Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Da li je Handkeova priča o Dragoljubu Milanoviću ili o "Dragoljubu Milanoviću"?

 

Književni lik nije čovek od krvi i mesa

 

ImageSartr je tvrdio da ne postoje istinite priče, a ako one ne postoje, onda ne mogu postojati ni istiniti likovi. Ova se dilema, kaže H. P. Abot, može i drugačije formulisati: u kakvom svetu i na koji način postoje likovi nekog narativa? Da li oni postoje u realnom svetu ili u fikcionalnom svetu priče? Da li su likovi samo "slova na papiru", imaginarne konstrukcije koje nastaju u glavama pisaca (dok pišu) i čitalaca (dok čitaju napisano)? Ovom pitanju se mora prići vrlo oprezno. Pitanje referencijalnosti likova u fikcionalnom svetu narativa, precizira Abot, u mnogo čemu je diskutabilno. Likovi postoje u živoj svesti pisca kao nekakav konstrukt predočen tekstom, bilo da je reč o liku koji nikada u stvarnosti nije postojao, bilo da je reč o kakvoj istorijskoj ličnosti. Međutim, u nefikcionalnom narativu se traži model koji upravlja likovima i on se temelji na čitaočevoj konstrukciji stvarne osobe. Ili, kako bi to rekao Sartr, karakter je nametnut pojam koji nije u skladu sa realnošću.

 

U ovom dugačkom uvodu rečeno je tek ponešto o građenju likova u fikciji i nefikciji. Naratolozima je jasno: ne postoji srednja tačka između fikcije i nefikcije! "Neka to bude činjenica ili fikcija. Imaginacija ne služi dva gospodara istovremeno", kaže Virdžinija Vulf.

 

Kako onda razumeti prozu Petera Handkea koja je naslovljena "Priča o Dragoljubu Milanoviću"? U ovoj priči, koja ima nešto više od 5.000 reči u srpskom prevodu, Handke balansira između, s jedne strane, hronoloških detalja i istorijskih činjenica, i sa druge strane, lirskih opisa. Milo Lompar, jedan od retkih tumača ove priče, ocenio ju je kao "ukrštaj lirskog i političkog momenta", ističući da je to ono što je razlikuje od drugih proza pisanih na istu temu.

 

Handke priču smešta u pusti, nenaseljeni svet: "Ovo je jedna priča. Priča koju moram da pričam. Samo ne znam kome. Čini mi se, nema nikoga - nas, vas, njih, nema čak ni tebe - da je čuje. Čini mi se i da je suviše kasno da se ona ispriča; propušten je trenutak. Pa ipak, ovu priču moram da pričam." Odmah se postavlja pitanje motivacije: zašto baš on mora da ispriča priču o Milanoviću, iako svedoči o tome da je priča o bivšem direktoru RTS-a ispričana više puta i da su je pričali Danijela Dan, Tifani Dikson i Ljiljana Milanović? Možda zbog toga što je, kako piše Lompar: "Peter Handke čovek koji je iskazao svoju solidarnost onako kako ju je on razumeo, i onako kako se njemu pokazivalo u obliku onoga što je pravično." Dakle, kontekst priče je jasan: savremeni svet je nepravedan, a priča o Dragoljubu Milanoviću je samo fragment tog nepravednog sveta.

 

U ovom članku se nećemo baviti slučajem Milanović, o kojem je toliko već rečeno i gde je nemali broj ljudi zauzeo opozitne pozicije: dok jedni tvrde da je Milanović žrtva farse, jer je osuđen iako nije on ubijao već NATO, drugi ga smatraju najodgovornijim za smrt nedužnih ljudi, koji su mogli biti spaseni da je on postupio po naredbi o evakuaciji zaposlenih. Zadržaćemo se na činjenicama: Milanović je osuđen na deset godina zatvora zbog toga što je direktno odgovoran za smrt šesnaestoro radnika ubijenih u napadu NATO-a 1999. godine, a sudi mu se i zbog zloupotrebe službenog položaja, jer je protivzakonito dodeljivao stanove "deficitarnim kadrovima".

 

Ono što nas zanima jeste da li je Handkeov Milanović samo "slovo na papiru" kao zamišljena konstrukcija lika ili je reč o liku za koji se mora naći oslonac u stvarnom svetu te onda, neminovno, predstavlja konstrukciju stvarne osobe. Nema sumnje da Handke nije izmislio Milanovića. On je, dok je pisao priču, na pameti imao stvarnog Dragoljuba Milanovića, utamničenog direktora RTS-a. Ipak, njegov Dragoljub Milanović nije onaj novinar TV Prištine i urednik političke rubrike "Politike ekspres", koji je, kao podoban kadar, 1995. godine došao na čelo državne televizije. To nije ni onaj čovek, kako kaže novinarka Biljana Vasić, koji ne samo da je "ispunio već verovatno i prevazišao Miloševićeva očekivanja: laži, huškanja, medijske konstrukcije i nenamensko trošenje sredstava..." To nije ni onaj nesrećni čovek koji je 5. oktobra 2000. godne preživeo prebijanje metalnim štanglama.

 

Handkeov Milanović je mučenik iz kog je "zračilo nešto detinje" kada ga je pisac posetio u Zabeli. "Nisam mogao da zamislim da je ovaj čovek, u eposi Slobodana Miloševića, ili kada već, bio moćnik." Dakle, Handkeov junak se rodio one noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, a pre toga nije postojao. S obzirom na ovakvu postavku lika, Handke nam sugeriše da on namerava da opiše samo određeni period Milanovićevog života. Ova tehnika je svojstvena poetici kratke priče koja, umesto da slika celinu sveta, slika pojedinačni događaj, i koja se bazira na kratkoći, sažimanju, ekonomičnosti, čitaočevom prethodnom znanju, opštosti, intenzivnosti, nagoveštavanju, jedinstvenosti... Čak ni izbor teme nije diskutabilan: nema povlašćenih tema, jer je, prosto rečeno, sve priča i sve može biti priča. Tako i Handke može pisati "Priču o Dragoljubu Milanoviću". Ipak, osnovni problem ove priče jeste u tome što to nije priča o Dragoljubu Milanoviću, žrtvi nerazumne političke odluke, nesretniku koji je, ni kriv ni dužan, dopao zatvora umesto pravih zločinaca. To je priča u kojoj je pisac preuzeo sredstva i postupke nefikcijskog narativa (sudski spisi, zakoni, novinski izveštaji...) i "falsifikovao" ih u fikciju (umetničku prozu). Handkeova ideja o svetu, koju je izgradio u priči, jeste bazično pogrešna, iako će biti čitalaca koji će reći nakon čitanja priče: "To je istina!" Svet u kojem obitava Handkeov lik nije nikada postojao u stvarnosti, a to je svet u kom je Milanović verovao "u nevinost, civilizovanost, a pre svega u legitimnost slika i tonova za koje je, kao rukovodilac televizijske stanice, bio odgovoran."

 

Handkeova priča nije o Dragoljubu Milanoviću, već o "Dragoljubu Milanoviću", u kom, kao književnom liku, nema ništa tragičkog kao kod antičkih junaka (jer ničeg junačkog i predestiniranog nema u postupcima stvarne osobe), kako tvrdi Lompar, niti taj lik u priči pokazuje epski zamah (jer je stvarna osoba bez svojstava i kao takva nema kapaciteta za činjenje velikih dela), a upravo su fascinantni postupi epičara, kako kaže Žarko Radaković, ono što Handkea čini jedinstvenim i velikim piscem. Ovo je priča koja ne može da se opredeli da li želi da bude fikcija, dokument ili pamflet, o jednom malom čoveku koji je velik samo u očima autora koji o njemu piše i prema kome gaji simpatije. Ne može se tražiti zemaljska pravda za književnog junaka kako god da se on zvao i kakva god bila njegova sudbina.

 

Srđan V. Tešin (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement