Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Steve Toltz

 

L'Asticot

 

ImageDa sam se oženio kurvom s diplomom srednje medicinske škole, uštedeo bih sebi sigurno nekoliko sati nedeljno glasio je početak mog francuskog egzistencijalnog romana. Nisam bio do kraja siguran šta sam hteo da kažem, ali mi se dopadalo kako zvuči. Isprva sam svog naratora zvao Z. Nezadovoljan, promenio sam mu ime u Y. Potom sam isprobao sva slova abecede: F je bio isuviše neozbiljan; X je očigledno bio budala; za T-a se odmah videlo da je arogantno i agresivno đubre; R je bio intrigantan, ali ko je do đavola R? (A budući da važi ona da je karakter stvar sudbine, činilo se da otpadaju i E, G, H i O.)
Nakratko sam se čak poigravao idejom numeričkog protagoniste. Ali, ko bi želeo da pročita knjigu o tipu po imenu 3?
I tako je odlučeno, zvaće se Z.

 

NA DRUGOJ GODINI studija pušio sam svoje balijske cigarete kao Turčin, nosio gusarsku košulju i šunjao se hodnicima fakulteta s nepodnošljivom arogancijom nastojeći da zamaskiram gorki ukus besa koji me je konstantno gušio. Možda zbog toga što sam bio pet godina stariji od ostalih studenata, možda zbog toga što moja vojnički podšišana kosa još nije bila ponovo porasla, ili zbog nevešto iscrtane tetovaže sokola čije uklanjanje sebi nisam mogao da priuštim, oni su me ignorisali. Osećao sam se nezanimljivim na subatomskom nivou, te sam odlučio da kad je već tako mogu da radim šta mi je volja. Tako sam pušio u kafeteriji, šutirao svakoga ko bi mi blokirao prolaz, i, kada je došao rok za predaju eseja iz Francuske književnosti na završnoj godini, zanemario temu (o Floberu) i predao dva poglavlja svog romana "L'Asticot".

 

Sačekao sam da svi odu. Moj profesor književnosti, koji je izgledao kao da konstantno strepi da ga neki student ne zaskoči s leđa, bilo sa željom da mu nešto nadugačko objasni ili da ga zavede, pretvarao se da prevrće papire kad sam mu pružio svoj rukopis. Uzeo ga je kao što bi uzeo kaznu za parkiranje, pomno se zagledao u spajalice priheftane uz rub papira da čine hrbat, pa počeo da čita.

 

Spolja, iz hodnika, do mene su dopirali razgovori studenata: tri različite žene su govorile nekome po imenu Ron da "prekine". Pokušao sam da dišem opušteno i izbegnem da otvoreno zurim u svog profesora. Bio je visok čovek od otprilike četrdeset godina koji se uvek oblačio savršeno prikladno za prethodnu deceniju (ružičasta košulja, bela kožna kravata). Pušio je cigarilose i mrmljao sebi u bradu neke šale kojima je sam sebe zasmejavao; svaki od tih znakova govorio je da taj čovek živi, jede i spava sam.

 

Ispustio je nekakav šištavi zvuk koji kao da je dolazio odnekud van njegovog lica. Bio je to jedan intiman i stresan trenutak. Ja sam priču znao napamet i upravo sam u mislima prelazio preko redova kad sam primetio da njegov pogled bludi nad papirom na način koji je u meni probudio sumnju u to da on zapravo čita. Poželeo sam da mu je otmem. Gde je tačno prestao? Na kraju krajeva, zar nije on lično pre samo nekoliko nedelja stajao pred nama i onim svojim hrapavim glasom iz horor filmova objašnjavao da samizdat izdavaštvo nije više onako stigmatizovano kako je nekad bilo? A onda, izvadivši primerak svog romana, pružio ga najbližem belom Rastafarijancu (imali smo ih trojicu tog semestra) koji ju je brzo prosledio dalje po slušaonici dok je njen autor stajao leđima naslonjen na zid, kao da ga je neko tu prišrafio.

 

Njegov roman imao je sjajno bele korice s njegovim imenom i naslovom ("Zadovoljni i prokleti") odštampanim jednostavnim crnim slovima. Izgledao je baš kao prava knjiga, sve dok ne biste okrenuli unutrašnju stranu zadnjeg dela omota i ugledali neobičnu fotografiju autora. Bio je to jedan od onih samostalno napravljenih snimaka: ruka sasvim ispružena; brada ogromna, kao jastuk; a bliže desnoj strani rama, rogovi, možda s glave losa koja mu stoji na zidu iznad kamina. Kad su svi u učionici počeli da se smeju, rekao nam je da nismo dovoljno mentalno razvijeni da bismo razumeli strukturu njegovog romana koji je osmišljen tako da podseća, rekao je, na jednu kompleksnu partiju džin remija1.
Šta god da je to značilo.
Sada je zatvorio moj rukopis. Stajao je neko vreme oslonjen na tablu i kada je počeo da hoda po učionici mogao sam da vidim da su mu leđa bela od krede.
"Znači ovo... vi ste pohađali ovaj kurs..." rekao je, teško dišući.
"Izvinite, gospodine?"
"Mislite li vi da ne bismo svi voleli da radimo šta god nam se prohte, umesto da radimo ono što moramo!" viknuo je iznenada.

 

Nešto u vezi sa mnom i mojim rukopisom ga je stvarno razbesnelo. "Hoćete da idete u Pariz da tamo pišete? Da vam kažem nešto, mislite da su ovi ovde loši, bože moj, ne bacajte novac na kartu, ja sam bio tamo, i nema ničeg boljeg nigde, znate, oni nisu čak ni pravi ljudi, to je sve što možete, pre nego što makar i počnete da zamišljate užase..." Sada je pokazivao na moju tetovažu, a to što je govorio nije imalo nikakvog smisla. U njegovom glasu više nije bilo besa, samo očaja, a izgledao je kao neka vrsta brodolomnika, kao da je ova učionica pusto ostrvo na kom se našao, a njegova knjiga bila je SOS koji smo mi svi ignorisali.

 

Tada mi je palo na pamet da je ovo bio susret tužnih podvrsta čija je jedina svrha postojanja bila da doprinesu da se drugi ljudi osećaju dobro. Kako smo postali ovakvi? Za mene su zaslužni bili porodica i pogrešne odluke koje sam donosio, ali za njega - imao sam utisak da je kod njega situacija posledica neke lične katastrofe, možda mu se nešto užasno dogodilo, možda u Parizu. U svakom slučaju, bilo je jasno da značenje zakopano u njegove reči nije bilo nešto što se lako dalo uhvatiti. Vratio je svoj nervozni pogled na rukopis, opustio telo oslonivši se na ivicu stola i, neočekivano, nastavio da čita.

 

Z JE RADIO za "LeMonde", izveštavao o svim svetskim događajima koji se dešavaju na metro liniji broj 2 između Porte Dauphine i Nation. Mislio sam da će mi, ako ga smestim pod zemlju, to dati priliku da opisujem građanstvo, te psihološke iznutrice koje se svakodnevno pumpaju kroz vene grada, kao i šansu da u priču uvedem beskućnika, harmonikaša po imenu Olaf (i njegovu svitu). Kada bih počeo da osećam kako se gušim u tim prljavim zagušljivim tunelima, smeštao bih Z-a u list "LeFigaro" za promenu, i tamo ga zapošljavao kao pisca pomena mrtvorođenim bebama. To mu je, činilo mi se, odgovaralo. Sedeo je za svojim stolom u maloj, klaustrofobičnoj kancelariji i pisao srceparajuće tekstove o tim tužnim ne-počecima.
I Z sam je dobro upoznao tragediju.

 

Kada je bio mlad, Z-ov otac, promućurni biznismen, izvršio je samoubistvo zato što je načuo da u čistilištu oslobađaju od plaćanja poreza. Njegova majka, društveno konzervativna Ciganka (nastojao sam da izbegnem stereotipe), pobegla je s kasapinom koji se na jednoj strani zvao Pjer ali se nekoliko stranica kasnije zvao Žerar, ne bi li priča ostala sveža i nepredvidiva.

 

Z-a je od tada podizala njegova baka, žena verna strogoj disciplini koja je verovala da su svi nedostaci ličnosti posledica lošeg tena i nepoznavanja Balzakove "Ljudske komedije", i koja je imala običaj da ga svojim prijateljima predstavlja kao svog novog ljubavnika. (Nisam bio načisto da li da ga oslovljava s mon chéri budući da je ostatak romana bio na engleskom, ali sam na posletku odlučio da natucanje neprevedenih stranih reči i fraza, i zapravo veliki komadi nerazumljivog teksta, uvek laskaju čitaočevoj inteligenciji.)

 

Iako je Z-ovo lagodno putovanje iz detinjstva u odraslo doba bilo osujećeno zahvaljujući ovoj dominantnoj ženi i bolesti - pogodila ga je nedijagnostifikovana boljka koja je imala vrlo malo ili nimalo simptoma - njegova adolescencija nije bila potpuno lišena dečačkih zadovoljstava. Tokom prve godine studija na Liceju, imao je kratkotrajnu, katastrofalno neuspešnu vezu s udatom ženom čiju će kožu kasnije pogrešno pamtiti kao plišaniju no što je to zaista bila i koja je koristila jeftini šampon od kog joj je kosa smrdela kao urin u kožnim pantalonama. Imali su dete ali su devojčicu ostavili u jednoj od mnogih gradskih tabacs2. Iako je ta žena bila konsijerž u Z-ovoj zgradi, nakon toga uporno je odbijala da ga opet pogleda u lice, okrećući se ka zidu svaki put kad bi prošao pored nje.

 

U jednom brzom premotavanju unapred koje simbolički predstavlja dosadni životni ciklus, saznajemo da će mnogo godina kasnije Z-ova rođena žena podneti zahtev za razvod, navodeći kao razlog "sukob civilizacija".
Sve ovo obrađeno je u prvom poglavlju.

 

SEĆAM SE DANA kada sam video mog profesora u supermarketu bosonogog. Imao sam kutiju njoka skrivenu ispod flanelske košulje. On je izvirivao iza rafova, krećući se postrance kao kraba. Kada sam rekao zdravo, činilo se da me ne prepoznaje, ne kao studenta i čak ne ni kao validan oblik života.

 

Prekrstio je ruke kao da je na času pa mu to daje nekakve privilegije, i dugo smo stajali tako, slušajući muziku za liftove, decu kako vrište i glas odrasle osobe koji je obaveštavao da se supermarket uskoro zatvara, ali ne previše uskoro.
Zurio je u mene mutnim pogledom.

 

Imao je dugačak crveni ožiljak na licu koji je mogao dobiti od neke grane drveta ili biča. Tišina me je ubijala. Rekao sam mu, iako me on nije pitao, da je razlog što nisam dolazio na predavanja poslednja dva meseca ozbiljna infekcija grudnog koša koja se razvila u gotovo fatalnu upalu pluća. Dok su te reči izlazile iz mojih usta, postao sam svestan činjenice da mi glas ne zvuči nimalo bolesno, pa sam se zapitao da li je prekasno i previše teatralno da počnem da kašljem.

 

Upitao me je da li i dalje mislim da poštovanje pravila za mene ne važi, a ja sam spustio pogled i ugledao neprirodno ispupčenje na njegovim pantalonama.
Pogledao sam ga u oči. Uputio mi je osmeh zbog koga sam osetio potrebu da se sagnem ne bih li ga izbegao.
Oblik u njegovim pantalonama, pogodio sam brzo, bilo je pakovanje taljatela. I on je krao. Možda baš zbog tog trenutka uvrnutog sinhroniciteta, najednom mi je postalo jasno da ni on nije išao na predavanja.
Pokazao je na njoke pod mojom košuljom.
"Hej, daj mi to."
"Zašto?"
"Daj da ti ukradem to."
"Ne", rekao sam. "Ne bih nikako mogao."
"Molim te. Bilo bi mi zadovoljstvo", insistirao je.
"Ne", rekao sam odlučno.
Ćorsokak. Na licu je imao ludački kez. Činilo mi se da gledam u ogledalo u kom se vidi moj budući odraz, a on - u šta je on gledao? Osećao sam se kao put kojim se već išlo.
Glas koji se čuo s razglasa je grmeo: puštali su obaveštenje kupcima da ubrzaju kupovinu.
Zakašljao sam se i teško povratio dah.
Moj profesor podigao je ruku do svog lica, dodirnuo ga i izgledao iznenađen što je neobrijano.

 

E, A SAD SLEDI egzistencijalni deo.
Z ima utisak da je ljudsko telo isuviše varljivo. Noću se najčešće uspinje strmim, vetrovitim ulicama i sedi u parku Belvil i posmatra sunce kako se spušta iza krovova. Pariz nije za svakoga, misli on. Najveći deo ovog nepreglednog grada deluje nepristupačno: vrata kriju čitave ulice, kapije od kovanog gvožđa zabranjuju ulaz u privatne bašte, kineske prostitutke daju popust klijentima Kinezima. I zašto svaka stambena zgrada u koju se useli postaje kandidat za rušenje? Zašto je stalno obilazio grobove i grobnice svojih omiljenih pisaca samo da bi tamo stigao i izludeo od dosade? Zašto je konstantno laskao konobarima koji su mu bili odvratni? I gde su nestali svi pisoari? I prave kurtizane? I zašto on ne može da poseti katakombe a da ne udari glavu o nisku tavanicu hodnika?

 

Njegov komšija Konstantin konstantno ga kritikuje zbog njegovih mračnih raspoloženja. "Šta nije u redu s tobom? Viđao sam kutije za šešire s više joie de vivre", govori mu. Z se plaši da Konstantinove reči slute da među njima postoji incestuozna veza, iako zna da nisu u srodstvu.

 

Z istrčava napolje. Sneg pada geometrijski. Na ulicama traju protesti, čitav grad je blokiran - studenti pale automobile i fiskulturne sale, bioskope i knjižare. Ljudi pecaju u prljavim kanalima. Z korača cik-cak jer se plaši da ga prati, ili da spada u kategoriju visokog rizika da će ga pratiti peruanski duvački orkestar. Z hoda duž Rue de Fontaine, prelazi Rue Bichet do Rue Saint-Maur, potom skreće desno u Rue Morand a odatle bulevarom de la Villette, pa skreće u Rue de Chalet, pre nego što skrene levo u Rue de l'Atlas i pređe u aveniju Simon Bolivar (pročitao sam negde da savremeni pisci postižu realizam kopirajući popise ulica.) Tri stranice naziva ulica kasnije, Z zatiče sebe u Luvru gde mu prilazi grupa ljudi u turističkoj poseti muzeja s temom "da Vinčijev kod". U toj fazi, ja shvatam da knjiga koju pišem možda i nije omaž francuskoj egzistencijalnoj književnosti nego jeftinim trilerima za široku publiku. Možda bi ispod Luvra, pored studija anatomije i nacrta helikoptera, Z mogao iskopati nerazrađene skice Leonarda da Vinčija za "pokretnu traku", "steper" i "abfleks" koje je katolička crkva vekovima uspešno skrivala. Zapanjujuće je šta sve može delovati kao genijalna ideja u tri sata ujutro. Do pet ujutro sam, međutim, već imao neke sumnje. Paralisan neodlučnošću, i izgarajući od želje da završim drugo poglavlje, uveo sam Z-a u partiju balota, odveo ga s terase u bar pa u noćni klub pa na ringišpil, pre nego što je konačno odlutao na groblje Monparnas, do Sioranovog groba, gde će mu biti nepodnošljivo dosadno. Upravo tu mu na pamet pada ideja da izvrši samoubistvo tako što će lepo začinjen banuti na banket kanibala.

 

MNOGO GODINA KASNIJE čuo sam da je moj profesor književnosti prebačen u zatvor s minimalnim stepenom obezbeđenja samo nekoliko minuta udaljen od moje kuće.

 

Bio sam svestan kako izgledam i koliko sam ostario; ostario, oćelavio, ugojio se. Obeshrabrivao bi me svaki susret s nekim iz prošlosti, a kamoli sa čovekom koji je u mojoj glavi bio toliko toga: mentor i neprijatelj, anegdota i stranac.

 

Bilo je hladno tog dana kad sam ušao u krug zatvora. Nisam mogao da verujem koliko je mrtav taj dan bio, toliko tih da ne bi nikad rekao da se nalaziš u bilo kakvom ekosistemu. Zatvorenici su bili u dvorištu u svojim vrećastim trenerkama; neki su sedeli zajedno kao spiritualisti zaleđeni mid-séance, drugi su šetali ukrug. Stajao sam tamo, oko pedeset metara od ograde, pretražujući pogledom njihova lica. Duvao je hladan vetar - s njihove strane ograde, zamišljao sam.

 

Konačno sam ga ugledao. On je mene već video i sada je zurio u mene s uznemirujućim izrazom lica koji je govorio da me je prepoznao. Bio je viši i mršaviji nego što sam pamtio, ali je i dalje imao onaj zabrinuti izgled čoveka koji u minut do dvanaest obavlja kupovinu na božićno veče. Bilo mi je drago što imamo tu žičanu ogradu. Jedna ruka ostala mu je iza leđa, i on me je gledao ne pokrećući se, u očima mu se videlo nešto gotovo nalik na sentimentalnost. Barem ne deluje nervozno, pomislio sam, i to je nešto. Prišao sam korak bliže, i pokušao da pročitam dobre vesti u njegovim očima: nadajući se da ću videti da ne mrzi svoj život, ili da je na rođenju zacrtao sebi neku neodređenu rutu koja vodi u zatvor i da je sada kad je konačno tu stigao bilo nekog olakšanja u tome što je tu stigao...

 

Napisao sam mu poruku i ubacio je u dvorište prikačivši je na tenisku lopticu.
"Nikad mi niste rekli svoje mišljenje o mom romanu", stajalo je u poruci.
Dvojica čuvara okrenuše glave da me pogledaju. Prošaputao sam: O bože, o bože.
Kroz ogradu sam video kako podiže lopticu sa zemlje. Pozvao me je da priđem. Odnekud iz dvorišta začula se pištaljka. Dok smo se obojica izlagali riziku da nas isprskaju suzavcem, potrčao sam ka njemu.
"Ako se ne varam, tvoj roman", rekao je, onim poznatim hrapavim glasom iz horor filmova, "jeste bio osmišljen tako da podseća na kompleksnu partiju igre papir, kamen, makaze."

 

Klimnuo sam glavom. Možda i jeste tako bilo. Čuvari su sada trčali prema nama, i čak iako je prošlo mnogo godina, i ja sam se oženio i razveo, i dva puta proglasio bankrot, i doktori su pronašli još jedan rak kože na mojoj ruci za koji sam strahovao da ima neke veze s eksperimentalnom operacijom uklanjanja tetovaže, i čak i ako sam posetio Pariz i shvatio da je jednostavno previše bučan i previše skup da bih u njemu uživao i još bio opljačkan na Rue de Rivoli dok sam plaćao palačinku, počeo sam opet da razmišljam o Z-u i o tome kakav je on život mogao proživeti.

 

Pre nego što je moj profesor omamljen elektro-omamljivačem i oboren na zemlju, imao sam priliku da mu zahvalim na svemu i ni na čemu. A onda sam otišao odatle, nazad u sobu u motelu koju sada zovem svojim domom, da započnem treće poglavlje.

 

Prevela s engleskog
Tanja Brkljač

 

Stiv Tolc (1972) poreklom je iz Australije, a pre nego što je počeo da se bavi pisanjem živeo je u Montrealu, Vankuveru, Njujorku, Barseloni i Parizu, i bavio se raznim poslovima, bio je kamerman, telemarketing operater, čuvar, privatni detektiv, nastavnik engleskog jezika i scenarista. "A Fraction of the Whole" ("Delić celine"), njegov prvi roman, objavljen je 2008. godine i iste godine našao se u užem izboru i za nagradu Man Buker i za nagradu koju za prvo književno delo dodeljuje časopis Gardijan.


1. Gin rummy, eng. - džin remi, kartaroška igra, prim. prev.
2. Tabac, fr. - trafika, prim.prev.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement