Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik čitanja: Filip Čolović

 

12. Februar

 

Pre podne pretežno sunčano, od popodneva postepeno naoblačenje, uveče povremeno s kišom. Temperatura od jedanaest do šesnaest stepeni.

 

[...]

 

ImageDan je tmuran. Automobili upaljenih farova probijaju se kroz sivilo i smog. Nasred Savske ulice klackaju se stari, čehoslovački tramvaji. Ulazim u Palatu pravde. Potpuno je neverovatno kako mi kao narod imamo tendenciju da stvarima nadenemo pogrešna imena. Na primer, ova zgrada ne samo da ne podseća na palatu (staro, neugledno, poprilično zapušteno zdanje) već nema govora ni o kakvoj pravdi. Još gore od toga, svi smo svesni da tu nema mesta čak ni pravu. Naši sudovi su uveliko poznati po tome da se poštene presude, koje su sve ređe, donose isključivo pod određenim pritiscima.

 

Posle nekoliko kao večnost dugih minuta čekanja, bučni vertikalni prevoz konačno stiže. Pritiskam taster s brojem šest. Uz brujanje mehanizma i škripu konstrukcije, lift se polako pokreće nagore. Na pola puta, dakle na trećem spratu, lift usporava i staje. Teška metalna vrata otvaraju se uz tup zvuk. Pošto se razgrnula metalna zavesa, prvo što sam ugledao je stari sat koji izranja sa suprotne strane zida. Zidni sat je nakačen na crvene cigle, ne radi, zarobljen je u sopstvenom vremenu, u pet i petnaest nekog od onih dana. Nekoliko sekundi gledam u sekundaru koja se ne miče. Kada sam spustio pogled, ugledao sam stariji par, muškarca i ženu, verovatno supružnike, kako ulaze u lift i staju kraj mene. I njih je neka muka naterala u ovu zgradu, mogao sam to da osetim i pre nego što sam ih čuo, a pričali su o nepravdi koju su doživeli. Više od nepravde ih je bolelo to što su potpuno bespomoćni u svom gradu, u svojoj zemlji. Neko, iz sada već prepunog lifta, dodaje da se svi tako osećamo.

 

ImageU kancelariji tužioca sumornije je nego po hodnicima. Iako je to prostorija s ogromnim prozorima kroz koje ulazi svetlost u velikim količinama, neonska svetla na plafonu su popaljena, a ja se osećam kao da sedim u mraku. Neka neobjašnjiva tmina uvukla se u ovu sobu i odbija da je napusti, bez obzira na sunčevu i veštačku svetlost. Ispred tužioca se nalaze mnogobrojni spisi, većinu tih papira prepoznajem, i sam posedujem sličnu kolekciju dokumenata koje sam pohranio u fasciklu crne boje. Među papirima u tužiočevim rukama prepoznajem: obdukcioni izveštaj, zahtev za sprovođenje istrage, službenu belešku o forenzičkom pregledu lica mesta... U jednom trenutku, tužilac nesmotreno pomera ova dokumenta u stranu i fotokopirane fotografije uviđaja izbijaju u prvi plan. Skrećem pogled, ne usuđujem se da pogledam užasan prizor ovekovečen foto-aparatom. Premda čvrsto verujem da od susreta s bratom na obdukcionom stolu nema goreg prizora, ovo bi mogla biti kap koja preliva čašu. Fotografije s lica mesta ne bi mi dale mira. Dovoljno je loše što ne mogu da se oduprem imaginaciji, pa mi, s vremena na vreme, svest zapljuskuju slike: brat na kolenima u neprirodnom položaju, oči su mu zatvorene, obraz mu je priljubljen na zemlju dok ispušta poslednji, samrtnički ropac.

 

Kada sam zakoračio u zgradu nisam imao niti jedno pripremljeno pitanje, a sada desetine pitanja naviru iz mene tražeći odgovore. Pitam za snimak sigurnosne kamere sa splava, rezultate DNK analize, pitam za tog čoveka koji je pušten na slobodu... Na svako moje pitanje tužilac odgovara nesigurno, preturajući po hrpi papira koje ima razasute pred sobom. Isprekidani odgovori u meni bude nemir, ali se trudim da zadržim prisebnost. Ne mogu da se otmem utisku: da li je moj brat već postao broj?

 

ImageRešio sam da pri izlasku iz kancelarije koristim stepenice. Mada sam na taj način zaobišao šklopociju od lifta, nisam izbegao dalje izlive nezadovoljstva građanstva. Na drugom spratu, neka žena je urlala na policajce koji su bezuspešno pokušavali da je smire. Snishodljivo, kao da se radi o malom detetu, umirivali su je jednostavnim rečima. Ona nije prestajala da viče, da kune sud, pravosuđe, zemlju, a neki dečko, po svemu sudeći njen sin, pokušavao je da uznemirenu ženu odvuče s tog mesta. Na višim spratovima skupljaju se ljudi i, tiskajući se uz metalne gelendere, posmatraju ovu predstavu. Zastao sam, više zbog toga što nisam mogao od gužve da prođem, nego što me je interesovao rasplet situacije. Uostalom, kakav sam rasplet i mogao da očekujem? Stvar se, potpuno predvidljivo i u skladu s našim mogućnostima, završava tako što sin majku odvlači do izlaza, dok unutrašnjost čitave zgrade nastavlja da bruji od njenog prodornog glasa.

 

Odlomak iz knjige "Zima bez brata" Filipa Čolovića

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement