Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 
Tedžu Kol: "Otvoreni grad" (prevod Alen Bešić, Dereta, 2016)

Kad hodaš

Image"Otvoreni grad" Tedžu Kola (1975) nigerijsko-američkog pisca, fotografa, istoričara umetnosti i uticajnog tviteraša je, kako je to svojevremeno u intervjuu s njim, blurbovski sažeo Aleksandar Hemon: "jedna od velikih knjiga o Njujorku, ali i o prostoru, jeziku i pamćenju". Istine radi, Kol u najvećem delu romana piše o Njujorku, ali piše i o Briselu, kao o gradovima koji kontrapunktiraju, koji se istovremeno uzajamno suprotstavljaju, ali i uzajamno usklađuju jedan s drugim. U ovom važnom segmentu romana, Kol želi da ukaže na to da je Brisel za Evropu ono što je u konotativnom smislu Njujork za Ameriku. Upravo se izmeštanjem centralnog motiva lutanja iz Njujorka u Brisel, pojačava kompoziciona motivacija, kojom autor zaokružuje književnu celinu. Logika priče se pojačava time što čitalac može da sagledava i odmerava doživljaj Njujorka iz perspektive nekog ko hoda njegovim pločnicima, ali i nekog ko na njega gleda tumarajući briselskim predgrađima. U tome se ogleda Kolovo majstorstvo pripovedanja.

Hemon je dobro primetio da je nemoguće pisati linearno o Njujorku niti o drugim gradovima, jer su oni nužno nelinearna mesta. Dakle, narator Džulijus, stažirajući na psihijatriji, počinje besciljno da luta Njujorkom. Njegove šetnje su proistekle iz izvesne potrebe: bile su odušak od strogo uređenog mentalnog okruženja njegovog posla u bolnici. Reklo bi se da ih je otkrio kao terapiju. Na ovom mestu neophodno je da povežemo naratora Džulijusa sa autorom romana Kolom. Iako je čitao različite njujorške istorije, po sopstvenom priznanju, to je narušilo njegov osećaj lutanja na koji je računao u romanu: "Stvar je trebalo da diše, trebalo je da luta, i trebalo je da ima pravo da ne zna gde se uputila". Dakle, nema potrebe da se u tumačenju Otvorenog grada pozivamo na Džojsa, Zebalda, Kucija, Ostera ili Dejvisovu, iako se, ruku na srce, njihov uticaj ne može zanemariti.

Roman je podeljen u dva dela. Prvi deo ima jedanaest poglavlja, a naslovljen je epigrafom: "Smrt je savršenostvo pogleda", a drugi deo, koji ima deset poglavlja, označava sentenca: "Istražio sam sebe". Njegovo pripovedanje je gipko i energično. Priče meandriraju poput Džulijusovog nasumičnog švrljanja: jedna misao vodi ka drugoj, sledeći ritam svakodnevnog života. A šeta u nameri da pronađe nit koja ga povezuje s vlastitom ulogom u ovim pričama. Kada je u Njujorku, naš tamnoputi, natmureni, usamljeni šetač kratke stanke pravi u stanu profesora Saita od koga se naučio veštini slušanja i tome kako da sklopi priču od onoga što je izostavljeno. Kada je u Briselu, odmorište od besciljnih šetnji mu je internet kafe u kom radi Faruk, emigrant s Bliskog Istoka. Sudbine profesora Saita i Faruka su donekle slične: prvi je za vreme Drugog svetskog rata bio odveden u internacijski logor, a drugi je iz logora pobegao.
    
Iako nema centralne naracije, pored motiva lutanja, koji povezuje sve priče, tematski se ovaj roman najviše bavi pitanjem identiteta, nacije i slobode. Ali, Džulijusov (posredno, ali ne i nužno i Kolov) govor o ovim Velikim Temama nema nikakav moralno-politički značaj, jer je reč o subjektivnim analizama, koje dodatno pružaju uvid u psihičko stanje junaka. Jedna junakinja kaže: "U Njujorku gotovo da nema Indijanaca, a na celom severoistoku tek ih je šačica. Nije u redu što se ljudi ne užasavaju toga, jer užasno je to što se dogodilo jednoj ogromnoj populaciji. I to nije prošlost, i dan-danas prisutno je među nama". Džulijus, opet, kaže: "Afrika je večito služila, bila podloga za htenja belog čoveka, okvir njegovog delovanja." Oba ova stava prizivaju politički kontekst tumačenja Kolovog romana, ali često to nije lako, jer je Džulijus jedna obična budala s kojom pristojan i civilizovan čovek ne deli politička uverenja. Iako nije od "braće" koji se svojataju usklicima: "Hej, ja sam Afrikanac kao i ti" ili "Crnici, 'mi crnici'", Džulijus često prebrojava crnce u operi ili belce u džez klubu. Imao je jorubansko srednje ime Olatubosun, ali nije u potpunosti bio Nigerijac. Baka mu je, u poodmakloj trudnoći, bila jedna od nebrojenih žena koje su silovali vojnici Crvene armije; majka Julijana Miler, rođena u razrušenom Berlinu janura 1945. godine, nakon godina patnji, kao dvadesetogodišnjakinja se otisnula u Ameriku i postala Džulijana Miler; otac joj će se vratiti iz sovjetskog zarobljeništva kao slomljen i povučen čovek i neće poživeti ni desetak godina nakon toga. Džulijus je, dakle, postao produžetak tog iščezlog sveta ljudi, iskustava, utisaka, želja... koji je bio obeležen temeljnim grozotama. Zbog toga je možda razumljivo njegovo interesovanje za obrnuti rasizam, koji će u svim svojim licima najbolje upoznati u Evropi.
    
"Diskriminisani Drugi" su istovremeno i "Vikinzi iz Severne Afrike koji ubijaju, kradu, siluju"! Iako je na sopstvenoj koži osetio svakovrsnu diskriminaciju, Faruk i dalje tvrdi da ljudi mogu da žive zajedno, a da pri tom i dalje očuvaju vlastite vrednosti netaknutim. Za razliku od njega, Halil, vlasnik briselskog internet kafea smatra da je Amerika jedna vrsta Al Kaide, a da je Evropa, dok su na nju gledali s Bliskog Istoka, delovala slobodno, a zapravo se samo retorički zalagala za slobodu. Svet imigranata je rastrzan između sna i čiste mržnje. Da li bi svi imigranti, bilo da dolaze iz Srbije ili Sirije, mogli da ubijaju ili su ubijali i da li su tek kasnije naučili da izgledaju nevino? Ova čudovišna sumnja je Džulijusova! Šta bi uistinu video kada bi se zagledao u svoj odraz? Da li bi video sebe, mladog i crnog, poput Ota Benga, Pigmeja iz Plemena Mbuti koga su izlagali u kavezu s majmunima u zoološkom vrtu u Bronksu 1906. godine? Njegova životna deviza je da je opasno živeti u sigurnom svetu belaca.

Nezamislivo je koliko mnogo priča Njujorčani nose sa sobom. Neke od najčešćih su one o nasilju iz zabave koje nije neobično za taj grad. Jedna priča govori o tamnoputim tinejdžerima koji su pretukli i opljačkali Džulijusa, a druga govorio o njemu kao zlikovcu koji je silovao tinejdžerku i kasnije se pravio da ništa ne zna o tome. Modži, tako se zvala devojčica koju je silovao, saopštava mu da ona, za razliku od njega, sebi nije mogla da priušti luksuz poricanja, a istina koju mu je, proklinjujući ga, saopštila je da taj zločin ne iščezava samo zbog toga što je odlučio da ga zaboravi.

Kad je reč o problematici završetka romana, kako je "Otvoreni grad" nelinearan roman, ostaje dilema kada i kako ga završiti, jer on nema tradicionalan epilog poput ženidbe/smrti junaka ili kakvog raspleta radnje. S obzirom na važnost koju završetak priče ima, kraj, po teoriji, sledi već iz samog početka, čime se povezuju svi delovi priče. Otuda se Kol vraća na početak, pravi krug, zatvara kružnicu: od "iz svog stana posmatram seobu ptica" do "još nije bilo znakova seobe ptica". Kod Kola taj motiv s pticama nije upotrebljen slučajno, jer se kompozicijska motivacija temelji na načelima ekonomije i svrsishodnosti, te stoga ništa u književnom delu ne sme biti spomenuto, a da nije kasnije nečim opravdano. Otud ptice na početku, ali i na kraju romana. Ali, ne i samo zbog toga.

Plamen kojim je svetlela baklja na Kipu slobode, simbolu slobode za izbeglice iz Evrope, bio je poguban za seobu ptica: za samo jednu noć bi ih stradalo preko hiljadu četiristo. Mnogi smatraju, a naročito je uvreženo takvo mišljenje među imigrantima, da se tu ipak radilo o nečem mnogo znakovitijem.

Srđan Tešin (Politika)
 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement