Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Jasna Dimitrijević: "Prepoznavanja", Gradska biblioteka "Karlo Bijelicki", Sombor, 2015.

 

Anatomija životnih teskoba

 

ImagePosle duže pauze oživljena, nagrada "Golub" koju somborska biblioteka dodeljuje neafirmisanim autorima, ove je godine dodeljena Jasni Dimitrijević za zbirku priča "Prepoznavanja", koja je tim povodom i objavljena. Žanrovski gledano, deset proznih celina pripada opsegu od short fictiona, do priče u klasičnom smislu. Ovde prisutno načelo po kom su one objedinjene u celinu, verovatno je često kada su u pitanju prve zbirke - dugo sakupljana (tematski raznovrsna) proza, u koju su naknadno utkane međusobne spone. U ovom slučaju princip tematskog ulančavanja podrazumeva da svi likovi prepoznaju tanane lične životne napetosti, paradokse i praznine. Podjednako važan faktor integracije je i ista pripovedačica, prisutna u svim pričama ispripovedanim u prvom licu. Događajnost je potisnuta, gotovo iščezla, a na njeno mesto je uvedena refleksivnost. Čitalac to lako primećuje kroz, ne uvek blaga i kontrolisana, pretakanja ove proze u esejistički, ili diskurs dnevničkih zapisa. Zato ju je na izvesnim mestima zamorno čitati. Po toj okrenutosti refleksivnom ova je zbirka kao iznikla iz "Saputnika" Isidore Sekulić. Ipak, Isidorina naracija je tečnija, teme su raznolikije, ali njeno oko nije tako izoštreno kao fokus fotoaparata u urbanim sredinama, preko kog se u ovim pričama uvodi dosta motiva. Takođe, razlika bi mogla biti i ta što Dimitrijevićeva u većoj meri računa sa stvaranjem utisaka neposrednosti i iskrenosti. Poetizovana ispovest - najpodesniji opis ove zbirke.

 

U odnosu na ostatak sadržaja, tonom i poetičnošću se ističe, ako bi se tako mogla nazvati - holandska kvinta. Pet priča o životu ljudi sa naših prostora koji na duže ili kraće žive u Holandiji. Iako se i tu snažno osete monotonija, melanholija i strah od neuspeha, pripovedačica i likovi prikazani su kroz filter vedrine i optimizma. Izvesne delovi na momente postaju dinamičniji, poletniji. Sve to kao da se crpi iz nade. Oni koji su otišli, iako su prepoznali da je loše, nadaju se da je čak i tako bolje, ili da postoji još šansi. S druge strane, oni koji se vraćaju, nadaju se da im se novostorene sentimentalne predstave o sopstvenoj prošlosti neće raspršiti. Spomenutu pripovedačicu prisutnu i van kvinte, u drugim pričama pratimo potpuno utonulu u svakodnevicu koja je depresivna, puna pritisaka i gubitaka. Kakava je ta pripovedačica? Zapravo, dominantna atmosfera o kojoj je već bilo reči jeste slika njenog doživljaja sveta. Ona je, kako naratolozi vole da upozore, implicitni autor, koji veze zaključke introspekcije unoseći ih u prozno tkivo. U tih pet priča prisutna je topografska pedantnost - detaljno su imenovane ulice, parkovi i objekti - koja se sreće u romanima Patrika Modijana. U celoj zbirci prisutno je klišeirano kafkijansko imenovanje likova inicijalom (doduše imena, a ne prezimena), ali i komuniciranje sa pop kulturom, po čemu je autorka, u okviru naše književne scene, bliska savremeniku Laslu Blaškoviću. Priča u kojoj je takva aluzija najrazvijenija ("Kratki filmovi") oslanja se na "Rane radove" Želimira Žilnika. U Holandiji gasterbajter, imenovan kao "G.", hita da ih pogleda, dok u svojoj domovini nije ni znao za njih. Kopka ga taj paradoks. Uočljivi su postmodernistički postupci uključivanja parateksta i metateksta (drugih tekstova, internet adresa), kao i istorijske metafikcije (jedan sjajan momenat u "Turetov sindrom, kraljičin dan").

 

Omiljeni pripovedački postupak, kroz celu zbirku, jeste počinjanje iz tačke epiloga nekog događaja, odakle se naracija vraća u prošlost kako bi razotkrila motivaciju. U dužim pričama postupak je usložnjen većim brojem promena perioda iz prošlosti na koje naracija referira. Na prozu Patrika Modijana, ovde podsećaju i mesta na kojima se iznose opštiji zaključci u prvom licu množine. Ipak, postoje razlike. Francuz to radi suptilnije, izvodeći svoje zaključke iz događaja o kojima pripoveda, dok u ovim pričama ti zaključci dolaze, kao u diskurzivnom tekstu, nakon podužeg razmišljanja i zaključivanja pripovedačice o nekim davnim događajima ili situacijama. Čak i kada se tokom monologa oseti potreba za još nekim likom (sagovornikom) autorka to izbegava, i prevazilazi tu potrebu obrtom ka naraciji u drugom licu. Karakterizacija likova koji se pojavljuju često je vrlo svedena, što se može dovesti u vezu sa tendencijom ka sažimanju. Po sklonosti tom postupku, autorka stoji uz domaće kratkopričaše, dvojicu Srđana - Srdića i Tešina.

 

Stil ove proze nije konstantan, nije ujednačen. Negde je trom i zamršen, kao i misli koje tekst izražava, a negde je sintaksički toliko sveden, da nas tera da između dve kratke rečenice sami zaključujemo neizrečeno. Kad se reč prepušta likovima, to je leksika koja usvaja šatrovački jezik ulice, ali nikada usiljeno. To se odnosi i na korišćenje anglicizama, pri čijem korišćenju ipak nema doslednosti, ni u transkripciji, ni u korišćenju, što je svakako verna slika stvarnog korišćenja jezika danas.

 

Zbirka je dobro uokvirena početnom i poslednjom pričom. Svaki bi udžbenik prepoznao u njima klasičnu (i potisnutu) odrednicu žanra priče - proza koja tematizuje bitan događaj u životu lika. Prva, o napadnutoj LGBT osobi, i druga, o ženi koja posle mnogo vremena napušta muža, najsnažnije izražavaju centralno osećanje ove zbirke - ironičnu prezrivost prema svetu na koji su likovi osuđeni. U toj prezrivosti, u stvari, nadmeću se ironičnost i pomirenost, moralna nadmoć i skrhkanost. Nekad, kao tih dvoje likova, trezveno uvidimo kakvi su opšteprihvaćeni pogledi na svet i život, i suprotstavimo im se. Težimo da prepoznamo sve što u nama stvara mučninu, u želji da, kao jedan gasterbajter iz ovih priča, pokušamo svoje življenje da uredimo po ugledu na divne i skladne drvorede kraj širokih holandskih bulevara. Baš te praznine, teskobe, i trzaje, koji se u stvarnosti ukazuju na perfidan i varljiv način, ova proza prepoznaje. Ta prepoznavanja ostaju zaleđena i poklonjena nam u tekstu.

 

Aleksa Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement