Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O seksualnosti vukodlaka

 

"Granica je prijesto monstruma"

 

ImageU ovom eseju pokušaću da istražim nekoliko tema koje su u vezi sa analizom seksualnosti vukodlaka. To su, pre svega pitanja: ko i šta je nakaza, gde počinje a gde završava granica nakaznosti, kao i pitanja o poreklu subjekta i pitanje polne razlike. U prvom delu ovog eseja baviću se istorijskom predstavom porekla vukodlaka, koja se bazira na analizi teksta Robera Mandrua "Žan Grenije, navodni vukodlak", a u drugom i trećem delu eseja ću analizirati tekstove Petra Brečića "Nakaza" i Maše Ogrizek "Čudovišta i fantazme: poreklo subjekta i rodna razlika".

 

1. Tekst "Žan Grenije, navodni vukodlak" (Rober Mandru, "Opsednutost đavolom i vradžbine u XVII veku", Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988) predstavlja sudski spis iz 1603. godine o suđenju četrnaestogodišnjem seljačetu, fizički i mentalno zaostalom, koje je tvrdilo da je bilo u vučjem čoporu, nasrtalo na decu, da je čak nekoliko proždralo i da je sklopilo savez s čovekom u crnom iz šume koji mu je ostavio beleg na butini. Suđenju je podvrgnut i detetov otac, takođe optužen da se, kao i sin, pretvara u vuka. Prvostepene sudije iz Kutrasa su presudile da dete treba ugušiti i spaliti, a oca dodatno ispitati. Međutim, nakon duge rasprave, parlament u Bordou je doneo presudu o doživotnom zatvaranju dečaka u manastir, a oca je oslobodio. Iz ovog obimnog spisa, prepunog mišljenja lekara i teologa, s obzirom na eskluzivnost i autentičnost izvornika, izdvajamo ona koja se tiču porekla vukodlaka.

 

2. O postojanju likantropije nalazimo svedočanstva u paganskoj i hrišćanskoj literaturi o preobražaju ljudi u zveri. Najvažniji izvori su, svakako, Plinije, Ovidije, sveti Pavle i sveti Avgustin. Osnovno pitanje je da li je preobražavanje moguće? Kanon Episcopi ne dopušta da se veruje u te preobražaje. Đavo unosi pometnju čineći da opsednuti uobražavaju tokom sna da se miču s mesta i telesno. Da bi se stvar rasvetlila treba primetiti da ima četiri vrste preobražaja: 1) božanski, 2) fizički i prirodni, 3) u mašti i 4) putem vradžbina.

 

O likantropskom preobražaju, kada čovek misli da se preobrazio u vuka, Obrazije Gvardijan, lekar cara Julijana, daje sledeći opis: likantropi imaju sklonost ili žudnju da se kao vukovi bace na stado, čak i na ljude i da ih prožderu. Izlaze noću, žive u špiljama i grobovima, kradu kao vukovi, stalno su žedni, suva su jezika, očiju suvih i upalih, noge su im ranjave usled uobičajenih noćnih susreta i pate od žestokih strasti - "Žan Grenije je tvrdio da je zajedno sa Gospodinom iz šume jurio putevima tražeći devojke da se zabave, ali da ih nisu našli, a da je on sam deflorsao njih tri" - obično u mesecu februaru (što ima veze sa obožavanjem lažnog boga Luperkalija kome su žrtvovana mala deca kako bi umirili vukove).

 

U prirodi ne može doći do preobražaja koji bi bio isto što i stvaranje, jer promena suštinskog oblika znači uništavanje prethodnog oblika i stvaranje drugog. Stvaranje ne spada u dela prirode, jer samo Bog stvara. Iz ovoga proističe da preobražaj čoveka u vuka ne može nastupiti ni u duši ni u telu. U duši bi došlo do nekakvog umiranja, a duša nije tome podložna. Preobražaj nije ni u telu, jer se taj spoljni omot ne može izmeniti da bi ga zamenio neki drugi s razumnom dušom, koja nije primerena oživljavanju i upravljanju telom zveri.

 

U slučaju Žana Grenijea, biće da je reč o prerušavanju, a ne preobražavanju. Prerušeni imaju strašne i svetlucave oči, kao vuci čine pokolje i zverstva, dave pse, kolju malu decu, osladi im se ljudsko meso kao vukovima, trče četvoronoške i urliču kao vukovi. S obzirom na to da je ovde reč o bolesti, takozvanim vukodlacima ili dlakavcima se vraća prvobitno obličje pod uslovom da deset godina ne okuse ljudsku krv ili da budu zatvoreni u manastir.

 

Iz ovog kratkog pregleda obimnog sudskog spisa može se zaključiti da je nesrećni dečak postao vukodlakom zato što ga je omađijao čovek u crnom, Gospodin iz šume, odnosno đavo. Tačnije, dečak je uobrazio da je vukodlak i u svojoj uobrazilji je izmešao stvarnost i maštu. Sudije su na osnovu filozofskih, teoloških i medicinskih činjenica - i zanemarujući izmišljene priče prozaista - zaključili da je likantropija bolest, a ne stvarno preobražavanje čoveka u vuka posredstvom đavola.

 

3. Granica između postojanja i nepostojanja vukodlaka u stvarnom svetu naseljenog ljudima načinjena je u govoru: samo u jeziku postoji takav monstrum koji se opredmećuje u priči, zadobijajući tekstualno, a ne telo od krvi i mesa. Žan Grenije je, ponavljajući priču o tome kako noću juri s vukovima, zaista u očima svojih bližnjih postao vukodlak. Iako pred njima nije mogao da ponovi telesni preobražaj, oni su poverovali u njegovu priču iz samo jednog razloga: zbog straha od moći istinskog đavola u kog podjednako veruju kao što veruju u svemoć istinskog Boga.

 

4. Poznati hrvatski radijski kritičar, pozorišni esejist, teatrolog i dramaturg Petar Brečić u članku "Nakaza" kaže: "Da bi bila nakaza, ona mora biti viđena od onoga u koga gleda. Na njoj je pogled prestrašenog, kao obeležje njene pojave." (Petar Brečić, "Nakaza", Gradac, broj 73-75) Dakle, nakazom se postaje u očima gledaoca, odnosno - slušaoca. "Nakaza je stvorena pomoću tamnog i neizrecivog u naponu čovjekova govora, da bi ga prisilila govoriti samo ono što se želi slušati."

 

Ko je nakaza? Kako vidimo nakazu? Brečić piše: "Kako je za sistem - sređeni govor - negovoreno ili zabranjeno naprosto nejezik, nakaza se u uobrazilji, a osobito u likovnoj prezentaciji pokazuje kao nevjerovatan bastard u kojemu je najviše životinje. Jer životinja je biće nejezika. Otuda na monstrumu rogovi, čeljusti, papci, repovi, što se poredavaju uz ljudske dijelove." U slučaju Žana Grenijea, nakaznost je povezana sa uticajem đavola. O đavolskom u nakaznosti, Brečić piše: "[...] Jednim zavojem tema skreće i u diskurzivni kanal satanizma, pa onda i na polje teološke inventive. [...] U toj tradiciji još vlada pomisao kako stvaranje pomaže vraga. [...] Naime, tamo gdje god vidimo artikulran neki uzrok, možemo tražiti samog đavla. [...] Đavo je tačno ondije gdje stoji da upozorenje da ga nema."

 

Ali, kao i u slučaju nesrećnog Žana Grenijea, konkretna predstava vukodlaka nije održiva: nju obaraju činjenice koje su dokazive. Dečak je od zločinca postao žrtva sopstvene uobrazilje koja nije i ne može biti održiva jer je proizvod bolene psihe. "U svom pojedinačnom izgledu u primjeru konkretne predstave nakaza se ne održava, i to stoga što je ona u događajnom pokusu, koji će pokazati sile i prisile što je stvaraju, a otkriće uzroka daje ispriku, koja onda nakazu lišava njene nakaznosti, jer je izdvaja na stranu žrtve i na mjesto stradanja."

 

Možda zbog želje da svoj bedni život učini ekskluzivnijim, Grenije je, jednostavno rečeno, lagao da je vukodlak, a prost svet mu je poverovao na reč. Ali šta vukodlaka, nakazu, monstruma čini toliko strašnim? "Svaki monstrum je strašilo, uređaj za održavanje strana. Figura izvađena iz najgoreg sna da bi služila za najoštrije buđenje", piše Brečić koji poreklo nakaznosti vidi u sledećem: "Nakaznost nakaze nije u njenom sastavu (u njenom što), ni u njenom izgledu (u njenom tko). Nakaznost nakaze je od mjesta i na mjestu gdje ona izgleda. Zato je besmisleno pitanje: tko je ona? Do nje vodi samo pitanje: gdje je ona? To znači kako joj 'narav' nije u konstituciji, nego u poziciji." Žan Grenije nije bio strašan tek zbog činjenice što se preobražava u vuka, već zbog toga što se to preobražavanje odvija među ljudima: on je monstruozan samo ako ga drugi vide kao takvog.

 

Pre nego što se pozabavimo pitanjem o poreklu monstruma, ukratko ćemo odgovoriti na pitanje o smrtnosti monstruma. Može li monstrum da umre? Brečić navodi "Zakon nakaze": "Ona propada kada se nađe posve među nama. [...] Nakazu ne ubija mač, nego Riječ. Sudar govorenog i negovorenog, impakt kazanog i prešućenog oblikuje izbočinu, izraslinu, deformiranu figuru: nakazu", zaključuje Brečić. Onog trenutka kada počnemo da analiziramo nakazu, neminovno dolazimo do zaključka da takva predstava nije održiva van jezika: zbog toga - Reč stvara i uništava nakazu.

 

Ali gde je granica nakaznosti? Jedan od mogućih odgovora se nalazi u pitanju porekla i polnih razlika. S obzirom na to da smo utvrdili da se monstrumi rađaju u jeziku, onda mora postojati korelacija između jezika i seksa. Brečić o tom fenomenu piše: "Seks je kao govor, kao naređen govor, pomakao granicu. Propala su granična uporišta starih, parcijalnih, osobito onih seksualnih zabrana - seksa kao govora, na čijim su granicama najčešće i najviše bila čudovišta." Seks je, dakle, kao i govor, bitna odlika monstruma.

 

5. U nastavku eseja ćemo se pozabaviti pitanjima o poreklu subjekta/monstruma i polnim razlikama. Nema nikakvog mita o vukodlačkom poreklu, nijedan prizor iz popularne kuture ili literature nije posvećen "stvaranju" vukodlaka. Vukodlaci kao da nemaju svoje priče o postanku, oni su, prema tome, bića bez istorije. Pa kako to onda rade vukodlaci? "Vukodlaci se seksualno ne razmnožavaju. Likantropi se razmnožavaju putem infekcije." (Glen Dankan, "Poslednji vukodlak", Laguna, Beograd, 2011.) Vukodlak znači biti svoja sopstvena majka i otac!

 

Da li možemo otkriti poreklo vukodlaka? Slavoj Žižek u tekstu "Vremenski paradoks fantazme" kaže da "efekat subjekta, naime, nastupa samo na osnovu neke 'nedostajuće karike' u uzročnom lancu (...) Ova nemogućnost, dokopati se 'porekla' ima ontološki status: nije dovoljno reći da je 'poreklo subjekta neotkriveno' - radi se o tome da je subjekt u samoj svojoj suštini konstituiran kao 'nedostajuća karika' uzročnog lanca." (Maša Ogrizek, "Čudovišta i fantazme: poreklo subjekta i rodna razlika", Genero, el. izdanje, br. 1) Prema ovome, poreklo vukodlaka jeste ta "nedostajuća karika".

 

Mladen Dolar primećuje da je fantazma o poreklu subjekta takođe i fantazma o "mitskom poreklu jezika, kulture, saznanja, društvenosti". Parafraziraćemo Donu J. Haravej pa ćemo reći da u nekom smislu, vukodlak "nema svoju priču o postanku, makar ne u zapadnjačkom značenju te reči i u tome je njegova 'poslednja' ironija. [...] Priča o postanku u 'zapadnjačkom', humanističkom smislu proizlazi iz mita o izvornom jedinstvu, potpunosti, blaženosti i užasu, oličenog u faličnoj majci, od koje svaki čovek mora da se odvoji."

 

Fantazme o poreklu subjekta mogu biti fantazme prascene, putovanja kroz vreme, partenogenetičke majke, fantazme kloniranja ili fantazmama u kojima subjekt nije "rođen", već je napravljen veštački/sintetički. Sve one mogu se imenovati kao fantazme razmnožavanja, bez obzira na to, da li se radi o polnom ili bespolnom razmnožavanju ili kloniranju. Ali ni u jednu od ovih fantazmi se ne uklapa poreklo vukodlaka.

Iako je u zapisniku sa suđenja Žanu Greniju nema, obradićemo lik arhaične, partenogenetičke majke kao porekla svekolikog života koji poznaju sve svetske mitologije. "Od Hipokrata do Amborze Pareja verovalo se da su monstruozna deca, nakaze kreirane prema imaginaciji majke. Postoji duga tradicija priče koja govori da su nakaze proizvod, efekat razmišljanja trudnica o željenom objektu. Drugim rečima, dete je transformisano u živu sliku majčinske želje. U 19. veku je takvo mišljenje bilo prognano iz nauke - nakaze su bile kvalifikovane, kategorije normalnog i nenormalnog su zamenile kategoriju monstruoznosti i generalno nakaza je bila predstavljana kao varijacija, odstupanje od norme - koja se zaglavila u popularnoj fikciji, gde je preživela sve do danas." Ali, vukodlak nema majku, dakle, njegova nakaznost nije u partenogenezi.

 

"Fantazme primarne scene uvek su fantazme o poreklu", piše Maša Ogrizek. ("Fantazma prascene je jedna od primarnih fantazmi. Tim izrazom je Frojd imenovao fantazmu prisluškivanja ili gledanja roditeljskog polnog odnosa.") "Za dete one su reprezentacija njegovog vlastitog porekla, znače prisutnost na pozornici vlastitog začetka. Frojdov opis pogrešne predstave koju deca imaju obično o rođenju. Naime, misle da majka nekako zatrudni preko usta (možda jedući specijalnu hranu) i da deca potom rastu u njenom stomaku, iz koga se takođe kasnije i rađaju." Ženska reproduktivna/materinska sposobnost je monstruozna, jer je kao takvu iskonstruisala patrijarhalna ideologija. S druge strane, partenogeneza je nemoguća, ali i ukoliko bi bila moguća, žena bi bila u stanju da se oplodi sama i da rađa samo deformisane manifestacije sebe same. ("Partenogeneza, grč. parthenos, devica i geneza: bespolno, devičansko razmnožavanje [izvođenje: partenogenetičan/na]")

 

Ali, vukodlaci nemaju partenogenetičke majke, nisu klonirani niti stvoreni veštački, ne putuju kroz vreme. Ipak, jedno je nesumnjivo: vukodlak je muškarac! Vukodlak ima disleksiju i stalnu erekciju. (Glen Dankan, "Poslednji vukodlak", Laguna, Beograd, 2011.) "Monstrum je ono, dakle, bespolno biće, a kasnije postaje on. Kao muškarca definiše ga njegov stvoritelj. Takođe, biološki pol, a to je pol u smislu prirodne, 'prirođene' datosti, nije dakle nešto što se samopodrazumeva", piše Maša Ogrizek.

 

Vukodlak mora da bude prepoznat kao muškarac. Njegova seksualnost se ogleda u tome što je "inficiran" muškošću, jer se vukodlak razmožava samo putem infekcije, a infekcija podrazumeva "aktivno ili pasivno prodiranje izazivača bolesti (mikroorganizama) i njihovo zadržavanje i razmnožavanje u organizmu domaćina (makroorganizma)." Muškost je izazivač bolesti likantropije. (U nastavku istraživačkog rada ćemo produbiti tezu o odnosu između muškosti i likantropije.)

 

Granica koju vukodlak nikako ne može da pređe jeste da bude nešto drugo osim muškarca. Ta granica je presto na kom on mora da sedi kako ne bi izgubio vlast nad samim sobom i svojom monstruožnošću.

 

Srđan V. Tešin

 

Literatura:

 

- Glen Dankan, "Poslednji vukodlak", prevod Goran Skrobonja, Laguna, Beograd, 2011.
- Maša Ogrizek, "Čudovišta i fantazme: poreklo subjekta i rodna razlika", Genero, elektronsko izdanje, br. 1
- Petar Brečić, "Nakaza", Gradac, broj 73-75
- Rober Mandru, "Opsednutost đavolom i vradžbine u XVII veku", prevod Ivanka Pavlović, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement