Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Ljudmila Petruševska

 

Osveta

 

ImageJedna je žena mrzela svoju susetku, samohranu majku. Kako je susetkino dete raslo i počinjalo sve više da puzi, ta je žena, sve kao slučajno, ostavljala na podu čas kanticu vrele vode, čas teglu s rastvorom kaustičke sode, čas bi nehotice ispustila korpicu s iglama, i to baš u hodniku. Nesrećna majka ničemu se nije dosećala, jer je devojčica još sasvim slabo hodala, a majka joj nije dala da puzi po hodniku, pošto beše zima. No u neka doba i dete morade izaći iz sobe na hodnik. Majka bi opominjala susetku da joj tegla stoji na samom ulazu, ili bi rekla: "Raja, draga, opet ste ispustili igle", na šta bi se susetka kao lupila po čelu, te kudila svoju užasnu zaboravnost. Nekada su bile prijateljice, kako i ne bi, dve neudate žene u dvosobnom stanu, imale su mnogo toga zajedničkog, čak su im i gosti bili zajednički, a na rođendane su jedna drugoj odlazile s poklonima. Osim toga, sve su jedna drugoj pričale, no kada se Zinin stomak već dobrano zaoblio, Raja je omrznu do ludila. Naprosto se razbolela od mržnje, počela je da dolazi kući kasno, noću nije mogla da spava, sve vreme joj se pričinjavao muški glas kod Zine u sobi, činilo joj se da čuje reči i zvuke, mada je Zina tad živela sasvim sama. A Zina se, naprotiv, još više vezala za Raju i čak joj je jednom rekla da smatra za veliku sreću to što ima takvu susetku, koja joj je kao starija sestra i koja je neće napustiti u nevolji. Raja je zbilja pomagala Zini da sašije opremu za dete i odvezla je, kada je došlo vreme, u porodilište, ali da dođe po nju i novorođenče nije mogla, pa je tako Zina presedela još jedan dan u porodilištu bez dečje opreme, da bi na kraju odnela dete u poderanom bolničkom ćebencetu, obećavši da će ga vratiti. Raja se izgovorila bolešću, a i ubuduće se večito izgovarala bolešću - niti je Zini kad otišla u prodavnicu, niti joj pomogla da okupa dete, već je samo sedela sa nekakvim oblogama na ramenima. A dete čak ni pogledala nije, mada ga je Zina stalno nosila na rukama - sad u kupatilo, sad u kuhinju, sad u šetnju, a i sobna vrata joj uvek behu otvorena - uđi, pogledaj.

 

Zina je blagovremeno započela posao u kućnoj radinosti, naučila da radi na mašini za pletenje, jer nikakve rodbine nije imala, a "dobra susetka" beše tek prazna reč - zapravo se ni na koga nije mogla osloniti; sama je prihvatila obavezu, sama je morala i da podmetne leđa. Dok joj je kćer bila mala, Zina je sama raznosila urađenu trikotažu i naplaćivala, ostavljajući usnulo dete, a kad je devojčica poodrasla i počela manje da spava, nastala je jurnjava tamo-amo. Zina morade da je vodi sa sobom. A Raja se uporno prenemagala da je bole ramena, čak je zbog njih bila i na bolovanju, no Zina se nije usuđivala da je zamoli da joj pričuva dete. Raja poče da priprema ubistvo deteta, te je Zina sve češće, vodeći za obe ruke devojčicu koja je trupkala nožicama po hodniku, viđala u kuhinji na podu čašu kao bajagi sa vodom, ili bi videla na hoklici vreo čajnik sa drškom nagnutom naniže, ali ništa Zina nije sumnjala. Ili je, barem, uvek jednako veselo ćućorila sa svojom devojčicom, govoreći joj: "Kaži: mama". Ali odlazeći u radnju ili za poslom, počela je da zaključava dete i to joj ne bi oprošteno. Raja se strahovito razbesnela. Zina tako jednom beše otišla, devojčica se u sobi probudila, očito, ispala iz kreveca i dopuzala do vrata gde je plakala. Raja je znala da devojčica slabo hoda, da je ispala iz kreveca i da se, verovatno, jako udarila, pa zato sad strašno vrišti, i da pri tom leži pokraj samih vrata. Raja nije više mogla da sluša tu vrisku, te je navukla gumene rukavice, uzela iz kupatila pakovanje kaustičke sode koja su tamo držali, rastvorila je u kofi i počela da riba pod u hodniku, pri čemu je pljusnula rastvor ispod vrata gde je ležala devojčica. Vriska je prešla u urlanje. Raja je obrisala pod u hodniku, sve oprala - kofu, četku i rukavice - obukla se i otišla na polikliniku.

 

Posle pregleda išla je u bioskop, prošetala po radnjama i vratila se kući uveče. U Zininoj sobi beše mračno i tiho. Raja je malo gledala televiziju i legla da spava, ali nije mogla zaspati. Zine nije bilo cele noći i celog narednog dana. Raja tad uze sekiru, razvali vrata i vide prašnjavu sobu, na podu kraj kreveca mrlju skorele krvi i široki trag do vrata. Kaustička soda ne beše ostavila nikakvog traga. Raja opra susetki pod, pospremi joj sobu i poče da živi u grozničavom iščekivanju. Najzad, posle nedelju dana došla je Zina, rekla da je devojčicu sahranila, da se zaposlila, da radi dvadesetčetvoročasovne smene i dalje više ništa nije govorila. Upale oči i opuštena, požutela koža govorili su sami za sebe. Raja nije tešila Zinu, život u stanu je zamro, Raja je usamljeno gledala televiziju, a Zina je ili radila smene od dvadeset četiri sata ili je spavala. Kao da je izgubila razum, posvuda je okačila ćerkine fotografije. Rajini bolovi su se pojačali, nije više mogla da podigne ruke ni da hoda, nisu pomagale čak ni injekcije koje je primala u zglobove. Lekari su ustanovli da je u pitanju nagomilavanje soli. Dotle je došlo da Raja više nije bila u stanju da pripremi sebi ručak, pa čak ni da pristavi čajnik. Kada je Zina bila kod kuće, sama je hranila Raju, no Zina je sve ređe dolazila kući, izgovarajući se time da joj je naporno. Od bolova u ramenima Raja više uopšte nije spavala. Saznavši da Zina radi negde kao bolničarka, u nekoj bolnici valjda, Raja je zamoli da joj nabavi neko jako sredstvo protiv bolova, nešto poput morfijuma. Zina je rekla da ne može: "Ne obavljam takve poslove."
- Onda treba da uzmem više ovih. Izbroj mi trideset komada.
- Neću - reče Zina - od moje ruke nećeš umreti.
- Ali svoje ne mogu ni da podignem - odgovori Raja.
- Nećeš se tako jeftino izvući - reče Zina.
Tada bolesna žena nadljudskim naporom dosegnu ustima do bočice, zubima izvadi čep i sve tablete sasu u usta. Zina je sedela pokraj postelje. Raja je veoma dugo umirala. Kad osvanu jutro, Zina reče:
- A sad slušaj. Prevarila sam te. Moja Lenica je živa, sad već i trči. Živi u dečjem domu, a ja tamo radim kao bolničarka. A ti pod vrata nisi prosula kaustičku sodu, već običnu, sodu bikarbonu, podmetnula sam je umesto kaustičke. A što se tiče krvi na podu, to je Lenica razbila nos kad je ispala iz kreveca. Tako da ti nisi kriva, ni za šta nisi kriva, niko to ne bi ni dokazao. Ali ni ja nisam kriva. Sad smo kvit.
I tad opazi kako se na mrtvom licu polako ukazuje radostan osmeh.

 

Prevela sa ruskog:
Dragana Miljević

 

Ljudmila Petruševska (1938) - ruska književnica, smatra se jednim od najistaknutijih savremenih ruskih pisaca. Priča "Osveta" ("Месть") objavljena je u zbirci pripovedaka "Dva carstva", 2009. Zbirka njenih pripovedaka u prevodu na engleski jezik "There Once Lived a Woman Who Tried to Kill Her Neighbour's Baby", nazvana upravo po motivima priče "Osveta", nagrađena je 2010. godine Svetskom nagradom za fantastiku.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement