Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Politizacija Nobelove nagrade

 

Književnost je nešto malo više nego samo književnost

 

ImageNeposredno pred uručenje Nobelove nagrade za književnost, ovogodišnja laureatkinja, beloruska književnica i novinarka Svetlana Aleksijevič je u jednom intervjuu primetila da pisci često sebi dopuštaju da pričaju nemarno, dodavši da je napokon shvatila da s rečima mora da bude obazrivija, da treba ozbiljnije i preciznije da formuliše ono što želi da kaže, to jest da treba više da misli o tome šta želi da kaže. Nakon što je 7. decembra u Stokholmu održala tradicionalno predavanje uoči ceremonije uručenja nagrade, postavlja se pitanje da li je Svetlana Aleksijevič iskoristila privilegiju, koju kao književnica nesumnjivo ima, i sebi dopustila da priča, u krajnju ruku, nemarno? Njena prigodna beseda ovih dana postala je predmet brojnih komentara.

 

Ukratko, Svetlana Aleksijevič je u najvećoj meri govorila o Sovjetskom Savezu, s posebnim osvrtom na "sovjetskog čoveka", koga je nazvala "romantičarem ropstva". Njeni stavovi koji se tiču učešća Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, u ratu u Avganistanu i o černobiljskoj katastrofi su poznati odranije, a ni oni koji se tiču savremene Rusije, izrečeni bez zadrške i bez dlake na jeziku, nisu ništa manje kontroverzni. Zadržaćemo se samo na onim stavovima koji predstavljaju citate običnih, ni po čemu posebnih Rusa, koje je ona intervjuisala. Aleksijevič je - putujući kroz dvadeset ruskih gradova, u koje, kako je naglasila, više nikada u životu ne želi da se vrati - čula sledeće (parafraziramo): da je modernizacija u Rusiji moguća samo uz pomoć pucanja i streljanja, da je poštenog Rusa nemoguće naći u Rusiji, da ruski čovek ne razume slobodu, da mu je potreban kozak i bič, da ruski život treba da bude zao i ništavan, da ruska duša žudi za prljavim i krvavim, da u Rusa nema hrabrosti za promene... Nobelovka je naročito istakla ruski vojni intervencionizam u Ukrajini i Siriji kao najočiglednije primere koji svedoče o tome da su Rusi izabrali moć, umesto dostojanstva.

 

Od reakcija ćemo izdvojiti samo mišljenje jednog od istaknutijih kritičara Svetlane Aleksijevič, beloruskog doktora filozofskih nauka, profesora Lava Jestafjeviča Krištapoviča koji je ocenio da je njeno predavanje povodom uručenja Nobelove nagrade čista antisovjetska propaganda, koja nema nikakve veze sa analizom realnih događaja. Ako bismo diskutovali sa takvim tekstom, znači da bismo priznali da u njemu postoje neki argumenti i dokazi. Ali o takvoj kleveti ne treba ni govoriti, zaključio je Krištapovič.

 

Da bismo razumeli reči koje je Svetlana Aleksijevič izrekla sa govornice Švedske akademije, pokušaćemo da ukažemo na opštiji kontekst, koji uključuje i biografiju književnice, kao i primere sličnih politizacija Nobelove nagrade.

 

Prvo bi trebalo poći od reči kojima je Aleksijevič završila besedu: Ja imam tri kuće, moju belorusku zemlju, otadžbinu mog oca u kojoj sam proživela ceo život; Ukrajinu gde smo se rodile moja mama i ja i veliku rusku kulturu bez koje sebe ne mogu da zamislim. Sve tri kuće su mi podjednako drage i važne. Ali danas nije vreme za razgovore o ljubavi.

 

Iz ovoga je jasno da je Aleksijevič odabrala teži put kojim želi da odbrani svoj, da kažemo tako, patriotizam. S jedne strane, njen sovjetski identitet je kompleksan, jer je trostruk, pa samim tim nerazumljiv onima koji postsovjestsku eru posmatraju isključivo crno-belo, a s druge strane, ona je svojim knjigama i javnim delovanjem pokazala da je odlučna u tome da se uhvati u koštac sa sovjetskim nacionalizmom, militarizmom i klerikalizmom. Ona je hrabra žena čije su knjige bile cenzurisane, a ona proganjana, čak i bukvalno trovana.

 

Život u egzilu je nije obeshrabrio, naprotiv, nastavila je da piše, kako primećuje Svetlana Slapšak, o najgorim traumatičnim tačkama uništavanja ljudi u novije doba, obrađujući ih na jedini mogućni način: kroz autentične iskaze ljudi, pre svega žena. Slapšakova je dobro primetila da se kritičari Svetlane Aleksijevič dele u dve grupe; pojednostavljeno rečeno, u jednoj grupi su rusofili koji je smatraju "antisovjetskim elementom", a drugoj su "larpurlartisti" koji smatraju da ona zapravo i nije književnica, jer piše ne-fikciju, te da joj zbog toga nagrada ne pripada. Ipak, jedna stvar se ne sme smetnuti s uma: Nobelova nagrada za književnost se dodeljuje autoru i njegovom delu, a ne zemlji ili naciji u kojoj autor živi ili iz koje je izbegao.

 

ImageMožda je Svetlana Aleksijevič prva laureatkinja u istoriji Nobelove nagrade koja se u besedi fokusirala na dnevno-politička pitanja; uzmimo da je to neprimereno sa stanovišta konvencija koje svečnost u Švedskoj akademiji podrazumevaju; složićemo se i s kritikama koje se tiču njenog uopštavanja problema koje ima savremena Rusija, jer iako nema sumnje da ova država ima problem s kršenjem građanskih sloboda, ograničavanjem slobode medija, s agresivnim korišćenjem propagande, s militarizacijom i klerikalizacijom društva, ipak je veoma opasno ceo ruski narod - makar i u formi citata - izjednačiti s nosiocima vlasti i optužiti ga da je, do poslednjeg pojedinca, uplašen ili nepošten, jer se time u isti koš s takvima stavljaju i oni koji se istinski bore za demokratizaciju ruskog društva, poput, recimo, Ljudmile Ulicke, koja je najblistaviji primer koliko se oštro može pisati o političkoj situaciji u Rusiji.

 

Ne bi bilo prvi put da osamnaest (ili šesnaeset) švedskih akademika, doživotnih članova žirija, odluče da prednost daju političkim aršinima, umesto estetskim. Recimo, kako je primetio Tim Parks, bilo je perioda "kada su nagrađivani disidenti iz istočnog bloka, ili protivnici diktature u Južnoj Americi, ili južnoafrički pisci koji se protive aparthejdu, ili, najneverovatnije do sada, slučaj anti-berluskonijevca, dramskog pisca Darija Foa, čija je pobeda izazvala dosta čuđenja u Italiji."

 

Pojedini kritičari, poput navedenog Parksa, smatraju, na primer, da je politička odluka da se Elfride Jelinek dodeli nagrada samo zbog toga što je levičarka i feministkinja - jedna od najskandaloznijih: Njena dela su sablažnjiva, često i prilično nesvarljiva (nikad ne bi dobila književnu nagradu u, recimo, Italiji ili Engleskoj), a roman "Pohlepa", koji se pojavio nedugo pre dodeljivanja nagrade, bio je zaista nečitljiv.

 

Kada je Nobelovu nagradu za književnost osvojio britanski dramski pisac Harold Pinter Švedska akademija je optužena da je antiamerička, levo orijentisana i politički nastrojena. Jedna od politički najkontroverznijih odluka bila je ona kada je Nobelova nagrada dodeljena turskom piscu Orhanu Pamuku, protiv koga je državni tužilac u Istanbulu, neposredno pre odluke o dodeli Nobela, podneo tužbu zbog uvrede turskog identiteta. Međutim, iako ga u Turskoj jedni smatraju patriotom, a drugi izdajnikom, tursko ministarstvo kulture mu je čestitalo, smatrajući da će njegovo delo skrenuti međunarodnu pažnju na tursku književnost i na druge turske autore. Ono što je onomad izjavio zamenik ministra kulture Mustafa Isen može važiti i za Svetlanu Aleksijevič: Mene zanima samo Pamuk romanopisac. Njegove ostale aktivnosti me ne zanimaju. Mislim da je dobar pisac i mislim da je nagrađen za svoje romane. Ipak, prigodne besede pomenutih nobelovaca nisu bile politički traktati.

 

Za to što se danas dešava krive se političari, ali po meni intelektulna elita ipak snosi glavnu odgovornost. Slovenske civilizacije su civilizacije reči. Kod nas je književnost nešto malo više nego samo književnost, izjavila je Svetlana Aleksijevič pre pet godina u Beogradu, na tribini o Srebrenici koju je organizovala Fondacija Hajnrih Bel. U besedi je, opet, ukazala na istorijsku ulogu ruskih intelektualaca, kreatora komunističkog eksperimenta, koji je prouzrokovao milione izgubljenih života.

 

Ali nije Svetlana Aleksijevič prva književnica s prostora Sovjetskog Saveza koja je pred Švedskom akademijom govorila o ruskoj inteligenciji i odgovornosti intelektualne elite u Rusiji. U besedi povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost Josif Brodski je još 1987. godine rekao da je ruska tragedija u stvari tragedija društva u kome je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije. Bilo je to podjednako hrabro reći onda, koliko i danas.

 

Bez obzira na sva iščuđavanja i negodovanja koja su propratila odluku Švedske akademije da beloruskoj književnici Svetlani Aleksijevič dodeli Nobelovu nagradu za književnost i uzimajući s rezervom reakcije koje je izazvala njena beseda izgovorena prilikom ceremonije uručenja nagrade, od neizmerne je važnosti za odbranu umetničke slobode, a posebno za slobodu izražavanja, shvatiti da njen integritet kao književnice zavisi od toga da ni po koju cenu ne odstupi od svojih stavova, slagali se mi s njima ili ne, jer su hrabri pisci vredni svake podrške.

 

Srđan Tešin (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement