Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Mića Vujičić

 

RECEPCIJA (INSTITUCIJA SAMAČKOG HOTELA)

 

Nakon što je popio sve što je njemu našao, Tandem je prešao u konačnu fazu svog odnosa s mini-barom: nadrealni optimizam.
Zejdi Smit, "Sakupljač autograma"

 

Image"Koliko god ljudi oko njega bilo, pisac živi u samačkom hotelu", rekao je i naglo se uozbiljio. Kao u zaleđenom kadru, njegove ruke, dotad razigrane, ostale su nepomične u vazduhu, a pogled je prikovao za kameru. U potpunoj tišini koja je odjednom nastupila, snimatelj je polako zumirao pesnikovo lice. Takav potez stvorio je utisak da deca, smeštena na trosedu kraj njega, polako nestaju. Tek kada je ceo ekran ispunila glava nalik jajetu, sa nekoliko pramenova kose i velikim okruglim naočarima, začula se glasna instrumentalna muzika.

 

Ustali smo u isto vreme. Marta je požurila u kuhinju, jer je bilo vreme za ručak, a ja sam utišao televizor. Nismo propuštali televizijsku emisiju rezervisanu za stare snimke iz arhiva Televizije Beograd. Smetala je jedino glasna i piskava muzička podloga od koje me je podilazila jeza. No, čak i kad je ton nestao, osećao sam strah o kojem sam često govorio kao o rupi u stomaku. Samački hotel. Zašto se plašim tih reči?

 

Marta je nekoliko puta pokušala da me posavetuje kako da rešim problem, oslanjajući se na podvučene rečenice u knjigama iz oblasti psihologije, koje je čuvala na policama svoje kućne biblioteke. U priručnicima za snove, odrastanje, socijalizaciju, intuiciju, slobodu - pokušavala je da pronađe lek za svog podstanara.

 

Bilo mi je neugodno da pitam o usamljeničkom životu, ali mi je već nakon prvih rečenica bilo jasno da joj takav razgovor uopšte nije neprijatan. I kroz te dugačke hodnike šetala je bez straha. Uživala je u tišini i miru koje je prvi put osetila u posleratnom Beogradu, kao studentkinja, kada je otišla na gradsko groblje i osamila se na jednoj klupi, čitajući knjigu sve dok se nije spustio prvi mrak.

 

Zbog toga je Marta bila gospođa koja večera kod Selesta. Svakog petka, ona je bezbrižno podvlačila televizijske emisije koje će tokom vikenda sa pažnjom gledati, poput junakinje Kamijevog Stranca, čudne ženice sa mehaničkim pokretima i sjajnim očima na licu malom kao jabuka. Čekajući predjelo, zagonetna osoba koja će kasnije neverovatno brzo i samopouzdano, bez osvrtanja, da krene sama svojim putem, izvadila je iz torbice plavu olovku i nedeljni časopis koji objavljuje programe radio-emisija. Predano je podvlačila skoro sve emisije.

 

"Kako je časopis imao dvanaestak stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ručka. Ja sam već bio ručao, a ona je i dalje podvlačila s istom marljivošću. Potom se digla, obukla žaket s onim istim pokretima preciznog automata i otišla. Kako nisam imao šta da radim, izišao sam i ja i jedno vreme išao za njom."

 

"Marta podvlači televizijske emisije u Radio-TV reviji kao da igra potapanje brodova, nakon čega samoća ostaje zarobljena među satnicama svrstanim u kolone na stranici s programima" - zapisao sam u rokovniku sa kožnim povezom, uz kratku belešku da me je do ove slike doveo Stranac Albera Kamija. Dodao sam i nekoliko bibliografskih podataka o izdanju u kojem sam podvukao ove redove. Pišući kratku novinsku rubriku o knjigama koje se prodaju na beogradskim pločnicima, stekao sam naviku da uredno ispisujem godine izdanja, imena izdavača i urednika. Redakcija nikada nije puštala u štampu ove nepotrebne podatke, ali sam ih ipak beležio.

 

Na prvoj stranici Stranca pronašao sam pečat, svedočanstvo da je knjiga pripadala nečijoj kućnoj biblioteci. Uspeo sam da dešifrujem ime i prezime, iako je žig već bio izbledeo. Tako sam se opet našao na početku, pred zaleđenim kadrom emisije iz arhive Televizije Beograd. Roman Albera Kamija pripadao je poznatom pesniku čiji smo intervju Marta i ja sa pažnjom gledali.

 

Kako sam za potrebe svoje rubrike sve češće njuškao po pločnicima, događalo se da svake nedelje pronađem poneku knjigu sa istim pečatom. Zatim sam počeo da tragam isključivo za njima. Mada nikada nisam čitao dela tog pisca, koji je slavu stekao svojim pesmama za decu, uporno sam nabavljao knjige koje su mu nekada pripadale, rekonstruišući njegovu kućnu biblioteku na podu svoje studentske sobe.

 

Napravio sam kratku belešku i okrenuo sledeću stranicu, na kojoj je krupnim slovima pisalo: "Samački hotel". Ispod naslova već sam počeo da ispisujem kratke beleške za članak koji sam namenio jednom lokalnom nedeljniku. Urednik rubrike "Društvo" pozvao me je da obradim neku aktuelnu temu. Zbog toga sam počeo da lutam po Beogradu i sakupljam podatke, poput gledaoca horora koji ne odustaje od filma, iako neprekidno pokriva oči dlanovima.

 

Pre svega, fotokopirao sam novinski tekst iz kojeg sam doznao da samački hoteli predstavljaju jednu od tekovina nekadašnjeg socijalističkog sistema. Na teritoriji glavnog grada postoji dvadesetak ovakvih objekata. Najčešće su ih podizala građevinska preduzeća, pa su zajedno sa njima otišli na doboš. Gradili su ih tadašnji giganti za potrebe svojih radnika iz unutrašnjosti, ali su nastajali i na inicijativu sindikata i omladine.

 

Članak sam obogatio podacima o broju kreveta, visini kirije i starosnom ograničenju - posle trideset pete godine života nije bilo moguće konkurisati za ovakav tip smeštaja. Pokušao sam da skiciram plan standarne samačke sobe, na osnovu kratkog razgovora sa jednim od stanara, koji je dočaravao kako izgleda život u dvadeset kvadrata, sa zajedničkim kupatilom za ceo sprat.

 

Obaveštenje o protestu stanara nekoliko gradskih samačkih hotela pronašao sam sasvim slučajno: bilo je odštampano u dnevnom listu, kraj moje kolumne o knjigama pronađenim na pločniku. Građani koji su živeli u hotelima već tri decenije optuženi su da ne plaćaju grejanje, struju i vodu. Uplašeni konačnom presudom, koja je trebalo da odredi da li i njihova ustanova pripada novom vlasniku preduzeća, zakazali su protestno okupljanje na ulici.
- Gde ćeš? - upitala je Marta kada je čula da otključavam vrata.
- Na protest stanara samačkih hotela - odgovorio sam i izašao.

 

Popodne sam proveo pred Agencijom za privatizaciju. Priključio sam se grupi nezadovoljnih ljudi. Da ne bih skretao pažnju na sebe, diktafonom sam snimao rečenice koje su glasno izgovarali, da ih kasnije prepišem u rokovnik.

 

Žalili su se što u sobama nema vode, što gotovo stotinu ljudi koristi jedan WC i isto kupatilo. Šest soba bilo je priključeno na jedan strujni osigurač. Sa plafona kupatila otpao je malter, a niz gole žice kapljala je voda. Bojleri su bili u kvaru, kao i slavine na lavaboima. Upozoravali su na to da novi vlasnici privatizovanih preduzeća žele da ukinu samačke hotele, zaboravljajući da ih je većina sazidana od dobrovoljnih priloga zaposlenih, radi smeštaja radnika iz provincije. Novopečeni bogataši koristili su kao izgovor to što sobe nisu zavedene kao stambene jedinice i što nemaju svoje strujomere. Na ulici su se zato našli mališani, radnici bez posla, izbeglice i penzionisani oficiri, prekomandovani tokom devedesetih, zajedno sa porodicama.

 

Rečenice su se množile, stvarajući kostur mog budućeg teksta, ali ja sam noćima bezuspešno pokušavao da završim posao. Kada sam shvatio da sam daleko odlutao, morao sam da se uhvatim za poslednju slamku.

 

Bila je već prošla ponoć kada sam ubacio u ranac foto-aparat i baterijsku lampu. Iskrao sam se iz sobe i provukao kroz mračni hodnik, hodajući na prstima. Marta je već bila ugasila televizor. Vetrovku sam obukao tek kada sam zaključao vrata stana i još jednom proverio da li imam u džepu papirić na kojem je bio nacrtan put do napuštenog samačkog hotela. Nadao sam se da ću uhvatiti noćni autobus sa Petlovog brda, kao i da će sve biti lakše kada se dokopam centra grada.

 

Pred zgradu nekadašnjeg hotela stigao sam dva sata posle ponoći. Do ulaza je vodila uska staza kraj košarkaškog igrališta sa dve polomljene konstrukcije za koš. Osvrćući se s vremena na vreme, stigao sam do vrata, čije je staklo bilo razbijeno. Laktom sam srušio nekoliko komadića kako bih se lakše provukao kroz rupu i ušao.

 

Mada spolja hotel još uvek nije ličio na ruševinu, unutrašnjost je bila potpuno uništena. Zapravo, ničega tu više nije bilo, osim smeća i grafita. Izvadio sam baterijsku lampu i odlučio da obiđem sva četiri sprata, fotografišući detalje koji bi mogli da mi budu od koristi.

 

Najviše sam se zadržavao u hodnicima. Činilo mi se da su oni najvažnije mesto u životima samaca. Sve što ne može da stane u sobicu od dvadeset kvadratnih metara ostavlja se pred vratima. To je taj višak koji me guši, pomislio sam, povlačeći u glavi nekakve paralele sa svojim neuspešim literarnim pokušajima. Smucao sam se po zgradi do svanuća, odmarajući se na jedinom gvozdenom krevetu koji lopovi još nisu bili odneli.

 

Sve te fotografije i rečenice zauvek su ostale u rokovniku sa kožnim povezom. Ubrzo sam nazvao urednika rubrike "Društvo" i saopštio mu da odustajem. Nekoliko reči iskoristio sam za svoju kolumnu o knjigama sa pločnika (Alber Kami: Stranac, prevela sa francuskog Mirjana Lalić, Izdavačko preduzeće "Rad", Biblioteka "Reči misao", Kolo III, knjiga 62, Beograd, 1962), koju sam počeo rečenicom: "Smrt srednje klase nastupa kad porodica završi u samačkom hotelu."

 

Ne bih se toga ni setio da mi Marta nije ostavila u amanet svoju kućnu biblioteku. Mesec dana nakon što je sahranjena na seoskom groblju, stigle su mi sve njene knjige, uredno upakovane u velike, bele kutije. Između dela klasika i psiholoških priručnika koji su se bavili pozitivnim razmišljanjem i moćima podsvesti, nalazio se i moj prvi notes.

 

Kada su na ulicama počeli da prodaju knjige iz kućnih biblioteka, izdanja iz Radove edicije "Reč i misao" dobila su posebno mesto na pločniku. Naslovne strane crvenih korica, nekada dostupne gotovo svakoj porodici, sada poređane na ulici, jedna uz drugu, slivale su se niz pločnik kao nekakva jeziva metafora smrti srednje klase - pisao sam nadahnuto, iako uredništvo nikada nije pustilo članak u štampu.

 

Martine knjige stajale su nekoliko dana neraspakovane na podu stare porodične kuće. Onda sam ih raspakovao i stavio na drvene police. Trudio sam se da poštujem red po kojem su bile složene na Petlovom brdu, rekonstruišući njenu porodičnu biblioteku. Kada sam završio, zaključao sam staru bravu na vratima velike sobe. Dok sam prolazio kroz dugački hodnik, stiskao sam ključ dok nije ostavio bolan, crveni trag na mom dlanu.

 

Severni bunker, br. 20

 

Mića Vujičić (1979, Mokrin): Piše pripovetke, romane, književnu kritiku i novinske tekstove. Objavio je roman Oštar start (2010). Zastupljen je u panoramskom izboru Priča za kraj veka (2000) Srđana V. Tešina, tematskoj antologiji Starost (2012) Davida Albaharija i Srđana V. Tešina i antologijskom izboru priča Bunker (2013) Srđana V. Tešina. Prevođen na engleski i mađarski. Dobitnik je stipendije Fonda "Borislav Pekić". Živi u Mokrinu.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement