Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Đura Đukanov (19. januar 1956. - 28. maj 2000.)

 

Hronika palanačkog iskustva

 

ImageIskustvo nam je palanačko: trebalo bi da smo to naučili. Tako je govorio, tačnije pisao Radomir Konstantinović, u jednom od svojih retkih tekstova danas makar načelno poznatih razbarušenim učesnicima u srpskom književnom, filozofskom, ali i političkom životu. Da ne grešim dušu, najmanje dva puta u poslednjih nekokoliko meseci ustanovio sam da ipak ima i onih koji se Konstantinovića s neizostavnim pijetetom sećaju. Jedan kaže kako je u posedu prava za objavljivanje sabranih dela filozofa palanke, dok se drugi hvali time kako je dotičnog poznavao, ali gotovo da ni dvadesetak stranica koje je ovaj napisao nije pročitao. Nije uspeo, kaže, sve je to bilo nekako teško. Muka i Bogu i čoveku. To ga, biću pošten, nije sprečilo da konstatuje sa žaljenjem kako smo odlaskom Konstantinovića svi izgubili. Istu stvar konstatuju poraženi u bizarnoj brdsko-planinskoj disciplini hrkljuš o kojoj je svojevremeno svedočio dr Nele Karajlić, u to doba zaista doktor svih naših hrkljuša, a ne kao danas punopravni učesnik u ovom nadrealnom sportu kom popularnosti ne manjka, ima tome dvadeset i pet godina.

 

A prošlo je i više od petnaest godina kako je poginuo Đura Đukanov, banatski Mopasan, tvorac paorske proze. Palanka bi o slučaju Đukanova svakako morala da ima nekakvo mišljenje, nekakav manje ili više pritajeni stav. Mislim, da ne bude zabune, na onaj deo palanke koji namerava da svoje dragoceno vreme baca na trivijalije poput literature. Ta je palanačka frakcija danas prilično svedena, sve više tihuje, u skladu s recepturom i savetima doktora Dabića, ne tako davno i našeg dragog gosta. Sve više joj se čini da je u ćutanju spas. Mirujte, i niko vas ni o čemu neće pitati, glave vas neće boleti, recite npr. "Đura? A, da, poznavao sam ga, kako da ne" i biće dovoljno. Palanačko iskustvo je iskustvo dogme i legitimacije. Sve se nekako podrazumeva, sve je zdravo za gotovo, sva su preispitivanja palanačkom duhu strana.

 

Tu je nagrada koja Đuri duguje svoje ime - sad već govorim o doprinosima. Ta je nagrada, pored poslednjeg objavljivanja neke od njegovih knjiga, Dvogleda bez stakala, najviše što smo u datim okolnostima uradili, svi mi, svako na svoj način. Ako je i od palanke mnogo je, neko će reći. Oduvek je tako bilo s piscima, posebno onim upornijim, iza kojih ostane opus ozbiljnih proporcija. Nametne se pitanje: "Ko će to pročitati?", ne javi se niko, sve ostalo je tihovanje. Nagradimo dobre i drage ljude, Dušana Vejnovića, Branka Ćurčića, Bojana Krivokapića, oni nastave da rade na proizvodnji književnosti i sopstvenih imena u njenoj istoriji, navode kako su nekada, na počecima, dobili nagradu Đura Đukanov. Mi nastavimo da ćutimo. I to mu bude to.

 

Desi se pa poneko arlaukne, zahteva da nekoga kanonizujemo, da neku od zgrada ili ulica krstimo nečijim imenom. Ostali postave pitanje motivacije, pa nevoljno odmahnu rukom. Onda i inicijator odmahne rukom. Kao što rukama odmahuju svi oni koji su završili Gimnaziju u Kikindi, a da nikada nisu saznali zašto se ona zove tako kako se zove. Mašu rukama u znak pozdrava svom palanačkom iskustvu. Desi se da neki od njih zapne o humku Dušana Vasiljeva, donedavno zaraslu u crkveni korov, namršti se, opsuje, pa prođe. I tako teče palanačko vreme. Ili ne teče. Svejedno je.

 

ImageNema danas, a prošlo je petnaest godina, niti jedne ulice, kako u Mokrinu tako u Kikindi, koja nosi Đurino ime. Nema takve škole. Nema table na biblioteci u kojoj je radio. Nema spomenika. Proslavimo njegov rođendan sredinom svakog januara, dodelimo nagradu, malo kukamo kako ništa nije učinjeno, malobrojni okupljeni klimaju glavama u znak odobravanja. Nema izabranih niti sabranih Đurinih dela, nema kritičkih pogovora niti predgovora, nema katedre za srpsku književnost na kojoj bi se reklo dve-tri reči o Mopasanu, našem. Nema ničega.

 

Palanačko iskustvo, pokušaću da neznatno unapredim Konstantinovićevu tezu, u direktnoj je interakciji s dve socio-psihološke konstante. Prva od njih jeste nehajan i ravnodušan odnos prema svemu što je bolja tradicija, naravno i drugačija. Palanački um sebe vidi kao početak i kraj, ono pre sebe negira u perfidnoj tišini, dok se trudi da svesno ne prepozna ono što dolazi, bezbrižan je po pitanju onog što će ga nadživeti. Druga konstanta jeste vreme zaustavljeno u jednom trenutku koji je odgovarao najvećem broju nas, onom u kom smo mnogo lepši, bolji i pametniji nego što smo ikada bili. To je iluzija o svetu koji postoji samo za nas i iz kog smo uspeli da istrebimo sve ono s čim nismo mogli da se izborimo. Ili nismo hteli. Jer je bilo lakše sanjariti u tišini, prepuštati onom drugom da reši naše probleme, da nam izmisli istoriju, osmisli živote. Jer, mora da postoji taj neko drugi ko će se pozabaviti nama, ovakvima kakvi smo, neka Đurina luda koja pali sveće našeg iskustva.

 

I tako. A bilo bi dobro da je drugačije. Zbog Đure i nas. Da ne bude hrkljuš jedino što ostavljamo iza sebe.

 

Srđan Srdić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement