Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ivan Antić: Membrane, membrane, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016.

 

Hipersvest o stanjima ljudske unutrašnjosti

 

ImageSedam godina nakon svog prvenca - zbirke "Tonus" - Ivan Antić nastavio je sa objavljivanjem proze, sada pišuću u Sloveniji. Svoje pripovedačke, posmatračke, i uopšte spisateljske veštine, pisac je umnogome usavršio u odnosu na spomenutu prvu zbirku koja ostavlja potpuno drukčiji utisak - poletnija je, prozna mikroforma je u njoj prisutnija, kao i sklonost formalnom eksperimentu (koji ide sve do stihovanja). Ipak, neke poetičke tendencije tu prisutne, u novoj zbirci samo se nastavljaju, zaoštravaju se - refleksivni momenti u tekstu razvijaju se i kvalitativno i kvantitativno, ispituju se mogućnosti nulte fokalizacije (sve o čemu se pripoveda vidi samo pripovedač), dok se, s druge strane, u novoj zbirci javljaju neke potpuno nove tendencije - duži prozni oblik, pitomija forma, metatekstualni momenti. Ono po čemu je ovaj pisac prepoznatljiv, u obe njegove zbirke, jeste neverovatna tananost pri beleženju emocionalnih i psiholoških zapažanja. Ona čine autentičnost njegove poetike. Takvi refleksivni, gotovo esejistički fragmenti, koji obično razaraju kompozicionu kompaktnost, u ovoj zbirci savršeno se uklapaju u inače svedene fabularne tokove. Čini se da su svi momenti fabule samo povodi da se uz pomoć naratorove pronicljivosti prodre u skrivene dubine sopstvene ili tuđe nutrine, bilo da je ona opterećena ljubavnim potresima, odvratnošću prema karakterima određenih ljudi, ili strahom od predosećanja smrti. Nit sklonosti ka sličnom načinu esejizacije proze, u našoj tradiciji mogla bi se pronaći u delu Vladana Desnice i njegovog "Proleća Ivana Galeba". Priča "Adresa i smrt" izuzetak je na tom planu uspešnog užljebljivanja refleksivnih meditacija u tkivo radnje. Iako ona daje upečatljivu i statičnu sliku jednog dela generacije koja je odrastala turobnih devedesetih, pišući tu priču autor se jednostavno rasplinuo. Verovatno je bio ponesen željom da što uverljivije prenese okolnosti svakodnevice u kojoj je i sam živeo; u tome je uspeo, ali nauštrb sažetosti i kompaktnosti. Ta poslednja priča zbirke po svojoj dužini može se smatrati pripovetkom, ali je ona svojim kvalitativnim stranama, pre svega težnjom ka opisivanju ukupnog duhovnog stanja, daleko od tradicionalnog shvatanja pripovetke. No, iako odudara od takvog shvatanja, čini mi se da je italijanski prozaista s kraja 19. veka, Đovani Verga, slikovito izrazio jedan univerzalni zahtev za svaku proznu formu izuzev romana - valja joj biti sažetom i svedenom poput stomaka zgrčenog nakon udarca pesnicom. Setimo se Čehovljevih priča.

 

Ponekad naglo uvedene analepse i prolepse mogle bi da zamrse konce nepažljivih čitalaca, ali mesta na kojima je tok misli u tekstu previše hermetičan, zatvoren u sebe, čak i najotvorenijem čitaocu mogla bi da izazovu dozu otpora. Tehnički element u kom pisac pokazuje virtuoznost jeste neretka upotreba one sternovski dugačke rečenice. Užitak je vraćati joj se nekoliko puta da bi se obujmilo njeno značenje celosti. Priča OFF, skrojena od mnogo malih proznih segmenata, podseća na način na koji je i Mića Vujčić pisao svoju, pre nekoliko godina objavljenu, priču "Razglednice".

 

Već je spomenuta autorova preciznost u opisu koja očarava kada on opisuje psihološka stanja, ali koja postaje pomalo preporna kada se opisuju kretnje i ponašanja likova, jer nam ne prepušta nimalo onog zadovoljstva koje Roman Ingarden naziva čitaočevim slobodnim popunjavanjem nedefinisanih mesta u tekstu. Čini se da je autor sam najbolje definisao sopstveni stil pišući o jednom od junaka svojih priča: Hiperverbalnost ga je odjednom činila čak ljupkim. Bivao je povremeno obestan u artikulaciji; govorio s mnogo reči, preciznih i gipkih; bio oštar i tačan, pažljiv i analitičan… I zaista, kao u nekom udžbeniku idealističke filozofije, čak i kada treba posegnuti za poređenjem ili metaforom da bi se izrazilo nešto apstraktno, sve ostaje izuzetno precizno, britko i razumljivo rečeno - maestralno postignuta jasnoća apstraktne zamisli. Narator u ovim pričama je bezmalo uvek intelektualac; njegovo se izražavanje koristi leksikom diskurzivnih teorijskih tekstova, zbog čega je zasigurno manje pristupačno širem čitalaštvu u svim svojim kvalitetima.

 

Kroz priče ove zbirke ne pojavljuju se isti likovi, ne ponavljaju se ni hronotopski momenti, koji su zapravo gotovo i izostavljeni, ali ono što spaja priče jeste težnja svih likova da se introspekcijom i analiziranjem drugih do iznemoglosti, prodre do onih najzagonetnijih, mračnih i dubokih prostora u ljudskom unutrašnjem mikrokosmosu, te da se tamo pronađu uzroci strahova, emotivnih poleta ili sveljudskog osećaja praznine. Antićevi likovi pomnom analizom prodiru kroz te membrane iza kojih se, u ljudskom duhu, kriju primarni povodi ponašanja i formiranja stavova. Iz straha od spoznaje komplikovanosti svoje unutrašnjosti i osnovnih životnih pobuda, neki se ljudi prepuštaju stalnom trošenju u banalnostima svakodnevice, dok zahvaljujući svojoj sklonosti ka kontemplaciji likovi ove zbirke imaju pronicljiviji pogled u stvarnost, gde uviđaju mnogo psiholoških i društvenih mehanizama koji za ostale ostaju sakriveni - prihvatanje vere koje je ponekad samo plod želje za socijalnim konformizmom, sumanutost stava da su intelektualci fragilni i beskorisni u praktičnom životu zajednice, uviđanje dubine ličnog nezadovoljstva homoseksualaca koje proizilazi iz homofobnog stava društva, pitanje o našoj moći da istinski uživamo sadašnjost življenja, a ne da ono bude samo doživljaj naše želje da je uživamo.

 

Svi su likovi ovde hiperosetljivi, i sve što oni čine lepo je izrazio autor sam: Izmaći se u okrilje prve senke pred nastupajućom emocionalnom samosvešću. Kada ona nastupi, u pričama zaživi izvesna naturalistička mračnost, jer kopanje po čovekovoj intimi ume da vodi ka tome. U priči "Adresa i smrt" je poetički najzanimljivije pospoljeno jedno takvo mračno predosećanje blizine smrti - uznemireni pripiti narator silazi niz stepenice mračnog hodnika solitera i posle nekoliko spratova ima osećaj da se to silaženje neće nikada završiti, da će silaziti do u nedogled, do ravni pakla (alegorija za onu turobnu i neprijatnu stvarnost koja će ga sačekati po izlasku na ulice Beograda). Priča "Bambi i nepoznato" postavlja temu introspekcije u period najranije mladosti jednog deteta. Po prikazanoj oštrini uvida koje jedno dete može da ima u svoje duhovno i socijalno stanje, ova priča izuzetno podseća na Sartrove autobiografske "Reči". Postoji još jedna linija podudarnosti sa ovim Sartrovim delom koja se ne odnosi samo na ovu priču - Antićeva sklonost da raspravlja o jeziku. Kada bi se u raznim pričama izneseni stavovi o biti jezika izneli u sažetom obliku, moglo bi se reći da autor zastupa ideju o tome da čovek u stvarnosti može da pojmi samo ono što može da izrazi. Stoga elokvencija nije, kako se to malograđanski često percipira, etiketa puke intelektualne i socijalno-klasne pokondirenosti, već istinsko oruđe za podrobnije poznavanje sebe i sveta, jer je moć da se imenuju ona najapstraktnija stanja i stvari jedini način da se sa njima može živeti - uživati u njima ili ih podnositi.

 

S obzirom na to da Antić stvara u Sloveniji, zanimljivo je tragati za nekim tipičnim temama emigrantske književnosti, no ovde gotovo da ih nema. Takva tema može se pronaći jedino u priči "Ulica bez bara", gde se govori o sukobu geokulturnih nazora unutar jednog intelektualaca koji se razočarao u svoje idealizaicje napustivši Srbiju. Sem te teme, sudar jezičkih struja kojima je autor podložan tamo gde stvara, možda se može videti i u kroatizmima koji lutaju po zbirci. U spomenutoj se priči dobro oslikava težnja ka metatekstualnosti (tekst o sopstvenom tekstu) koja je ostvarena kroz upotrebu fusnota, smisleno i čvrsto vezanih za tkivo teksta, ali i sklonost (auto)ironičnom pristupu prema popularnim posmodernističkim formalnim modelima (npr. forma elektronske prepiske).

 

Gde nalazim antipoda ovakvoj prozi intelektualističkog tipa (ako bi bilo prihvatljivo tako je definisati)? Nesumnjivo - u Hemingveju! On je tvrdio da pisac treba svoje znanje da sublimira kroz priču, ali ne kroz njen leksički aspekt, ni kroz delove sa nefabularnom naracijom, već kroz same događaje i njihove refleksije u likovima. Zaista, ova proza kao da negira ideju T.S. Eliota o postojanju objektivnog korelativa u književnom delu, jer ovde je svako stanje izraženo direktno, neuvijeno u svoj fikcionalizovani pandam. To naravno ne implicira nikakav vrednosni sud, već implicira konstataciju koja osvetljava čitalačku poziciju - iščitavanje tradicije čini da se u nama potreba za tim objektivnim korelativom javlja kao uslovni refleks. Prozu sličnu Antićevoj, koja je nastala pod perom Isidore Sekulić, napadao je i Jovan Skerlić - on, opet, iz nekih svojih razloga - a danas, kada se mnogo polaže na angažovanost književnosti, neki će se sigurno zapitati - da li je ovakva proza samodopadljiva, da li se najviše iscrpljuje u zadovoljstvu samog autora činom pisanja?

 

Daleko od tih književnoteorijskih pitanja, čitanjem ove zbirke kao da postajemo sudeonici nečije svesti, bivajući njoj potpuno prepušteni, dobro ukotvljeni i zadivljeni njenom istančanošću. Tako nas Ivan Antić svojom prozom podstiče da pokušamo da izoštrimo i naš pogled u stvarnost koja nas okružuje, i koja je u nama.

 

Aleksa Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement