Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (55)

 

Koliko nas košta književni amaterizam?

 

ImagePre dosta godina jednom vojvođanskom varošicom je odjeknula vest da direktorka gradske biblioteke namerava da baci u stari papir na hiljade knjige iz bibliotečkog fonda. Ubrzo se pokazalo da je u pitanju je bio redovan godišnji otpis nepopravljivo oštećenih knjiga urađen na osnovu Uputstva o reviziji i otpisu bibliotečke građe, ali i otpis knjiga lokalnih pisaca koje je biblioteka imala u neverovatnom broju primeraka, a koje niko nikada nije ni pogledao, a kamoli čitao. Činjenica je da je gradska biblioteka nasledila i izdanja koja su svojevremeno štampali SIZ-ovi kulture i kulturno-umetnička društva boljestojećih organizacija udruženog rada. Bilo kako bilo, ova se isfabrikovana izmišljotina lokalnih dopisnika prestoničkih medija ubrzo zaboravila. Ipak, jedno pitanje ostalo je neodgovoreno: koliko je državnog novca utrošeno na štampanje amaterskih knjiga koje niko nikada nije čitao? S obzirom na to da je praksa sufinansiranja štampe (polu)amaterskih književnih uradaka opstala i u posttranzicijskom dobu, ovo pitanje je, u sveopštem nedostatku novca, i danas aktuelno, pa čak je i značajnije nego što je bilo u socijalističkoj prošlosti.

 

Kada bi se sabrala sva izdvajajanja iz lokalnih, gradskih i opštinskih budžeta, namenjena za sufinansiranje amaterske književnosti, došlo bi se do iznenađujuće velikog iznosa koji bi mogao da parira budžetskoj stavci koju država, odnosno, Ministarstvo kulture odvaja za podršku nacionalne književnosti. Manji je problem taj što se lokalne samouprave odlučuju da i ono malo novca što imaju na raspolaganju za kulturu bace na štampu knjiga lokalnih književnih veličina ili početnika, nadobudnih ili neotkrivenih talenata. Daleko je veći problem u tome što su odluke o tome ko će dobiti novac za štampu i u kom iznosu "odokativne", netrasparentne i protivne zdravom razumu i logici. Čak i kada postoji konkurs za sufinansiranje štampe knjiga, on je često kontraproduktivan, jer, pre svega, gađa široko po principu "svima po malo", te praktično novac dobiju svi koji su i konkurisali, a, sa druge strane, o raspodeli, na koncu, poslednju reč daju partijski kadrovici.

 

Nije sporno to da lokalna samouprava treba da podržava svoje književnike (bez obzira na njihov realan, lako utvrdljiv status u savremenoj srpskoj književnosti), ali nije lokalna samouprava izdavač koji treba da se bavi štampom lepe književnosti, jer za to postoje izdavačke kuće u kojima rade urednici, lektori, prevodioci i dizajneri i kojima je posao da procenjuju vrednost ponuđenog rukopisa i da se staraju da on, ako zavređuje, dobije najcelishodniji oblik u štampanoj formi koji će biti namenjen različitim čitalačkim javnostima. Obično pisci-amateri, naivno veruju da je lokalna zajednica dužna da finansira njihovo književno pregnuće. Postoji nemali broj takvih pisaca u Srbiji koji imaju na desetine knjiga objavljenih zahvaljujući novcu koji su dobili od grada ili opštine. Oni čak i ne znaju za drugačiji vid objavljivanja knjiga.

 

Takođe, postoji i jedna grupa naivčina, pisaca koji nemaju jasan pregled onoga što jedno književno preduzeće podrazumeva, pa veruju da ne postoji drugi put do knjige nego da plate štamparu, izdavaču i recenzentu za objavljivanje sopstvenih literarnih uradaka. Oni deluju u nekakvom paralelnom univerzumu amaterskih književnih klubova i asocijacija. Štaviše, i oni, poput profesionalnih pisaca, imaju svoje književne zvezde, publiku i mrežu punktova na kojima se prikazuju javnosti. Posebnu kategoriju među njima predstavljaju "recenzenti" koji za jednu "pohvalu knjizi" mogu da zarade nekoliko stotina evra.

 

Književni amaterizam nije sporna delatnost, naprotiv, on ima svoje simpatične osobine, ali problem nastaje onoga trenutka kada se ta fakultativna i volonterska delatnost pisaca-amatera finansira državnim novcem bez ikakvog dubljeg smisla. Nije sporno ni to što lokalne zajednice ulažu napor u očuvanje svoje tradicije u vidu finansijske podrške objavljivanju istorijskih knjiga, monografija, biografija ili prigodnih publikacija (mada je i za ovaj posao potrebno "vešto oko i čist obraz"). Nema nikakvog opravdanja da se novac poreskih obveznika troši na zbirke aforizama, knjige pesama za decu i odrasle, romane ili priče. Novac dodeljen piscima-amaterima direktno iz gradske ili opštinske kase uslovljen je koruptivnom, političkom ili burazerskom voljom onih koji obnašaju narodnu vlast. Taj novac nije zanemarljiv, ali je zato efekat objavljivanja tih knjiga simboličan ili baš nikakav. I zato, neka nikoga ne čudi što se tavanice većine provincijskih biblioteka ugibaju pod teretom neraspakovanih paketa knjiga pisaca koji su se poput školjke priljepuše zalepili za državnu kasu.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement