Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Jovan Gvero: Dribling na vlažnom terenu

 

Gramofon i mantil

 

Stvari (uz to eventualno biljke i životinje) nalaze se odjednom van svojih mesta, zapravo na vrlo neprikladnim, neuobičajenim i nekorisnim mestima.

 

Judita Šalgo, "Radni dnevnik"

 

1

 

ImageNisam još bio punoletan, jednog toplog jesenjeg dana, saopštio sam roditeljima da kupujem di-džej gramofone. Bili su iznenađeni jer sam već imao neka dva gramofona, koji su se priključivali na "pravljena" pojačala, na kojima sam, u svojoj sobi, po ceo dan drndao ploče. Oni su mislili da sam poludeo, što nije bilo bez osnova, pošto sam već imao problema s nagoveštajima nekih duševnih devijacija. Bila mi je potrebna nova, ozbiljna oprema, pošto je to za posao postao standard, a ja sam imao plan.

 

Moja dobra prijateljica i komšinica Mimi bila je rado viđena gošća u našoj kući. Imala je starije prijatelje s kojima sam kovao plan kako da dođemo do opreme. Bili su to Lenco gramofoni (koje smo videli tokom letovanja na moru u diskotekama u Opatiji). Bila su nam potrebni i pojačala, zvučnici i, naravno, mikseta. "Oficir za vezu" je bio Džile, oženjen čovek, koji je stalno bio u pokretu. Nažalost, bio je dijabetičar, ali vrlo društven i svugde prisutan. Jednom rečju, bio je prava muvara, u pozitivnom smislu. On zbog svoje ozbiljne bolesti nije očajavao, pa su svi tolerisali njegove nepodopštine. Vozio je nekog "keca" i muvao se sa mnogo mlađim svetom od sebe. On nas je upoznao s Italijanima, lovcima koji su dolazili u lov na fazane, zečeve i srne u obližnjim lovištima. Mislim da im se Mimi mnogo dopala i da je njihovo druženje bilo uzrokovano njenom prisutnošću. Nisam baš mnogo vremena provodio s njima. Snimio sam im nekoliko kaseta za duga putovanja i bili su veoma zadovoljni mojim izborom. Noću, nakon završetka lova, lovačkih večera i priča, oni su ostajali u dugim druženjima, a ja sam, uglavnom, bio kod kuće, slušao muziku i pokušavao da pravim neke miksove u kojima se prelazi između pesama ne bi prepoznavali. Uspevao sam da pratim bas doboš ili neku ritmičku liniju, a na pojačalu, koje je imalo dva ulaza za instrumente, budžio potenciometre i miksovao. Nalazili smo se posle škole i vikendom u bašti hotela Avala. Mada je ona od mene starija gotovo dve godine, Mimi i ja smo išli u isti razred. Popio bih piće ili se samo javio i odlazio kući, a ona je ostajala. Džile je insistirao da sastavim uredno spisak poželjne opreme kako bi ga u datom momentu, kad se ukaže dobra poslovna atmosfera, on ponudio Italijanima. Načelne razgovore je već obavio i oni su bili pozitivni. Skupili smo novac, koji je bio kod njega, ali je on uvek želeo više. Menjao sam spisak nekoliko puta, svodeći ga s poželjnog na realan okvir. Kako je Džile kasnije prenosio ta, poslovna atmosfera, se kretala u rasponu od "E juče smo ih imali" do "Nisam siguran da će nešto biti od toga".

 

Već sam bio kolekcionar ploča, mada to sad deluje smešno, koji je umeo da odgovori zadatku, tokom di-džej nastupa. Imao sam neku konstrukciju seta i nisam odmah "udarao u gavu". To su primećivali i neki koji pojma nisu imali s muzikom, među njima je bio i Džile, ali je voleo to što se na mojim nastupima skupljalo mnogo sveta. Mimi je bila muzički probirljiva, ali zanesena crtanjem i umetnošću, a društvo je koristila da ubije vreme, pošto ju je sve ostalo smaralo. Bila je kritična prema mojim nastupima, ali i blagonaklona kada bi joj se nešto dopalo. Njen stariji brat je takođe bio kolekcionar, ali drugačijeg muzičkog usmerenja, tako da je moj odabir muzike ipak doživljavala kao - specifičan. Nismo baš mnogo diskutovali o mojim nastupima, jer to je ipak, i pre svega, bila zabava. Italijani su dolazili i odlazili, svakog drugog vikenda, dovodil pse, šetali novu garderobu, razmenjivali sa nama poneku našu reč, odnosili fazane i ulovljene zečeve, zabavljali se. Naš spisak opreme se menjao i čekao vreme da bude realizovan. Već sam gubio nadu, prolazio je vikend za vikendom, a ništa se nije događalo. Mislio sam da je možda bolje da potražim neku drugu vezu. Džile je jednog dana došao sa vrlo čudnom pričom. Rekao je da je Mimi kriva za sve, da je jedan od Italijana lud za njom i da je prošlog puta, prilikom dolaska, doneo neku skupocenu bundu i mnogo druge garderobe i nakita, ali da Mimi nije želela to ni da pogleda i da se ponašala vrlo arogantno. Rekao je da je on sa njom više puta razgovarao i da ona neće "da opšti" sa tim Đovanijem. Govorila je: "Italijan, lovac? Šta je s vama?" Rekla je da je on fin gospodin, ali da joj se taj tip ne dopada i da od toga nema ništa.

 

Džile je insistirao da pričam sa Mimi i pokušam da spasem našu poslovnu strategiju, ali i da njoj otvoritim neku šansu. Znao je u zanosu da kaže: "Što nije peder, pa bi te ja pitao koliko bi ovo trajalo?" Smejao se…

 

Jesen je već bila malo hladnija i ja sam nosio svoj "montgomeri" mantil, bez postave, kupljen u Grčkoj, za koji sam dao deset logplejki za kojima i dalje tugujem, ali nije bilo drugog načina da dođem do mantila. Neke od tih ploča sam kasnije nabavio, ali su mi u tom momentu veoma nedostajale, što je uvećavalo vrednost mantila i stvaralo ozbiljnu emotivnu vezanost. Tokom selidbi i krađa po raznim mestima, opet sam ostao bez tih, meni dragih ploča. (Sad držim berzu, gde je sve manje-više dostupno, pa sad nije ni važno). Malo su me zezali zato što nosim mantil i šangajke, ali je meni ta odevnakombinacija bila vrlo ugodna. Izlazili smo u Vatrogasani, Delfin i ponekad u već pomenutu baštu Avale. Bežali smo s časova u Kasinu (lokal za nas klince) i provodili dane u pričama o sledećem vikendu i novoj zabavi, prepričavajući o utiscima o tek nabavljenim pločama ili muzici, snimljenoj od nekog ko je bio brži od nas kolekcionara ploča. Bio sam dobar učenik. Nisam imao probleme s ocenama, tako da su moji izostanci tolerisani, a prijateljice iz razreda sam "vadio" na teškim časovima, razgovarajući (bolje reći - zagovarajući) s profesorima o svom viđenju gradiva koje smo prešli. Učili smo koliko je trebalo, pomalo čitali i gledali filmove. Muzika je bila mnogo važnija, tako da sam sve ostalo završavao kako bih ostavljao dovoljno vremena za sebe. Moj otac je uvek bio u čudu kad bih dolazio iz škole noseći ploču pod miškom. Bio je ubeđen da imam sve što je "izašlo" i da je vreme da prekinem dalju kupovinu. Čak nije razumeo da je mantil, pre svega, zaštita za ploče, a onda pomalo i za mene. Mimi je dolazila da preslušamo nešto što bi joj se učinilo zanimljivom kupovinom, ali i zbog mog insistiranja da je to, možda, "najjača stvar" kako sam govorio za svaku novonabavljenu ploču. Jedne večeri je donela, ispod džempera, pola litre rakije od kruške, koju je njena baba Joka pravila i po kojoj je bila poznata širom Nakonda. Bio sam iznenađen, ali već smo zajedno cugali, tako da smo se brzo privikli. Nisam joj pominjao Italijane i Džiletovu strategiju, slušao sam njene planove da upiše Likovnu akademiju i pobegne iz Nakonda. Donosila je i pokazivala mi svoje crteže i kreacije, kojih je bilo u rasponu od portreta do modnih skica. Naša druženja su se intenzivirala i postala sve sadržajnija, a ustalila se i navika da Mimi mazne od babe malo rakije. Džile me je nekoliko puta pitao šta se dešava, a ja sam lagao da se stvari kreću u dobrom smeru i donosio novi spisak. Menjao sam marke pojačala i zvučnika, a ostale komponente su ostajale iste. Jedne večeri kad sam već ležao pokriven u krevetu i u pidžami, sa jedva čujnom muzikom, začuo sam neko lupanje u roletnu. Otvorio sam prozor i ugledao Mimi i Džileta. Rekli su mi da otvorim vrata, da dolaze zajedno. Moji roditelji su poznavali Džileta, a zbog Mimi su bili spremni da istrpe i tako kasnu posetu. Nisu ni reagovali, bilo im je jasno ko dolazi. Ušli su vidno raspoloženi, a ja sam preko pidžame obukao "montgomeri" mantil i izgledao pomalo smešno, što im nije promaklo, ali su se brzo prebacili na drugu temu. "Je l' imaš one Babine rakije?", pitala ja Mimi. U mojoj tesnoj sobi, sa mnogo ploča, knjiga i nekih bezvrednih tehničkih pomagala, bilo je mesta tek da se sedne na krevet i za pisaći sto. Smestio sam ih i iza police izvadio preostali sadržaj rakije iz flašice "jupi" soka. Džile je rekao, uz vidno raspoloženu Mimi, da treba da nazdravimo, da je stigla oprema i da će Đovani uskoro doći i doneti je. Bio sam vrlo uzbuđen, ali i uzdržan, misleći da je u pitanju samo neka šala. Pošto Italijan nije znao gde stanujem, Džile je sasuo rakiju i izašao. Mimi je, s čudnim pogledom, nastavila da se smeje. Nisam imao hrabrosti da pitam šta je uzrokovalo ovu njenu neočekivanu promenu, već sam više pričao o mojoj nespremnosti da ih ugostim na adekvatan način. Ona je rekla da se smirim i da njoj izgledam sasvim u redu. Džile se vratio i rekao da je Đovani stigao, da treba da donesemo opremu, ali da su lovački kučići u kolima i da treba da izađe i Mimi da ih malo smiri. Rekavši da je on možda slađi za kučiće, nego Mimi za Đovanija, aludirajući na svoj dijabetes. Posebno je naglasio da su kučići zaslužni za to što je oprema prošla carinu. Nosili smo upakovane kutije s opremom, kojih je bilo mnogo više nego što sam očekivao. Soba se napunila i odjednom više nije bilo mesta da se prođe ni do mog kreveta. Rekli su da će sutra doći da probamo opremu i da se snađem u skučenom prostoru. Otišli su Đovani i Mimi u "citroenu CX", čija se hidrulika znatno podigla nakon polaska, uz vidnu uznemirenost kučića, a Džile je upalio svog "keca", koji je imao karakterrističan zvuk, bušnog auspuha. Čuj, da čekam sutradan za probu?! Vratio sam se, skinuo mantil i krenuo s rasklapanjem i povezivanjem nove opreme, nestrpljiv da čujem prve zvuke. Uz opremu, bonus su bile slušalice, ali i još dva zvučnika i "cassette deck JVC". Baš kad sam završio s povezivanjem opreme i pustio muziku, vratila se Mimi. Rekla je da joj se više dopadaju gramofoni od kučića. Bila je to nova dimenzija. Nisam ni osetio kad je otišla. Kad je moj otac ujutro ušao u sobu i video gomilu kutija, nove gramofone, miksetu, pojačala, zvučnike, ali i mene pokrivenog samo mantilom, upitao je: "Šta je to?" Odgovorio sam mu: "Gramofoni, Lenco!"

 

Reči velikog cenzora rukopisne zaostavštine - Konstantina Kventina Gvera:
- Znao sam: ti nisi tražio opremu, već ženu?

 

2

 

Vratio sam se s mora u Nakondo sa višemesečnog di-džejisanja. Bilo je negde oko ponoći, otac je ležao na kauču i čitao novine. Imao sam neke stvari u rukama, pa nisam hteo da ga uznemiravam, a činilo mi se da nije ni primetio moj dolazak. Nisam bio siguran da li spava ili treba da ga ostavim na miru. Televizor je bio upaljen. Nije imao razumevanje za to što radim i uvek mi je govorio da treba da nađem neki ozbiljan posao. To što se nismo pozdravljali nije bilo ništa novo, ali je ovog puta i meni bila čudna ta njegova odsutnost. Delovalo je kao da je nepomičan. A i moj status je bio "ledbeći". Činilo se kao da obojica i nismo tu, u toj velikoj, dnevnoj sobi. Kako bih razbio neprijatnu tišinu, rekoh: "Završio sam s Hvarom." "Kakav Hvar? Ti to drndanje nazivaš poslom?" "Slušaj na tvrđavi, gde sam radio, bilo je hiljade ljudi." "Kojih ljudi? To su zalutali turisti koji bi slušali bilo kog? Da si imao smisla za muziku, ti bi nešto svirao, ovako gubiš vreme. Samo se zanosiš da je to nešto zanimljivo, ali to je prazna priča." "Ma stvari su se promenile, danas se muzika stvara drugačije." "Da ti kažem još nešto, ali bolje da ćutim…" "Hajde reci, slušam te." Nastavio je da čita novine i bilo mi je jasno da treba da ga ostavim na miru. Mogao mi je reći nešto mnogo strašnije, što svakako nije bilo prijatno za uši. Mislio sam da sam pograšio što sam se vratio u Nakondo, ali nisam imao kud. Nastavio sam da tezgarim i da nastupam po mnogim mestima, gde bi me pozvali. Pravio sam i višemesečne anganžmane uglavnom po turističkim destinacijama. Na početku moje, ako se može reći - di-džej karijere, i Džile je pravio tezge na kojima bismo se dobro zabavljali i delili zaradu. Kad sam se osamostalio i krenuo da radim po raznim mestima širom države, ali i u inostranstvu, viđali smo se retko i uvek mi je predlagao neke nove ideje. Opremu koju je Đovani doneo smo podelili. Zadržao sam samo jedan Lenco gramofon, koji imam i danas, a kod Džileta se ništa nije dugo zadržalo. Đovani, kao i drugi Italijani-lovci, odleteli su sa fazanima kad je ugašena fazanerija, a država krenula da proizvodi "fazone" umesto fazana. Doduše, nikog nisu zanimali, niti su koga zasmejavali ti fazoni, ali je država ostala uporna. Nakon jednog anganžmana u inostranstvu, vratio sam se u Nakondo u kojm je još bilo mojih prijatelja s kojim se dugo nisam video. Družili smo se uz uobičajena podsećanja na pređašnje događaje i pominjanje prijatelja koji nisu tu. Ispričao sam kako je moja baka prva pozdravila pojavu kompakt-diskova, kao olakšanje u mom poslu. Baba mi je pre neki dan rekla: "E nek su izmislili te male ploče, da ne vučeš više kofere." U nekom momentu, jedan prijatelj mi je nekako tiho i sa vidnim skrivanjem od drugih rekao, da je Džile veoma bolestan. Dogovorili smo se da se sutra organizujemo i da mu odemo u posetu. Bila je to noć koju pamtim kao proširenu godišnjicu mature, kojjoj se priključilo i društvo iz kraja. Prijatno i neponovljivo, bez obzira na to što smo kasnije, kada bismo se sretali, obećavali da će se "ono" ponoviti. Otac me je sutradan probudio. Bio sam prilično nespreman na tako rano buđenje, mada se kasnije ispostavilo da i nije tako rano. Bio je uzbuđen. Rekao je: "Džile je umro!" Bio je to momenat na koji nisam bio spreman. Pokrio sam se preko glave i tako pokriven ostao neko vreme. Nekoliko dana nakon Džiletove sahrane sedeo sam u svojoj sobi i ležao buljeći u neku monografiju izvesnog, lošeg crtača. Bili su mi zanimljivi naslovi koje nisam mogao da dovedem u bilo kakvu vezu sa vizuelnim sadržajem. Nisam bio u stanju da slušam muziku i bio mi je potreban neki "neutralan" sadržaj. Razmišljao sam o Džiletu. Bilo je to mnogo više od odlaska jednog čoveka iz mog, naših, života. To je bio odlazak jednog od nas i trebalo je to prihvatiti kao konačnost. Rešio sam da što brže odem iz Nakonda, kod dede u Keln. Bio je to plan u kojem je promena sredine trebalo da pomogne da sredim stvari u sebi. U Kelnu sam radio u frizerskom salonu: prao kose, čistio, išao po doručak i pokušavao da nametnem svoj izbor muzike. Nastavio sam da kupujem ploče, često odlazio na džez svirke i intezivno razmišljao o novim nastupima. Nakon povratka u zemlju imao sam novi set muzike, mnogo angažmana, ali nisam time bio zadovoljan. Smenjivali su se ljudi, oprema i ploče, ali je mnogo toga nedostajalo. Jedva sam čekao da se set završi, izbegavao sam kontakte s publikom, nije mi bilo više tako važno da me svi čuju. Nisam imao više hrabrosti. Došao sam opet u Nakondo. Moj otac se penzionisao i počeo da se bavi poljoprivredom. Pravio je koziji sir. Doduše, to je više radiala majka, a on se samo reklamirao. Kad bih se uveče vratio kući, uvek bi me na stolu čekao sir. Voleo sam taj sir i jeo ga umereno, kako se ne bih zasitio. Nakon jedne uobičajene večere, otišao sam u sobu i, kao po običaju, slušao muziku. Mogao sam da slušam samo instrumentale ako bih želeo da radim još nešto. Vokali su mi odvlačili pažnju. Ručno sam šio navlaku za jastuče na tabureu, napravljenog od punog drveta. Međutim, čuo sam grebanje po roletnama i glas koji me je zvao po imenu. U prvi mah, nisam imao osećaj da li je taj zvuk stvaran ili haluciniram. Nakon nekoliko ponavljanja uverio sam se u to da me je zaista neko zvao i udarao u roletnu. Otvorio sam prozor i ugledao Mimi. Već nekoliko godina je radila na moru. Mimoilazili smo se u njenim, retkim posetama Nakondu. Promenila je frizuru, ali je na njoj sve ostalo bilo isto. Njen izgled je i dalje razoružavao svakog lovca! Pozvao sam je unutra, a ona je opet izvadila neku flašicu i rekla: "Nažalost, nema baba Joke ni Džileta, ali je ostalo još malo rakije."

 

Pili smo rakiju i razmenjivali utiske sa naših poslova i prepričavali dogodovštine iz školskih dana, a onda je Mimi rekla: "Udajem se za dve nedelje, ako je tvoj "montgomeri" mantil u životu, daj mi ga da mi bude venčanica." Upravo sam nalio rakiju u čašice i, uz malo bolne grimase, pokušavao da joj odgovorim. "Reci, reci, reci..."

 

Ovo neću dalje ni da čitam:
- Znao sam: ti nisi kreirao muziku, nego venčanice!

 

* Prva nagrada na konkursu "Bal u Elemiru 2015"

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement