Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik: Srđan Tešin, književnik

 

Petak, 3. januar
ImageNešto mi je odmah po buđenju govorilo da će ovo biti dug dan. Zaspao sam, teško, nervirajući se zbog ludaka koji nam je oštetio porodični auto, divljački polomio retrovizor i iskrivio lim od vozačevih vrata. Sa suprugom i dvoje dece živim u zgradi u problematičnom urbanom delu Kikinde, Mikronaselju, koje je u mojim pričama postalo naselje Mars. Zato i nisam tražio nekakav politički kontekst tog razbojničkog napada na porodičnu imovinu. Pametno onomad reče Ivan Radosavljević, urednik "Stubova kulture": "Tešinovi junaci nisu pali s Marsa, oni na Marsu žive i to je bitna razlika!"

 

Otkako sam juče javno reagovao povodom idiotske odluke v.d. direktorice Kulturnog centra Kikinda da budem raspoređen na mesto domara, ne mogu da postignem da odgovorim na sve telefonske pozive, sms poruke, mejlove, poruke na Fejsbuku... Taman sam seo da doručkujem, telefon, po stoti put, ponovo zvoni. Javljam se. Zovu iz Kabineta Ministarstva kulture, državni sekretar Dejan Ristić želi da razgovara sa mnom. Jasno i razgovetno: gospodin Ristić mi saopštava svoju odluku da želi da dođe u Kikindu kako bi razgovarao sa mnom o skandalu koji nikome nije bio potreban i koji je, to ja kažem, mogao biti izbegnut samo da je bilo političke mudrosti koja je, svakako, izostala. U razgovor se ubacuje ministar Ivan Tasovac, prenosi mi svoje viđenje cele stvari i daje, ljudski savet: "Više nikoga ne pičkaraj!"

 

U međuvremenu, dok čekam da državni sekretar stigne u Kikindu, čitam poziv za konferenciju za štampu koju će u podne upriličiti lokalne vlasti. Nedugo zatim, čitam i saopštenje za medije koje su sročili kikindski oci. Pored onih predvidljivih optužbi da sam lopov i kriminalac, piše i ovo: "očigledno da mu pisanje ne ide od ruke", "ne vidimo nijedan razlog njegovog postojanja u malom KC Kikinda", "iz njega izbija mržnja i jed", "preispita[ti] odluke i nagrade koje su dodelili ovom studentu u pokušaju", "ovo nije sve i [nije] kraj njegovih nedela", "Tešin nije žrtva već najobičniji politički profiter u redovima književnika"... Opa, bato. Biće posla i za moje advokate: optužen sam da sam sam sebi isplatio 1.500.000 narodnih novaca! Teška optužba, neće im biti lako da ospore ugovor o radu i dokumenta Opštine Kikinda i Sekretarijata društvenih delatnosti koji su jedini nadležni da određuju visinu plate direktora izabranog na javno raspisanom konkursu. A pretnja da ću vratiti nezakonito stečenu platu do poslednjeg dinara više liči na pucanj u sopstvenu nogu, s obzirom na to da nije nikakava tajna da mi je direktorska plata bila neverovatnih 45.000 dinara!

 

Ministar me zove nekoliko puta. Pričamo o najrazličitijim stvarima. Državni sekretar se javlja iz Kikinde. Prvo odlazi u opštinu da razgovara sa predsednikom i gradskim funkcionerima. Za to vreme, ja ga čekam na VK televiziji. S obzirom na to da je dogovoreno da izjavu da nakon razgovora sa mnom, očekujem dolazak kolega novinara. Međutim, došla je samo dopisnica "Blica", fotograf "Kikindskih" i, naravno, novinari VK televizije. Posle VK objavljuje saznanje da je medijima pod patronatom lokalne vlasti zabranjeno izveštavanje. Zbog cajtnota, dopisnica RT Vojvodine uzima od mene izjavu pre dolaska državnog sekretara. Stiže i Dejan Ristić. Prvo nas dvojica razgovaramo o celom slučaju, njegovoj predistoriji, posledicama skandala i mogućoj izlaznoj strategiji. Državni sekretar u izjavi sažima ono najvažnije i kaže: "Radi [se] o nedopustivom narušavanju integriteta jednog uglednog književnika." Nemam šta da dodam. Pozdravljam se sa državnim sekretarom i odlazim kod ženinih roditelja na prvi obrok u ovom danu.

 

Nakon nekoliko sati, sa porodicom krećemo kući. Dolazim do auta i prvo primetim da je retrovizor ponovo polomljen, a onda ugledam i polomljenu bravu i, na zemlji, krhotine plastike. Nekako otključam vrata, a moja ćerka, ne znajući šta se događa, ulazi u auto i počinje da viče: "Tata, ovde nešto smrdi, nešto se dimi!" Izvlačim je iz auta. Sada me već hvata panika. Shvatam da je neko ubacio petarde kroz polomljenu bravu i da se barutni dim nakupio u autu, zato je smrdelo i dimilo. Policija dolazi za nekoliko minuta i vrši uviđaj. U tom momentu me zovu i ministar i državni sekretar. Kažem im šta se događa. Odjednom stvar dobija na ubrzanju. I policiji i meni je jasno da je vrag odneo šalu i da to što mi je auto oštećen dvaput za dva dana, na dva raličita mesta, nije slučajnost. Nakon uviđaja, stižemo kući. Internetom je već počela da kruži vest o oštećenju auta. Ministar i državni sekretar me ponovo zovu (kao i Vida Ognjenović, Gojko Božović i drugi prijatelji po peru). Prihvatam sugestije: odazvaću se sastanku koji treba da upriliče opštinari, u pokušaju iznalaženja rešenja mog harmskovskog slučaja. Dan je zaista bio dug.

 

Subota, 4. januar
Neprespavana noć. Uvalio sam porodicu u ozbiljne probleme. Svašta mi pada na pamet, naročito jer sam 2012. godine bio fizički napadnut, takođe, zbog politike i direktorske funkcije, a ne zbog romana i priča koje pišem. Vesti sustižu jedna drugu: od saopštenja PEN-a i Građanske Vojvodine, do brojnih napisa i priloga u medijima. Nemoguće je sve propratiti. Telefon ponovo zvoni. Jasmina Karanac sa B92 mi javlja da će doći sa ekipom u Kikindu da snimi prilog o nedavnim dešavanjima na kikindskoj "kulturnoj" sceni. Nalazimo se ispred Hotela "Narvik". Već su snimili prilog u opštini. Jasmina mi prenosi delić razgovora koji je vodila sa predstavnicom vlasti. Zapanjen sam i zatečen onim što čujem. Snimamo prilog za vesti u četiri. Direktno uključenje. Na pitanje u vezi sa oštećenjem auta imam da kažem samo ovo: "Svako se bori argumentima koje ima: ja rečima, oni lupanjem automobila!" To "oni" ne odnosi se na lokalnu vlast, iako je moglo da bude i tako protumačeno, već na huligane, "treći ešalon" ove (i svake) vlasti. Sa ekipom B92 odlazimo do mog auta. Oštećenja nisu velika, ali je poruka koja mi je upućena ogromna.

 

Supruga me upozorava da ću pasti s nogu ako nastavim da odgovaram na sve pozive, poruke i mejlove, a da ne jedem i ne spavam. Luka i Iva mirno spavaju. To mi je jedino važno!

 

Nedelja, 5. januar
Moja supruga je bila u pravu. Više ne mogu ni da stojim na nogama. Njih troje odlaze na porodični ručak. Ja pokušavam da gledam dokumentarac o prvim arheološkim istraživanjima u Egiptu. Nemam pojma šta gledam. Zove me otac, kaže: "Zvao je čovek iz Književne reči, želi da razgovara sa tobom i pruži ti podršku, obavezno se javi." Kakva crna Književna reč, pa to ne postoji!? I, zaista, zvoni telefon, javljam se. Bio sam u pravu, lažni urednik Književne reči je, zapravo, funkconer SNS koji želi da mi pruži podršku! E, sad mi je jasno da se ovaj slučaj odvija mimo moje volje i htenja. U redu je kad Miša Vasić ili Gordana Suša pišu o mom slučaju, ali da me zovu funkcioneri i članovi SNS i pružaju podršku, e to je već ozbiljna igranka. Kasnije vidim da je i centrala DS objavila saopštenje u vezi sa zaštitom mojih ljudskih i profesionalnih prava (ili kako jedan medij napisa - "prava"). Obrali ste bostan ako vas kao nestranačku ličnost, što je moj slučaj, podrži neka stranka. Hoće li neko Ivanu Tasovcu ili Dejanu Ristiću reći da su SNS "poslušnici", kao što meni govore u vezi sa DS? Pada noć nad Kikindom. Književnik Srđan Srdić je u "Mrtvom polju" napisao da je "Kikinda jedna mala gadost", dočim je Miroslav Antić poemu "Kikinda", jednako vedro kao Srdić, započeo stihovima: "Pod Kikindom zeleni se trava / tu mi spava odvaljena glava..." Neko je jednom prilikom rekao da bi Kikinda bila dobar grad da nije vode i ljudi.

 

Ponedeljak, 6. januar
Nekoliko propuštenih poziva. Prepoznajem službene, opštinske, brojeve telefona. Nisam još ni kafu popio, ponovo zvoni telefon. Zovu iz kabineta predsednika. Predložio je sastanak sa mnom i rukovodstvom opštine u nameri da se pronađe rešenje ove "kulture" krize (umalo da napišem "talačke", a možda ne bih ni pogrešio: osećam se kao talac u rukama kulturterorista). Potvrđujem dolazak, ali u pratnji svog advokata. Javljam za sastanak ministru i državnom sekretaru. Na sastanku sa predsednikom saznajem bitnu stvar: on se nije bavio mojim slučajem dosad, prepustio je to svojim saradnicima. Uh, pa grdno se prešao zbog toga. Nakon razgovora u šest očiju, pridružuju nam se i ostali koje sam pičkarao u svom jedinom obraćanju javnosti. Atmosfera kao iz Tarantinovih filmova. Vadim papire i demantujem ono što su rekli na konferenciji za štampu. Oni iznose svoje kontraargumente i ukazuju mi na činjenicu da im je član lokalnog DS-a doneo kompromitujuća po mene, službena dokumenta. Eto ti ga sad! No, dobro, sigurno ne očekuju od mene da vičem na sav glas: "Izdaja, izdaja!" Ko zna ko je to bio i sa kakavim namerama. Bogme, svašta govorimo jedno drugima, ali su predsednik opštine, koji je advokat, i moj advokat smirili strasti. Neverovatno ali istinito: v.d. direktorica pred svima izjavljuje najbitniju stvar, očigledan odgovor zašto je do cele ove komplikacije došlo, ona kaže: "Zašto bih ja morala da znam ko ste Vi? Ja, eto, ne znam ko ste Vi?" Pa normalno, zašto bi ona kao profesor književnosti i, povrh svega, kao direktor ustanove kulture koja petanest godina objavljuje jedini kikindski književni časopis "Severni bunker" znala da sam ja književnik i urednik baš tog književnog časopisa koji je samo pre tri nedelje na dva međunarodna sajma knjiga predstavljao Srbiju i Vojvodinu? Možda zbog toga što nemam fakultetsku diplomu, i što sam večiti apsolvent, ne mogu da shvatim zašto se neko prihvata posla u koji se razume kao ona poslovična Marica u onu krivu stvar.

 

Postigao sam načelan dogovor sa opštinskom vlašću i sad mogu mirno sa porodicom u Mokrin, kod oca, na pileću supu, pasulj, pastrmku, nasuvo s makom i vino.

 

Utorak, 7. januar
Božić u tazbini. Ceo dan za prazničnom trpezom. Tašta pred nas iznosi svakojake đakonije. Šta ti je melting pot: ja 100% Lala iz Mokrina, žena mi 100% Bosanka iz Kikinde. Deca su nam pokupila najbolje od ravničara i gorštaka. Krećemo se između "di si" i "đe si". Ležem na spavanje odmah posle Luke. Mi, muški, noć prepuštamo ženama da gledaju Harija Potera. Malo magije bi nam u ovom trenutku svakako valjalo!

 

Sreda, 8. januar
Prilično mirno, ali maglovito vreme. Ponovo sam sam. Meni ne treba svežeg vazduha. U poštanskom sandučiću pronalazim dva pisma odmetnuh članova SNS. Valjda misle da sam kikindski Robin Hud pa ću da ispravljam krive Drine unutar SNS (s obzirom na to da me, u svom ovom ludilu, zovu bivši funkcioneri SNS i daju podršku).

 

Odgovaram na mejlove profesora kod kojih sam nedavno polagao kolokvijume. Eto, pod stare dane sam rešio da diplomiram. Sa nekim od profesora se poznajem čitavu večnost. Ali, nema zabušavanja, ispite u januarskom roku moram ozbiljno spremiti. Čudan osećaj. Ljudi poput mene i ne treba da studiraju filozofiju sa devetnaest godina. Nisam pogrešio što sam apsolvirao u roku i napustio studije, a potom, kao suprug i otac, upisao drugi fakultet koji mi više leži. Vredno učim i dobar sam đak. Jedino bih zbog onog pičkaranja možda mogao da budem kažnjen iz vladanja. Verovatno ima nečeg u ovome što kaže moj prijatelj iz Umaga: "Znam da je to skromna zadovoljština, ali rijetko tko ima petlju da toliko govori i sve daje u javnost kao ti." Baš zbog takve petlje imam učestalo mokrenje. Ali: nema povlačenja, nema predaje! Mom dedi je gestapo zabijao eksere pod nokte i izveo ga na streljanje, koje je izbegao pukom slucajnošću i zalaganjem jednog mokrinskog Nemca. Stric mi je bio SKOJ-evac, borac na Sremskom frontu, kapetan OZNE. Pradeda mi je nosilac Ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima za ratne zasluge u I svetskom ratu. Zar da ih brukam? Da podvijem rep? Neće da može!

 

Četvrtak, 9. januar
Razgovor sa dopisnicom Dojče Vele protekao u kućnoj atmosferi i u najboljem redu, iako sam još uvek neopisivo ljut zbog jučerašnjeg nepismenog, nepotpisanog i nepečatiranog "saopštenja" fantomske organizacije KUK. Ne sporim nikome pravo da reaguje povodom neke moje javno izrečene reči na način na koji misli da je primeren, pa tako ne sporim pravo nečemu što se zove KUK - ma ko ga predstavljao i ma koliko to udruženje imalo članova - da iznese svoj stav povodom aktuelenog "slučaja Tešin". Ipak, laž je da sam ikada ikome, za vreme svog direktorskog mandata, zabranio (sic!) ulazak u Kulturni centar na promociju nekakve knjige, nekakvog pisca za kog nikada u životu nisam čuo! Kako bi uopšte i izgledala ta vrsta zabrane? Možete li to da zamislite? Kome sam mogao da "izdam" takvu "naredbu"? Portiru kog nismo imali? Tajnoj policiji Kulturnog centra? Mojim telohraniteljima, poznavocima džijudžice i ultimat fajta? I što bih se ja uopšte petljao u promociju nečije knjige, nekog čoveka, za koga uopšte ne znam ni da postoji, niti da piše knjige?! Pretpostavljam da u jeku ovih aktuelnih dešavanja u vezi sa "slučajem Tešin" čak i predsednik kakvog udruženja uzgajivača kišnih glista može da me optuži za izazivanje građanskog rata u Siriji i da to bude vest!

 

Ovo mi već smrdi na hajku koju su razni tzv. patriotski savezi vodili protiv slobodnih medija i opozicionih političara za vreme Miloševića. Pojave se dva-tri ludaka, skuckaju nekakvo saopštenje, iznesu gomilu laži i gluposti i onda ga u rahmetli Dnevnikovom dodatku i ondašnjoj "Politici" do besomučnosti objavljuju. Koga onda treba da čudi to što su se nekakvi heroji usudili da lome automobil jednom piscu?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement