Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Da li će mejlovi promeniti knjige pisama i epistolarne romane?

 

Čuda tek treba da budu otkrivena

 

Zejdi Smit piše kako je želela da vodi dnevnik kao Virdžinija Vulf. Međutim, opisala je samo popodne provedeno s piscem Džefrijem Judžinidisom. Dvanaest napisanih stranica, jedna noć. Ipak, kratki esej u kome je shvatila da zapravo ne želi nikakve beleške o "svojim danima", završila je u Yahoo Inbox-u, još uvek aktivnom mejl-nalogu, otvorenom 1996. Premda bi radije umrla nego da ponovo prođe kroz sva ta pisma, delovi njenog života najpreciznije su zabeleženi baš na tom mestu. Od književnih ćaskanja do onlajn kupovine garderobe.

 

Elektronska pošta postala je neka vrsta naših "dnevnika", koje čuvamo iza niza šifri, pažljivije od tinejdžerskih tajni. No, šta će mejlovi uraditi književnosti, epistolarnom romanu, i kako će u budućnosti izgledati objavljene kolekcije pisama književnika - naših savremenika.

 

Pisci iz ere pisaće mašine često su kucali u dva primerka i strpljivo odlagali prepisku u fioke radnog stola. Kada bi nagazili kolegu, on bi decenijama kasnije ljutito promrmljao: "Nisam znao da uvlači indigo!" (Stara verzija "fotokopir-aparata" koju su autori stavljali u mašinu, između listova papira, a đaci, u doba light nestašluka, na stolice profesora.) Takvim čudima tehnologije stvarana je arhiva i zapažena dela epistolarne književnosti. Međutim, virtuelni poštanski sandučići na internetu ponudili su dopisivanje bez koverte, markice i poštara.

 

ImageSemezdin Mehmedinović počeo je da razmenjuje pisma sa Miljenkom Jergovićem u leto 2008. godine. "Tih godina, ja sam s Miljenkom inače bio u čestom telefonskom kontaktu, barem dvaput sedmično, tako da smo imali prilično definirana polja interesa i praktično znali da pišemo s idejom buduće knjige", kaže Mehmedinović. Dok su se dopisivali, redovno su se čuli telefonom, ali se sadržaj takvih razgovora razlikovao od mejlova.

 

Smatra da su to dve potpuno različite forme razgovora. "Mislim da su pismo i mejl jednako tako različiti. Pisma koja smo mi razmjenjivali i od kojih je kasnije nastala knjiga Transatlantic mail u naslovu imaju odrednicu mejl, ali su, ipak, pisana na starinski način."

 

Dva književnika sećaju se događaja iz zajedničke prošlosti, sveta koji je potpuno iščezao. "Mejl je forma koja se fokusira na neposredno, sadašnje vrijeme", misli Mehmedinović. "Dakle, postoji razlika između mejla i pravog pisma. Postoji i jedna stvar koja se nije promijenila - neka vrsta geografsko-meteorološke potrebe da se kaže kakvo je vrijeme napolju, pa se i elektronska pošta često završava s pozdravom iz kišovitog, ili sniježnog ili sunačanog tog-i-tog mjesta."

 

Naš sagovornik smatra da je pismo bilo "čistija" forma. Za nekoga ko ume da ga složi, govorilo se da dobro piše. "Postojala je odrednica lijepo pismo. Nikada nisam čuo nekog ko kaže lijep mejl." Postojala je i podvrsta. "Ljubavno pismo, ne postoji danas nešto takvo, nikada nisi čuo nekoga ko kaže da je napisao, ili da je dobio, ljubavni mejl, barem ja nisam čuo, niti dobio."

 

Posle Transatlantic maila, Miljenko Jergović objavio je i prepisku sa Svetislavom Basarom pod naslovom Tušta i tma. "Ej, Basara dragi, dođe vrijeme da se mejlišemo!", napisao je u prvoj rečenici. Zatim je predložio da se dopisuju u atačmentu. "Naime, malo mi na živce ide žanr otvorenih mejlova, njihov reducirani pravopis, pisanje svake riječi početnim malim slovom, pa onda neke usiljene engleske skraćenice - btw i slično. Ako otvoreni mejl ne pišeš po tim i takvim pravilima, osjećaš se malo blesavo, kao da si na pank koncert došao u smokingu pa ti se čini da te svi gledaju."

 

Semezdin Mehmedinović skreće pažnju da je na planu forme pismo težilo književnosti. Postojalo je kad je svet bio sporiji. Inboks je došao u vreme velikog ubrzanja.

 

Zato će se u njemu teško pronaći rečenica tipa "Čekaću tvoje pismo", kojom se završava poglavlje odličnog autobiografskog romana Radivoja i Uglješe Šajtinca. Knjiga Nada stanuje na kraju grada sačinjena je od prepiske oca i sina, tokom 1996. i 1997, na liniji Veliki Bečkerek - Beograd.

 

Image"Na mašinama smo pisali, mada se sećam da su neka očeva pisma stizala i rukom napisana", seća se Uglješa Šajtinac. "Ja sam imao električnu pisaću mašinu Nakajima koja je tukla kao malokalibarski puljamotčik. Klasična razmena. Nalazili smo koverte po sandučićima i zato smo uvek strepeli da ne budu zagubljene."

 

Njihovo delo snažan je odraz vremena u kome je nastalo. Govori o porodici, studentskim demonstracijama, ljubavnim vezama, čitanju, pokušaju da se snimi film, Beogradu iz devedesetih... "Epistole" Šajtinčevih, objavljene 2002, hrabre su, otvorene, pune lirike. Na neki način, kao da stavljaju tačku na doba kada je odgovor još uvek stizao klasičnom poštom.

 

"Pismo je predtelevizijska forma, iz vremena kad je književnost u socijalnom smislu bila znatno bitnija. Mejl je posttelevizijska forma iz vremena potpune marginalizacije književnosti", objašnjava Mehmedinović. Druga je još u fazi kada sadržaj prethodi formi. Važnije je šta se napiše nego kako!

 

"Ne znam da li je u međuvremenu napisan uspješan epistolarni roman, sastavljen od mejlova. Ali, brzina čini elektronsku poštu neusporedivo pogodnijom za takvu vrstu romana od pisma. Brzina razmjene sama po sebi ima element događaja." Skreće pažnju na gužvu koji su proizveli mejlovi Hilari Klinton iz vremena rada u Stejt departmentu. "Objavljuju ih i to se sa zanimanjem čita. Ne kažem to zbog toga jer imaju ikakvu konekciju s književnošću, pošto nemaju, nego zbog određene 'ozbiljnosti' i drame koju mogu sadržavati."

 

Uglješa Šajtinac kratko odgovara: "Mejl će veličanstveno uticati na epistolarni roman, već utiče i tek će. Ni to neće dugo trajati jer čuda tek čekaju da budu otkrivena." Kako će u budućnosti izgledati dela sastavljena izborom iz inboksa nekoga pisca? "Izgledaće veličanstveno."

 

Roman Sasvim skromni darovi čine mejlovi koje razmenjuju dva brata, svedočeći o srpskoj, američkoj, njujorškoj i banatskoj svakodnevici. Zašto baš takva forma? "Iz razloga mogućnosti dva ravnopravna prva lica dvojice sagovornika", odgovara Šajtinac. "Pride, u obzir se uzima i podrazumevajuća intimnost i tumačenje doživljenog koje svaki put imaš kad tek treba da opišeš dan koji je prošao."

 

Semezdin Mehmedinović može da zamislim objavljivanje budućih knjiga u kojima će biti sakupljene čet ili telefonske poruke. Vešt pisac može da dovede do književne forme i kratki telefonski sms.

 

Vešt pisac danas čini još jednu stvar. Nedovršeni rukopis ponekad pošalje mejlom samom sebi! U svetu bez indiga, virtuelno poštansko sanduče čini se kao najsigurnije mesto za čuvanje dela u nastajanju. Da li i Zejdi Smit, za svaki slučaj, skladišti verzije svojih novih priča u inboksu? Da li su tamo Majkl Džekson, Marlon Brando i Elizabet Tejlor, junaci njene najnovije storije bazirane na stvarnim događajima, koji se bude u hotelu, noć posle Džeksonovog koncerta u Njujorku, 10. septembra 2001. Avioni su prizemljeni zbog terorističkih napada, pa uzimaju auto i beže na zapadnu obalu. Stignu do Ohaja, jer Brando traži da stanu kod svake hamburgerije.

 

Mića Vujičić (NIN)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement