Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Kratka istorija kikindskog rokenrola u dva dela

 

Mali krug (2)

 

Drugi programTokom druge polovine sedamdestih godina, Kikinda je imala mnoštvo bendova hard rok provenijencije koji su, što je najvažnije, polako počeli da kapiraju da je sviranje sopstvenih kompozicija jedan od zadataka bavljenja rokenrolom. Kraj decenije, u muzičkom smislu, i dalje predstavlja gubljenje koraka kikindskih rokera sa najprogresivnijim svetskim dešavanjima, ali i njihovu volju za otporom - suštinskim elementom rokenrola.

 

Zlatno doba: Kraj sedamdesetih je vreme kada se više nisu svirale klasične igranke i "tezge", već pravi koncerti, grupni ili samostalni, vreme kada se sa rukovodiocima Saveza omladine više nije pogađao procenat oko prodaje karata, već se sviralo iz zadovoljstva, vreme kada su muzičari počeli da veruju u ono što sviraju i rok shvataju kao način života, kada su duhovno već bili u novom talasu, ali muzički ne. Ponovo se u kikindskom rokenrolu pojavio onaj duh iskrenosti i spontanosti. Prethodnica nove, "osveštene" generacije koja je obeležila sledeću, osmu deceniju XX veka, bili su "Royal fix" i "Alchool free service", grupe koje su svirale i svoje kompozicije na tragu novog talasa.

 

Ipak, grupa "Drugi program" bila je prvi kikindski bend koji je "živeo rokenrol". "Drugi program" je nastao 1980. godine posle raspada grupe "Royal fix". Boda Šević je svirao gitaru, Milan Doroslovac Kića bas, Dragoljub Ristić Rile klavijature, Vojislav Đukić bubnjeve, a pevao je Goran Marić. Nakon Kićinog odlaska, u "Drugi program", 1981. godine, dolazi Vladimir Vukša. Okosnicu muzičkog pravca "Drugog programa" činio je čvrsti gitarski hard rok zvuk, tada, u gradu, izuzetno popularnog britanskog benda Deep Purple. Vladimir Vukša se seća da su svi članovi grupe bili "jedna ekipa", da su "bili svesni da odlično sviraju", te da su imali neviđen elan za svaki, pa i najmanji nastup. Vežbali su svakodnevno u prostoriji II mesne zajednice "Nikola Francuski", u popularnoj "šok sobi", koja im je bila druga kuća. Tokom 1981. i 1982. godine svirke su se ređale, a "Drugi program" je non-stop bio na "turnejama". Pamte se nastupi na gitarijadi u Vrbasu, gde je grupa osvojila prvo mesto, zatim na gitarijadi u Zrenjaninu, gde su bili drugi.

 

Not the dogsKada je Rile, 1984. godine, otišao u JNA, klavijature je počeo da svira Arne Zarić, Bečejac koji je pohađao srednju školu u Kikindi. Umesto Marića, još ranije, kao pevač je nastupao Milorad Dragićević Švaba iz Velikih Livada. U ovom sastavu "Drugi program" je maja učestvovao na Omladinskom festivalu u Subotici. Ipak, mnogo značajnija im je bila turneja po vojvođanskim gradovima kada su, tokom leta, nastupali kao predgrupa pulskoj rok grupi "Atomsko sklonište". Međutim, Švaba je morao da ode na dosluženje vojnog roka, Voja i Vukša su već počeli da slušaju drugačiju muziku i da se, po tome, razlikuju od Bode, a Rile je, čim se vratio iz vojske, otišao u "narodnjake". "Drugi program" se raspao 1985. godine.

 

Dok su momci iz "Drugog programa" 1980. godine vredno vežbali u takozvanoj "šok sobi", na drugom kraju grada, u sali IV Mesne zajednice u Ulici Cara Dušana, nove pesme su uvežbavali neki drugi momci. Bolje rečeno - deca. Iz školskog orkestra OŠ "Đura Jakšić" nastala su dva benda: "Sendvič" i "Sinovi Hendriksa". U grupi "Sendvič" Dušan Tolmač je svirao bubanj, Vladimir Vukša bas, Zoran Komanov Moka gitaru, Vanja Striber gitaru i ujedno je i pevao. Kao učenici VI razreda prvi put su nastupili na grupnoj svirci u Mađarskom domu, a ubrzo i u Domu JNA.

 

Miroslav Meržan Meza je prve akorde na gitari naučio na svojevrsnim žurkama u "parkiću" i bio je najstariji član grupe koja je 1978. godine osnovana na njegovu inicijativu. Bili su to "Sinovi Hendriksa" - Meza (vokal i gitara), Ivica Jovanović (bas), Josif Barbul (gitara) i Miroslav Jovanović Hampir (bubnjevi) - sigurno prvi pravi jugoslovenski bend u kojem su svirali samo Romi. Kada su prvi put nastupili na koncertu u Mađarskom domu, publika ih je odmah zavolela. I danas se mnogi sećaju njihove obrade pesme "Đelem Đelem", hita "Ciganske krvi imam ja" i otkačenih Mezinih nastupa. "Hendriksi" su najviše voleli da sviraju pesme grupa Leb i sol i Smak.

 

RevolucijaNovo talasanje: Dušan Tolmač, bubnjar pomenute grupe "Sendvič", 1981. godine osnovao je najpopularniji kikindski novotalasni bend prve polovine osamdestih - "Not the dogs". U bendu je Dule svirao gitaru, Saša Pupezin Spule bas, Joca Rankov, momak iz Novog Sada, drugu gitaru, bubnjeve je svirala Rada Lukin, Jelica Krstonošić klavijature i Đorđe Baračkov klarinet i saksofon. Vođa grupe, Dule Tolmač, voleo je tada u Britaniji popularanu ska muziku, pa su "Not the dogs" zvučali poput ska rege pop benda. Svirali su sopstvene kompozicije, a prvi nastup imali su u dvorištu Osnovne škole "Vuk Karadžić" povodom proslave Dana mladosti.

 

Paralelno sa "Not the dogs", Dule je oformio i bend "Talas", u kojem su, pored njega kako bubnjara, svirali već iskusni muzičari, Vladimir Vukša gitaru i Cole Timofejev bas. Drugu gitaru je svirao Dule Srbljin Zdep, njegova sestra Olivera Lelica je pevala, Tolmačeva sestra Jovanka je svirala klavijature, a Đoka Baračkov klarinet i saksofon. "Talas" je svirao pesme Patti Smith, Clasha, Undertonesa, Madnessa...

 

"Not the dogs" su 1983. godine u beogradskom studiju "Kazablanka" snimili tri pesme: "Prvomajska", "Ulicama grada" i "Jamajka". Iste godine su nastupili u beogradskom Dadovu na "Mini rok sceni". Pesma "Jamajka" je više meseci bila na demo top listi popularnog magazina ITD i Radio Beograd 202, a dogurala je do drugog mesta. Pesma se često puštala i na Radio Novom Sadu i Studiju B.
Dule Tolmač je, podstaknut svetskim dešavanjima i pomoći rok muzičara povodom gladi u Etiopiji, 1984. godine, organizovao i kikindski "Bend Aid". Komponovao je pesmu "Kao talasi", a mnogi kikindski muzičari su, u organizaciji Doma omladine, učestvovali u snimanju kompozicije u beogradskom studiju "O".

 

U istom studiju "Not the dogs" su, 1986. godine, snimili još četiri pesme od kojih su se izdvojile "Tamo negde daleko" i "Mislim na tebe". Kada je nekoliko članova 1987. godine otišlo u JNA, "Not the dogs" su se raspali.

 

U vreme kada je nastao "Not the dogs", formirana je još jedna grupa čiji će pojedini članovi obeležiti kikindski rokenrol osamdestih, ali i devedesetih. Bila je to grupa "Spasavaj se tko može". Drugari iz III razreda srednje pedagoške, Milan Vujin Krle (vokal i gitara) i Zoltan Žilinski Žitko (klavijature), bili su autori pesama, a pratili su ih Cole Timofejev (bas), Lelica Srbljin (vokal) i Cvetko Reljin Lalica (bubnjevi). Grupa je nastupila nekoliko puta, a prvi koncert su imali u Mikinici. Ono što je važnije, od "Spasavaj se tko može" nastao je bend izuzetne kreativne energije - "Poslednji pogled".

 

Poslednji pogledPrava scena: Osamdesete predstavljaju zlatan period kikindskog rokenrola. Ako se može govoriti o nekakvoj kikindskoj rok sceni, onda je to bila ova decenija. U gradu je (ali ne smemo zaboraviti ni sela, najpre uvek rokerski Mokrin) na ponudi bilo gotovo sve: od hard & heavyja, preko pop roka, ska i novog talasa, darka, post punka, hard cora, pa do blue grass-a i akustičara. Mada su neke kikindske grupe svirale i u Rijeci, Beogradu i okolnim gradovima, simptomatično je što ni tada, u najvećoj ekspanziji kikindskog rokenrola, nijedna grupa nije postigla neku veću popularnost sem lokalne.

 

Veliki pomak, najpre u organizaciji rokenrola, dao je Dom omladine, koji je otvoren 25. maja 1985. godine. Dom omladine je kupio mali solton razglas i najboljim bendovima dao prostoriju za vežbanje. Još važnije, u Domu su organizovani koncerti. U sali gde je radila diskoteka moglo je stati oko 500 posetilaca, izgrađena je i mala bina podesna za klupske svirke. U dvorištu Doma, ispred velike bine, koncerte je moglo pratiti i hiljadu posetilaca. Već istog leta, 1985. godine, u bašti Doma omladine ogranizovani su koncerti velikih jugoslovenskih rok bendova.

 

Najveće lokalne rok atrakcije sredinom osamdesetih bile su, već pomenuti "Not the dogs", zatim "Pajaci", "Emigranti", "Ex art", "Pet ispod nule", "Poslednji pogled", "Gille" (potom "Kum") i "Zaboravljeni regruti". Sve grupe su bile različitih muzičkih usmerenja, ali su, takođe sve, pratile u tom trenutku u državi popularan muzički trend koji je prvenstveno dolazio iz Zagreba i Sarajeva.

 

Dva benda iz druge polovine osamdesetih zaslužuju posebnu pažnju. Imali su odlične pesme, zvučali su uverljivo, verovali su u muziku koju sviraju i lako ulazili u rokenrol ikonografiju. Posebnu harizmu i beskompromisan stav na sceni imali su pevači ovih bendova. Svaki na svoj način.

 

Vanja Striber, Vladimir Vukša, Branislav Rackov Furka, pripadali su tom malom krugu kikindskih muzičara, znali su se i svirali u mnogim bendovima. Pomalo neobavezno su počeli da vežbaju 1986. godine. Kada je u ekipu stigao i Voja Đukić, grupa je dobila ime "Revolucija" i momci su počeli da rade ozbiljnije. Vanja je pisao tekstove i pevao, a muziku su radili zajedno. Voja i Vukša su već svirali i profesionalno (što znači svirali su narodnjake u kafani), pa su skupili pare za snimanje prvih demo kompozicija. Tokom zime 1987/88. godine, "Revolucija" je u studiju "O" snimila šest pesama čiji je kvalitet bio dovoljan za objavljivanje ploče. Kao gosti na pojedinim pesmama učestvovali su Arpad Balaž (sintisajzer), Miroslav Tolimir (klarinet) i Jovan Maljoković (saksofon). I uz odličnu produkciju i kvalitet pesama, sa autentičnim Vanjinim vokalom, Furkinom odmerenom virtouznom gitarom i Vojinim i Vukšinim ritmičkim bravurozama, "Revolucija" nije ništa uradila. Bili su popularni samo u lokalnim okvirima. Već juna 1988. godine, Voja Đukić je otišao u JNA i grupa je prestala sa radom.

 

Druga grupa koja je obeležila kraj najplodnije i najzanimljivije decenije kikindskog rokenrola, bili su "Ložači iz pakla". Još početkom decenije, kada je pevao i svirao gitaru u grupi "Emigranti", pa zatim sredinom osamdesetih u grupi "Ledeni regruti", Branislav Bačić je neobičnom pojavom plenio pažnju publike. Pesme Branislava Bačića su često bile politički angažovane, buntovne i uvek aktuelne. Bačić je sa Zoranom Đokićem (bas) i Branislavom Kneževićem (bubnjevi), 1988. godine osnovao "Ložače iz pakla". Nakon mnogih svirki, načešće u Kikindi i Zrenjeninu, "Ložači" su 1990. godine u studiju u Molu snimili tri pesme: "Father is not dead", "Nakovo je opet slovensko" i "Samo barut dalje od srca". Još pre snimanja grupu je napustio Bane Knežević, a umesto njega je došao Brane Bešlin.

 

023Grupa je početkom 1993. godine snimila još jednu demo pesmu u studiju "Do re mi" u Novom Sadu. Posle ovog snimanja bend se raspao. Đokić je otišao u narodnjake i više godina je svirao sa orkestrom "Mačak u čizmama", a Brane Bešlin je otišao u Španiju.

 

Da je kikindski rokenrol u drugoj polovini osamdesetih imao obeležje prave scene, predstavlja i podatak da je tada u gradu nekoliko godina funkcionisao i "all girl band", nezgrapno izabranog imena "023". Aleksandra Vunjak (vokal i gitara), Aleksandra Banjac (bas), Jasmina Knežević (klavijature) i Jelena Mihaljev (bubnjevi) svirale su čvrst i pomalo prljav gitarski pop.

 

Labudova pesma: Kada se rat u Hrvatskoj već uveliko zahuktavao, a društvena kriza lagano dostizala vrhunac, jula 1991. godine, u bašti Doma omladine, u organizaciji "Interagenta", privatne firme Šanjija Kelemena, održana je višednevna gitarijada kikindskih rok grupa nazavana "Ki rock fest". Bio je to najduži koncert ikad organizovan u Kikindi. Tokom dve nedelje, na bini u bašti pred mnoštvom publike nastupilo je dvadesetak bendova: Luj XVI, Kadeti, Zaboravljeni regruti, Ložači iz Pakla, Kum, Gad, Dirty Waiters, Izdajnici, Drugi program (reinkarnacija), Dečiji dispanzer, Bubašvabe, 2 Nice, R.K. on the LSD, Na metar od zemlje, Tanja, MB 5, Mrak, Crna dama, Little red loosters, Crni veo, Crnci, Stock 84, Mad Max i Blue dogs. Naravno, mnogi bendovi su nastali baš za tu priliku i više nikad nisu nastupili.

 

Po mnogima najzanimljivija grupa koja je tog leta svirala u bašti Doma omladine, bila je "Na metar od zemlje". Bend koji se na bini pojavio samo tada činili su: Goran Ristić Rile (vokal), Živojin Dražić Žika (gitara), Radovan Popov Rajče (gitara), Bojan iz Novog Sada (bas) i Ervin Gomboš Rambo (bubnjevi). "Na metar od zemlje" su žestokim pesmama u hard core maniru opevali voditelja programa "Ki rock fest" Jovana Gvera. Pored ove, izdvojila se i pesma "Čekić".

 

Ložači iz paklaZa najbolje četiri grupe na "Ki rock festu" proglašeni su: Zaboravljeni regruti, Ložači iz pakla, Dečiji dispanzer i Bubašvabe.

 

"Dečiji dispanzer" je nastupao samo tokom dve nedelje trajanja festivala u sledećem sastavu: Arpad Balaž (klavijature), Milan Cvetičanin Meca (bubnjevi), Goran Tepavac Krele (bas), Branislav Rackov Furka (gitara), Miroslav Živković Max (vokal) i Jovan Gvero (vokal). "Dečiji dispanzer" je ostao poznat po ironičnom instant pop hitu "Slobo slobodo", verovatno prvoj pesmi u Srbiji posvećenoj Slobodanu Miloševiću.

 

Treba pomenuti i "Bubašvabe", izuzetno zanimljiv bend koji je radio nekoliko godina, a čiji je frontmen bio Ljubiša Francuski Fric, inače basista i nekadašnje grupe "Poslednji pogled".

 

Tog leta 1991. godine, stavljena je tačka na uzbudljivo razdoblje lokalnog rokenrola. Nakon ove svirke, zahvaljujući opštem ludilu koje je zahvatilo celu naciju, mesta za javne nastupe rokenrol bendova, u eri ekspanzije folk muzičkog nacionalizma, bilo je veoma malo.

 

Autor: Vladislav Vujin

 

(U tekstu je spomenut samo mali broj grupa i članova, tako da molim čitaoce- rokere, koji se ovde "nisu našli", da sačekaju knjigu "Mali krug" o kikindskom rokenrolu. U ova dva nastavka "Kratke istorije kikindskog rokenrola" obrađeno je samo razdoblje do 1991. godine. Ostatak sledi... ali na nekom drugom mestu.)

 

Po mišljenju autora, pesma "Amerika" grupe "Revolucija", koju možete downloadovati, jeste jedna od najboljih pesama kikindskog rokenrola uopšte. - Preuzmite pesmu Amerika.mp3 grupe Revolucija (6.7MB)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement