Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Đura Đukanov

 

Naš monstrum

 

ImageI od same pomisli na kancelariju, tu svojevrsnu ispovedaonicu bolesnih, Stevu doktora hvata muka, s godinama sve teže podnošljiva. Dom zdravlja je postao neka vrsta kuće užasa, stecište svih vrsta bolesti, jama u koju se sliva bolest i samo bolest. Defile bolesnih iznutra nagriza Stevu, svaki pacijent kao da ostavi deo svoje bolesti doktoru, mreža bolesti poklapa čoveka u belom mantilu. Čudno osećanje ga obuzima dok pregleda pacijente. Po izlasku debelih iz kancelarije, Steva uobražiava da boluje od povišenog pritiska. Čiraši mu izazivaju žiganje u stomaku, plućni bolesnici nagnaju na sitno kašljucanje, išijalgični pokrenu kao neko sevanje u zglobovima. Sa psihički poremećenim pacijentima izgubi živce, sav se trese, načisto pošandrca. Ne malo puta, pacijanti iz čekaonice čuju galamu, vikanje u dva glasa. To živčani doktor viče na žvivčanog bolesnika. Sledeći po redu pacijent, ušavši u kacelariju, zatekne doktora svog napetog. Onaj ošinut, od malopre, srećeno se dokopao vrata. Posledice svađe sa psihički poremećenim pacijentom, bez uspeha prikrivane usiljenim osmehom, primetno su odražene na doktorovom licu. Za novopridošlog pacijenta, ako je samo došao po recept za lekove, biće najbolje da ćutke pruži svoj zdravstveni karton, odgovara samo ako je nešto pitan. Nabusiti doktor, u trenucima žestoke nervoze, ispiše recept jako pritiskajuši vrh hemijske olovke, tako da suvi otisci ostanu na više recepata ispod popunjenog. Srećan što je dobio željeni recept, pacijent izlazi unatraške, tiho pritvara vrata. Dobro je poznato kako doktoru smeta i otvaranje i zatvaranje vrata, te pacijenti vode računa i o tome. Najbolje je vrata Iagano gurati, bravu nikako ne pritiskati. Koji o ovome nisu vodili računa, mogu se pohvaliti kako su prošli. Steva se prodere skočivši sa stolice, priđe vratima, pokaže kako se otvara i zatvara. Polako, bez treskanja. Nije ovo štala, kafana, ludnica. Zar nije lepše tako otvoriti? Zadovoljan lekcijom koju je davao nesmotrenim pacijentima, čovek u belom mantilu se vrati nazad, sedne, za doktorski sto. Ponekad dođe do zamene uloga, pacijent sluša doktorove žalbe na lično zdravlje.

 

- Slušaj malo ti mene - kaže Stevan namršteno. - Svima treba pomoć, a ja, ovamo, pucam od zdravlja!

 

Doktorova ispovest obuhvata slučajeve iz svakodevne prakse. U toku dana pregleda tridesetak pacijenata, sasluša najmanje trideset bolesnika, pomogne koliko može. Nije loše pomenuti sa kakvim pacijentima ima posla. Savetuješ im jedno, a oni rade drugo. Posle im doktor kriv. Dođu i istresu šta imaju, pokupe se i odu. A šta istresu? Kako ih boli leva strana grudi, srce kao da preskače, štreca nešto pod rebrima. Deset godina dolazi isti pacijent, neki tamo deda, sa žalbama na neka šarena rebra. Šta to znaži? Deda oseća kao neki vetar, stalno piri u isto mesto, kroz džemper i kaput. Starčeva nagvazanja o šarenim rebrima, još su bezazlena spram one babe koja ima cvrčka u uhu. Čas u jednom, čas u drugom. Pojavi se žena, sedne na stolicu, nikako da počne. Sramota pričati, ali naše žene, ove seljanke, još žive u XIX veku. Pred doktorom nema sramote. Ako te boli lakat, kaiži jasno i glasno. Nešto nije u red sa stomakom, želudac otkazao, umrsila se creva. Tri dana nisu srali, visi im bruh, šuljevi popucali. Sve doktor mora da sluša. Seljanke se stide da kažu, sramota ih od svoje bolesti, radije pokažu prstom. U prevodu, boli ih pička! Dobro, ima leka i za to. Uput i pravac gradska bolnica. Neka se ginekolog beči, zavlači prst. Slušaj one koji dođu zbog sitnica, tamo neke bubuljice na nosu. Po njihovom ubeđenju, to je začetak raka. Neko zaboravi da poseče nokte na prstima raskrvavi prste u cipeli, napravi paniku. Kao dete kad se poseče. Šta reći o onima koji se prežderu majuške i krvavice, zapuše creva, jedva dočekaju slanje u bolnicu. Klistir u dupe.

 

Od nabrajanja, Stevi ponestane samokontrole, iskolači oči na slušaoca, povisi ton. I ne tražeći, pacijent se obavesti o doktorovom zdravlju. Doktor otvoreno priznaje da boluje od najmanje desetak bolesti, ponajviše zahvaljujući svom zanimanju, neizbežnim kontaktima sa bolesnicima. Grdno se varaju neki koji misle da su doktori najzdraviji Ijudi, sami sebe Ieče, na vreme stanu bolestima na rep. Ostani ti zdrav pored toliko bolesnih! Od svega nemoj dobiti makar gliste. Šugu. Steva naglo prekida jadanje, ponovo vraća na lice zvanični, taj čuveni doktorski izraz. Ni traga od malopređašnje prisnosti.

 

- Na šta se ono žalite? - ledenim glasom pita, pri tom lupkajući po zdravstvenom kartonu.

 

- Kako da kažem, slabo spavam...

 

- Nemate sna, znači. Šteta, mlad čovek. Ako ćemo pravo, niste jedini.

 

Nesanica i nije naročita bolest, takve slučajeve naš doktor letimično propita, tek da oduži red. Utehe radi, pacijent dobije savet. Više šetnje, fizička aktivnost, preskočiti masnu večeru. Ne bude Ii pacijentu ovo dovoljno, nije problem da dobij tablete za spavanje. Naravno, ukoliko ih želi. Steva zna koliko seljani zaziru od upotrebe te vrste tableta, ovlaš nabaci kako prekomerna upotreba dovodi do zavisnosti, upitno pogleda zbunjenog pacijenta. Stvar privede kraju tako što uplaši pacijenta, rekavši da tablete za spavanje umrtvljuju organizam, stalno ti se spava. Pacijent radije prihvati savet o fizičkoj aktivnosti, bolje više raditi, čemu se trovati tabletama. Pacijenti koji pate od nesanice, podstaknu doktorovu uobrazilju. A kako on spava? Dok rastera iz svesti sve pacijente, priče o bolestima, deset puta se obrne u krevetu. Utone u polusan, bunca. Kao da se svađa sa nekim, izgovara dijagnoze na latinskom, traži od nekog zdravstvene kartone i knjižice. Izjutra razdražljiv, pokušava da se smiri gimnastikom, s gađenjem pomišlja na predstojeći dan. Sličan prethodnom.

 

Seljani su odavno primetili da doktor izvrdava razgovor van Doma zdravlja, na sokaku, domaće žvalavljenje. Najbolje je poželeti dobar dan, produžiti svojim putem, ne upuštati se u razgovor. Kako i razgovarati sa čovekom koji, na bilo koju temu, reaguje sa nekakvim mrmljanjem, neodređno klimajući glavom. Steva se strogo pridržava svojih principa, čak i kad je medicina u pitanju, preporučujuei sagovornicima da dođu u Dom zdravlja, gde je i mesto žalbama na tegobe. Dok ova doktorova osobina nije uočena, seljani su bili prekidani u pola ispovesti. Slevi je dozlogrdilo da, i posle radnog vremena, sluša šta koga boli. Nekadašnji pegavi deran nije zaboravio kolegijalni savet pokojnog doktora Vojislava, koji je o seljanima govorio sa skepsom, ne libeći se da primeti kako između stoke i naroda i nema baš velike razlike. Zrikavi doktor preporučio je mladom kolegi i taktiku plašenja. Napričašs pacijentima kako su bolesni i više nego što jesu, stvaraš poslušno stado, ovce kojima treba čoban. Svakog puta i izmisli novu bolest. I neka od razmišljanja pokojnog Nestora pomogla su Stevi da učvrsti svoje stavove. Čtesto se seti ručke koju je okretao, dok se otac naginjao nad okruglim tocilom i pritiskivao sečivo noža uz vodom nakvašeni kamen u obrtanju. Otac se vajkao kako svaku zaklanu svinju, ovcu ili kozu, nosi na dusi. Naročito je mučan pogled životinje pre samog klanja. Bezazlene svinjske oči, tužni ovčiji pogled, naivno oko koze. Ova poslednja, ugledavši nož, mekeće kao Iuda. Nestoru se činilo da bi manje patio za zaklanim čovekom. Očev način razmišljanja obuzeo je sina, čoveka školovanog i plaćenog da leči ljude, doktora koji pacijenlima prilazi nekako veterinarski. Selo smatra velikom životinjskom farmom, seljaci su životinjske vrste, bolesti slične živolinjskim. Duboko u sebi prezire tu Ijudsku stoku. Priželjkuje pojavu velike epidemije, zamišlja učinak zaraze, sluti grdni pomor. Za vreme haranja svinjske kuge, tamo dvadesetak godina po završetku Drugog svetskog rata, u selu je pocrkalo na stotine svinja. Jame su kopane maltene u svakoj avliji i po baštama, crkanice bacane dole i polivane krečom, zatrpavane duboko. Selo beše blokirano sa više strana, kako bi se sprečilo širenje zaraze, tog šapa. Epidemija je trajala skoro meseca dana. Kao što pomor naiđe na životinje, tako mogu stradali i Ijudi. Pojava kuge širokih razmera nije zaobilazila ni ove prostore. Doktor se naslađuj ovom mogućnošću, jasno vidi okuženo selo, zaražene seIjane. Selo je opasano sa tri reda bodljikave žice, nema bekstva ni spasa, pripadanici specijalnih jedinica pucaju i na ptice. Medicina se pokazala nemoćnom, bolesnici su prepušteni sami sebi, smrt hara. Sokacima teturaju okuženi Ijudi, obilaze ili preskaču mrtvace, i sami padaju. Po avlijama leže mrtvi domaćini, žene i deca. Vrućina, muve i crvi. Iz svinjca, podivIjale od gladi, izašle su svinje. Nisu gadljive na mrtvo meso, grizu mrtvacima ruke i noge, glođu ramena. Pacovi su istrčali iz svojih rupa, u buljucima navaljuju na leševe, cijuču i mrdaju masnim brkovima. Odozgo se spuštaju vrane, ti domaći lešinari, uzimajući učešće u gozbi. Na bodljikavoj žici, ubijeni prilikom pokušaja da pređu, vise neuspeli begunci iz pakla. Vojnici se pridržavaju naređenja, pucaju kao na glinene golubove, kao u metu na poligonu za gađanje. Samo jedan zaraženi begunac, bilo gde da se pojavio, raširiće kugu. Zaraženima nema spasa. Selo se pretvorilo u veliko umiralište, skoro na svakih desetak koraka razdaljine leže mrtvaci, svinje razvlače creva, pacovi grickaju mrtvacima uši, vrane staloženo kucaju u očne duplje. Oko sela, nošen blagim vetrićem, širi se zadah raspadanja. Vojnici iz specijalnih jedinica stražare s one strane žice, danima ne skidaju uniforme i čizme, pucaju i na zaražene muve.

 

Ovakava i slična razmišljanja opsedaju Stevu godinama, u poslednje vreme sve monstruoznija, brižno čuvana od okoline.

 

Severni bunker, broj 2, april 1999.

 

Đura Đukanov (1956, Mokrin - 2000, Beograd): Pisao je pripovetke, romane i poeziju za decu. Knjige proze: Đavolska snevačina (1979), Domaći sapun (1982), Slatkovodna neman (1985), Luda pali sveće (1988), Voz svetog Petra (1990); Knjiga pesama za decu: Vetrovite zvezde (1991); Ostala dela: Dnevnik Vilijama Vilsona (pod pseudonimom Ser Ludvig, zbirka mokrinskih mitova, 1997) i Đavolska snevačina (paorska proza, 1999). Zastupljen je u više zbornika poezije i proze. Preminuo je 28. maja 2000. godine u Beogradu od posledica teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Mokrinu. Bio je autor Severnog bunkera od aprila 1999. godine.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement