Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Filip David, "Kuća sećanja i zaborava", Laguna, 2014.

 

Sećanja, ipak, ne gore

 

ImageIma knjiga, većina ih je takva, čiji su dometi bitno ograničeni. Nešto se dogodilo te su autori takvih knjiga pomislili kako je pred njima nekakva isprazna misija, najčešće neknjiževne prirode, ili su ostali zatočeni zabludom autobiografije. Nekada su to knjige lokalnog domašaja, etnocentrične, njihov se jezik slomio u tekstu. Ništa te knjige ne znače ni svojim nastankom, ponekad se glasno laže o njima, budu čak i nagrađene lažnim nagradama, a onda ih više nema. I to je dobro, koliko smrt stvari može da bude dobra. Ima, opet, knjiga koje ostaju zauvek. Jezik tih knjiga je otkriće, njime se može uspostaviti nova simbolika, pa i nova metafizika. One pronađu sebi mesto u onom nepovredivom estetskom redu, ostanu tu i čekaju svoje prave čitaoce da im presude. To su knjige bez kojih je teško sagledati literaturu, ne nacionalnu ili regionalnu, već literaturu uopšte. Takav je novi roman Filipa Davida, Kuća sećanja i zaborava.

 

Centralni junak Davidovog romana, Albert Vajs, pati od nedaća identiteta. Kao dečak čudom sačuvan od izvesne smrti u nacističkom logoru, nalazi se u svetu prema čijem novom, ubilačkom identitetu, mora da saobrazi sopstveni. Da postane Nemac ako to od njega traže Nemci, čak da uskrsne kao jedan od nemačkih mrtvih. Da se saglasi sa situacijom koja je po svemu nemačka, te da se samoukine kao Jevrejin. Ili da potraži utočište izvan objektivne stvarnosti, čemu ga, neposredno pre nailaska dželata poučava otac – da postane ptičica, poput njegovog rođenog brata Elijaha. Odrasli Albert Vajs dileme pred pitanjima predestinacije i prirode zla deli s još trojicom „pravednika“, Solomonom Levijem, Mišom Volfom i Urijelom Koenom, takođe preživelima uz pomoć raznih vrsta identitetskih transformacija kojih mahom nisu bili svesni. A broj četiri, piše u Davidovom romanu, „drži svet“, to je „važan broj“. Onako kako su brojevi oduvek bili važni u prozi ovog autora, kao i fantastika, jevrejstvo, ali i jezik u funkciji oruđa etičkog iskazivanja.

 

Prilikom jedne posete Njujorku, nalik Kišovoj junakinji koja u Švedskoj, naizgled nehotično, otkriva Enciklopediju mrtvih, Vajs nenadano dospeva u začudnu Kuću sećanja i zaborava. Tamo mu se nudi da zaboravi, da se liši saznanja o sopstvenosti, da odbaci sve što je otkrio o onome što je bilo. Da zaboravom likvidira tinitus, „stanje“ koje kod njega sugeriše neprekidni zvuk voza u pokretu. Voza koji ljudska bića odvodi u smrt i koji je i sam smrt, onoga voza iz kog je majka izbacila njega i njegovog malog brata, kao da će tako smrt biti nasamarena.

 

Književnost je velika onoliko koliko se o njoj može razmišljati, govoriti i pisati. U slučaju Kuće sećanja i zaborava takve mogućnosti su višestruke. Strukturalno i s aspekta narativne kombinatorike, ovo je gotovo besprekorno napisana knjiga. Dramaturška znanja Filipa Davida poznata su svakome ko je pročitao makar jednu njegovu priču, ili neki od dva prethodna romana. Otud dolazi intenzitet, osećanje čitalačke napetosti uzrokovano hitrinom smene kadrova, pouzdanošću izbora raznorodnih perspektiva poduprtih starom istinom o istini koja je jedna, ali i mnoštvo. Dok je dokumentarno zapisano u svedočanstvima, ispovednim iskazima, dnevničkim zapisima, bizarno ne dolazi isključivo od snova, već je intenzitet nepojmljivog najizrazitiji u ubačenim novinskim vestima, kratkim i strahovito efektnim epizodama kakva je priča o dečaku-đavolu, paranaučnom otkriću doktora Gerharda Rota, ili slučaju Karla Mihaela fon Hausvolfa, koji je slikao koristeći pepeo ubijenih logoraša.

 

Nova knjiga Filipa Davida jeste knjiga mraka i užasa, na tragu romana Aleksandra Tišme, ili Albaharijevog romana Gec i Majer, ili Obojene ptice Jiržija Kosinskog, upravo zbog pojave fon Hausvolfa, integralnog dela našeg sveta, sve smo to mi uradili, kako je navodno Pikaso odbrusio nacisti impresioniranom Gernikom. Strašno, foknerovsko mi odgovorno je za muk pred Starim Sajmištem, zato što Ništa obeležava to, najtužnije od svih mesta u Beogradu, i protiv tog mi stoji Filip David, čovek i građanin, pisac maskiran nekolicinom fikcionalnih karaktera. Obračun sa zaboravom koji bira većina, udarac u lice malograđanskom konformizmu, zasigurno su jedno od ishodišta Davidove umetnosti, u Kući sećanja i zaborava dato eksplicitnije nego ikada ranije. Spasenje će doći od čoveka koji pamti, ne od Mesije, za kog nam je još Kafka rekao da će stići onda kada više nikome ne bude potreban. Čoveku su potrebne sjajne knjige, zbog toga ostaje žaljenje što broj onih koje je Filip David do sada napisao nije znatno veći.

 

Srđan Srdić
("Politika")

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement