Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

FIlip Čolović: Zima bez brata, "Rende", Beograd, 2015.

 

Prekinuti razgovor s bratom

 

ImageKada je Barbelion, odnosno, Brus Kamings 1919. godine objavio svoj čuveni "Dnevnik razočaranog čoveka", publika je bila duboko potresena pričom o mladom naučniku koji se borio s opakom bolešću. Knjiga je doživela veliki uspeh. Iako se završavala rečima: "Barbelion je umro 31. decembra (1917)", činjenica je da je njen autor živeo dovoljno dugo da pročita prikaze svoje biografije. Kada je publika shvatila da ju je Barbelion prevario, knjiga je u potpunosti pala u zaborav. Ništa se ne bi promenilo ni da je Barbelion objavio svoj dnevnik kao roman. Štaviše, H. Porter Abot smatra da bi Barbelion u tom slučaju imao jednu fiktivnu egzistenciju u romanu, ali ne i u stvarnom životu i mogao bi da umre kada god njegov autor to poželi.

 

Činjenica je da nefikcijski narativi poseduju jednu vrstu duboke privlačnosti koje su lišeni fikcijski narativi, a radi se o tome da oni predočavaju priču koja je faktički tačna. Zarad činjenične istina publika će oprostiti greške u pripovednom postupku, jer previše umetnosti može učiniti istinu manje uverljivom. Specifičnost narativa leži u tome što autor ne može da se izrazi rečima, a da nešto ne doda, uokviri ili oboji, odnosno, ne može, a da ne izmeni predstavljene događaje na mnoštvo različitih načina, stavljajući sopstveni pečat na pričama koje predočava.

 

Knjiga "Zima bez brata" ("Rende") FIlipa Čolovića nesporno je roman, koji se žanrovski može odrediti kao biografska fikcija. Potpuno suprotno od Barbeliona, Čolović nije imao dilemu da li je njegova knjiga roman ili dnevnik i, takođe, kao autor nije mogao da odluči kada će njegov junak umreti. U "Zimi bez brata" Čolović nam, u formi dnevničkih zapisa, predočava priču koja prethodno nije bila planirana, iscenirana ili zabeležena. Ono što je važno, ova knjiga nam donosi istinitu, pravu priču o nečemu što se zaista dogodilo. Filip Čolović, za razliku od Barbeliona, ne izmišlja smrt, on o njoj svedoči iz prve ruke, stvarajući romaneskno delo bez premca u novijoj srpskoj književnosti.

 

Fedora Frimermana su 25. jula 2013. godine, na beogradskom splavu "Saund", tukli do smrti. Šutirali su ga i gazili, samo zbog toga što je pokušao da zaštiti prijatelja. U jednom trenutku, tuklo ga je između 15 i 20 (ne)ljudi. Skakali su mu po grudima dok nije izdahnuo. Viši sud u Beogradu osudio je na kazne od dve godine i tri meseca do deset i po godina zatvora četvoricu bivših radnika obezbeđenja splava "Saund" jer su na smrt prebili Fedora. To je neporeciva istina, koja je Filipu Čoloviću, reditelju i piscu zapaženih dokumentarnih filmova, televizijskih serijala, romana "U đavoljoj koži" i zbirke priča "Najbolji od svih svetova", poslužila da o zlu piše iz ličnog iskustva. Motiv za pisanje romana pronašao je u preispitivanju stvarnog spleta događaja koji su doveli do smrti njegovog brata Fedora, a ne u fikciji. Međutim, način na koji on pristupa preispitivanju sveta koji je njegov brat tako surovo napustio, nadilazi puke dnevničke beleške, tvoreći čvrst tekst visokih estetskih dometa.

 

Formalno, roman je podeljen u četiri poglavlja, nazvana po mesecima "Decembar", "Januar", "Februar" i "Mart", dok su u okviru poglavlja zasebne celine označene brojem koji predstavlja datum (dan) nastanka beleške. Svaki zapis započinje opisom vremenske prognoze. Autor, odnosno, narator ovaj postupak objašnjava pitanjem: "Ima li boljeg svedočanstva o prolaznosti od svakodnevnog, upornog praćenja vremenske prognoze?" Čolović vešto kombinuje različite tekstualne linkove, koji omogućuju čitaocima da izlađu iz jednog dela teksta i uđu u drugi, koristeći se odlomcima iz drugih narativa: navodima pop-pesama, printovima sms poruka i i-mejlova, novinskim člancima, sinopsisima za filmove, citatima iz književnih klasika, tekstom s karte za njujorški metro, pozivom na svečanu večeru... Posebni linkovi su rezervisani za pisce: Selimovića, Kiša, Brehta, Kamija, Albaharija i, posebno ističući, Valjarevića, koji i sam piše o umrloj sestri: "Kaže da je umrlo mnogo od njega tada. Meni je ubijen brat. I pišem o tome, svestan da veliki deo mene nikada neće oživeti. Taj, značajan deo mene, ubijen je zajedno s njim tog dvadeset petog jula. Ostatak mene, uprkos svemu, nastavlja da živi.")

 

Ono što je nastavilo da živi, kroz usta naratora, predočava nam priče o nesrećama koje su ga pratile od samog rođenja kada je, usled veoma teškog porođaja, zadobio facijalne povrede opasne po život, pa preko prerane smrti oca i iznenadne smrti očuha, do brutalnog ubistva brata. Priče se nižu i granaju u neočekivanim pravcima i imaju za cilj da ispišu bratovljev životopis, što, ispostaviće se, neće biti lako. Fedor je vodio više istovremenih života, a to se i videlo na sahrani kada se okupilo nekoliko hiljada njegovih prijatelja koji se, u većini, nisu između sebe poznavali, jer su pripadali zasebnim krugovima koje je stvarao. To je svakako zbunilo naratora koji je mislio da poznaje svog brata: sportistu, postdiplomca, šarmera... Nijednog trenutka ne zapadajući u banalnost patetike koja bi tekst učinila manje verodostojnim, narator ne štedi svog brata: on o njemu piše onako kako ga pamti, a istina je da je bio impulsivna, temperamenta osoba, da je mnogo izlazio, mnogo se družio, mnogo spavao, mnogo gluvario, tvrdoglavo vodio život na pogrešan način, da nije slušao nikoga, da nije trpeo pridike i da nije umeo da bude srećan. Kao da je zbog osobine da pomaže drugima čak i nauštrb svojih interesa izazivao sudbinu. Nije bilo dileme da li treba da brani poznanika. Na kraju, zbog toga je i nastradao. On nije mogao da bude posmatrač tuče, kao što su bili svi oni bezimeni koji su nemo gledali dok su njega krvnički tukli. "Za nas izbora nema. Moj brat je postupio onako kako bih postupio i ja, kako bi, ubeđen sam, postupio svako pristojan", tvrdi Čolović.

 

U celovitost romanesknog tkiva utkane su mikro-priče, koje u flešbekovima svedoče o odrastanju, roditeljstvu, prijateljstvu, sklonostima, svakodnevnim poslovima, malim zadovoljstvima i čudnim igrama sudbine, koja u čvor uvezuje različite fragmente života aktera. Odgovore zašto je nastala ova knjiga daje sam Filip Čolović: "Ne dozvoljavam da mi zlo otme uspomene, kada mi je već uzelo brata. Neću da dopustim da ga njegova senka prekrije. Zbog toga pišem. [...] Pišem kako bih nastavio prekinuti razgovor s bratom. [...] Pišem kako bih prekinuo ćutanje. [...] Pišem kako bi moj brat u ovom trenutku nastavio da živi u meni. I, uz malo sreće, u vama." I, zaista, svi smo mi Fedor dok čitamo potresnu i beskompromisno napisanu "Zimu bez brata"!

 

Srđan Tešin ("Politika")

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement