Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Filip Čolović o romanu "Zima bez brata", ekskluzivno za Plastelin

 

STVARNOST I KNJIŽEVNOST

 

ImageTrebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.

 

Ovim citatom počinje knjiga "Zima bez brata". Odlomak iz romana "Derviš i smrt" Meše Selimovića, svakako, nije odabran nasumice. Osim što u velikoj meri odražava stanje u kojem sam se nalazio te zime, jer sam brata nakon njegove smrti uporno viđao na najrazličitijim mestima, veza sa Selimovićem delom još je neposrednija. Naime, Meši je ubijen brat četrdeset i četvrte godine, a on je, prema sopstvenom priznanju, više puta započinjao roman na tu temu, da bi konačno dvadeset godina nakon bratove smrti, pisac iznedrio remek delo naše književnosti, "Derviš i smrt". Želeći da se na određeni način pomeri od bratovljevog ubistva i dopusti književnosti da se razmaše (mada nipošto ne smemo zanemariti uticaj tadašnjeg sistema i ideologije), veliki pisac stvorio je muslimanskog asketu mevlevijskog reda i smestio ga u daleku prošlost, čak u osamnaesti vek. I pored te želje za distancom, duboko unutar impozantne književne konstrukcije, pažljivijem čitaocu neće promaći priča o piscu i njegovom bratu. Stvarnost je bitan, ako ne i najvažniji deo književnosti. Suvišno je pričati o uticaju biografije na pisce, to jest, na njihova dela. Upravo rani ili iznenadni gubitak može da odredi ne samo knjigu, već čitav opus jednog autora. Primera je zaista mnogo. Nedavno sam pročitao sjajan Horvatov roman "Sabo je stao", koji govori o gubitku supruge. Horvat je pronašao snagu i dozvolio književnosti, čak bih rekao i lirici, da ispliva na površinu pored turobne i, očigledno proživljene priče.

 

ImageU smrti mog brata nema ničega što bi se iole moglo nazvati lirskim, ne postoji ništa što bi podstaklo književne konstrukcije, niti bih, na kraju krajeva, na te tvorevine pristao. Nije me se ticalo što se zapravo tu kriju najveće opasnosti po knjigu, jer će biti odveć lična, previše intimna, bez ikakve distance, otklona, lišena ironije kojoj je, recimo, Kiš pribegavao kada je pisao o gubitku oca. Ukoliko se prepustite trenutku i zapisujete još vrelih emocija, uvek je prisutna opasnost da u pisanju skliznete u patetiku ili samosažaljenje. Međutim, slučaj mog brata je toliko osoben, toliko jeziv, da zaslužuje apsolutnu verodostojnost. Zbog toga što je branio poznanika koga je obezbeđenje splava napalo te noći, mog brata su tukli dok ga nisu ubili. Život su mu uzeli lošiji od njega, to mogu sa sigurnošću da tvrdim iako ih ne poznajem, jer su pesnicama krvnički udarali i nogama šutirali nekoga ko je bespomoćan i bez svesti ležao na zemlji. Suvišno je reći da se u takvom stanju nije branio. Uostalom, rezultati obdukcije i veštačenja potkrepljuju tu tvrdnju. Moj brat je život izgubio besmisleno, iznenada i na najgori način, bez ikakvog razloga ili povoda. Užasavala me je i sama pomisao da se nakon takvog njegovog kraja ozbiljnije bavim stilom, ili da napisane rečenice prekrajam i ulepšavam. Razvio sam ono što bi se moglo nazvati affres de style ili užasavanje od stila. Groteskno mi je bilo da u tom trenutku mislim o književnosti, ježio sam se od same pomisli da rukopis može postati knjiga, a morao sam da pišem. Zbog njega. Zbog sebe. Zbog svoje dece. Društva u kom živimo. Nisam želeo da pravim distancu, to mi se činilo veštačkim, možda je preciznije reći nepoštenim.

 

ImageKnjigu sam proživljavao. Moje pisanje je bilo jedan oblik terapije. Nalik mnogim drugim tretmanima, i ovaj je umeo povremeno da prija, ponekad da užasno boli, ali, kada se sve uzme u obzir, ipak mi je pomagao. Onda se dešava nešto čudesno: bežeći od književnosti, pišući tako da o njoj ne vodite računa, gotovo se ne trudite dovoljno, nije vas za nju briga, ona sama pronalazi svoj put, izvire u nekom sasvim drugom obliku. Stil se sam nameće, kao i poetičnost koju ste izbegavali. S jedne strane delim mišljenje da je dnevnik najniži oblik književnosti (premda i tu ima izuzetaka), a s druge strane, postoji li bolji način očuvanja varljivog sećanja od upornog, svakodnevnog zapisivanja? Osim dnevničke, ovo je i memoarska proza, apartna forma, dok će neko u njoj videti insistiranje na postmodernističkom u vidu citatnosti...

 

ImageOno što je za mene važnije, bez želje da knjigu analiziram, prepuštam to drugima, jeste da je "Zima bez brata" pisana u dahu, sledeći osećanja i stanja u kojima sam se nalazio. Ova knjiga stoji nasuprot nasilju, ona je vapaj protiv sveprisutne mržnje. Dokument i upozorenje. U njenom prvom planu je, kao i kod svih gore spomenutih, nenadoknadiv gubitak. Praznina. U njoj su uspomene koje se, bez nekog reda i pravila, razlivaju u (i preko) sadašnjosti. U drugom planu je ono što bi neki možda nazvali angažovanom književnošću: sve ono što se dešavalo u vreme kada je knjiga pisana, a što se nakon njegove smrti i dalje događa oko mene. Odnos države prema grupama ljudi koji su u stanju da urade ovako nešto, nemoć društva, užas našeg pravosudnog sistema, iscrpljujući proces koji i dan danas traje... Sve se to može osetiti u melanholiji te jedne zime. Moje prve zime bez brata.

 

Filip Čolović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement