Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Misterija kreativnog pisanja

 

Kako postati pisac

 

ImageKursevi kreativnog pisanja imaju smisla samo ako ih predaju pisci. Jer je reč više o praksi nego o teoriji - piše Milisav Savić u nedavno objavljenoj knjizi Mali glosar kreativnog pisanja (Agora, 2015). U ove dve minuciozne rečenice sadržana je srž fenomena tzv. škola kreativnog pisanja.

 

Tvrdnje da "pisanje se ne može naučiti, jer zavisi isključivo od talenta" ili "pisanje je samo zanat koji se može izučiti kao bilo koji drugi zanat" ne treba prihvatati zdravo za gotovo. Nijedna od ovih tvrdnji nije ni tačna ni pogrešna u potpunosti.

 

Kao početnik izgarao sam od želje da me pod svoje uzme kakav ostvareni pisac, da me bodri, savetuje i kritikuje kad zaslužim, zato i razumem Savića kad kaže: "Moja generacija želela je da joj na fakultetu predaje, bar jedan semestar, neko od tada poznatih pisaca: Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Miodrag Bulatović, Dobrica Ćosić... Ne samo o tome kako se pišu pesme, priče i romani već mnogo šta drugo: da nam pričaju o svom životu, omiljenim piscima..." On je u Americi, 1985. godine, pohađao kurs kreativnog pisanja, koji je držala Toni Morison, koja tada još nije dobila Nobelovu nagradu!

 

Šta razlikuje "savete mladom piscu" koje će dati kakav poeta doktus od nastave kreativnog pisanja u obliku instant, letnjeg kursa ili kursa kao akademske discipline? U prvom slučaju reč je o obrazovanom piscu, koji je svojim radom i delom stekao autoritet da drugima tumači svoja pravila dobrog pisanja u vidu autobiografskog teksta (npr. Danilo Kiš: Saveti mladom piscu). U drugom slučaju, obično je reč o seminarima koje drže univerzitetski profesori ili o savetima "profesionalnih tekstopisaca" koji, osim što im je cilj da budu korisni, pre svega treba da budu ostvarivi za vrlo kratko vreme (npr. učenje različitih tehnika i stilova pisanja, u zavisnosti od toga šta se piše i za koje potrebe se piše).

 

U e-katalozima Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske nalazi se svega nekoliko udžbenika krativnog pisanja, iz pera Stojana Đorđića, Miomira Petrovića, Gordane Vuković-Nikolić i Dajan Dautfajer. Posebno je interesantna knjiga Doroteje Brend Becoming a Writer (Kako se postaje pisac, 1934) koja se još uvek publikuje i prevodi širom sveta i slovi za "neprevaziđeni priručnik za otpočinjanje i održavanje spisateljske karijere". Interesantno u vezi sa ovom knjigom jeste to što je predgovor napisao Džon Gardner, ne naročito uspešan romanopisac, poznatiji kao neko ko je predavao kreativno pisanje Rejmondu Karveru, koji nije krio zahvalanost za savete koje mu je Gardner dao. U Americi su naročito popularne književne škole; nekim piscima je to i najvažniji izvor prihoda, a čak ni Čarlsu Bukovskom nije bilo mrsko da drži koledž-kurseve kreativnog pisanja.

 

Gotovo da u Srbiji nema sela, varošice ili grada u kom se ne odvija neki oblik akademskih, ad hok, instant ili onlajn književnih škola/radionica/kurseva koje drže svi odreda: od lokalnih novinara, etabliranih i potpuno anonimnih pisaca, do pi-ar menadžera. Na internetu i na društvenim mrežama se reklamiraju najrazličitije onlajn škole kreativnog pisanja: od bizarnih pokušaja otimanja novca do dobro osmišljenih kurseva.

 

U nekim drugim vremenima, pre digitalne ere, postojale su pesničke škole. Jednu od njih vodio je čuveni pesnik i antologičar Miodrag Pavlović, a njegovi učenici su bili, između ostalih, danas proslavljeni pesnici: Miroslav Maksimović i Duško Novaković. Početkom devedesetih jednu od posećenijih radionica kreativnog pisanja vodio je Milorad Pavić. U isto vreme odvijala se i nastava u školi Tradicija anvangarde koju su vodili Vujica Rešin Tucić, Raša Popov i Ostoja Kisić; iz ove škole su izašli pisci Nune Popović i Ivan Pravdić. Možda je, ipak, najviše uspeha imala radionica kreativnog pisanja pri Centru za stvaralaštvo mladih koju su vodili Vasa Pavković i Tatjana Rosić, čiji su učenici bili: Jasmina Topić, Jelena Angelovska, Sandra Nešović, Milan Dobričić, Dragan Radovančević, Danica Pavlović, Goran Korunović, Marija Karaklajić...

 

Školu kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu godinama vodi Zoran Živković, a na istom fakultetu Mihajlo Pantić, četvrtoj godini, predaje Kreativno pisanje kao izborni predmet. Tatjana Rosić na Fakultetu za medije i komunikacije predaje dva predmeta u vezi sa ovladavanjem veštinom pisanja kroz upoznavanje sa tradicionalnim tehnikama, formama, modelima i praksama pisanja: Transmedia storytelling i Pisanje u 12 lekcija. Ali, kako piše Savić u Malom glosaru kreativnog pisanja: "Profesori književnosti ne vole da im se pisci vrzmaju na fakultetu. Samo mrtav pisac je dobar za njih."

 

Osim ovih (akademskih) kurseva, postoji i niz drugih književnih radionica poput onih koje organizuje Boban Knežević pri portalu "Znak Sagite" ili ona koju vodi konsultant za komunikacije Darko Tadić. Radionicu kreativnog pisanja "PričArt" vodi grupa beogradskih prozaista koja se spisateljskom zanatu učila kod Zorana Živkovića. Kreativnu školu pisanja vodi i književnica Isidora Bjelica; u njenoj školi polaznici se obučavaju da pišu scenario, roman, dramu, ali i "sinopsis, storilajn, autlajn i tritment". Interesantno je da se kurs pohađa u kući Isidore Bjelice, a reklamira se pozivom: "Ovo je jedinstvena šansa da upoznate i porodični dom najslavnije spisateljice."

 

Kurseve kreativnog pisanja drže i pi-ar agencije. Jedna od njih se specijalizovala za pisanje nefikcionalnih tekstova, te nudi obuku za: pisanje za izradu udžbenika, pisanje scenarija za filmove, govore za političare, pisanje blogova, pisanje zvaničnih pisama... Iako nije navedeno ko drži kurs, garantuje se da se radi se o "veoma kvalitetnom i stručnom, visokokvalifikovanom nastavnom kadru". Polaznik kursa dobija: priručnik, sertifikat i diplomu kad položi završni ispit!

 

Kao mlad pisac pohađao sam kurs kreativnog pisanja, koji su držali urednici zagrebačke "Libre Libere" Sven Cvek i Boris Koroman. Kasnije sam njihovu Bernstin-Mejer metodu učenja pisanja u 16 lekcija prenosio svojim učenicima. Ova metoda se zasniva na ovladavanje veštinom pisanja bez uplitanja teorije. Opet, kursevi koje sam, kao već formirani pisac, pohađao kod Tatjane Rosić ticali su se analize spisateljskih praksi sa stilskoizražajnog aspekta, ali i istraživanja strukturno-kompozicionih aspekata teksta.

 

Misterija pisanja nije ni u jezičkoj i tekstualnoj igri (onda bi i mašina mogla da bude pisac), niti, s druge strane, u poznavanju teorije književnosti ili teorije pripovedanja (onda bi svaki univerzitetski profesor književnosti bio ujedno i književni velikan). Misterija kreativnog pisanja najpre leži u kreativnom čitanju, kao što kaže Srđan Srdić, predavač kreativnog pisanja u beogradskoj ustanovi kulture Parobrod, jer su, po njemu, polaznici ovakvih kurseva obično nedovoljno formirani čitaoci. I upravo je u tome mana kurseva kreativnog pisanja, jer često nude lažnu nadu u to da je pisanje samo zanat kojim se može ovladati nakon nekoliko dobro naučenih lekcija. Prednost (dobrih) kurseva kreativnog pisanja jeste u tome što piscima koji nisu studirali jezike i književnosti pruža mogućnost da unaprede svoju literarnu praksu. Mom delu sigurno nije mana to što sam pohađao književne kurseve, već može biti samo prednost.

 

Pisci od formata ne nastaju preko noći. Možda bismo danas imali više značajnijih književnih imena da su kojim slučajem prošli obuku kreativnog pisanja. Neke bi možda loš kurs i loš predavač uništili kao pisce, ko to može da zna? Za posvećene pisce nema lakih rešenja. Isto važi i za predavače u književnim školama.

 

Srđan V. Tešin
(Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement