Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Bojana Babić

 

Ubila sam tvoju majku

 

ImageNe zaboravi mila, dve trećine farbe i jedna trećina hidrogena, dobacivala bi tvoja majka iz susedne sobe, pre nego što sedne za veliki kuhinjski sto sa plavim peškirom prebačenim preko ramena, iako se nikada nije desilo da mi kapne farba, ipak treba biti oprezan jednom mesečno kada farbam koren kose tvoje majke. Njena duga, bujna, crvena kosa, možda isuviše crvena za ženu njenih godina, njiše se za njom dok hoda, kao da ima sopstvenu dušu. Dakle, dve trećine farbe, a jedna trećina hidrogena, umutiti u glinenoj posudi, jer taj materijal najbolje deluje na farbu i to plastičnom kašikom, nikako metalnom da ne bi došlo do oksidacije. Meni te oksidacije i sve to nikada nije bilo do kraja jasno, priznajem da se u svakodnevnim stvarima ne snalazim, možda zato što toliko vremena provodim uz kompjuter, crtam za reklame, pa bolje poznajem onaj drugi svet, onaj bajkoviti, gde radost košta sto dvadeset pet dinara dva litra, a to da šerpa ne sme u mikrotalasnu, kako sam ja to mogla da znam? I to da nožem ne proveravam je li tost gotov ili ne, to mi nikada nije bilo nešto što se, bože moj podrazumeva, a priznajem da sam jednom bila veoma blizu smrti kada sam sušila kosu u tuš kabini. Oduvek sam bila spremna na rizik...

 

Rizikovala sam sa tobom od početka, ali nisam ti nikada rekla, još uvek misliš da si ti mene osvojio i ne znaš za moj uloženi trud. Pomislila sam da si divan, da si drugačiji, dok sam te sretala u onom klubu koji je izgledao kao običan mračni prolaz između zgrada, bio je to naš klub, naš šank, naše su bile i dve pohabane stolice, pomislila sam da si drugačiji jer si imao dobru priču (iako se sada ne sećam kako je išla) mislila sam da si divan, (ovaj nije kao moj bivši dečko, mamin sin, pomislila sam), jer o njoj nisi govorio često.

 

Prvi put kada si je pomenuo bili smo kod mene, u mom potkrovlju. Rekao si mi da tvoja majka pravi najbolju rusku salatu na svetu i dok si navlačio farmerke pitao si me da li hoću da je probam. Dok sam zakopčavala dugme na košulji, rekla sam da hoću.

 

Tako sam je upoznala. Za kuhinjskim stolom, dok smo jeli njenu rusku salatu, koja nije bila ništa posebno, to mogu mirno sada da kažem, ali ti si insistirao na tome da jeste, jer tvoja majka uvek doda par kapi limunovog soka, a bogami i malo pečuraka. Iako ne podnosim pečurke, pravila sam se da je sve u redu i pojela pun tanjir.

 

Nisam oduvek htela da ubijem tvoju majku. U početku mi je bila vrlo simpatična, sa tim ogromnim naočarama od kojih njene plave oči, iste kao tvoje, izgledaju još krupnije i tim velikim, belim zubima za koje sam kasnije saznala da nisu pravi.

 

Nisam poželela da je ubijem čak ni onda kada se uselila kod nas, privremeno, dok joj renoviraju stan posle požara koji je zahvatio čitavu zgradu. Bila sam srećna što sam uz tebe dobila gratis još jednu majku, stariju i mudriju prijateljicu. Njegova majka nije kao druge majke, govorila sam svojim drugaricama, dok smo noge odmarale na ogradi moje terase u potkrovlju i pile domaći špricer, dve trećine kisele, jedna trećina vina. Njegova majka je drugačija, ona je normalna, brižna, hiljadu puta je rekla da joj se sviđam i da joj je drago što njen sin nije završio sa nekom ne daj bože glumicom i da sam mnogo lepša od njegove bivše devojke.

 

U početku smo zajedno pile zaslađenu instant kafu, tvoja majka je govorila da je turska previše za njen želudac, a jednom mesečno zamolila bi me da je ofarbam, samo tu gore, rekla bi, tu pri korenu kose. Sama bih umutila farbu, nanela joj smesu četkom i onda joj stavila najlonsku kapicu na glavu, da se farba bolje primi. Niko me ne farba tako dobro kao ti, govorila bi mi ispred ogledala, dok prstima prolazi kroz svoju gustu, crvenu kosu.

 

Bila sam mirna, jer se ona trudila da ostane na svom spratu, gornji sprat je bio naš, sretale smo se samo u kuhinji među kašikama, viljuškama, noževima. Kuhinja je opasno mesto za dve žene, govorila bih. Ali ne i za vas dve, jer vi se tako dobro slažete, dodao bi ti.

 

Tvoja majka je bila jedna ponosna žena, ponosna na svog sina koji nije alkoholičar, poput oca, ne, on je izabrao pravi put, put uspeha, on radi u institutu, bavi se naukom, a nauka je prava stvar, tako mlad, a tako mudar, govorila bi tvoja majka. Ti i tvoja majka ste se vrlo retko svađali. Čak si i preko telefona uvek bio ljubazan sa njom, kada bi te zvala da proveri kada dolaziš i da ti kaže kako smo.

 

I bile smo dobro sve dok ona nije počela da me gleda ispitivački, da primećuje, da pamti i prigovara, tek sad si ustala, prošlo je deset, već si legla, a sudovi neoprani, suviše si začina stavila, moj sin ne voli tešku hranu.

 

Jednom sam pokušala da napravim drugačiji raspored u kuhinji. Nije to bila ozbiljna promena - pomerila sam sto i stare klupe od punog drveta. Tvoja majka je došla i bez reči vratila stvari na staro mesto. Zamahnula je kosom i pomilovala me po glavi. Uh, kako je mekana tvoja kosa, govorila bi mi, a nikada nisam znala da li je mislila da je to dobro ili loše.

 

Tačno sedamsto dvadeset i osam dana otkako je tvoja majka sa nama, dobili smo spasonosnu pošiljku. Stan je bio spreman. Otišli smo u klub, u onaj naš klub, za naš šank da proslavimo. Dok smo nazdravljali skupim koktelima sa tvojim i mojim prijateljima, primetila sam kako moja kosa dobija neku gustinu koju ranije nije imala. Igrala sam celo veče, a ti si me gledao i ja sam bila dobro.

 

Kada smo došli kući, našli smo tvoju majku onesvešćenu na podu u kuhinji. Mama, urliknuo si, dok sam ja na telefonu pritisnula jedan, devet i četiri, mama, nastavio si da vičeš, i ona je došla svesti, ali nije mogla da se pomeri, a ja sam u sobi pronašla praznu kutiju tableta. Dok je hitna pomoć stigla u našu kuću, tvoja majka je već povratila po kuhinjskom podu. Imate sreće što gospođa ne ume da izvrši samoubistvo, rekao je vozač, pa niko ne može da proguta toliko tableta i da ih za deset minuta ne povrati. Treba naći pravu meru, rekao je vozač i odvezao kola hitne pomoći, koja su uzalud dolazila. Stan je bio spreman, ali ne i majka.

 

Da ja odem? Da te ostavim? To nikako nisam mogla. Prvo i prvo, ja bih izgubila, a tvoja majka bi pobedila. Drugo i drugo, ne bih mogla sve ovo ispočetka. Odlasci u klubove, susreti u magli, alkoholna isparenja, jak duvanski dim, razgovori o smislu života i buđenje u tuđem krevetu.

 

Prolazili su dani, ja sam ćutala i gledala tvoju majku sa dijagnozom depresivne osobe koju je sama postavila, jer kaže da poznaje sebe bolje nego bilo koji doktor. Kada sam odlučila da ubijem tvoju majku? Bio je to onaj dan kada si pao na košarci. Kada si došao kući bez dva prednja zuba i sa šest šavova na usni. Bilo mi je tako žao. Uhvatila sam te za ruku i povela u spavaću sobu, da te položim na naš krevet, a tvoja majka krenula je za nama, moj sin, vrištala je, šta se to dogodilo! Dani su prolazili i mi smo ih proveli u spavaćoj sobi, ti, ja i tvoja majka, negovale smo te, idi po led, rekla bi mi, onda bi te pomilovala po kosi, mama, hvala ti što si tu, rekao si jednom u bunilu, a ja sam otišla u kuhinju i pogled mi se zadržao na jednom od noževa koje sam prethodnog dana oštrila.

 

Nisam odmah skovala plan, on je došao spontano, gotovo da sam odustala od toga da ćemo ikada ostati sami i da ću imati svoju kuhinju u kojoj ću piti kafu bez tvoje majke koja me miluje po glavi i govori mi da treba da operem kosu i isfeniram se, podari svojoj kosi malo volumena, govorila bi mi.

 

Došao je taj dan u mesecu, dan farbanja tvoje majke, dan kada bih joj stavila crvenu smesu na koren kose. Sreli smo je, njegovu bivšu devojku, dok smo kupovali nove stolice za terasu, rekla mi je prkosno tvoja majka. Veoma se prolepšala, ima dugu, plavu, negovanu kosu. Oboje su se obradovali i zato smo došli ovamo da svi zajedno popijemo kafu. Morala sam ponovo da operem šolje. Sudove uvek treba oprati deterdžentom pre nego ih staviš u mašinu, inače će hrana ostati na njima, o bože, nekad si tako nemarna, rekla mi je. A gde je hidrogen? Vratila sam se iz kupatila i nanela tvojoj majci crvenu smesu na koren kose, stavila joj najlonsku kapicu i otišla u spavaću sobu.

 

Deset minuta kasnije tvoja majka je vrištala u kupatilu, šta si to uradila, kako je ovo moguće. Njena divna, crvena kosa sada je svuda osim na njenoj glavi. Jedna trećina farbe, dve trećine nitro razređivača boje.

 

Tvoja majka nije bila glupa žena. Nije ti ništa rekla, kupila je periku i vratila se u svoj stan. Ostavila nam je oba sprata. Valjda se uplašila da je stvarno ne ubijem onim noževima koje oštrim svake nedelje.

 

Čekala sam te u kuhinji posle posla. Pojeo si pun tanjir moje ruske salate sa nekoliko kapi limunovog soka, a bogami i sa malo pečuraka. Pomilovala sam te po glavi i ti si me uzeo u ruke, da me odvedeš u spavaću sobu, ne, hajde da uradimo to ovde u kuhinji, rekla sam ti, a ti si me položio na sto i dok si mi ljubio vrat pogledala sam se u ogledalo. Moja kosa je bila drugačija, vatreno-crvena, možda previše crvena za ženu mojih godina...

 

Umesto biografije: Bojana Babić je rođena 1990. godine u Pančevu. Završila je osnovne studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor je komada "Poslednji zmaj" (Boško Buha, 2012), radio-drame "Večera" (Radio Beograd 2, 2013), dramatizacije romana "Gospodar muva" (Dadov, 2014) i nekoliko scenarija za studentske filmove. Objavljivala je kratke priče u zbornicima "Rukopisi", "Odakle zovem" i "Ulaznica". Trenutno se priprema za internacionalne master studije iz oblasti filma "Kino Eyes".

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement