Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Povodom 80 godina od rođenja

 

Čiji je Bog Danilo Kiš?

 

ImageU leksikonu kultnih, svetskih pisaca The Rough Guide to Cult Fiction, koju su priredili Michaela Bushell, Helen Rodiss i Paul Simpson, i koju bi svakako trebalo prevesti na srpski, naveden je usklik Danila Kiša: „Šulc je moj Bog!“ A čiji je, pitamo se u ovom tekstu, Bog Danilo Kiš? Na 152. stranici te knjige, na kojoj je ukratko opisan Kišov život, u odrednici Uticaji, uz njegovo ime, kao uzori, navedeni su: Džojs, Nabokov, Borhes i Šulc, a uz odrednicu Uticao na istaknuto je samo jedno ime: Aleksandar Hemon.

 

 

Kiš nije bio plodan pisac, ali, kako Hemon kaže: „Kada bi pisci bili plaćeni na osnovu toga koliko je ono što su napisali značajno, a ne na osnovu broja reči ili stranica, on bi bio najbogatiji pisac.“ On briljantno opisuje Kišov stil kada kaže: „Njegove knjige nisu takve da ih listate da biste našli nešto što biste pročitali, nego su takve da vas teraju da se vraćate istoj stranici tražeći dublje značenje.“ Hemon ističe nekoliko bitnih osobina Kišove poetike: virtuoznost njegovih formalnih poduhvata, ukorenjenost njegovih narativa u istočno-evropskom istorijskom iskustvu, besprekorno opažanje trivijalnosti i borhesovsku tradiciju.

 

Govoreći o tome čiji je zapravo Kiš, Hemon ističe dve važne činjenice. Prva je ta da Kiš, bez ikakve sumnje, pripada transnacionalnoj porodici pisaca zajedno s Kafkom, Borhesom i Šulcom, a druga je da je za Kišov identitet mnogo važnija činjenica da je njegovo istorijsko iskustvo uključivalo i Kolimu, ali i Aušvic, te se, i zbog toga, ne može tek tako uklopiti ni u jedan nacionalni kanon. On kaže da je u dijalogu s Kišom formulisao svoju poziciju, svoju književnu etiku i svoju političku estetiku: „Prepoznao sam srodnost u našoj etničkoj nečistoći – sa stanovišta nacionalnih kultura, i ja sam komplikovani kopilan, što je titula koju s ponosom nosim. [...] Naravno, nisam jedini koji u Kišu vidi učitelja – čitava generacija mlađih pisaca na prostoru bivše Jugoslavije je u Kišu imala uzor čija je moralnost osvijetlila mrak nacionalnih kultura. Pa ipak, kad me neko danas pita čiji pisac je Kiš, jedini legitiman, smislen odgovor je moj.“

 

Teško je govoriti o direktnim uticajima Kiša na (srpske) pisce, njih svakako ima, negde su i prejaki, a negde se prenaglašavaju. Ipak, u mnogim prozama domaćih, ali i svetskih autora, Kiš se pojavljuje neskriveno: kao književni junak. Recimo, Kiš je jedan od junaka u Turniru grbavaca i Priči o malaksalosti Lasla Blaškovića. Kiš je junak i u priči „Put u Novi Sad“ Vide Ognjenović; zajedno s Mirkom Kovačem i autorkom, on se provodi putujući iznebuha jedne nedelje u Novi Sad; Kiš u toj maestralnoj priči ocrtava delić panonskog splina pevajući šlager „Tužna je nedelja“ Šereš Reže i „Raslo mi je badem drvo“. Kišov manji ili veći uticaj se može nazreti i u poetikama Borivoja Adaševića, Saše Ilića i drugih mlađih pisaca.

 

Kiša prizivaju i Peter Esterhazi u romanu Pogled grofice Han-Han, i Enrike Vila-Matas u Montanovom zlu, dok, s druge strane, Vilijam Volman na direktan način koristi Kišov model pripovedanja i neke motive u romanu Centralna Evropa, čija radnja, zapravo, deluje, kako je primetila Vesna Roganović, kao neprestana kružna tura Kišovim lokalitetima. Štaviše, Volman tvrdi da je fasciniran Kišovim delom i da je on promenio njegovu književnost i njegov pogled na svet. Pisci, inače, nisu skloni da ovako hrabro priznaju svoje uticaje i da bez zadrške navode svoje književne uzore/učitelje/Bogove, jer se plaše da će ih njihova senka u potpunosti prekriti. Nema sumnje da je Kiš, da parafraziramo Danilovo oduševljenje Šulcom, Volmanov književni Bog.

 

Plejada pisaca koji su proteklih decenija pisali Kišu ili pisali o Kišu je gotovo nesaglediva i ohrabrujuće raznovrsna: Suzan Sontag, Krleža, Đilas, Davičo, Bihalji-Merin, Brodski, Kundera, Magris, Erši, Pekić, Kovač, David, Matvejević, Čudić, Milišić, Hadžić, Tontić, Tolnai, Vegel, Konrad, Petri, Albahari, Velikić, Pantić, Božović, Debeljak, Jergović, Bazdulj, Arsenijević, Šehić, Koprivica... (Lista onih, manje talentovanih, koji su hteli da spale Kiša je znatno kraća.)

 

U eseju „San o učitelju“, David Albahari se pita: „Da li o Danilu Kišu treba da mislim kao o svom učitelju, kao o jednom od mojih učitelja?“ Praveći odmak od učiteljevih božanskih atributa, ističući da je učitelj ipak samo čovek, Albahari je Kiša, na nekoj tribini, uporedio s baštovanom. „Nisam siguran da bi se njemu dopalo takvo poređenje, ali više nisam mogao da ga pitam. Ako je književnost vrt, rekao sam, onda nas je (ili bi trebalo govoriti samo u svoje ime, onda je mene) Kiš učio umeću kalemljenja.“

 

Šta je, dakle Albahari, naučio od Kiša? „Lepotu forme, sklonost promeni, tananu porodičnu tugu?“ Sve to je najlakše povezati sa Šulcom, ali šta ćemo s „nitima koje mimo Prusta, vode do Vulfa ili Foknera ili, najvažnije od svega, do Nabokova?“ Ova se kauzalna veza može opisati kao: učenik učenikovih učenika.

 

U stvarnosti, a ne u sanjama, Albahari je svega nekoliko puta sreo Kiša. Na kongresu Međunarodnog PEN-a u Njujorku imao je prilike i da priča s njim, a ne da se s njim sreće samo „u privatnim sobama, javnim prostorijama, kafanama i kancelarijama, na prijemima i ulicama.“ Kiš mu je tom prilikom savetovao da se ostavi prevođenja: „Na kraju će reći da si sve prepisao.“ David Albahariji je bio dobar učenik Danila Kiša. A ono najznačajnije što je dobio od Kiša-učitelja, kao što je sam primetio navodeći staru hasidsku priču, jeste saznanje da su „nasleđa učitelja zapisana u srcima njihovih učenika“.

 

Srđan V. Tešin (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement