Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Četiri pesnika

 

Ros Saderland
Patike su mi zaljubljene

 

(Ross Sutherland: My Shoes Are In Love)

 

ImageMada ih nikada nisam video da se ljube.
Ali kad god sam ih uzimao iz tvog hodnika

 

uvek su izgledale tako ljute što sam se vratio.
(Uvek mi je dugo trebalo da im razmrsim pertle.)

 

"Hej", rekle bi. "Hej, hajdemo u neki skupi japanski restoran.
Ili u džamiju. Ili kod Majkla."

 

Majkl. S tim njegovim zahtevnim novim belim tepisima.
Znao sam da samo žele da me se otarase.

 

Tu i tamo bih strugao nogama,
tek da ih podsetim ko je gazda.

 

Jednom, u nekom hotelu, šutnuo sam ih različite uglove sobe
i obe su sletele na glavu da tako provedu najusamljeniju noć u životu.

 

Zbog načina na koji hodam, jedna je brže starila.
Morao sam izdašno da joj napunim usta superlepkom.

 

I ponovo je ukrasim hemijskom dok druga nije pazila.
Najzad sam odlučio da ću ih, za nagradu, povesti u kuglanu.

 

Zatim sam ih ostavio tamo i otišao u cipelama za kuglanje,
koje su me žuljale sve do kuće.

 

Ponekad razmišljam o svojim patikama i njihovoj ljubavi
od koje nisam imao koristi.

 

Razgledam njihove nejasne fotografije, sve uslikane slučajno.
Na njima su opuštene, gledaju svaka na svoju stranu

 

Sasvim ubeđene da ću ja uvek biti tu
Da ih spojim.

 

Ros Saderland (1979) je britanski pesnik, dramski pisac i filmski umetnik. Do sada je objavio četiri zbirke pesama i napisao nekoliko dela za pozornicu.

 

 

Nil Hilborn
OKP

 

(Neil Hilborn: OCD)

 

ImagePrvi put kad sam je video,
Sve mi se u glavi utišalo.

 

Svi tikovi, svi ti stalno prisutni prizori, nestali su.

 

Kad imate opsesivno-kompulsivni poremećaj, nikada vam zapravo ne vlada mir u glavi.

 

Čak i u krevetu, razmišljam:

 

Da li sam zaključao vrata? Jesam.
Da li sam oprao ruke? Jesam.
Da li sam zaključao vrata? Jesam.
Da li sam oprao ruke? Jesam.

 

No, kad sam nju ugledao, razmišljao sam samo o izvijenim krajevima njenih usana...
I o trepavici na njenom obrazu...
trepavici na njenom obrazu...
trepavici na njenom obrazu.

 

Znao sam da moram s njom da razgovaram.

 

Pitao sam je da izađemo šest puta u trideset sekundi.

 

Pristala je nakon trećeg, ali mi se nijedan nije učinio pravim, pa sam morao da nastavim da pitam.

 

Na prvom sastanku sam više vremena proveo u uređivanju obroka po bojama
nego u jelu, ili u razgovoru s njom...
Ali njoj se to svidelo.

 

Sviđalo joj se što sam pri rastanku morao da je poljubim šesnaest puta. Ili dvadeset četiri, ako je sreda.

 

Sviđalo joj se što mi je uvek trebalo sto godina da stignem do kuće
jer na našem trotoaru ima mnogo pukotina.

 

Kad smo počeli da živimo zajedno, rekla je da se oseća sigurno, kao da nas niko nikada neće opljačkati,
jer sam sigurno zaključao vrata, osamnaest puta.

 

Uvek sam joj posmatrao usta dok priča...
dok priča...
dok priča...
dok priča;
kad bi rekla da me voli, ivice usana bi joj se izvile.

 

Noću bi ležala u krevetu i posmatrala kako isključujem sva svetla... Pa ih uključujem,
i isključujem, i uključujem, i isključujem, i uključujem, i isključujem, i uključujem, i isključujem, i uključujem, i isključujem.
Sklopila bi oči i zamislila da se dani i noći smenjuju ispred nje.

 

Međutim... Onda je počela da govori da joj oduzimam previše vremena.

 

Da ne bih smeo toliko puta da je ljubim pri rastanku jer zbog mene kasni na posao...

 

Kad bi rekla da me voli, usne su joj ostajale prave...

 

Kad bih zastao ispred pukotine na pločniku, ona bi prosto nastavila da hoda...

 

A prošle nedelje, počela je da spava kod mame.

 

Rekla mi je da nije trebalo da dopusti da se toliko vežem za nju; da je cela stvar bila greška, ali...

 

Kako može biti greška to što ne moram da perem ruke nakon što je dodirnem?

 

Ljubav nije greška, i ubija me to što ona može da pobegne od svega ovoga, a ja ne.

 

Ne mogu da izađem i nađem neku drugu, jer stalno mislim na nju.

 

Obično kad sam nečim opsednut, vidim kako mi se mikrobi uvlače u kožu.
Zamišljam kako me gnječi neprekidna kolona automobila...
A ona je bila prva prelepa stvar za koju sam se zalepio.

 

Želim svakog jutra da se probudim razmišljajući o načinu na koji drži volan...
O tome kako okreće slavine tuša kao da otvara sef.

 

O tome kako duva svećice...
Duva svećice...
Duva svećice...
Duva svećice...
Duva...

 

Ali sad razmišljam samo o tome ko drugi je ljubi.

 

Ne mogu da dišem jer je ljubi samo jednom - nije ga briga da li je poljubac savršen!

 

Strašno želim da mi se vrati...

 

Ostavljam otključana vrata.

 

Ostavljam uključena svetla.

 

Nil Hilborn je američki pesnik i edukator čija je pesma OCD 2013. postala ogroman hit nakon što je objavljen snimak autorovog nastupa na jednom festivalu.

 

 

K. K. Sted
Amsterdam

 

(C. K. Stead: Amsterdam, iz časopisa Five Dials, br. 32)

 

ImageUšuškano međ' knjigama, gle, davnašnje pismo,
davno izgubljeno, u kom mi se zahvaljuje za pesme -
posebno za onu u kojoj je spomenuta. Sećam se

 

našeg opraštanja u Regensburgu. Uz pivo
smo jeli ćufte i kiseli kupus,
dok su pahuljice lebdele, a Dunav se kovitlao

 

kroz drevne lukove. Rekla mi je da je trudna,
i da ju je dečko ostavio, no te su mi pametne oči govorile
da želi isto što i ja, isto toliko.

 

U filmu, junak sebi ne postavlja pitanja poput
"A šta ću s Amsterdamom/hotelom/sastankom?"
niti "Da li ova karta važi i za sutra?"

 

Ja sam sebi postavio ta pitanja. Tužno smo se
poljubili i ja sam ušao u voz. Pismo mi kaže
da je beba devojčica i da se zove Eva.

 

Trebalo je malo da se zadržim, da nam
nađem lepši restoran, da joj kupim srebrni nož
da otvara divna pisma koja bih joj možda pisao.

 

Eva je sigurno već napunila tridesetu. Zamišljam je
kako se na peronu oprašta
sa duhom pesnika. Kažem mu: "Prijatelju,

 

zajebi Amsterdam i ne misli na kuću, misli samo
na Evu, i na zadovoljstvo. Reci sebi da će te
čestitost lišiti priča, i da život jeste film."

 

Kristijan Karlson Sted (1932) je poznati novozelandski pisac koji piše romane, zbirke pesama i priča, kao i književnu kritiku.

 

 

Džo Dantorn
Filteri

 

(Joe Dunthorne: Filters, iz časopisa Five Dials, br.1)

 

ImageStarija sestra me zove da mi kaže
kako je Ričard vozi na svom motoru
i da pita da li bih na piće.
Ričard je oženjen.
Moja sestra je lezbijka i to stalno ubacujem u razgovor.
Ispod ruke joj je kaciga
i pije limunadu s mentom.
Ponekad pitam sestru da li je konačno razbila
patrijarhalnu hegemoniju,
što je šala. Njena bivša devojka je govorila
da bi svaki bar trebalo da ima
odeljak samo za žene,
kao što ima za nepušače.
Pričamo o pripremama za maraton.
Pab je ispod železničkog mosta od cigle.
Svetlo je zelenkasto i osete se nevidljivi vozovi.
Ispred, na školskoj klupi prodaju ostrige.
Šta kažeš? obraća mi se sestra.
Tukli smo se kad smo bili mali.
Okrnjila mi je zub podmetačem za vrata.
A ja bih sve probao.
Ostrige mirišu na staniol.
Još su žive.
Sestra misli da bi trebalo malo da žvaćem;
Ričard kaže da bi trebalo odmah da progutam.
Stvorenje mi je u ustima
i sad moram da odlučim.

 

Džo Dantorn (1982) je velški romanopisac, pesnik i novinar. Proslavio se romanom Submarine, po kom je 2010. snimljen i film. Drugi roman, Wild Abandon, objavio je 2011. Zbirka njegovih pesama objavljena je u serijalu Faber New Poets. Živi u Londonu. Iako je iz Velsa, igra za fudbalsku reprezentaciju engleskih pisaca.

 

Prevela s engleskog:
Bojana Gajski

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement