Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Apsint

 

Kako je Zelena vila postala književničko piće

 

Apsint je nadahnuo mnoge velike stvaraoce tokom proteklih 150 godina - a neke je, moguće, i upropastio. Džejn Ćabatari istražuje u čemu je ta osobita moć ovog zelenog pića.

 

ImageArtur Rembo je apsint nazivao "glečerskim pelinom", pošto je njegov glavni sastojak, biljka oporog ukusa Artemisia absinthum , tj. pelin, naročito rasprostranjena u ledničkoj švajcarskoj oblasti Val de Traver. Na tom mestu je krajem 18. veka proizvedeno legendarno aromatično piće koje će postati simbol dekadencije. Teško da se može preuveličati kulturni uticaj apsinta - ili zamisliti savremeni ekvivalent.

 

Ovo žestoko piće bilo je muza par excellance još otkako je 1859. godine Maneov "Uživalac apsinta" šokirao posetioce godišnje izložbe pariskog Salona, pa sve do 1914. kada je Pablo Pikaso izradio skulpturu u obojenoj bronzi "Čaša apsinta". Tokom Bel epoka, Zelena vila - nazvana tako zbog svoje specifične boje - bila je izbor tolikih pariskih pisaca i umetnika, da je vreme od pet sati popodne bilo poznato kao Zeleni čas, jer se tada piće točilo sa popustom, a kafane se ispunjavale gostima sa čašama zelenkaste žestine pred sobom. Apsint je učvršćivao ili raskidao prijateljstva, izazivao vizije i snovita stanja, koja bi kasnije bivala pretočena u umetnička dela. Oblikovao je simbolizam, nadrealizam, modernizam, impresionizam, post-impresionizam i kubizam. Desetinama umetnika tema su bili uživaoci apsinta i prateći pribor koji beše deo rituala: čaša, perforirana kašičica, kocke šećera - šećer je ublažavao neugodnu oporost jeftinijih vrsta - i posude sa slavinama iz kojih je kapala hladna voda za razblaživanje pića.
Apsint je u svom začetku bio savim sličan drugim lekovitim biljnim preparatima (među koje spada i vermut, što je nemačka reč za pelin). Njegov ukus nalik na bombone od sladića potiče od morača i anisa. No ovaj je aperitiv bio kadar da izazove kratkotrajne gubitke pamćenja, onesvešćivanja, halucinacije i bizarno ponašaje. Savremenom analizom pokazalo se da je jedinjenje tujon iz pelina bilo prisutno u malim količinama u dobro destilovanom apsintu, što je moglo da izazove blago psihoaktivno dejstvo. Verovatnije je, međutim, da je krivac bilo ozbiljno trovanje alkoholom usled ispijanja dvanaest do dvadeset tura dnevno. Pa ipak, mistika je ostala.

 

ImageMuza u boci

 

Rembo, Pol Verlen, Emil Zola, Alfred Žari i Oskar Vajld bili su među desetinama pisaca, notornih uživalaca apsinta. Žari je isključivo pio čist apsint; Bodler je koristio još i laudanum i opijum; Rembo ga je kombinovao sa hašišem. Pisali su o njegovoj adiktivnoj privlačnosti i uticaju na stvaralački proces, a prizori u njihovim delima potiču iz apsintom prožetog društvenog miljea.

 

U pesmi "Otrov" iz zbirke "Cveće zla", objavljene 1857. godine Bodler daje prednost apsintu nad vinom i opijumom:

 

Image"Al' ništa je to spram reke otrovne
što iz oka ti, iz zelenog oka istekne
i jezero pravi; što duši mi drhtavoj
sve naličje njeno i sav užas odrazi,
kud snova mi silnih navali se roj
u ponoru gorčine žeđi da ugasi."

 

Rembo, koji je "poeziju doživljavao alhemijski, kao jedan vid menjanja stvarnosti", u apsintu je video umetničko sredstvo, kako primećuje Edmund Vajt, autor biografije ovog pesnika. Remboov manifest je nedvosmislen: on tvrdi da pesnik "postaje prorok, putem dugotrajnog, sveobuhvatnog i racionalnog rastrojavanja čula." Apsint je, sa svojim halucinogenim dejstvom, mogao da postigne upravo to.

 

ImageGi de Mopasan bio je sklon opijanju, kao, uostalom, i mnogi likovi iz njegovih priča. Njegova priča "Čudna noć u Parizu" govori o notaru iz provincije koji uspeva da se domogne pozivnice za zabavu u ateljeu slavnog slikara. Tamo se toliko opija apsintom da pokušava da pleše valcer sa stolicom, a zatim se sruši na pod. Od tog trenutka ne seća se više ničega i budi se go u nepoznatom krevetu.

 

Savremenici su okrivili apsint za to da je skratio život Bodleru, Žariju i pesnicima Verlenu i Alfredu de Miseu, i još nekima. Možda je čak i prethodio Van Gogovom odsecanju uha. Optužen za to da izaziva psihozu, pa čak i ubistvo, 1915. godine apsint je zabranjen u Francuskoj, Švajcarskoj, Sjedinjenim Državama i većem delu Evrope.

 

Kulturni mamurluk

 

Kulturni uticaj Zelene vile izbledeo je tokom najvećeg dela 20. veka, a zamenjena beše koktelima, martinijima, a šezdesetih godina, i širokom paletom psihoaktivnih droga. Povremeno su dopirali odjeci njene moći, premda uglavnom nostalgični.

 

ImageErnest Hemingvej je pijuckao Zelenu vilu dvadesetih godina u Španiji, gde je radio kao novinar, i kasnije za vreme Španskog građanskog rata. Jedan njegov lik, Džejk Barns, teši se apsintom kada Lejdi Ešli odbegne sa matadorom u romanu "Sunce se ponovo rađa". U romanu "Za kim zvono zvoni" Robert Džordan nosi uza se čuturicu apsinta. U knjizi "Smrt po podne" Hemingvej objašnjava da je prestao da posećuje borbe sa bikovima, jer nije mogao sa zadovoljstvom da ih posmatra "bez tri - četiri čašice apsinta, od koga mi se hrabrost raspaljivala, ali sam sve video blago iskrivljeno."

 

Hemingvej je čak izmislio koktel "Smrt po podne" za knjigu koktela poznatih ličnosti iz 1935. godine: "Sipate jednu čašicu apsinta u čašu za šampanjac. Dodajete ohlađen šampanjac dok se ne dobije odgovarajuća prelivna mlečna boja. Pijete polagano tri do pet ovih koktela."

 

Krajem dvadesetog veka apsint je postao merilo dekadentnosti među piscima mlađe generacije okupljenim u boemskim centrima, poput San Franciska i Nju Orleansa.

 

"Apsint mi je palio grlo svojim ukusom, delom nalik na biber, delom na sladić, delom na trulež", piše rano sazrela spisateljica horor žanra iz Nju Orleansa, Popi Zi Brajt, u priči "Usta sa ukusom pelina" (1989). Narator i njegov momak, blazirani pljačkaši grobnica, pronalaze preko pedeset boca tada zakonom zabranjenog pića, zapečaćenih u jednoj porodičnoj grobnici u Nju Orleansu. Na kraju priče, narator fantazira o svom prvom oporom poljupcu apsinta sa one strane groba.

 

ImageJoš uvek se zeleni

 

Danas je apsint "piće od koga trne jezik" i koje "izoštrava čula", kako kaže Lens Vinters, glavni destilater i vlasnik destilerije Sent Džordž Spirits, koja je ponudila prvi legalni apsint u Americi krajem 2007. godine.

 

"Čini mi se da apsint pruža osećaj mistike, daje notu natprirodnog - što, povremeno, volim da osetim u piću", kaže Rouzi Šap, autorka kolumne o pićima u Njujork Tajmsu. Ona preporučuje " da se ovo piće sipa sa dozom opreza." Među njenim modernim koktelima sa apsintom nalazi se i Fascinator - dva dela džina, jedan deo suvog vermuta, dve kašike apsinta i jedan list nane.

 

U današnjim književnim krugovima, apsint je više zanimacija nego inspiracija - može se naći u hipsterskim koktelima na promocijama knjiga. Sada široko dostupan, u raznim varijantama, od onog novijeg datuma do starog, plemenitog brenda "Perno fis", koji košta 10.000 dolara po boci, ovo piće je, izgleda, postalo još jedno obeležje popularne kulture. Pojavljuje se u epizodi serije "Ljudi sa Menhetna", kao brend sa ličnim potpisom Merilin Manson, "Mansint", a poslužilo je i kao inspiracija za bezbrojne koktele, od kojih mnogi apsint koriste više kao dodatak, a ne glavni sastojak. Mogu čak i da se kupe aplikacije za smartfon koje daju uputstva za razređivanje apsinta.

 

Poput nekoliko kapi dodatih u koktel, pominjanje apsinta u književnim delima unosi dašak atmosfere, podseća na provokativne, razbijanju forme sklone pisce Bel epoka - i na to da je Bahus prijatelj pesnika.

 

BBC Culture, 9.1.2014.
(Prevela: Dragana Miljević)

 

FOTOGRAFIJE:


1. Pripita slika - slika "Uživalac apsinta" (1859) Eduara Manea označila je početak ere apsinta. Nije bila prihvaćena za izložbu u pariskom Salonu, pošto je Delakroa jedini glasao "za".
(photo: Alamy)

 

2. Miksologija i moralnost - Apsint je izazivao različita osećanja umetnika i pisaca koji su ga prikazivali. Slika "Čaša apsinta" Edgara Dega prikazuje ženu koju je obuzela mrzovolja nakon pića.
(photo: The Art Archive / Alamy)

 

3. Vilinska bajka - Australijska pop zvezda Kajli Minog igrala je personifikaciju apsinta, Zelenu vilu u filmu Baza Lurmana "Mulen Ruž", čija se radnja odigrava početkom 20. veka.
(photo: 20th Century Fox)

 

4. Staro je novo - Lurmanova ideja o Zelenoj vili zasniva se na slici Albera Menjana "Zelena Muza" iz 1895. godine, koja takođe personifikuje apsint kao devojku vilu.
(photo: Wikimedia Commons)

 

5. Demon u boci - Vinsent Van Gog naslikao je "Mrtvu prirodu sa apsintom" 1887. godine. Neki smatraju da apsintu treba pripisati Van Gogovo odsecanje uha, kao i korišćenje jarko zelenih nijansi na slikama.
(photo: Wikimedia Commons)

 

6. Zeleni period - Slika Pabla Pikasa "Žena u kafeu" rađena je na osnovu slike Edgara Dega. Halucinacije i iskrivljeno opažanje koje izaziva apsint, izraženi su izobličavanjem figure modela na slici.
(photo: Corbis)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement