Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ermis Lafazanovski: "Istorija ljudi koji pomreše od straha", (prevod Risto Vasilevski, Geopoetika, 2016)

 

Zaglaviti u Skoplju

 

ImageU centru literarnog interesovanja savremenog makedonskog pisca Ermisa Lafazanovskog (1961) našlo se, danas aktuelizovano, izbegličko pitanje. S obzirom na to da to pitanje traumatizuje Makedoniju, ali i ostale države koje se nalaze na balkanskoj migrantskoj trasi, razumljiva je autorova motivacija da literarizuje ovu nedvosmisleno važnu, pre svega političku, temu. Međutim, Lafazanovski u odlično prevedenom romanu "Istorija ljudi koji pomreše od straha" ne piše, kako bi se iz ovog uvoda moglo zaključiti, o sudbinama bliskoistočnih izbeglica, ne svedoči čak ni o današnjem turbulentnom i po mnogima apokaliptičnom vremenu, već o emigrantima i političkim izbeglicama koji su se, sedamdesetih godina prošlog veka, zaglavili u Skoplju, čekajući rešenje svog statusa i odobravanje nastavka puta. Zvuči li vam poznato?

 

Lafazanovski se, u ovom romanu koji suštinski govori o manipulativnim strategijama uterivanja pojedinca u kolektiv, opredelio za pripovedanje u trećem licu jednine, jer je narator, kročivši na tlo grada Skoplja, izgubio prvo lice. To telo, ta nekompletna ličnost, ni dete, ni momčić, sebe je počeo da naziva Marek, ne mogavši da za sebe kaže ja. Marek želi da se vrati nazad, bila je mantra koju je neprestano ponavljao. Mareku je pravo ime, naravno, bilo Marko, a njegov "napad trećeg lica" bio je izraz socijalnog bunta, a ne maloumnosti. Takvo stanje je Olga, stručnjak za usmenu komunikaciju, označila kao ileizam. Njegovi roditelji, Hana i Pavle, Čehinja i Grk, nisu uspevali da pronađu lek od kojeg bi Marek ozdravio. Za razliku od njih, on je znao: jedini lek je povratak u Karlove Vari, u Prag, ili u Albrehtnice na Vltavi i druga mestašca u Češkoj. Ali on se našao u nepoznatom gradu, u nepoznatoj zemlji, pod tuđim nebom, među nepoznatim ljudima, u nekoj trošnoj baraci, koja, ispostaviće se, neće biti samo usputna stanica na emigrantskom putu na kom se našao, a u kojoj mu je bilo toliko tesno da je mogao da se izražava samo u kratkim rečenicama, jer za duge nije bilo mesta. I da zlo bude gore, našao se, poput amorfne mase, u klupku koje su činili: Čileanci, Grci, Korejci, Česi i Makedonci, odnosno: Santjago, Dičo, Papadopulos, Ča Li i Marika Li, ali i domaćica, debela i podla Bosiljka, komesar Baburin i vojno lice Filipović, koji su dočekali i ispratili stotine došljaka, emigranata, tuđinaca i belosvetskih putnika. Marek je ubrzo shvatio da pored njih postoje i oni, a nad svima njima se nadvila senka mitske figure, sveprisutnog čitača usana Ljiljakova, od koga se ništa nije moglo sakriti. Stanari barake, koji su bežali od ruske, čileanske i grčke čizme, bili su potpuni stranci ne samo između sebe, već pre svega - među njima. Trebalo je preživeti Skoplje, koje je tih godina ličilo na puževu kućicu, i ljude u njemu. A najgori od svih bio je strašni Bimbo: otpadnik, pijanica, ubica i silovatelj male dece. Ništa manje zao nije bio ni Tolt, Bimbov nenormalni kompanjon. Zastrašujuće priče o njima uvukle su se Mareku u kosti. Nešto od tih priča, poput njihove pljačke benzinske pumpe, bilo je, nažalost, tačno.

 

Kolektiv barake strahovao je od komesara Baburina, koji je tvrdio da je u zemlji u kojoj nema boga, komesar bog i batina. Plašili su se i Branka Ibaneza i Ajale, plaćenog ubice na putu za Skoplje. Koga će da likvidira? Kada će stići? Da li treba napraviti neku vezu između Branka Ibaneza i Ajale, Pabla Nerude, koji je onomad trebalo da dođe da primi nagradu Struških večeri poezije i Santjaga Čileanca? Ne, to nije važno, jer će ionako svi otići dođavola, kako je često govorio komesar, misleći na hladnoratovsku pretnju atomskim bombama.

 

Stanovnici barake delili su iste strepnje u vezi s odlukom da dođu u Skoplje. Bojali su se Ljiljakova, njegove moći da čita s usana, te su stoga jedno pričali, a drugo mislili. Izvitopereni jezik zadavao je glavobolje njihovim sagovornicima. Ali kako se drugačije suprotstaviti Ljiljakovu koji prenosi njihove reči, od kojih tamo neko gore od njih pravi zapisnike, priče, memoare, romane, piše poeziju ili vodi dnevnik? Oni, prosto rečeno, nisu želeli da neko s njihovim rečima čini takve stvari. Bili su grupa uznemirenih građana, usana stisnutih u tanke linije kao oči Korejki. Nosili su u sebi neku gordost kojom su hteli da ukrase grad i svet. Međutim, bili su obeleženi kao ljudi bez otadžbine, kao psi ostavljeni na ulici da lipšu, kao bednici bez domova, kao kopilad dobijena ukrštanjem stoke i belosvetskih kurvi. Bili su izmrcvareni mnogobrojnim seobama i premeštanjima s mesta na mesto; bili su oslabljenih refleksa zbog kojih nisu mogli na zadovoljavajući način da odgovore na izazove svakodnevice. Oni su imali oči na potiljku, oni su mogli da im narede da daju svoj doprinos izgradnji Skoplja, oni su ih terali da čiste atomska skloništa i gledaju propagandne filmove, oni su mogli da im ukinu državnu pomoć. Oni su bili grubi ljudi. Oni nisu bili spokojni ljudi, ali nisu bili spokojni ni stanovnici barake, koji su zbog toga bili često pijani, a njihovo pijanstvo zvalo se očaj. Oni su bili sranci, odnosno stranci kojima je ispušteno slovo t i koje niko nije želeo u Skoplju. Ali Marek ne želi da bude s(t)ranac, ne želi da bude Marko, već Marek kako su ga zvali kod kuće, u Češkoj. On je hteo da bude Čeh, da se ne razlikuje, da ne štrči poput njegovog oca Pavla, violončeliste koji je završio Praški konzervatorijum, a prinuđen je da svira u fabričkim halama, pred radnicima tokom pauze za ručak.

 

Upoznavši Ali Musu, vozača tricikla-formule, Marek je prvi put otkako je došao u Skoplje osetio da je živ, da je iznad onih kojih se plašio, iznad onih koji su ga mrzeli i iznad svog razočaranja u grad. Vežbali su vožnju formule skopskim ulicama. Marekovo ushićenje je bilo kratkotrajno: Ali Musa je nestao, na isti neobjašnjiv način na koji su nestajali Hana, Papadopuls i Santjago. Marekova nervoza potrajala je sve dok se nije pojavio Mustafa i rekao mu da ga njegov brat, Ali Musa, zove u posetu. Vozeći se u rasklimatanom "fići", Marek je do tajnog skrovišta svog prijatelja došao s kapom navučenom preko očiju. U Alijevom skloništu, Marek je upoznao Dede Babu, svetog čoveka koji ume da razgovara s pticama. Zapravo, Dede Baba je bio otpadnik, bektaš, sektaš, koji se s porodicom krio po planinama oko Skoplja. Učestvujući u njihovom verskom ritualu, Marek je počeo da se vrti u transu i iz sebe izbacuje zao dah koji je nosio u grudima. Bio je, napokon, srećan i slobodan. Telo mu je postalo lako, igrao je, pevao i leteo, postao je ždral. Ždral Marko leti iznad Skoplja, preleće baraku, oca, stanare, njih, Prag, majku u mračnoj sobi, koja mu saopštava da će sutra doći prvim avionom. A onda, iznebuha, muzika i plesači zanemeše i ugledaše komesara Baburina i oficira Filipovića kako raspoređuju milicijske i vojne snage oko kuće. On otvara oči, gleda nasmejano lice svog oca i kaže mu, ne više u trećem, već u prvom licu jednine: "Sve je u redu. Ja sam. Mi smo." Strah je nestao: Marko se više ne plaši života, jer, iako ne zna gde se nalazi, vrlo dobro zna kuda želi da ide. Zvuči li vam i ovo poznato?

 

Srđan Tešin ("Politika")

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement