Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Srđan Srdić, književnik

 

Povratak u Lajpcig

 

ImageVišednevna gužva, netipična za strpljive Nemce, čak će i precizni gradski vozovi u jednom trenutku zastati, ostavljajući začuđene putnike na krcatim peronima. Beogradska situacija u sporim tramvajima, gungula, maskirani srednjoškolci hrle, tiskaju se kako bi što pre stigli do sale s manga stripovima, tradicionalno i uvežbano. Bio sam na sajmu knjiga u Lajpcigu pre nekoliko godina i pozicije su mi jasne.

 

Hotel se zove Ibis i pitam se o logici uz pomoć koje konvencionalni ugostiteljski lanac dobija egzotičnu oznaku. Onda mi je smešno neko vreme. Arijan Leka, prijatelj, pisac iz Tirane, za doručkom mi priča o Julijanu Ćinetiju, prijatelju, piscu koji je ostao u Tirani. Ervina Halili se seća vremena koje je provela u Beogradu, doručak traje. Dosadna kiša na ulicama Lajpciga, gosti hotela i njihovi moderni koferi. Internet u sobama je besplatan.
Čini se kao da poznajem svaku desetu osobu na Sajmu, upoznajem njih barem desetoro koje sam već negde, nekada, nekako upoznao. Pričamo o tome i ponovo je smešno. Mali svet u kom obitavamo. Edi Matić, stanovnik Splita i svih evropskih gradova podjednako, zabavlja grupu ljudi pričama o svemu i svačemu. Štandovi Hrvatske, Crne Gore, Slovenije i Srbije zatvaraju postjugoslovenski prostor na lajpciškom Sajmu. Očigledno, nisu svi uspeli da stignu ovog puta, što je šteta.

 

Desetine hiljada knjiga svuda okolo, osećanje posvećenosti, pripadnosti svetu unutar sveta. Lepa stvar. Dobro se jede na štandu jednog austrijskog izdavača, neko mi kaže da ću u hali broj pet lako pronaći prijatelja iz Palestine (čudna konstrukcija: biti "iz Palestine"). Na tribini o Beogradu Marsel Bajer priča o svojih beogradskih mesec dana, dopalo mu se, ne priča afirmativno zbog obzira prema meni. Ja svakako nisam iz Beograda. Franciska Vike je u Beogradu provela poslednje tri godine, fotografisala ljude, njihove poslove i domove. Nemci imaju kulturu dijaloga, pomno prate i slušaju, sve više ljudi zastaje kraj Tradukijevog štanda da čuje o Beogradu. Može dosta da se nauči od Nemaca. Zanima me kako to sve izgleda nekome sa strane, to su teška pitanja konteksta. Koliko bi njih interesovao moj tekst o Lajpcigu, nemačkom gradu? Bude mi dosadno odjednom, izgovaram stvari i ljudi se smeju. Hana prevodi i smeje se. Rekao bih da je sve u redu.

 

Noć Balkana privlači stotine gledalaca. Tako je uvek, nemam pravo objašnjenje. Stanovnici Lajpciga u disciplinovanoj koloni pred UT Connewitz, iščekuju. Daša Drndić apeluje na gradske vlasti Lajpciga da ne renoviraju prostor starog pozorišta, neko pominje Vendersa. Izvođači sede u prvom redu, na njihovim sedištima su rezervacije s imenima. Teško mi je da se naviknem na to. Pojave se studenti, desetine njih, sedaju po podu, nazdravljaju i prate program iz najveće moguće blizine. Ne znam da li postoji još jedan grad u Evropi u kom je moguće videti istinske pankere. Plakat na ulazu u pozorište, početkom aprila u UT Connewitz nastupiće neki od meni dragih bendova. Mogao bih da ostanem do tad, mislim. Mogao bih. Mislim kako ću se naći na bini na kojoj će se oni uskoro naći. Najmanji od svih svetova.

 

Ogroman video ekran s imenom trenutnog učesnika programa; nema naziva zemlje, Lajpcig je ta zemlja, ostalo je svejedno, ne mogu sve stvari da se događaju na svim mestima. Tako je to. Glumac čita odlomak iz mog romana, ne govorim nemački i neobično je. Prolazi petnaest minuta. Kažem publici da kupe moju knjigu i ponesu je na plažu, kažem da je to baš lepa knjiga. Prođe ponoć i spava mi se. Sanjam u Lajpcigu, ali ne pamtim snove.

 

Nedelja u pozdravljanju, osećanje skorog završetka. Neki su već otišli, ako uopšte može da se ode. Pojavljuju se kutije, kolica, pojedini štandovi se volšebno prazne. Praznina iza knjiga. Razmišljam o aerodromima, tri naredna, o vremenu koje čovek ostavlja tamo. O narednoj godini, moj nemački izdavač pitao me je da li bih gostovao u Lajpcigu naredne godine. Razmišljam o izlišnim pitanjima i tome kako su svi dobri sajmovi knjiga dobri na svoj način. Zbog toga nema prevelikih iznenađenja u Lajpcigu; menja se i unapređuje neznatno, ali uporno i smišljeno, ne dovodi se u pitanje ono što je u srcu stvari.

 

Četiri je popodne. Za devet sati stižemo u Beograd.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement