Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja

 

Novi Sad - Subotica, 12. maj - 19. maj

 

londonPočelo je tako što sam nenadano, pred ulazom u Kulturni centar NS-a, naleteo na A.B.-a, čoveka sa kojim sam tokom dosadnijih predavanja na prvoj godini studija pravio rečnik reči koje počinju na kur-. Jedno od najstrašnijih otkrića bila je činjenica da muški polni organ često ima značenje negacije. Ni do danas mi nije jasno zbog čega. Idemo dalje: posle studija A.B. i ja smo razdelili našu rečničku tvorevinu pa su nam se i putevi razišli. Poslednje što sam o njemu čuo bilo je da se izgleda vratio iz Londona, i da ga neću prepoznati. London; nikada me taj grad nije privlačio, neko će reći predrasude, ali zar i tzv. privlačna moć prestonice Ujedinjenog kraljevstva isto tako nije popločana predrasudama, i to upravo onim koje nazivamo reklamom. Setio sam se priče jedne uspaljenice koja je na usavršavanje jezika otišla kao baby siterka pa je tamo zatekla operaciju uklanjanja humanog đubreta ispred sightseeing destinacija. Te ju je to snuždilo. Ali mi A.B. priča kako u Londonu svako može zaraditi i živeti, za razliku od nekih Birmingena, Njukaslova, Brajtona etc., da kiše ima mnogo manje nego keša, a magli nema, jer to više nije grad koji se pokreće na ugalj, tek, bio sam spreman da podvijem repinu, kada mi A.B. reče da je u onom romanu o Londonu, sve tačno napisano. (Fusnota 1: Svi londonski, a ovdašnji čitaoci tog romana, slažu, uglavnom, kad je reč o gradu u kom žive. Poznat mi je sam jedan koji se oko toga sa piscem romana i čitaocima nije slagao. A taj se zvao Borislav Pekić. Englezi bi rekli misunderstanding.) Pomislio sam da je London ostao isti, i da smo mi svi vremenom postali njegovi građani, ma gde i koliko daleko od njega živeli. Navikli smo na humanu đubrad i novčanike. Belih oficira je izgleda ostalo koliko i belih medveda.

 

...Posle smo svi sedeli u lokalu I., te smo pili koji pivo, koji votku, podsećajući na vešto ukomponovan košarkaški tim u kome su koševi dobro raspoređeni. Tim su sačinjavali: M.A. zvani komesar, potom A.D., član uredništva, već pomenuti A.B., S.M., urednik, te S.V., kritik. Slušajući saigrače kako polemiziraju vešto, pogledom sam bauljao po lokalnoj okolini. Palo mi je na pamet da bi se lokali mogli procenjivati i po broju reči koje gosti u njima izgovore. Jedino nisam znao da li bi bolju ocenu dobili oni u kojima se više govori, ili oni u kojima se ćuti. Ljudi koje sam pri tom posmatrao nisu mi mogli pomoći: njihova lica su bila bezizražajna, a usta zatvorena. Samo se, bočno od mene, čuo engleski jezik. Neko je bio veoma uzbuđen. Zaključak izvedite sami.

 

pruga...Sledećeg dana je došao red i na mene da putujem. Istini za volju, kada uđem u vagon koji pripada železnicama Srbije, uvek sam u nedoumici oko pitanja da li putujem ili me prevoze. U međuvremenu, čitam. Ondašnji rezultat: nekoliko desetina stranica D.B.-ove knjige Islednik, svedok, priča. (Fusnota 2: Galetovi inicijali savršeno odgovaraju naslovu i temi njegove knjige o Kišu) E.S., koji se u peščaničkoj fazi te knjige pominje, nije me uopšte podsetio na činjenicu da i ja vozujem. Ali sam se setio drugara koji je nakon jedne problematične emotivne avanture doživeo tipično muško pucanje filma, pa je uzeo dve čarobne knjižice - pasoš leporecivi za gvozdene zavese i knjižicu režijsko-železničko-međunarodnu - te je otpalio u Italiju. Pričao mi je kasnije kako su u vozovima koji izgledaju drugačije drugačiji i ljudi. (Fusnota 3: Priča mi i o nekom američkom penzioneru koji je mahao u slovenačkim željeznicama kartom i govorio "This is american ticket", a nije bilo izvesno da je znao uopšte u kojoj se državi nalazi. I ja sam jednom u dva ujutru, na granici Mađarske i Slovačke, slušao kako neki prekookeanci slovačku policiju ubeđuju da imaju češke vize. To im je valjda isto: kao da između Miroslava Satana i Jaromira Jagra postoji neka bitna razlika.) Neke mlade studentkinje, a ne, kao kod nas, babe. Dodao bih i dede. Dodao bih, i studentkinje koje nisu tako mlade. Dodao bih i devojke koje su mlade, ali koje ne liče na studentkinje. Dodao bih, međutim, da svuda postoje oni koji nisu više ni mladi, ni lepi, ni uspešni, ali se negde nalaze u getu, a negde se, ipak, slobodno kreću. Ja sam se u njihovom društvu osećao kao da nikud ne putujem.

 

ufizzi...Italija; kako sam uspešno sleteo na subotičku železničku stanicu imao sam mogućnost da se odlučim za samoubistvo ili za posetu prijatelju. Nakon izvesnog razmišljanja odlučio sam se za ovo drugo. Taj B.G. je nedavno aterirao autobusom u našu dvojnu anarhiju upravo iz Italije, koju je posetio u svojstvu profesora. Oko njega behu raspoređeni njegovi đaci-gimnazijalci. Tako je bilo i ispred palate Ufizzi koja se još uvek nalazi u Fiorenci. Ko je tamo bio, zna, vrlo dobro, zašto Italijani imaju onaj lep nadimak. Zna i koja su tri grada must see prosečnog američkog turiste. Iako su bili grupa, de jure organizovana, dakle nešto kao rimska legija, đaci su se mog prijatelja, ka ulazu, u palaču, probijali, ipak, de facto germanski, što je tada značilo, kao horda, jer rimskih legija više nije ni bilo. Naleteše oni tako na drugu hordu, novosadsku, kojoj predsedavaše jedna profesorica. I naljuti se ona na ove male, te jednome od njih reče, nakon što ga počaštiše marvenim rečima: "Zašto ne možeš da stojiš u redu kao onaj čiča od sedamdeset godina koji je tri rata prošao", a mali joj reče "Pa šta, ja imam osamnaest, a prošao sam već dva". A uveče se u hotelu pustio glas da karabinjeri, kada ih recepcionari pozovu, dolaze da umiruju ekskurzije i razvađaju tuče, ne budeć' profesore nit' gledajuć' ko je šta počeo, već izgrednike prebijaju i u stanicu ih odvode. A danju se, toga se sećam, slikaju pred fontanom Trevi sa onima koje će, možda, noću da iskasape. Komedijant slučaj. Jeduć' kolače zaostale iza slave, priča mi taj drugar sve iz treće (četvrte, pete, osme, četrdeset osme...) ruke, o nekoj podgoričkoj ekskurziji koju su posle drugog dana Grci deportovali kući. I dok se vraćam sa T. kući, proveravajući ponudu lake robe na ćošku pored trga, mišljah kako će ti Podgoričani do kraja života, svojim sinovima Piperima i unucima Kučima, pričati kako su u mladosti bili deportovani iz Grčke, a ovi će ih gledati sa divljenjem i željom da, kada i oni dorastu, slično delo načine. Ili kao što to reče jedan mudar čovek: putovanje, putovanje, devojačko radovanje.

 

Slobodan Vladušić je književni kritičar iz Subotice
i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement