Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Jurij Mamlejev

 

Racionalista

 

ImageTurobnom, neveselom dečaku Vovi rodila se sestra. Sestra kao sestra - debeljuškasta, ružičasta i mokra, kao kad se oznojiš od straha. Svet oko sebe nije ni primećivala, već je samo batrgala nožicom. Sve živo se uzmuvalo oko nje: mama se okanula toga da tatu tuče loncem po labrnji, a tata se okanuo svoje karijere. A babi Fedosji prestaše da dolaze njeni snovi o ludacima. Čak i mače Teokrat iz nekog razloga poče da se pribojava miševa.

 

Ali naročito se promenio mali Vova. Ranije ni na šta nije obraćao pažnju, a bioskop je smatrao izmišljotinom. Od sestrinog rođenja on postade naglašeno oprezan, kao da se dogodilo nešto veliko, kao da su došli marsovci ili venerijanci.

 

Uši bi mu se sad zacrvenele, nadugo bi se zaključavao u klozetu, nešto računao, a kada su stariji obigravali oko sestre, zavlačio bi se u ugao i gledao otuda pogledom, recimo, električnog psa igračke.

 

- Vova je tako plašljiv da se boji čak i svoje sestre bebe, - govorio je tim povodom tata Keša psihijatru kod koga se lečio.

 

I dok su svi bili zaokupljeni svojom devojčicom Ninom, Vovu, pak, niko nije primećivao. Čak ni mače Teokrat.

 

A međutim, Vova je razgovarao sa svojom sestrom. Kada u sobi duže vremena nikog nije bilo, on bi se prikradao njenom krevecu i režao.

 

Devojčica Nina ga je gledala vedro i sa poverenjem. Ona je, verovatno, smatrala da je on kip - idol, došao sa drugog sveta. I zato je koketirala očicama. Ali mali Vova joj nije prilazio sa dobrim namerama.

 

Treba reći da je Ninočkina kolevka stajala skoro na samom simsu, pokraj otvorenog prozora. I to na sedmom spratu. Bilo je leto i mama Dusja je računala: neka dete malo zapahne svež vazduh. Ona je verovala u otvoren svet.

 

Jedanput svi odrasli se natiskaše oko Ninočke i zagrajaše: "Batačiću moj, nosiću jedan, kobasičice moja" - a Vovu ni da pogledaju, a kamoli da mu kažu koju lepu reč. Mali Vova se tako razgnevi da odluči da krišom izbaci Ninočku napolje kroz prozor, čim svi odu. Omrznuo je sestru zbog toga što su nju obasipali pažnjom, a njega - ko šiša. Ali sad mu je pukao film. Naročito ga je peklo ponašanje tate Keše. Odavna je Vova tatu Kešu smatrao Bogom i veoma je voleo kada ga Bog ogreje. A kad mu je božanstvo okrenulo leđa, Vova u sebi gorko zajeca. Samo što niko nije video njegove suze, osim pacova i malih kućnih duhova, što su se krili u klozetu.

 

I kada više nikog nije bilo u sobi, mali Vova se na prstima, pretvorivši se u sopstvenu senku, prikrade kolevci sa Ninočkom. Lju-lju lju-lju ljuuljka. Bez ikakve sumnje bi smesta izvrnuo sestricu u otvoreni svet, ali dođe do izvesnog zastoja. Ne stiže Vova još ni da svojim majušnim rukama dohvati kolevku, kako bi izvrnuo dete, kad ga u poslednjem momentu najednom zainteresova njeno maleno lišce. Dete je u tom trenutku bilo naročito radosno i osmehivalo se Bog bi znao čemu, mašući nožicama.

 

- Gle, isti moj odraz u ogledalu, - zaključi mali Vova. - Ali, opet, to nisam ja, - umiri se.
Vovik se zlobno nasmeši i htede već da izbaci dete, kad u sobu uđe osmehnuta mama Dusja. Dečak joj klimnu i neprimetno ode u ugao.
"Ne kažu odrasli uzalud da otprve ništa ne uspeva" - pomisli Vova, zavukavši ruke u džepove i pretvarajući se da razgleda sličice.
Bio je racionalista i voleo je da dovodi posao do kraja.
- Izlaziš na duže? - upita on kroz nekoliko minuta mamu Dusju, koja se spremala da izađe.
- Po mleko, - odgovori ona.

 

Ovoga puta Vovu nisu odvraćale kojekakve tričarije. Živo pritrča kolevci i iz sve snage je gurnu, kao bauka. Dete polete naniže nekako punačko, sve u belom rublju, samo ručice kao da su mahale ispod pokrivača. Vova je budno posmatrao sa prozora. "A ako se ne razbije?", mislio je.

 

Ali dete, ljosnuvši, više se ne pomače. Voviku se čak učini kako zraci sunca slobodno i razgovorno plešu na toj nepomičnoj gomilici. A ona - ta gomilica - kao da se, u odgovor, veseli svim bojama proleća i radosti. On joj nestašno pripreti prstom.

 

Kada su se vratili roditelji, prirodno, pozlilo im je. Čak im je veoma pozlilo. Sve je to bilo sasvim prirodno. Malog Vovu su odmah sakrili u drugu sobu, da ga ne naplaše. Baba Fedosja se pozivala na svoje snove o ludacima, tata Keša - na vetar, a mama Dusja se ni na šta nije pozivala: nije ni znala za sebe.

 

No zato kasnije, kroz nekoliko nedelja, kada se sve smirilo i očistilo, roditelji Vovika stadoše obožavati. "Jedinče naše", govorili su mu. Život mu postade kao dečja bajka sa srećnim krajem. Svi su mu ugađali, oblačili ga, grlili, kljukali i obasipali ljubavlju, nežnošću i poljupcima. Dečak je rastao zdrav i čio. Samo se ponekad plašio da ća ga neki Nevidljivi gurnuti sa sedmog sprata, kao što je on gurnuo sestricu. Ali to nevidljivo postojalo je i ranije, i pre nego što ju je izbacio kroz prozor.

 

"Svejedno, od nevidljivoga se ne možeš sakriti", uzdisao je mali Vova i nastavljao da uživa u svom životu.

 

Prevela sa ruskog:
Dragana Miljević

 

Beleška o autoru: Jurij Mamlejev (1931) - ruski pisac, pesnik i filozof, osnivač književnog žanra metafizičkog realizma. Zbog nemogućnosti izdavanja svojih knjiga u SSSR-u, polovinom '70tih godina emigrira u SAD, gde predaje na Univerzitetu Kornel; kasnije odlazi u Pariz. Početkom '90-ih godina vraća se u Rusiju i doživljava afirmaciju. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, član ruskog, američkog i francuskog PEN kluba.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement