Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Lejla Kalamujić: "Zovite me Esteban", Dobra knjiga, Sarajevo, 2015.

 

Savršene priče o smrti

 

ImageBosanskohercegovačka književnica Lejla Kalamujić (1980) je domaćoj književnoj publici poznata po svojoj istrajnosti i doslednosti u pisanju kratkih priča. Dosad smo mogli njene priče da čitamo u književnoj periodici, ali i u više antologijskih izbora objavljenih u Srbiji, od kojih izdvajamo: "Četvrtasto mesto - priče o medijima", "Pristojan život - lezbejske kratke priče s prostora Ex YU" i "Meni pričaš - Kikinda Short". Nakon vrlo zapažene zbirke priča "Anatomija osmijeha", koja je proglašena za najbolju knjigu neobjavljenih priča izdavačke kuće Zoro - Sarajevo, Lejla Kalamujić je nedavno objavila knjigu "Zovite me Esteban" (Dobra knjiga, Sarajevo, 2015), koja je nagrađena na konkursu Fondacije za izdavaštvo u 2014. godini.

 

Kolekciju čini devetnaest priča, koje su stale na manje od sto strana. Knjigu otvara priča "Šta je meni pisaća mašina" (koja je, uzgred budi rečeno, jedna od najupečatljivijih priča objavljenih u antologiji "Četvrtasto mesto", knjizi priča o tome kako medije treba čitati i kako u medijima možemo prepoznati vlastitu stvarnost) koja predstavlja "svetu priču" autoričinog detinjstva. Iako moramo praviti distancu između naratorke i autorke, Lejla Kalamujić u jednom intervjuu je decidirano rekla da je to zapravo priča o njenoj majci, koja je umrla nešto pre nego što je ona postala sposobna da pamti: "Dakle, majka je za mene priča (intimni prapočetak). Pišući o njoj, gotovo u svakoj priči, pokušala sam kroz različite perspektive, motive, događaje, da otkrijem kakav je zapravo taj moj svijet, da shvatim njegove manjkavosti, prednosti, često uzaludnosti…"

 

U središtu radnje ove priče je novinska vest o zatvaranju fabrike pisaćih mašina u Mumbaiju, poslednje takve na svetu. Ova vest otvara niz asocijacija na majku-daktilografkinju i na njenu pisaću mašinu-relikviju. Naravno, u kontekstualnom smislu je nemoguće izbeći i asocijaciju na čuvene Unis pisaće mašine, koje su se pravile u Udruženoj metalskoj industriji Sarajevo, odnosno, Tvornici mašina u Bugojnu.

 

Sve priče povezuju motivi, od kojih su tri najjača motiva u knjizi svakako: majka, smrt i seksualnost.

 

Majka, iako mrtva, pojavljuje se u pričama kao da je ravnopravni akter. Autorkina pripovedačica često, srećući je u svakodnevnom životu, razgovara s mrtvom majkom. Ipak, dve su priče na najplastičniji način opisale odnos između prerano umrle majke i prerano odrasle ćerke. U priči "Mliječni put", vidimo devojčicu koja uspstavlja neobičan odnos s prepariranom sovom koju je nazvala Nebo. U njenom poimanju smrti, život se produžavao prepariranjem, te joj nije bilo jasno zašto njena majka nije mogla biti kao Nebo: "Zašto niste preparirali mamu kad je umrla? Mogli smo je lijepo smjestiti ovdje ili u spavaću." U priči Čarobnjak, junakinja, sada devojka, gleda snimak sa Super osmice iz '74. Na tom snimku vide se baka, deda, tetka i curica od četrnaest godina. Predivna čarolija: "A ja gledam u tu curicu, koja je moja davno umrla mama. [...] Gledamo se u oči. Ja i mama, koja u mom sjećanju nikada nije postojala."

 

Po autorkinim rečima, ona je pokušala da u ovim pričama priđe motivu smrti na način kako je on oblikovao njen život od najranijih sećanja: "Ja sam smrt u životu najprije iskusila kao način života. Za mene je moja majka živjela kroz svoju smrt. To je bila njena prisutnost. Tek kasnije, ja ću smrt percipirati kao gubitak i rastanak. Tek kad umru njeni roditelji i roditelji mog oca, ja ću majku izgubiti na način kako su svi oni koji su je znali izgubili puno godina prije. Njihova smrt (dakle: bake, dede, nane i dede) i taj raspad jednog mikrokosmosa, podudario se i sa raspadom jedne države."

 

Tematiziranje društveno-političkih pitanja jeste jedna od dominantih preokupacija u ovoj knjizi priča. Lejla Kalamujić piše o predratnom, ratnom i posleratnom životu, koje je provela, u Sarajevu i Šidu, uz konstantno odsutnu majku, povremeno prisutnog oca alkoholičara i njihove roditelje. U amblematskoj priči "Od-lokomtive-do-lokomotive" Lejla Kalamujić priča o postratnim neuralgičnim tačkama, ključnim za razumevanje suživota tri naroda u Bosni i Hercegovini. Nekadašnji "Olimpik Eskspres", koji je saobraćao na liniji Beograd-Sarajevo-Ploče, sada je međunarodni voz, a da bi naša junakinja stigla od Sarajeva do Šida, ovaj voz mora da promeni četiri lokomotive: lokomotivu Federacije, Republike Srpske, Republike Hrvatske i, konačno, lokomotivu Republike Srbije. Rezignirano, junakinja ove priče zaključuje: "Bolje što dede nema. Nije on za ovaj svijet i ova putovanja. Za lokomotive koje ne smiju preći vlastite granice." Tragedija Jugoslavije se krije između ovih redova.

 

Proze Lejle Kalamujić često su prožete intertekstualnošću, te se tako kao višedimenzionalni likovis priča, posredno i neposredno, pojavljuju, između ostalih, i Franc Kafka, Branko Miljković i Elizabet Bišop. Na jednom apstraktnijem nivou, intertekstualnost je povezana sa gubitkom veze sa stvarnošću. "Kad se mir vratio u zemlju, za moju porodicu je bilo kasno. Oni su umrli. S njima, moja je majka umrla drugi put. Opet, ta je bilo okej. Nju nisam znala, a oni su bili stari. S njima su umrle i kuće u kojima smo živjeli. I to je bilo okej. Jebo kuće. Ali kad su kuće umrle, umrlo je vrijeme u kojem smo živjeli. Kad sam ostala i bez vremena, hospitalizovana sam na psihijatrijskoj klinici." Najvažniji razlog zbog kog se junakinja priče našla u bolnici jeste taj što je izgubila pojam o tome šta je smrt. Ozdraviće tek kad savlada umeće gubljenja. Najpre, ona mora da poveruje u to da je ipak, pored svih predratnih, ratnih i posleratnih smrti, ipak preživela!

 

Naslovna priča govori upravo o smrti u svim svojim oblicima, zbog toga su u naslovu ove priče spojena dva Estebana: Almodovaraov iz filma "Sve o mojoj majci" i Garsija Markesov iz priče "Najlepši utopljenik na svetu". Pripovedačica, studentkinja filozofije i književnosti, između Estebana, kog je na rođendan usmrtio automobil i kog neutešno oplakuje majka, i Estebana, utopljenika kog je voda izbacila na obalu obučenog u morske alge, u kog se zaljubljuje celo celo, junakinja priče se pita šta bi bilo da je ona Esteban: "Šta bi bilo da je moja majka danas živa, a da sam ja umrla te davne noći, prije sedamnaest godina?" Ona sanja kako njena ostarela majka ljubi njeno mrtvo telo ridajući: "Ovo je Esteban!" Razmišljajući o smrti, ona dolazi do tragičkog zaključka da je lakše podneti i razumeti sopstvenu smrt, nego živeti smrt majke: "I to je bilo to. Savršena smrt, koja mi odlično pristaje."

 

Autorka se u pričama, na upečatljiv način, bavi i temama seksualnosti i roda. U pričama koje imaju ljubavnu tematiku, a u čijem središtu je odnos između dve žene, junakinje srećemo u njihovim intimnim mikrokosmosima i prostim svakodnevnim situacijama, jednostavno rečeno: Lejlu Kalamujić ne interesuje problematizovanje spoljašnjih prepreka s kojima se LGBT identiteti svakodnevno suočavaju, već jednostavna priča o ljubavi, odanosti i požrtvovanosti.

 

U zbirci priča "Zovite me Esteban" Lejla Kalamujić je na izvanredan način demonstrirala svoj spisateljski talenat i njome ušla u krug najboljih savremenih pisaca kratkih priča poteklih s prostora Jugoslavije.

 

Srđan V. Tešin (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement