Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Latinoamerička proza

 

Pripovedač je radnik u rudniku

 

ImageZnalci su jednoglasni u oceni da danas argentinska pripovetka dominira Latinskom Amerikom. Neki od najznačajnihih pripovedača, koji su širu afirmaciju doživeli tokom protekle decenije, doživeli su internacionalnu slavu (Đardineli, Gorodišer, Pilja, Rivera, Šua, Tison, Valensuela). Ako bi trebalo da se napravi profil savremenog argentinskog pripovedača, on bi izgledao ovako: ciničan je, skeptičan, sumnjičav, lišen idealizma, razočaran, ali je i nostalgičar kosmopolitski zagledan u neizvesnu budućnost. A kakav bi drugačiji i mogao da bude kada stasava u zemlji koja decenijama prolazi kroz dramatične socijalne, ekonomske, društvene i političke preobražaje? Čitalac ne može a da ne primeti da je ovaj kroki argentinskog savremenog pripovedača identičan srpskom: Argentina i Srbija dele mnoge zajedničke vrednosti - književnost je svakako jedna od njih, ali i neuspehe - poput "prljavog" rata, hiperinflacije, korupcije, pada životnog standarda, ogromnog spoljnjeg duga, političkih ubistava i diktature.

 

Među najznačajnije argentinske pripovedače svakako se ubraja i Isidoro Blajsten, koga imamo priliku da čitamo u izboru "Mene nikad nisu puštali da pričam", koji je za zrenjaninsku "Agoru" priredila Ljiljana Popović Anđić, u zajedničkom prevodilačkom preduzeću sa Brankom Anđićem.

 

Blajsten je autentični pripovedač, jedan od najintrigantnijih savremenih argentinskih autora, dobitnik najviših nacionalnih nagrada za književnost, autor desetine vrlo zapaženih zbirki priča. Kuriozitet je da je istog meseca kada je umro, avgusta 2004. godine, objavljen njegov jedini roman "Glasovi u noći". Za zbirku priča "Vrebajući" dobio je, 1995. godine, nagradu za knjigu godine u Argentini.

 

Blajstena je u srpsku književnost uvela upravo Ljiljana Popović Anđić, koja je najpre 1997. godine prevela njegovu priču "Dablin - južno" (časopis "Reč"), a potom 2005. godine pripovetku "Tarmiti" (časopis "Pismo"). Prva priča se u zbirci izabranih Blajstenovih priča pojavljuje pod nešto izmenjenim naslovom "Dablin - na jug", a pod ovim naslovom je objavljena i u Antologiji savremene argentinske priče i u antologiji "Borhesova deca", koje su priredili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić. Ostalih devet priča, uvrštenih u izbor "Mene nikad nisu puštali da pričam", ranije nije bilo objavljivano na srpskom.

 

Opšte je mesto reći da Blajstenovo delo karakterišu izuzetan smisao za humor i ironiju, ali to je, ruku na srce, i najtačnija određenje. Blajsten je zaokupljen temama koje se mogu definisati kao: teme kompleksa nedostatka nacionalnog identiteta i banalnosti života. Bio je i fotograf, novinar i knjižar te je, rukovodeći se životnim iskustvom, mogao da proširuje krug tema. Blajsten je pripovedač apsurda i baštini najbolju pripovednu praksu Borhesa, Kortasara, Kasaresa i Areole. Definicija savršene priče po Blajstenu glasi: "To je priča koja opstaje. Prevazilazi razumevanje i oštroumnost; dira ljude u srce." Stil mu je ekonomičan, jezik sveden, gotovo reporterski. Njegovi junaci su iščašeni koliko je iščašen i svet u kome opstaju: bakalini-filozofi, raspusni ćutolog, pobednik kviza o životu i delu Džemsa Džojsa, lažne VIP zvanice, ubice ujka Fakunda, biznismeni bez prebijene pare, polaznici svih mogućih kurseva, prijatelji koji se takmiče u gostoprimstvu, vođa lokalne zajednice sa bizarnim razvojnim planom...

 

Iz obilja vanrednih pasaža prenosimo jedan autopoetički, koji na najbolji način opisuje Blajstenovo književno pregnuće. On u priči "Konačna verzija priče o Pigueu" kaže: "...jer je književnost metafora, a jedina inspiracija jednog pisca je da sedne i da piše, da živi i da sedne da piše, da piše i da piše i u misaonoj samoći naših učenja, ispred belog lista papira, sa neuporedivim poletom i obnovljenim entuzijazmom, da radi, radi i radi."

 

Izbor priča se završava pričom "Dvanaest korisnih saveta za predstavljanje jedne knjige" u kojoj Blajsten, na ciničan i duhovit način, opisujući neizvesni život pisca u Argentini, pronalazi utehu u bizarnim činjenicama: da je Neruda rasprodao kućni nameštaj kako bi platio štampanje svoje knjige, kako je Stendal, za sedam godina, prodao tek jedanaest primeraka romana "Crveno i crno", kako je Kafka umro a da nije video nijednu svoju objavljenu knjigu, kako je Žid odbio najčuveniji Prustov roman smatrajući da nije vredan objavljivanja... I mi možemo, poput Blajstena, da zaključimo: "Pa ako su mogli velikani da se pate i jadikuju zbog nerazumevanja svetine, zašto bi taj čemer nama teško pao?"

 

Srđan V. Tešin (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement