Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Džordž Sonders, jedan od najpoznatijih savremenih američkih pisaca, govori o kultnoj pripoveci Deseti decembar i otkriva kako nastaju njegove priče

 

Ulubljeni svemirski brod iz Ratova zvezda

 

ImageViše od jedne decenije, Džordž Sonders je najbolji pisac priča na engleskom jeziku. Ne "jedan od", ne "moglo bi se reći", već Najbolji - pisalo je na početku kratkog profila američkog književnika u Tajmovom specijalu posvećenom stotini najuticajnijih ljudi na svetu. Pišući pripovetke, Sonders je postao prava književna zvezda (tri puta gost u Kolbert Riportu, na primer, pre toga Kasno uveče s Dejvidom Letermanom) , ali i autor sa velikim ugledom u literarnom svetu. Rođen je 1958. u Teksasu. Odrastao je u predgrađu Čikaga. Postao inženjer geofizike i radio na Sumatri. Ranije kao portir, ćata, pokrivao krovove… Danas je profesor na Sirakuza univerzitetu, dobitnik najznačajnijih svetskih nagrada i stipendija. Pisac kultne zbirke priča Deseti decembar koju su gotovo svi najuticajniji magazini stavili na listu najboljih dela objavljenih tokom 2013. godine. Novosadski časopis Polja objavio je naslovnu storiju, u prevodu Kristine Kulauzov Filipović. "Bledunjavi dečak s nesrećnim Princ Valijant šiškama" i živom maštom izlazi na zaleđeno jezero (Stop, ledeno, prokletstvo). "I tamo ugleda, na pola puta do vrha Leksou Hila, čoveka. Ćelavog čoveka, bez kaputa. Vrlo mršavog. U nečemu što je izgledalo kao pižama. Penjao se posrćući, strpljivo poput kornjače, njegove gole bele ruke bile su nalik na dve gole bele grane koje vire iz gornjeg dela pižame. Ili iz groba."

 

Plastelin: Vaša priča Deseti decembar ima složenu strukturu. Dva junaka, dva toka svesti i glasovi koje čuju u svojim glavama. Ipak, čitalac na kraju može da kaže: "Kakva divna simetrija!" Danilo Kiš napominje kako je u romanu pažljivo premeravao so, biber i šećer. Da li se i vi često vrzmate po kuhinji?
Džordž Sonders: Da, ali to je vrsta merenja koja se takoreći dešava u hodu. Moj pristup se svodi na to da jednostavno čitam priču iznova i iznova, vršeći pri tom promene (male i velike), a onda polako priča počinje da napreduje ka jednom višem nivou (dobija lepši oblik, neočekivan, nepristrasniji, upečatljiviji). Tako da se simetrija akumulira u tim mnogobrojnim verzijama. Pomalo liči na kuvanje, tokom koga biste mogli neprestano da isprobavate ukus onoga što je na šporetu u realnom vremenu, čak i dok dodajete ovaj ili onaj začin. I ako biste mogli da izbacite začine. I da počnete ispočetka i da uporedite različite verzije u realnom vremenu. Pa, sad vam je jasno.

 

Pravite li beleške pre nego što sednete za kompjuter?
- Ako ih pravim, to je obično nekoliko jednostavnih napomena. Kad govorimo o Desetom decembru, na primer, počeo sam sa nečim kao "Tip koji ima rak odlazi u šumu i pokušava da se ubije". Tako da uglavnom radim na kompjuteru. Ali zato sve izmene vršim na odštampanoj verziji. Mislim da naše oči bolje funkcionišu na papiru nego na ekranu.

 

Pisci su najčešće nestrpljivi, a vi godinama radite na priči.
- Pa, i ja sam nestrpljiv. To je neophodno. Ne dozvoljava vam da dangubite. Pretpostavljam da tražite tu tačnu kombinaciju strpljenja i nestrpljenja. Ono što meni pomaže da budem strpljiv jeste moje prethodno iskustvo s pričama. Shvatio sam, do sada, kakva je jedna od mojih storija kada je, recimo, četrdeset procenata gotova, i znam kakva je kada je zaista završena. Osećao bih se užasno kada bih poslao priču za koju znam da je četrdeset procenata dovršena. Pošto sam već osetio kako je to kada pripovetka prosto poskoči u poslednjem trenutku i zaista postane ono što jeste, postao sam na neki način zavisan od tog osećaja. To je nešto na šta zaista vredi čekati. Tako da je ono što vi nazivate "strpljenjem" oblik življenja s tom prozom, kada ste sigurni da će vas nagraditi za čekanje.

 

Postalo je popularno pitanje: plotter ili finder. Da li imate unapred smišljen zaplet ili puštate da vas pripovetka vodi? Junak novele Borislava Pekića zaključuje: "Kako se pripoveda, ako u sebi imalo života ima, priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda."
- Sviđa mi se ta ideja. Divno rečeno. Uglavnom ne smišljam zaplet unapred. Moj metod: ako započnete sa samo malo interesovanja ili ljubavi prema nečemu - malo dijaloga ili jedna slika, štagod - onda će vam to poslužiti kao zrno kristala (kao na času biologije). I sledeći prirodnu energiju priče (reagujući na šalu) i odgovarajući na pitanja koja postavlja, možete je razviti na organski način. (To jest, ne u skladu sa vašom idejom o tome šta bi priča trebalo da bude, već odgovarajući na ono što sama priča želi da bude.) Ali mislim da je poenta u ovome: kada pogledamo šta je to što nas vuče da se bavimo fikcijom, mislim da su to ti mali koraci koje pisac pravi intuitivno (naleti lepog izražavanja, iznenađujući preokreti i tako dalje) - oni koji razlikuju dobrog pisca od osrednjeg pisca. Skoro neobjašnjivi, niti logični, niti prethodno smišljeni.

 

Takve korake nije moguće objasniti?
- Oni se dešavaju negde između trenutka čitanja jednog reda i trenutka u kome prsti počinju da kucaju sledeći. Naleću na pisca kao male oluje milosti. Tako da je posao pisca da se nađe tamo gde bi te oluje mogle da se dogode. Da nekako destabilizuje svoj svesni um kako bi se one dogodile. Svaki autor nađe sopstveni način da to uradi. Neki koje poznajem pripreme nacrt složenog zapleta tako da uglavnom znaju u kom pravcu se kreću, što, za njih, znači da mogu slobodno da podnesu oluje milosti u procesu pisanja nacrta. Što se mene tiče, ja moram da se trudim da ne razmišljam o zapletu ili značenju ili temi, već da jednostavno pustim da ovaj red odgovori na onaj pre njega. Kasnije, naravno, postajete svesni šireg obrasca i tako dalje, ali za mene je veoma važno nastojanje da zadržim strogo logički um izvan sobe.

 

Koliko jezik diktira priču?
- U velikoj meri. Smatram da izmišljeni događaji izgledaju kao da su se zaista dogodili jedino kada su prikazani pravim jezikom. Ili, drugi način da to objasnim jeste da je ta magija imaginarnog - taj trenutak kada više ne čitate, već ste u stvari "u" tom svetu - nusproizvod stila i (očigledne) radnje - simultanost toga. Ako tvrdite da se nešto dogodilo, ali to činite običnim ili šablonskim jezikom, na neki način, dobrom čitaocu, to izgleda kao da se nije dogodilo ili se samo delimično dogodilo. Ali ako se ispriča na pravi način, čak i nešto nemoguće može da izgleda kao da se zaista dogodilo. U tom postupku, ja nekako uvek "pratim" jezik - "šta je tu zabavno?" - i onda će ta potraga za prozom koja nije mrtva stvoriti događaj koji ima smisla. Pomalo je teško objasniti. Ali, recimo da ste napisali, "Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra gde su bile dve žene u haljinama i jedan čovek u odelu." Pa, to je pomalo dosadno. Predugačko je za radnju. Zapravo, na neki način vređa čitaoca svojom lenjošću. Podiže zid između čitaoca i pisca. Tako da počinjemo da izbacujemo i oblikujemo, pomoću logike ("Šta se može izostaviti? Šta se ponavlja ili podrazumeva?") ali takođe i pomoću sluha ("Kako zvuči ovaj ishod u nastajanju?") I mogli bismo dobiti ovakav sled rečenica:
Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra gde su bile dve žene u haljinama i jedan čovek u odelu.
(Sve to se podrazumeva na osnovu "otvorio je vrata".)
Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra gde su bile dve žene u haljinama i jedan čovek u odelu.
(Ako je ušao, pretpostavljamo da je otvorio vrata.)
Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra gde su bile stajale dve žene u haljinama i jedan čovek u odelu.
(Saznaćemo uskoro da je to Bil (ako zaista jeste) uskoro.) ("Stajale" je mnogo delotvornije od "bile".)
Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra banci gde su bile stajale dve žene u jeftinim haljinama i jedan čovek u iscepanom plavom odelu.
(Jednostavno mi se sviđa stakato u "dve žene u jeftinim haljinama i jedan čovek u iscepanom plavom odelu". Ne znam zašto. To je "pitanje sluha".)
Tako sada imamo:
Unutra su stajale dve žene u jeftinim haljinama i jedan čovek u iscepanom plavom odelu.
I sada počinjemo da napredujemo - zašto su te haljine tako jeftine? Kako mu se odelo iscepalo? Zašto ovi ludački obučeni ljudi stoje u banci? Nisam "odlučio" da napišem priču o ludacima u banci, ali sam stigao dotle pokušavajući da eliminišem banalni jezik.
(Iako bismo možda hteli da pitamo: "Kako to misliš jeftine?" Možeš li da budeš malo određeniji? Šta te je to, posebno, u vezi sa tim haljinama nagnalo da pomisliš da su "jeftine"? Ali o tome ćemo neki drugi put…)

 

ImageŠta je sa humorom? Koliku i kakvu dozu proza može da primi u sebe?
- Humor je u stvari otvorenost, iskrenost koja dolazi iz neočekivanog ili obično nedozvoljenog pravca. Ono što su komičari (Monti Pajton, Stiv Martin, Džordž Karlin i drugi) imali bila je ta uistinu zanimljiva kombinacija veoma izraženog pristupa onome čime su se bavili i iskrenog, zasluženog osećaja apsurda. Smatrali su da su "normalni" načini komunikacije suptilne laži i da zaobilaze neke brutalne istine učtivošću ili izbegavanjem. Mislim da fikcija može na isti taj način da ispriča istinu, tako što će naterati čitaoca da pogleda direktno u ono što bi on najradije izbegao.

 

Kako ste otkrili svoj književni svet? Čuo sam da ste kao dečak otišli na sahranu. Scena vas je podsetila na Hemingveja i pomislili ste kako o tome treba pisati u njegovom duhu. Potom ste bacili pogled na drugu stranu. Ispred zabavnog parka stajao je umorni radnik u kostimu velikog miša, na puš-pauzi. Shvatili ste da se vaša perspektiva razlikuje od Hemingvejeve…
- Bilo je to kroz jezik. U jednom trenutku sam shvatio da živim na određeni način - bavio sam se ne baš uspešno pisanjem tehničke dokumentacije za jednu firmu - i shvatio sam, u isto vreme, kako mi taj uobičajeni ili pristojan književni ton, koji je tada bio u modi, postaje zamoran. Tako sam se našao u situaciji da pokušavam da pronađem jezik koji bi realno prikazao život kakvim sam živeo. I tako sam stvorio likove u prvom licu u toj prvoj knjizi CivilWarLand in Bad Decline. Likovi i jesu bili jezik, zaista, njihove dileme i stavovi i sredstva i način života proizašli su direktno iz moje želje da učinim da proza zvuči čudno i savremeno. Počinjete sa zadatkom "Pobrini se da jezik ne bude jadan" i trudeći se da to ispunite, shvatate da ste stvorili ljude i svet.

 

Kako biste opisali svoj odnos prema naučnoj fantastici?
- Nikada nisam mnogo čitao naučnu fantastiku, ali mi se sviđa. Najveći uticaj naučne fantastike na mene je posredan, preko filmova i televizije. Sećam se kako me je oduševio onaj trenutak u Ratovima zvezda kada dolaze svemirski brodovi i ti vidiš da su, iako modernog izgleda, izguljeni i ulubljeni - već su bili korišćeni. Ako ste odrastali u vremenu i na mestu gde i ja, bilo je tu mnogo naučne fantastike (Zvezdane staze i Zona sumraka na televiziji, na primer), a bilo je i mnogo čudnih, nadrealnih priča. Čak je onaj božićni specijal Čarlija Brauna bio prilično čudan. Potpuno odsustvo odraslih, deca koja uspevaju da stoje s tim neverovatno velikim glavama, pojavljivanje i nestajanje drveća i trotoara u animaciji. Takođe se sećam serija kao što je Green Acres i Laugh-In, pa čak i Betmen, koje su bile pune postmoderne prepredenosti. Tako da je američkom piscu moje generacije (kao i onima posle mene) veoma bliska ideja da priča može (a možda i treba) da bude anti-realna i da ukršta različite žanrove, sve...

 

Kratko se igrate detaljima iz pop kulture!
- Da, naravno. To je uistinu i jedina kultura koju poznajem. Kao mnogi Amerikanci (a pretpostavljam i mnogi Srbi) imam pravu vezu od ljubavi do mržnje sa pop kulturom. Ne možete poreći njenu moć, ali takođe ne možete poreći njene erozivne i parazitske osobine. Tako da umetnost može biti istovremeno i slavlje i pad. Uostalom, šta god da je naša pop kultura, ona proizlazi iz "nas", više ili manje. Nisam siguran da vam je poznat strip crtač Volt Keli, ali on je izmislio tog izvanrednog satirično-komičnog junaka koji se zove Pogo, čija je čuvena rečenica "Upoznali smo neprijatelja i on je mi" (karikiranje rečenice Olivera Hazarda Perija: "Upoznali smo neprijetalje i oni su naši"). Ali, po mom mišljenju, Pogova rečenica mnogo govori o našem odnosu prema pop kulturi i korporacijama i prema vladi - sve ono što tipično liberalno-humanističko progresivno razmišljanje voli da mrzi. Oni jesu mi. Mi smo ih stvorili. Oni su u suštini preuveličane manifestacije različitih aspekata naših ličnosti. Mi volimo da mislimo da su ih "oni" stvorili, ali meni je to previše moralno jednostavno.

 

Postoje književnici koji žele da svaka sledeća knjiga bude drugačija. Na prvi pogled, čini se da je svaka vaša priča novi svet.
- Za pisca je bolje da ne razmišlja previše o tome. Za ovog pisca, u svakom slučaju. Mislim da pokušavam da se ne ponavljam iz knjige u knjigu, ali to je isto kao kada tvrdim da uvek idem tamo gde mi je zaista interesantno u tom trenutku. Ako to uradim, sve ostalo će se rešiti samo od sebe. Mogli biste tvrditi da svaka knjiga koju napišete uradi dve stvari: (1) Iscrpi estetsku radoznalost koja vas je do nje i dovela i (2) rađa novu radoznalost, tako da se odmah date u poteru za njom. Mislim da je to recept za novo. Bar se nadam.

 

Kritičari pišu o Desetom decembru ponavljajući reč "istina". Kako gledate na to?
- Priča je, za mene, vrsta logičke konstrukcije. Ona postavlja određena pitanja (iskreno, nadam se) i onda na njih odgovara (opet iskreno, nadam se). Imajući na umu Čehovljevu ideju da umetnost ne mora da rešava probleme već da ih tačno formuliše, po mom mišljenju, "istina" jednostavno znači da sam dobro razmotrio da li sam prvo postavio valjano pitanje i onda krenuo da odgovaram na njega na iskren način, tojest, nisam varao radi dramatičnog efekta ili odabrao neki lakši način. Da sam, drugim rečima, prepoznao i otklonio uobičajene neistine u najvećoj mogućoj meri. Na taj način, priča dolazi u fokus. To pomalo liči na situaciju kada imate neki problem u ličnom životu i pišete o tome u svom dnevniku. Kad biste to razmatrali i razmatrali, svakako biste otkrili, na samom kraju, da ste iskreno postavili pitanje.

 

Mića Vujičić (Nin)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement