojem govori. Kraj dvadesetog veka doživljavam de facto (i de jure) kao raspad sveta u kojem sam odrastao, kao potpuno slamanje ideala, verujućih uporišta u istoriji, u moralnom kredibilitetu naroda iz kojeg sam potekao, te slamanje državnih i kulturnih društvenih idola, dakle, kao neku vrstu velikog praska iz kojeg nastaje ništavilo i zvezdana prašina i iza kojeg nastupa doba ponovnog formiranja vrednosti, kulturnih i državnih uporišnih tačaka, rečju, novih oslonaca za buduće generacije. Govoreći iz date pozicije, Krf je onomatopeja slamanja gipsanih odlivaka društvenih idola, idola odlivenih po nekom antičkom principu, onomatopeja zvuka nastalog usled slamanja krčaga sa našim vrednostima i našom autentičnošću, a roman, kao metafora za svet, zapravo je pokušaj pisca, koji je na nivou stvaranja književnog teksta nekom vrstom književnog boga, da iz krhotina rasprsnutog sveta i zvezdane prašine, nanovo sklopi oslonac.

 

Da li rasprsnuti svet, kako kažete, dovodi do fragmenta?
- Odatle fragmentarna struktura, odatle struktura koja postaje jasna pažljivom čitaocu kada u dahu čita roman i dozvoli da se u roman sklopljeni fragmenti nanovo rasklope u njemu samom i spakuju kao u neku vrstu skladišta, kao u neku vrstu riznice. Ukratko, Krf je potraga za pravom da se nastavi život, tačnije, da se s njim ponovo započne. U trenutku predaje rukopisa izdavaču, ova je knjiga još uvek nosila, kao epigraf, definiciju onomatopeje, istrgnutu iz rečnika književnih termina, ali sam to uklonio iz vlastite netrpeljivosti koju gajim prema svakoj vrsti svođenja dela na jednu dimenziju, na mononukleus i jedan jedini put, te kompletnu stvar prepustio takozvanim pravim čitaocima kojih, na našu sreću, još uvek ima.

 

Roman dotiče istoriju, sagledavajući je iz nove perspektive na koju pisac svakako ima pravo. Da li mislite da je upravo istorija učinila da rekacije na "Krf" budu toliko različite?
- Mislim da s tim reakcijama istorija nema nikakve veze. U savremenom dobu, doživljaj istorije više nema onu funkciju i onoliki uticaj koliko je to bio slučaj pre pola veka; danas je to mesto zauzela politika (čitaj: ideologija), koja je u našem vremenu postala sve. Ideologijom zatrovani, ekstremno desno ili ekstremno levo nastrojeni ljudi, uzeli su pod okupaciju naš svet. Pisac je i dalje u sredini, pisac se i dalje ponaša kao ugrožena i uplašena životinja. U tom smislu stvar se ne menja ni u našem vremenu u odnosu na neko davno prošlo vreme. Ili, da budem precizniji, sukob oko "Grobnice za Borisa Davidoviča" nije nastao iz književnih razloga, već usled Kišove izričite tvrdnje da je potrebno staviti znak jednakosti između nacizma i boljševizma, između ta dva zla. A zacementirana slika sveta očas posla će načiniti betonski teg oko vaših nogu, ukoliko izrazite bilo kakav oblik sumnje u njeno sakrosanktno vjeruju.

 

Koliko vaš Krf uopšte ima veze sa istorijom?
- U Krfu nisam sagledavao istoriju, nije to bilo u pitanju, već sam najpre pokušao da saopštim svetu da na nivou knjige pisac ima pravo na sve, ima pravo da poražene proglasi pobednicima, da krive učini pravima, da englesku nevinu decu na kampovanju u Grčkoj, propagandom načini zlikovačkim porodom i ubicama, ako hoćete. Da ima pravo da saopšti svetu da su u jednom tako velikom ratu kakav je bio Prvi svetski, učestvovale i žene, i da ih, kao onu i onakvu silu koja jedina ima povlašćeni dar obnavljanja sveta, mora izdvojiti u prvi plan, mora učiniti najvažnijim. Krf je roman simbola. Naglašavanja simbola. Roman posvećen različitim nivoima ljubavi, a to se u vremenima mržnje ne prašta tako lako.

 

Pripadate generaciji "Psećeg veka". Kako vidite sudbinu svoje generacije pisaca?
- Retko tragam za odgovorom na to pitanje, jer smatram da je isuviše rano. Okolnosti su drugačije, ali, strogo uzev, ni bolja ni lošija sudbina od sudbine pisaca u drugim turbulentnim vremenima, sa svim unutargeneracijskim i izvangeneracijskim nesporazumima, slaganjima i neslaganjima. Volim da čitam proze ovih pisaca i žao mi je što neki od njih ne žive u Srbiji danas, pa zbog toga nisu odviše prisutni na našoj književnoj sceni. S pojedinima sam i dobar prijatelj. Tako. Živimo živote pisaca u zemlji u kojoj je težak život postao norma.

 

Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement