Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Olga Slavnikova

 

Mišica
(Književna priča)

 

ImageDevojka, studentkinja, koju su zvali Mišica (pravo ime nećemo pominjati sve do pred kraj), zarađivala je dodatno kao provodadžika. Nije da joj je naročito nedostajalo novca, mada joj ne bi bila na odmet i koja para više, kao i svima nama. Štošta drugo je njoj u životu nedostajalo.

 

Treba reći da taj nadimak na prvi i letimičan pogled nikako nije pristajao mojoj junakinji. Na njega se trebalo navići. Visoka je bila oko metar osamdeset i kad je u svojim teškim, granitnosivim "stjuardicama" gazila po lokvama, izgledalo je kao da se ulična bandera nekud zaputila. Verovatno su je prozvali Mišica zbog beline. Kosu je taj laboratorijski primerak imao skoro sasvim belu, kao skrobno brašno, iste takve trepavice, a nad gornjom usnom su se svetlele nausnice, kao da je upravo pila mleko. Pokušaj da se oproba u manekenstvu završio se katastrofom - naime, padom sa modne piste i to pravo pred svilenim čarapama utegnute noge vlasnice agencije, nakon čega je Mišica otišla ne osvrćući se, hramljući i zalupivši vratima. Nije bilo te sile koja bi je naterala da se vrati. Od tada više je volela da se sreće sa bilo kim, samo ne sa sobom u ogledalu. Inteligentne starice, nalik na otrcane plišane mede, oslovljavale su je sa "mladiću". Ukratko, nadimak Mišica zvučao je adekvatno samo među najbližima. A najbližih je bilo na prste da ih izbrojiš.

 

Stvar je u tome što je Mišica imala tajnu, doduše, ne sasvim stvarnu. No u to vreme za nju je to bila apsolutna realnost. Morala se veoma izveštiti da bi mogla tom tajnom vladati kako treba. Moguće je, recimo, skrivati neki postupak, zločin, davati protivrečne iskaze prilikom istrage, zakopavati materijalne dokaze u lejama tuđih vikendica. Može se kriti telesna mana, ožiljak i poreklo ožiljka. Kudikamo je teže skrivati - ništa. Mišica nije imala momka, dečka, tipa - niko je, to jest, nije voleo ni hteo. Oko nje beše samo praznina. Kako god da okreneš - Mišica beše čista kao suza. Nikakvih materijalnih dokaza. Samo praznina koju je trebalo skrivati od neznanaca. A to nisi mogao staviti u torbu ili džep.

 

Umesto da se bavi ljubavlju, Mišica se silom prilika bavila - ničim. Zujanjem u prazno. Poznavala je već taj nestvarni osećaj: hodaš neznano kuda i vidiš samo svoje cipele kako izmenjuju korake. Ponekad je sve unaokolo postajalo kao igrica. Mišičin rodni Krilatski reon ličio je na džinovski tetris, koji je stajao i nije propadao u zemlju samo zahvaljujući nekakvim unutrašnjim prazninama. Ljudi u metrou cupkali su uz muziku iz Mišičinih slušalica. Sve je oko nje postajalo pantomima. Ta besadržajnost davala joj je pravo i obavezu da sedi basposlena, ali njeni roditelji to nisu shvatali: njima je svaki minut bio dragocen. Čak su se i prilikom Mišičinih seansi vaspitavanja svaki čas hvatali za svoje ručne satove, kao da ih svrbe.

 

A vreme je, međutim, teklo - i to ne samo na satovima roditelja. U svakom slučaju, njen uzrast je bio očigledan. Godine se počeše ponavljati. Ako je gorkasti, školski miris jeseni ranije bio Mišici nešto najsvežije na svetu, sada je taj svoj omiljeni miris doživljavala kao - onaj isti od prošle godine. A kada je sa drveća opadalo lišće - s neba je nečujno počinjao da pada oštar, kao otrešen sa zamrznutih namirnica, očito prošlogodišnji sneg. I u jednom trenutku Mišica izneveri svoje ništavilo. Hodajući po Moskvi kao astronaut po površini Meseca, zabasala je u uličicu sa zdepastim kućama nalik na ruske peći. Tu je i naišla na agenciju za upoznavanje "Ljudmila", koja dade novi pravac Mišičinim mislima.

 

Uprkos evropskom dizajnu i paketu inostranih ženidbenih kandidata, agencija je bila sovjetskog tipa, što će reći pristojna, dosadna i apsolutno beskorisna. Intuitivno pogodivši kako stoje stvari, Mišica postupi isto kao i njena junačna babusija koja, svojevremeno, ne postade umetnica, već zamenica direktora delikatesne radnje. Da bi u "Ljudmili" dobila nešto zglavno, trebalo je stajati sa one strane pulta.

 

U Mišičine obaveze spadalo je obavljanje prvih, po mogućnosti otvorenih razgovora sa klijentima, pomaganje pri popunjavanju strahovito zamršenih anketa, koje su podsećale na lavirinte za dresirane pacove (devedeset posto tih informacija bilo je nepotrebno pri unosu podataka u računar). Samo se na takvom jednom mestu poput "Ljudmile" moglo desiti da prvi kontakt sa ustreptalim gospođama i gospodom bude poveren stvorenju vojničkog izgleda i muškobanjastog rečničkog fonda - e, pa takvo to, eto, beše mesto. Muškarci su, pre no što će sesti pred Mišicom u italijansku fotelju, odizali nogavice pantalona poniznim pokretom, kao da izvode kniks. Neudate devojke različitih godišta slagale su pasijanse od laminiranih fotografija pretendenata iz unutrašnjosti i inostranstva - sa takvim izrazom kao da ih poručuju iz kataloga, pa mogu i po nekoliko komada odjednom da dobiju. Tu robu - fotografije - Mišica je iz dosade raspoređivala po albumima sa zamišljnim oznakama "Rugobe", "Kreteni", "Ništa posebno" i "Matorci"; hipotetičkog albuma sa oznakom "Strogo poverljivo" nije bilo, jer u ponudi "Ljudmile" nije videla ništa odgovarajuće. Zatim je trebalo grupno voditi zbrda-zdola sakupljene klijente na žurke u iznajmljeni restoran. Oni su se tamo iskreno trudili da se opuste, no kao da im je smetala neka unutrašnja armatura. Parovi su plesali ukrućeno, drveno. Muškarci su, da se ohrabre, donosili votku, a ako je društvo bilo mlađe generacije, toaleti bi se ubrzo zaodevali plavičastim dimom ispušenih džointa.

 

Po Mišičinim zapažanjima, "Ljudmilini" klijenti bili su na dlaku isti kao i svi ostali ljudi. To jest, načelno neupareni. Moglo bi se reći, škartirani. Otpaci tkanine od koje je sašivena haljina. Činilo se kao da negde postoji pravo, veliko čovečanstvo - a otpaci svojim prisustvom u metafizičkom smislu čak dokazuju njegovo postojanje. Ali oni sami su izgubljen slučaj. I Mišici je bilo jasno zašto se to dešava muškarcima i ženama u njenoj zemlji. Zato što u školi uče rusku književnost.

 

Ništa lično protiv Puškina, Turgenjeva i Tolstoja ona nije imala. Čak joj se pomalo i dopadao Čehov sa njegovim starinskim cvikerom. Pravi neprijatelji ljudskog roda bile su profesorice književnosti, koje su se razlikovale od običnih fizičarki i botaničarki svešću o svojim posebnim ovlašćenjima. Ljubav o kojoj su pisali klasici bila je njihovo ekskluzivno područje. Njihov zadatak je bio da ne propuste ljubav u savremeno doba. Drugim rečima, da ne dozvole srednjoškolcima da izigravaju Rostove i Bolkonske i tako dirnu u svetinju. Savremene devojčice i dečaci bili su nedostojni klasičnih sižea i, uopšte, sumnjiva sorta. Mišica je od nekog čula da Lenjinove portrete ranije nije smeo da slika svako ko bi imao, da kažemo, takvu čudnovatu želju, već samo određeni umetnici, prema utvrđenim spiskovima. I u ovom slučaju izlazilo je na isto. Ako su se među nekima u razredu stvarale emotivne veze (nešto više od pukog seksa kad roditelji odu u vikendicu), to se obavezno ticalo profesorice književnosti.

 

ImageMišici je na njenom životnom putu zapao verovatno jedan od najokorelijih primeraka. Zoji Viktorovnoj, ili naprosto Zuji, koja je sa svojim utegnutim strukom i izbačenom zadnjicom podsećala na osu, nije moglo, naravno, promaći da su između Mišice i sportiste Terentjeva sevnule varnice. Svima je bilo očito da su Terentjev i Mišica stvoreni jedno za drugo: jedini te visine u razredu. Neprimetno je nastupio trenutak kada je Terentjev za Mišicu postao nešto posebno. Postade joj zanimljivo da se uveče mota po ulici, jer je tamo mogla slučajno sresti Terentjeva. Zavolela je njegove džempere i dve somotske jakne kako nikada nije volela nijednu svoju krpicu. Kroz njega je shvatila šta osećaju druge devojke prema modnim komadima iz Mexxa i Benettona. Kroz njega bi mogla da voli i sve ostale ljude, uključujući Zuju sa sve njenim strahopoštovanjem prema Puškinu i farbanom puž punđom na malenoj učenoj glavi.

 

Nihova veza razvijala se sporo, kao u četvorotomniku iz 19. veka. Terentjev je išao sam, sa rukama u džepovima i sanjalački se osmehivao. Po zakonu žanra, bližio se trenutak objašnjenja. I najzad, na času književnosti (baš kao što je i moralo biti!) Mišica vide kako se od Terentjeva prema njoj iz reda u red prenosi pravo pravcato klasično pisamce. U trenu joj se sve misli u glavi razložiše na dugine boje. Sreća je nadolazila na talasu ruku primopredajnica, značajnih pogleda, tihih smejuljenja. Terentjevu, koji je sasvim mirno sedeo napred, uši su se crvenele kao dve velike baršunaste ruže.

 

No uto se začuše užasni, kao ekseri u mrtvački sanduk, zvuci lupanja potpetica. Zuja, zbog nečega zasukavši rukav do lakta, trže ceduljicu. Dok je čitala, sasvim približivši papirić zamagljenim naočarima, u razredu nastade tajac. Svi shvatiše: znači tako to izgleda kad čovek ne veruje rođenim očima. Zujin izraz lica menjao se odozdo nagore i odozgo nadole. Konačno, ona zgužva ceduljicu, pretvorivši Mišičinu sreću u banalnu papirnu lopticu.
- Terentjev, napolje iz razreda - zastrašujuće izgovori ona, stojeći, kao na plakatu, sa stisnutom pesnicom.

 

I sportista Terentjev, pogrbivši se, sa osmehom do levog uha izađe iz razreda - i iz Mišičinog života, dakako, jer posle takvog kiksa ništa se više nije moglo popraviti. Otuda je i proisteklo to Mišičino ništa - nećemo valjda smatrati za nešto superkratku vezicu sa uduvanim kretenom, koji je izricao umotvorine tipa: "Seks - to ti je, mala, povod za stil." Mnogo je nju bilo briga za stil, kao i uvek, a kreten koji u sumraku nije razlikovao nju od jastuka oborenog na pod, momentalno joj se smučio. Ali sada, sazrevši od svoje šesnaeste do dvadesete, Mišica se opet nečemu poče nadati. Firma "Ljudmila" ju je dovela u iskušenje. Iz nepoznatog razloga bila je ubeđena, jednako potpuno i razdragano, kao što je bila ubeđena u sadržaj ceduljice - u to da će se ostavši bez nje usamljeni Terentjev pre ili kasnije pojaviti u agenciji za upoznavanje. Sve je govorilo u prilog tome da je njihova kancelarija sa tim vulgarnim foteljicama i pozlaćenim satovima, sa kazaljkama nalik na Amorove strele - pravo mesto gde treba očekivati Terentjeva. I ona je čekala, zanemarujući druge kandidate, na čijim je temenima primećivala - gledajući ih s visine - i samim njihovim vlasnicima nepoznate puhoraste ćele.

 

I jednog lepog dana Mišica je dočekala. Ali ne Terentjeva. Zuja, odevena u sred bela dana u nekakav prašnjavi pliš sa šljokicama, sede pred Mišicom zarad intervjua. Zuja se beše veoma potrudila da promeni izgled: farbana puž punđa beše zamenjena penastim kovrdžicama, a oči bez naočara behu našminkane tako da je izgledalo kao da vire kroz proreze polumaske. Kratkovido se zagledajući u kršno devojče za stolom, ona je, kanda, nejasno nešto prepoznavala - ali se plašila da prepozna do kraja.
- Zoja Viktorovna, dobar dan, pa kako ste? - u Mišičinom glasu zazvučalo je osećanje koje bi neko sa strane mogao shvatiti kao iskreno radovanje susretu sa omiljenom profesoricom. Zuja se trgla tako da joj koščata kolena kucnuše pod plišanom suknjom.

 

"Došla li si" - zlurado pomisli Mišica. Činilo joj se da je Zuja usplahireno počela da igra po taktu koji ona diktira. Želela je da vikne da se ori kancelarija: "Pogledajte šta ste učinili! Svi ti sumanuti muškarci i žene koji dolaze ovamo ili se stide da dođu - sve je to vaše maslo! Vi ste napravili najveće na svetu ništavilo! A sad biste da izvrdate sopstvenim zakonima. Hoćete da imate svog ličnog, matorog i ćelavog Terentjeva. Vi biste, Zoja Viktorovna, možda, da budete srećni? Da ne tražite malo mnogo?"
- Ričkova? - upitno se naže kratkovida Zuja. - A, znači, ti ovde radiš... - Trudila se da sakrije zbunjenost i poprimi izgled pedagoga, zakopčavajući sva zlatna dugmeta na tesnom sakou.
- Zoja Viktorovna, ne brinite - reče Mišica tako medenim glasom da se njene kolege u čudu okrenuše. - Svi mi imamo za cilj da vam pomognemo. Sad ćemo potanko da popričamo o vašem privatnom životu. Samo tako ćemo moći da odaberemo čoveka dostojnog vas. Naša firma je poznata po visokom kvalitetu usluga.
- A mogu li se prvo pogledati fotografije? - upita Zuja prigušeno, sasvim prianjajući svojim plišom boje maline na čupkavi mebl štof zelene fotelje. - Možda ću i sama videti šta mi treba. Bez sve te papirologije...
- Naravno, Zoja Viktorovna! - veselo se odazva Mišica. Paketi sa oznakama "Rugobe" i "Kreteni" bili su u pripravnosti, kao da su čekali upravo taj trenutak. Sa ubeđenjem da svojom rukom izvršava pravdu i deluje u ime Sudbine, Mišica pruži Zuji štos fotografija koje su, sa Mišičinog gledišta, podsećale na upakovane tanko rezane komade kobasice, šunke i dimljene ribe. Kratkovida Zuja, koja je na svoju nesreću došla bez naočara, na fotografijama je mogla da vidi samo košmarne mrlje - što je, praktično, i zaslužila.
"Eto ti tvoj Pečorin, eto ti tvoj Bolkonski", usput je u sebi govorila Mišica. "A posle ćeš mi ionako ispričati sve o sebi. O prvom seksualnom iskustvu. O razvodu. Sve tvoje tajne biće moje."
"E, jesi guska, Ričkova...", mišljaše, međutim, namučena Zoja Viktorovna, kojoj ni na pamet nije padalo da svojoj bivšoj učenici otkrije tajnu nezaboravne ceduljice. "Ne znaš ti kakvu ti je gadariju napisao tvoj obožavani Terentjev. Pa i neka. Bolje je da za mnoge stvari u životu ne znaš, jer ništa dobro za sebe nećeš otkriti."

 

ImageNa tome ćemo i ostaviti naše junakinje, kao što je i Puškin nekada ostavio Onjegina u nevoljnom trenutku, i to još u tuđoj porodičnoj vili. Primetićemo samo da pravde, kao što je poznato, ima. U albumu koji je Mišica, i zbilja delujući u ime Sudbine, predala profesorici književnosti, na šestoj stranici nalazila se slika Italijana dobričine - ne princa, nego vlasnika skromne autoradionice, udovca sa troje dece, koji je kroz nekoliko meseci odveo srećnu Zuju na obalu Napuljskog zaliva. Samoj, pak, Mišici predstojalo je još besciljnog tumaranja dok nije srela dvojicu ne-Terentjeva: izbor između njih je i postao siže Mišičinog života u bliskoj budućnosti. Otuda zaključak: nije sve što ne znamo nužno loše. Nekad je to i dobro.

 

A agenciju "Ljudmila" sada više nećete naći. Na njenom mestu je simpatični bar gde prave jaku kafu sa belim lukom. Samo su fotelje u tom baru iz nekog razloga one iste, zelene sa čupkavim mebl štofom, a satovi sa kazaljkama nalik na Amorove strele povremeno izbiju nad glavama posetilaca nekoliko zvonkih otkucaja, čiji se broj ne podudara sa vremenom na brojčaniku. Možda oni pokazuju neko drugo vreme, koje bi važilo da je firma "Ljudmila" nastavila da postoji. Uostalom, verovatno je i to da je dotične predmete autor prosto pozajmio iz bara za potrebe priče.

 

Prevela s ruskog:
Dragana Miljević

 

Olga Slavnikova (1957) - književnica i književna kritičarka, jedan od najcenjenijih i najprevođenijih savremenih ruskih autora. Dobitnica je najviših nagrada i književnih priznanja, među kojima je i nagrada "Ruski Buker" za 2006. godinu. Priča "Mišica" (Мышь) objavljena je u zbirci "Valcer s čudovištem" (Вальс с чудовищем) 2007. godine.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement